Najčešće se sve svodi na poj'o vuk magarca. Trač za koji se neko vreme zagrejemo a vrlo brzo nas pusti ili nemamo mogućnosti da u praksi ili na terenu ispitamo tačnost podataka.

Iako je zdraviji, mnogi ljudi ga ne smatraju hlebom, već se i dalje klanjaju vekni od pola kile belog, vazdušastog hleba.

Glavni argument naše buduće dece u takođe budućim svađama sa njima.

Period noći, po narodnom verovanju i predanju, kada si izložen na milost i nemilost nečistih sila, karakondžula, veštura i srodnih onostranih sokoćala. Tek kad petao zapeva, negde oko 4 ili 5 o uranku, onda si fraj.

Јелен Фреш. Милиграм бенд и Линкин Парк заједно у вашој кући. Пунтић дизел. У преводу- јад, туга, невера, несрећа, беда lvl трипут ресетовало километражу.

Nakupilo se svega; bilo umora, bilo sjemene tečnosti. Nije preporučljivo dirati lika koji svaki čas može da grune. Ili ćeš najebati ili će te jebati.

Održava se u znak sećanja i odavanje pošte nekom preminulom.
Na većim događajima ili skupovima se u publici taj minut koristi za neke druge stvari, jer 90-ak procenata publike ili ni ne zna ko je taj nesrećnik, ili ih jednostavno zabole donja pipa.

Reč koji izgovaraju roditelji (retko kad i baba i deda) nakon vašeg mukotrpnog objašnjenja određene stvari koju MORATE da imate, ali znate da nakon ''Koliko'' sve pada u vodu.

Vrhunac simulacije Pornhaba na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Taman kad se onaj ćoravi sa usnama naučio da jaši, dođe Peca Kon sa bandom da zada domaći. Ima, ima virus, al tek od 17h kad Maxi napravi pazar. Deca nisu ugrožena al fizičko da bude na RTSu. Respiratori ima, nađene pare, al ne smemo kažemo okle, jer država nema para, kriza, tranzicija, tek za dve godine bolji život.

Može derbi, ako je pre izbora. Penzioneri, mnogo ih volimo, oni lebac ima da kupuju u 4 ujutru, ko ih jebe, nema spavanja, lepo im Đinđić rekao. Treba svi da se vakcinišu, al Nole ne mora, sin Srbije, mamu im Austrijsku, što ih Gavra nije sve potamanio. Mora QR kod da se skenira, i na račune će ih mećemo, nek se narod navikne. Sledeće dve nedelje ključne.

Tepavčevićka na ministra, visoko se kotira kod muških birača od 50+. Braća Kinezi stižu avionima. Drugi pik, šestog talasa. Alfa, beta, delta, omikron. Grčki normalno, naša braća, sirtaki, giros, Vruć vetar, govna vraćaju sa granice, dabogda im se Partenon zapalio.

Nestorović ekspert, al i nije, slušajte čoveka, al nemojte slučajno da ga slušate. Grobarska govna seku glave. Vakcinu preCednik prima u Čortanovcima da vidi i narod, a ne samo Beograđani, mamicu im jebem. Maske treba, to će Dr. Petrović kod Marića sve da vam objasni, bez brige (PRC test iz guzice ugodniji).

Najsmešniji virus na svetu. U 8 da se tapše, šatro da bude neki solidarizam u narodu. Opet policijski čas, al dobro nećemo novi 5. Oktobar, pa i ne mora baš odma' sad. Sledeće dve nedelje ključne. Lončar bio dobar pajtos sa Dućom Zemuncem, al šta sad ti to pominješ nije bitno, vidiš da je dobar čovek, brine o narodu. Prisluškivan preCednik. Opet izbori, neće valjda Vranjanci opet za Mađare.

Šta će vam toliko brašno ljaljanijo, nije '93-ća pa da Dana i Vuk dele lebac iz kamiona!

Sedma sila

Marijanska brazda ženske ljepote. Ljepše otkopavaju. Niko neće, a i ne smije, da je pipne. Nema te rakije koja te može stimulisati.

Nenadano izvlačiti neophodne informacije od čoveka koji priča u snu.

Patetični i suludi statusi koje pročitate na fejsu, a zbog kojih vam momentalno zaigra živac i dan provedete pitajući se kako je moguće da vas okružuju ljudi koji tako razmišljaju.

Pandan ocilima. Samo ne standardna četiri slova s nego već pomenuta četiri m kao obeležje internet patriota koji danju i noću(češće ovo drugo) brane servere i virtuelne granice virtuelne zemlje.

Modem. Verni at u svaki boj. Skriva identitet bolje neg' nindža lice, a dodaje santime na spolovilo brže od VEP aparata. Osnovno i jedino fizičko oružje u arsenalu mladog WWW prvoborca.

Mama. Majka, mater, mamica. Ćale je jebo tvoju da bi se ti najebo svima. Čemu onoliki falus, ako nemaš na kome da ga upotrebiš. I to pre svega za penetriranje svih mogućih otvora keve mrskog ti neprijatelja. I ne samo njenih. Žene, ćerke, sestre, komšinice i sve žive i nežive rodbine, ali zna se ipak da jedna je majka.

Moto. Svaka iole organizovana rulja mora da poseduje bar jedan, pa i ona virtuelna. Naravno ne moraju da ga se pridržavaju, već samo da ga ponavljaju što češče i glasnije. Pod ovim "glasnije" mislim naravno na upotrebu CAPS LOCKA, i eventualno ako su mogućnosti i BOLDA. Iako opcija copy/paste dozvoljava cirkulisanje podužih tekstova i interesantnih ASCII artova, češće se koriste oni neduži od tri reči: "Srbija do Tokija", "Vratiće se Vojvoda" i naravno "Kosovo je Srbija"(jebeš Metohiju).

Multiplayer. Čemu ovolika ljubav prema otadžbini ako nema strendžera, ili barem izdajnika, da budu poniženi i po spisku opsovani. Forum i čet uvek mogu da posluže, ali prava draž internet patriotizma se može osetiti samo u online igrama. Obično se iskazava u pucačinama tipa Counter-Strike ili MMO-u kao eRepublik, ali pravim patrijotama je bojno polje nebitno. Kombinacija šovinizma, nerd rage-a i seksualne frustracije kompovonovaće simfoniju najsočnijih psovki na svim jezicima sveta. Verovatno se međusobno ne razumeju, al' ih to ne ometa u svađi.

I onda, kada objediniš magičnih četiri m, nebo je granica! Pod uslovom da su ti matorci platili net ili komšija nije zaključ'o. U suprotnom, jebiga.

Žmiriti, žmirkati, zuriti, virkati, navirivati se.

Izraz kojim sagovorniku stavljamo do znanja da nijesmo u potpunosti sigurni da je njegova mentalna higijena na nivou.
Sreće se još i u oblicima "Kako je zglavom?" i "Šta je s glavom?"

Vidio sam ga u izlogu kad me je otac poveo u grad da prodamo stoku. Crn k'o novembarska noć, sa sivom trakom okolo i uskim obodom, odmah mi je zapao za oko. Stari, zadovoljan zbog uspješne trgovine, zavuče ruku u džep, izbroji novce i - eto njega na mojoj glavi!

Ja, mlad momčić od osamn'es' ljeta, šaljivdžija, šeretski ga nakrivim na desnu stranu i krenem po sijelima. Pročuo se taj moj šešir međ' curama. I njoj se dopao. Za traku mi đurđevak zadjenula. Te jeseni, zatražih joj ruku od oca. Pristao je - iz dobre sam kuće. Napravismo veliko veselje, gdje se vajni mladoženja, to jes' ja, toliko naliza da su morali šeširom donositi 'ladnu vodu sa izvora kako bi me dozvali. Nije rakija za mene.

Zarati se. Kren'o jedno veče u šumu da potražim zalutalu stoku kad naletih na neke soldate. Sam đavo zna koga su tu čekali u zasjedi, pa osuše po meni, ni krivom ni dužnom. Bježao sam koliko me noge nose. Na šeširu mi puščano zrno napravilo dvije rupe. Puc'o Švabo d' ubije, usta ga jebem! Šta bi bilo da sam ga do ušiju navuk'o? Dugo sam ga nosio tako šupljeg, cijeli rat i par godina posle. Nije se imalo za novi. Malo mi je kisla glava, al' bio čo'ek mlad, ništa mu nije smetalo. Eh...

Prođe i to. Sastaviše se nekolike rodne godine, iskrči se imanje, posija se žito i kukuruz, a ja od miline svako jutro - u obilazak. Samo mi šešir viri iznad usjeva! Umorim se, legnem pod šljivu, nakvirim obod preko obrva da mi sunce ne smeta i zaspim dok se oko mene sinovi igraju. Ljepota božija!

Prođoše godine, postadoh najbolji domaćin u selu. Iškolovah djecu, poženih, unuke stekoh. Sad imam tri šešira - jedan za slave, drugi za svadbe, treći za okokuće. Ne gledaju me više snaše, ispod šešira se bjelasa snježnobijela kosa, nije više ni red. Ako! U šešir berem prezrele trešnje i nosim unucima. Oni mi se obraduju.

Stiže me i bolest. Staračka. Sve ređe izlazim i sve ređe nosim šešir. Spada mi sa ćele. Umrijeh srećan. Djeca su odavno svoji ljudi, a ni nje više nema. Sahraniše me jednog lijepog majskog jutra, sa šeširom u kovčegu, jer sam tako htio. Možda me ona, tamo, ne prepozna bez šešira.

Proslavljeni sportski komentator na RTRS-u. Postao čuven po lapsusima, kojih je u toku svakog prenosa toliko da se naprosto iznenadite kad čovjek kaže nešto kako treba. Kad tome dodate prenaglašenu melodramatičnost dobijete osobu za koju u radio emisijama gdje se javljaju penzioneri, gdje se obično žale na siromaštvo, nestašicu lijekova, niske penzije,mole voditelja da iskoristi svoj uticaj da više nikad ne prenosi utakmicu.

Riječ koja je u širokoj upotrebi u Krajini. Uglavnom se koristi u istu svrhu kao i riječ žderati, mada nije isključena upotreba ni u drugom kontekstu. Donekle opisuje nivo masnoće hrane, jer se najviše koristi kada se govori o masnijoj hrani poput slanine, suvog mesa, pečenja, itd. Međutim, pored toga, dodavanjem prefiksa "s", koristi se za pojačavanje efekta riječi poput pasti, skršiti se, itd.

Iskreni vapaj prosečnog Srbina posle apstinencije od mesišta koje traje više od dva dana.

Kao što autor Rosoneri reče, "Blaz ne može da bude čo'ek ispod 150 kila". Moj deda se nije zvao Blaž, i nije imao 150 kila, već pola od toga. Dakle, ja u stvari i ne definišem svog dedu. Ali deda je dobra riječ da se stavi uz Blaza. Odaje dozu subjektivnog i vjerovatno nezasluženog poštovanja, uz odsustvo svakog straha. Zato nije recimo - tata Blaž, čika Blaž, čiča Blaž... Ne ide.)

Moj deda Blaž je dobar čovek, iz perspektive svakog komšije iz kuće preko puta koji mu već 20 godina viri u kesu sa pijace. On sjedi u fotelji i salta kanale, gleda tenis, gleda farmu, gleda dnevnik, gleda slagalicu, gleda bolji zivot (e jes ovaj marko nikolic dobar glumac...eee...), i tako gleda sve na sta naidje, ne obrcajuci paznju na to sto mu prolazi ispred ociju. Da, deda Blaž je malo izlapeo, srecom po njega. Deda ima teske kosti, ima salo, tesku osuncanu, izboranu glavu, i svijetle oci sa alkoholicarskim podocnjacima. Deda Blaž, dok je bio samo Blaž, nikad nije morao da prestane da pije. Jednostavno, ta casa je toliko isla uz njega da nikome nije ni padalo na pamet da mu trazi da stane. Sada vise nije tako u mogucnosti (sto ga ne sprecava da natoci rakiju prije variva, ali ta se ne racuna u alkohol). Sada se fura debeli stap. Cesto zaticem dedu Blaža u mojoj osuncanoj ulici kako sjedi u dvoristu na niskoj stolici platnenog zaledja, sa tim istim stapom od svijetlog drveta medju nogama. Deda Blaž voli i zenske, i cesto mu taj lako zagubljivi pogled odluta nehoticno tamo gdje mu ni misao vise ne ide. On to tako malo, instinktivno, zavuce oko u bezbriznije krajeve, i uvijek prizna kad je uhvacen.

Deda Blaž ne prica mnogo. Jes jes, nije nije, hehe, eee Marko Nikolic, dobar glumac... To i jos par uzrecica su mu dnevni repertoar. Cudno mi je to bilo, jer ostale dede iz ulice ne zaklapaju. Deda Blaz ne voli da seta, valjda stedi kilometre, postao je tanak sa njima, i sam je osjetio (ali ni o tome ne prica). Voli kad mu pogodimo merak. Kako samo dusevno ispusti ono'eee hehe', kad mu iznesemo TV na terasu, ili kad mu spremimo ribu. Voli ribu. Voli i da vrti onaj stap u ruci. I sve je vise blažen sto je tuplji, taj moj deda Blaž.