Ono što dobiješ kad pokušavaš navaren da ne zaboraviš.

Ima tako snuždenih i smornih ljudi, Bože sačuvaj. Rek'o bi čo'ek, neka mu se strašna nesreća desila. Ali to je obično neka manja stvar. Da li je to slomljeno srce, prazan novčanik ili nešto treće, stanje uvijek može da se popravi, gledajući širu sliku. Dobro, možda ne sve, ali, uvijek je potreban malo vedriji pogled, što nije moguće, dokle god su smoreni i snuždeni. Istina, ima i ozbiljnih stvari, ali zašto ne pogledati svijet malo vedrijim pogledom, ma koliko loše bilo?

Jebem im majku globalističku. Od svega su morali da naprave svoju verziju.
Sjebaše mi Sedam samuraja, sjebaše mi demokratiju, sjebaše i nas - imaju one svoje pravoslavce u Džeksonu. Ljudi pucaju iz bokerica sa mecima za vježbanje - katastrofa. Napravili i svog Žigola. Počeli su čak da prave američkije američke verzije. Nije im dosta što imaju nekog Kapetana Ameriku, al đe on naš'o da komaduje jednom Toru - to je bog leptejebo!!!

Nekad je to bila sažeta istorija porodice i nekih važnih događaja. Otvarani su retko i sa posebnom pažnjom. Čuvani na specijalnom mestu u kući.

Danas više ne postoje foto albumi sa fizičkim svojstima. Postoje samo ovi online. Sadrže sve od četke u WC-u do đona od patike. Broje nesabrojiv broj slika. Komentarišu se uz srdačne poljupce i izjave ljubavi ( :******** i <3 ). Što li se ovi iz nekadašnjih albuma ne ljubiše nad svakom slikom na koju naiđu u albumu?!

Izgovor ljudi koji imaju značajan nedostatak samokritičnosti, a zdravo rasuđivanje im je upitno. Za svaku pošast izazvanu prirodnim katastrofama, bolestima ili sopstvenim svinjarijama krivi su im Amerikanci (potpomognuti Jevrejima i ostalim "belosvekim satrapima").
http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/3880/Kastro-Amerikanci-krivi-za-grip-na-Kubi
Amerikance danas optužuju od toga da su lažirali posetu Mesecu, preko toga da su izmislili sidu, do toga da su u kontaktu sa vanzemaljcima.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Rečenica koju uputite osobama kojima čitaonica služi za tračarenje, koje uvijek imaju nešto bitno da kažu, a što se ne može reći niđe bez đe neko uči. Naravno, svi smo svjesni da normalan govor niti privlači toliko pažnje niti ometa koliko šaptanje. E, onda, prije nego što ustaneš da mu začepiš usta (najčešće nije "njemu" nego "njoj", nego da ne rizikujem komentare kojih će svakako biti), lijepo postaviš ovo pitanje.

Oldschool osoba je osoba koja ima nekih, 40-50 godina. Može biti i muško i žensko. U jeku mladosti slušala je gramofonske ploče i išla na rok žurke, a u daljem životu pratila razvoj TV tehnologije kako su godine odmicale. Od crno-bele tehnologije, pa sve do LCD televizora.

I sada želi da živi u skladu sa vremenom, pa koristi i internet. Ima fejsbuk i posećuje ga samo jednom dnevno na sat vremena, u glavnom od 21h do 22h.
Uglavnom se prva javlja na chat-u i najčešće jednom rečju.
"Pozdrav (Vaše ime)", ili "Ćao (Vaše ime)"
Naime, takva osoba ne ume da putem interneta izrazi svoja osećanja, što današnjoj omladini veoma dobro ide za rukom. Svaka rečenica joj je prepuna ozbiljnosti, iako ona nije uvek ozbiljna. Ne koristi smajlije.
Dopisivanje sa njom nikad ne može obuhvatiti više od odgovora na pitanje "Šta ima?", jer oldschool osoba nije u stanju da putem interneta iznese svoje mišljenje o drugim dešavanjima koja su možda interesantna za razgovor.
Prilikom dopisivanja sa oldschool osobom strah te je da zbiješ šalu, jer te je strah da će ti odgovoriti sa: ok
Na pitanje: "Šta ima kod tebe?", ne odgovara kao i mi (eo brate, ili klasika... ili smor), već kuca barem 10 rečenica gde nabraja sve od ustajanja do leganja u krevet. Taj odgovor piše oko 15 minuta, dok ti gledaš u "... is writting a message" i refrešuješ window jer misliš da je fejs ubagovao. Taman kad' pomisliš da ti oldschool osoba neće ništa odgovoriti, na tvom ekranu izleće 10m teksta što te opet vraća u prvi plan dopisivanja i stavlja ti obavezu da to prokomentarišeš.
Najčešći naš odgovor na to je: ":D :D ekstra" - jer ne želiš ponovni proces.

Sve to traje neko vreme dok oldschool osoba ne nađe sledeću žrtvu kojoj će napisati: Ćao (njegovo ime) i sačekati da je ona pita: "Šta ima kod tebe?"

Tada ne koristi Copy-Paste, nego opet kuca sve. Taj krug ponovi oko 3,4 puta za veče i onda ide da spava.

Kada uživo sretneš oldschool osobu, uvek će ti pomenuti kako ste se dopisivali na internetu.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Klasična zajebantska fora za osobu koja se trudi da prkosi mogućnostima svog internet protoka zarad malo zabave na nekom od online servera. Fazon koji predstavlja podsmeh učesniku koji ne uspeva da se priključi igrici, već na zabavu ostalih, pravi promaju ulazeći i napuštajući server.
Vrlo opasna šala koja neretko dovodi do toga da od ruke već izludelog (ne)igrača, strada i sam šporet, makar bio i nov novcat Smederevac.

Sposobnost okretanja glave do krajnje granice, kako bi se viđela pozadina kakve dobre ribe.

Toma Nikolić, od kada je počeo da nosi skupa odela.

Синтагма настала у маниру некада популарне дечје игре "Покварени телефони" (или Gluvi telefoni), с тим што овде нису у питању деца, него нека матора коњина/кобила која се вероватно представља као "угледни истраживачки новинар", а читаво умеће истраживачког новинарства јој се своди на то да уме да покупи текст са интернета, изведе copy/paste и пропусти текст на енглеском кроз неки преводилачки програм (такође са интернета). Потпише, објави у новинама, добије хонорар, и тако до новог текста.
Наравно, подразумева се и непознавање сопственог језика и оног са кога "преводи".

Mama izraza "skači skači, možda te i primeti". Ovaj se izraz koristi par ekselans u Pomoravlju, sa jednom svrhom: da siroma' čo'eka odvrati od pevanja serenade pod prozorom lokalne alfa pičke, za koju jedino on nije svestan da je neće jebati. Pa ipak, kako mentalitet ljudi tih krajeva ne zna za odustajanje, on najčešće odlazi do dotične pičke i započinje svoj ples ljubavi. Čitava scena se najčešće završava verbalnom šamarčinom od strane dotične pičke, i fataliti rečenicom ortaka: Šta sam rek'o budalooo!

Široj publici ova pojava je poznata i kao "Rat Bendova" svodi se na par minuta žešće svirke (ima odličnih bendova,zaista) par minuta Fadla&Daria dok se 95% emisije svede na impresije najvećeg maga žičanog instrumenta.Kroz ciklus smo saznali:

-Ko šeta kera po Londonu
-U kojoj pekari (blizu Zela,naravno) doručkuje Leni Kravic
-Zašto Whitesnake "nije to to" izazov za dragog nam Zeleta
-Kako je Gobac balkanski Dilan
-Kako ne postoji bend koji ima bubnjara pevača (?ŠKK a Eagles?)
-Kako je on u stvari Immigrant song napisao u 6-om osnovne samo ga je neko pokrao

Čovek stiče utisak da onih 5% svetskih bendova svojski treba da se potrude da bi maakar na sekund odvukli pažnju Zeletu (Jer čoveče,on je gledao sve što valja "95% bendova uživo)

Slovo o kvalitetu kožne jakne koji se ne može nazvati pohvalnim.

Kaže se za mesto koje je pusto ko groblje, i gde nema ama baš nikog. Naročito popularna mesta ovog tipa su zavučene kafančuge, gde i posle 10 odlazaka, opet ne znate da odete, ali jebemu miša, tamo vam šljak drugar iz osnovne, pa gre'ota ne ići.
Mada, ima i stručnjaka koji uporno ova mesta posećuju u nadi da će jedared biti puno ko dupe, pa da njihova teorija izađe na videlo, ali teško.
Druga teorija za koju se takvi stručnjaci zalažu je da je tamo špricer 50 dinara, pa gde ćeš bolje? Pa kući mi je jeftinije a i ima više mase! A i žena!

Ono sto ce vas za razliku od Tome File, sigurno osloboditi zatvora.

Za razliku od drvne ili metalne industrije gde je obrada nezaobilazna faza proizvodnje, u muzičkoj industriji je obrada krajnje nepopularna i uglavnom neželjena faza među iole normalnim poklonicima muzike, ali zadnjih godina izgleda jedini pravac nemaštovitih izvođača. Više se niko ne seća kad se pojavila neka originalna stvar, samo iskaču hiljadite verzije Elvisovih hitova, Bitlsa itd, a kao nus pojava pojavljuju se čak i 'tribute' bendovi koji se afirmišu i reklamiraju upravo time što nemaju nijednu svoju pesmu.
Gde god se okreneš, svud neki copy/paste...

Nelord u Crnoj Gori.

Mrčo je čo'ek kojem ne ide sve od ruke kao ostalima.
Nije poštovao praznike u crkvenom kalendaru i sada mu pare ne padaju sa neba a uz to ne može ni da živi od kladionice i sjeđenja po lokalima.
Štaviše, više radi nego što spava... jadnik.
Zato ne treba da ve čudi što je najveća uvreda za crnogorskog Boga, da ga neko nazove mrčom.

Ima neki posa' koji mu nije naročito plaćen ili je dobro plaćen al' je za nas Bogove skroz nepotreban a to je, jelte, veća kazna od prethodnog.
Zašto? Pa zato što mi u svom društvu ne želimo neke socijalne radnike i borce za ženska prava! Mi oko sebe želimo automehaničare, limare, taksiste, hirurge, električare, građevinice, mašince i ostale koji se bave muškim poslovima... i političare. Da, političari uvijek dobro dođu.
Cijenim da mrčoi zaboravljaju da je jedini način da postaneš Bog da te drugi Bogovi proglase za takvog.

Elem, kao što vidite, mrčo nije kao ostali.
On je niža rasa. Da je neki normalan sistem na vlasti sada bi hranio nekog Boga grožđem dok istog njegov "plemenik" hladi palminim listom.
Ali neee... Sistem nikada nije normalan i stoga je mrčoima dozvoljeno da udišu isti vazduh kao mi. Da jedu istu hranu kao mi. Jebo te, mogu i da sjede u istim lokalima sa Bogovima!

Ali opet, mrčo će uprkos toj ravnopravnosti sa pravnog aspekta, biti svjestan da je ispod nas. Cijelog života pokušavaće da shvati gdje je pogriješio... neće uspjeti.
Cijelog života biće samo nebog u zemlji Bogova.