Život je tužan, ali je plata smešna.

Davno pre pojave interneta i u vreme razvoja kinematografije pojam života“ko na filmu“ je predstavljao jedan uspešan status, pun uzbuđenja sa solidnom intelektualnom osnovom. To je bio život malo ispred realnog ali uhvatljiv po luksuzu i šarenišu koji se nudio gladnim očima.
Kad je film postao industrija , život ko na filmu je postao žrtva industrijske revolucije. Svi su pravili filmove i počeli smo da živimo režiranu pornografiju, režirano nasilje i režirane ratove – a oči nam i dalje ostale gladne.

Život stare populacije u nekom zabačenom selu gde svako malo neko rikne.

Život pun vetrova, jer se na sve strane duva.

Život je sve ono lepo i ružno što se događa, dok mi radimo nešto sasvim drugo.

Dešava se dok pravimo planove za budućnost. Dok sanjamo o nečemu boljem i lepšem. Mali u oku čoveka, veliki u oku istorije. Dar koga nismo svesni ni jednog trenutka do smrti. Jednostavno ljudi žive i nadaju se, a trenutak je život. Očaravajući pogled, jako osećanje, osmeh, radost, suza. Ako je sreća u životu u malim stvarima, onda je toliko rascepkana da se ne može stvoriti potpuna sreća. Ako je pak u velikim stvarima onda su one trenutne i bivaju pregažene vremenom. Čar života je njegova nesavršenost i njegova ograničenost. Svi smo od praha postali i u prah ćemo se vratiti. Možda je prahu i bolje. Ali osuditi život znači osuditi sebe. Aksiom života je ta sjajna reč uživanje. Uživati život, pojmiti trenutak i postati jedno sa vremenom. Jednom uhvaćen nikada neće biti zaboravljen. Sećanje na kraju je jedino što ostaje. Dim i pepeo. Smrt to najbolje razume.

Život prosečnog građanina u Srbiji gledano sa aspekta života na visokoj nozi.

Futuristička knjiga Dositeja Obradovića koji je još u svoje vreme predvideo da će nam danas život zavisiti od priključenija.

Život i napušenije je životno dijelo svakog normalnog uživaoca marihuane... Sastoji se iz dva dijela

Zivot je crtez bez gumice za brisanje,
a i kad je imas ostaju tragovi.

... ili "ovaj Bog je dobar Bog": misli mediokriteta da vam istovremeno dokažu potpuno suprotno od toga. Pišu ih osobe kojima su najteži trenuci u životu bili npr. kada su udarili u stub na ulici pa tri dana nisu smjeli izaći na ulicu od sramote, i slične trivijalnosti. Recimo ovako: "Upravo ležim u krevetu, pijem čaj od đumbira i gledam Hannibala na tabletu. Obaveze ne postoje :) Ovaj život je lijep".

Zaključak zaposlenih roditelja koji u ova krizna vremena pokušavaju da obezbede porodici normalan život.

Stvar koju cenimo, samo kad je zamalo ne izgubimo. Zivot je jedan iskoristimo ga na pravi nacin.

Malo izmenjena fraza - život je nekome majka a nekome maćeha. Na moderan način doslikava ono što se nekima stvarno dešava. Maćeha te maltretira i ne voli te kao svoje dete, ali to nekako i može da se izdrži. Ali kada život počne da ti jebe majku... Život je nekome majka, vodi ga, čuva ga i tetoši. A nekome jebe majku. Surovo, konstantno i bez nade da će išta da se promeni.

Osoba koju život, što bi reporteri rekli, život nije mazio. Osoba koja od malih nogu, što zbog naravi što zbog vaspitanja, radi, crnči, muči se, pomaže drugima u nevolji a i van nje, odlaže svoje obaveze zbog tuđih a opet i svoje završava a da pri tom ne kaže ni reč žalbe niti zatraži sekund pažnje. Ona koja krene svojim putem, putem koji je ispravan, onim koji se na duge staze isplati jer je k'o što kažu popločan dobrim namerama. Ona koja je sve što ima u životu sama zaradila, osvojila i stekla, koja se nikada nije eksponirala a neretko je stekla i zaradila ono što i drugi imaju. Osoba koja voli više druge nego sebe iako joj uglavnom nisu ni do kolena, osoba kojoj je neprijatno da joj se išta pokloni a opet nema srećnije od nje kada nešto pokloni drugome. Osoba koja je bez obzira na verska ubeđenja, nacionalnu pripadnost, starost i pol zaslužila neko bolje mesto za život od ove naše planete i konačno osoba, koja ovu igru zvanu "život" prelazi na "hard" i ne pita se da li postoji "easy" mod, već gura napred jer zna i veruje da može. Takva osoba je diskretni heroj.

Taj ko kaze da zivot brzo prolazi, da proleti dok se okrenes, nije prisustvovao dvocasu sociologije na mom faxu.

Život je kotur sira.
Neko otkine parče.
Neko iseče krišku.
A samo najbolji otkotrljaju ceo kotur.

Deda Mraz postoji. Doduše, nekad je postojao. Dugo već i ne razmišljam o njemu. Prestao je jedne godine da dolazi ali su ga uspešno nadomestili deda, ovaj obični, i baka. Jednom sam čak dobio i bicikl. Možda je to značilo da odrastam. U to vreme nisam ni znao da razmišljam o tome.
U veče se gledala televizija. Gledali smo svi zajedno pošto je bio jedan televizor, a ne ko sad. Nekad su dolazile i komšije pošto oni nisu imali. Znam da su serije bile cenjene. Odrasli su se smejali, a ja ih pamtim po likovima koji su mi bili mrski. Uvek su to bili korumpirani šefovi i direktori koji su pljačkali pošten svet i napaćene radnike. I dok su radnici bili zauzeti smišljanjem kako da zakrpe mesec, direktori su u skoro svim scenama imali neko skupo piće u čaši i vaćarili sekretarice.
Moji su mi govorili da moram da učim. Govorio sam kako ne želim i da hoću da vozim traktor. Mnogo godina kasnije i puno izbrisanih sećanja otac mi je čestitao na fakultetskoj diplomi. Pošao sam da radim nekako preko veze. Otac je bio srećan, majka još više. Spletom čudnih okolnosti napredovao sam.

Zdrav zivot koji vodim vec 5 godina a tek danas sam skonto da bih vec za 30 minuta mogao da geknem...

Deo života koji nisu prisvojili politika, diplomatija, psihoanaliza, droooge i statistika.
Od preostalog materijala može da se skroji polovni(second hand) život.