Uz masne fote i igru "flaše", jedna od najčešćih tinejdžerskih igara na privatnim žurkama. U igri jedna osoba drugoj postavlja pitanje "Istina ili izazov?", ako se ovaj opredijeli za izazov mora da odradi neki poduhvat (da poljubi neku curu, da proba cigare, da eksira određenu količinu cuge, da skine određeni dio garderobe, da istrči u gaćama na snijeg i sl.), a ako se odluči za istinu, onda mu se postavlja neko vrlo škakljivo lično pitanje na koje on mora (bar u teoriji) iskreno da odgovori. Nakon toga onaj ko je odgovarao bira slijedeću osobu kome sada postavlja pitanje istina ili izazov i tako se igra nastavlja. Igra je odlična jer podstiče slabljenje inhibicija (ukoliko se opredijelimo za izazov), odnosno povećanje povjerenja (u slučaju istine).
Sve u svemu, dovodi do zbližavanja, komičnih scena, zagrijane atmosfere, opuštencije, a nekom se možda posreći pa na kraju ispadne i nešto konkretno.

Širom ove naše Planete na koju imamo čast da smo osuđeni, odomaćeni naziv za antidepresive. Opšteprihvaćen i pomalo duhovit eufemizam za vrstu lekova čija svrha, doduše, nije nimalo duhovita ali je zato urnebesno uzaludna. Uglavnom, ono što apoteke u Srbiji najčešće NEMAJU a kafane rado ZAMENJUJU.

Jebiga. Razboli se čoveku duša, ispuva se k'o paradajz iz staklenika kad ga bocneš viljuškom i ne možeš je više napumpati u prethodan oblik pa da ga jebeš. Uplaši se, šta li, pokunji i sakrije u najmračnije kute ljudskog tela i neće odatle da izađe ma šta god joj radili. A čovek, šta će, pokunji se i on i pobegne sa reflektora Života, gorko žaleći što je tu ulogu uopšte i prihvatio da igra. I desi se ono najgore - ostane, siroma', sâm sa sobom. A nema ničeg goreg, dragi moji, nego kad čovek ostane sâm sa sobom. Jednostavno, nije za to stvoren i gotovo. Bolje bi mu bilo i da je u zatvoru, okružen najgorim otpadnicima od društva, neg' tu gde je sada, okružen samim sobom. Zaokupi mozak svim nijansama crnih misli i "ode u kurac" - što bi rek'o naš narod - odakle povratka nema redovnom autobuskom linijom ili crvenim cipelicama Doroti Gejl.

Elem, zabrinu se majka, otac, baba, muž/žena, prijatelji, uža rodbina ( jer neće da šire )...Naposletku i komšije počinju da primećuju promenu u, inače, "tako razdraganom držanju". Sumnja se u početku kolektivno na promenu vremena, pokvaren stomak, ljubavne jade ili na neku od kombinacija istih, tumače se simptomi i ovako i onako, pljušte saveti sa svih strana, svi bi da pomognu kako znaju i umeju. Onda se seti neko pametan da zovnu doktora. "Ma, šta oni znaju?!" - dovikuje rendom osoba sa dobronamernim izrazom lica - "Još će da nam našeg/našu...proglase ludim/ludom, pa kako ćemo onda od stida na ulicu?!". Ipak, u najvećoj tajnosti i sa kvalitetno osmišljenom pričom za ljubopitive interesente, mučenika ili mučenicu odvode kod "lekara za glavu", razbijajući tako stari porodični tabu o nekakvim padovima sa šljive čukundede Gvozdena od pre skoro jednog veka.

To cenjenog drmr-a, međutim, nimalo nije interesovalo. Susrevši se sa "bolesnikom" i revnosno pribeleživši njegove reakcije i sopstvene konstatacije na neko blokče, on nakon par minuta dolazi do jedinog mogućeg rešenja koje je u korelaciji sa količinom znanja stečenog nakon 15 godina studiranja Medicine i još toliko radnog iskustva sa "najgorim slučajevima" - TABLETE...

Sredstvo za manipulaciju kontakata.

Opis fenomena koja traje dugo, predugo, u beskonačnost, toliko je daleko otišao da se početak ne vidi, a kraj ni blizu. Do njegovog kraja ne bi skočio ni dinar u vrijeme hiperinflacije.

Mistični proizvod domaće kuhinje, naročito u Banatu. Tako kifličast, posmatran sa one uže strane izgleda izuvijano kao nautilus mada nekako podseća i na beskonačnost. Beskonačnost čega? Univerzuma možda? Ne znam. Ali vrlo verovatno da kiflica može da komunicira sa istim. I ta reč ''kiflica'', ki-fli-ca. Zvuči nekako nadrealno, kao da zvuk rezonira nekom božanskom nijansom.
Pretpostavljam da je ta veza sa okeanima jedan od razloga zašto ih ljudi ubacuju u frižidere, dok se ne udave u vodi i onda ih vade napolje, gde se smatra da su savršeno jestive, i isto toliko ukusne. Pa ih onda ponovo vraćaju u frižider. Jer to nisu nesavršene pogačice, to su ki-fli-ce.
A takođe veza sa univerzumom im omogućuje da ih domaćica poslužuje svojima do u beskonačnost, dok ne počneš da pljuješ kifličastu materiju na usta.
A, da, i istu često pune paštetom za deset dinala. Ali nema veze, to je kiflica, ona će sve te ostatke vezivnog tkiva i emulgatora purifikovati u čisto proteinsku masu. Jer to je kiflica. Simbol savršenstva i perfektnog skrobnog oklopa koji uopšte, ali uopšte ne menja ukus čak ni nakod dvadeset dana.

Jedite kiflice, Koliko ih god ima, jedite ih. Ne prestajte da ih jedete. I volite. Svi volite kiflice. Ja volim kiflice. Obožavam kad dobijem prepunu kesu kiflica. Za slavu. Za rođendan, za dan kad sam nalakirala nokte. Volim... Volimo kiflice. Dun... Dun... Dun...

To je izraz koji se koristi obično kad ste u žurbi i nema vremena za objašnjavanje gde idete...

Свирати курцу, пренесено. Ако би узели неку ближу одредницу, клепати мајмуна не би ли живнуо. Шаматари. Клеп-клеп! Подстаћи га, јелте, на ангажовање без фармаколошких средстава.

Jako tužna životna priča. Sreća se nekome posrala u usta i natabala petom. Priča posle koje se otkrave i najledenija srca, Nata da pičke u pola cene a Vučić ne uzme siću od prosijaka. Jad i beda.

Nelord u Crnoj Gori.

Mrčo je čo'ek kojem ne ide sve od ruke kao ostalima.
Nije poštovao praznike u crkvenom kalendaru i sada mu pare ne padaju sa neba a uz to ne može ni da živi od kladionice i sjeđenja po lokalima.
Štaviše, više radi nego što spava... jadnik.
Zato ne treba da ve čudi što je najveća uvreda za crnogorskog Boga, da ga neko nazove mrčom.

Ima neki posa' koji mu nije naročito plaćen ili je dobro plaćen al' je za nas Bogove skroz nepotreban a to je, jelte, veća kazna od prethodnog.
Zašto? Pa zato što mi u svom društvu ne želimo neke socijalne radnike i borce za ženska prava! Mi oko sebe želimo automehaničare, limare, taksiste, hirurge, električare, građevinice, mašince i ostale koji se bave muškim poslovima... i političare. Da, političari uvijek dobro dođu.
Cijenim da mrčoi zaboravljaju da je jedini način da postaneš Bog da te drugi Bogovi proglase za takvog.

Elem, kao što vidite, mrčo nije kao ostali.
On je niža rasa. Da je neki normalan sistem na vlasti sada bi hranio nekog Boga grožđem dok istog njegov "plemenik" hladi palminim listom.
Ali neee... Sistem nikada nije normalan i stoga je mrčoima dozvoljeno da udišu isti vazduh kao mi. Da jedu istu hranu kao mi. Jebo te, mogu i da sjede u istim lokalima sa Bogovima!

Ali opet, mrčo će uprkos toj ravnopravnosti sa pravnog aspekta, biti svjestan da je ispod nas. Cijelog života pokušavaće da shvati gdje je pogriješio... neće uspjeti.
Cijelog života biće samo nebog u zemlji Bogova.

Stanje u koje se dolazi kada se vraćaš cirke zadnjim noćnim, ima da cima i kruži narednih 45 minuta, a onog trenutka kada bus krene shvatiš kako ti se neviđeno ide u WC. Ili, još gore, muka ti je.

Ono što kažemo nekome kad nas smara preko telefona, pogotovo ako se pomene vraćanje novca u razgovoru. U zavisnosti od toga gde ste, može se upotrebiti kancelarija, kladionica, tuš-kabina (da, ima ljudi koji i tu vode razgovore!), naravno, ulazak auta u tunel nije u opciji, iako je i to sasvim providno.

Standard zemlje bez standarda. Samo dno državnog poslovanja.

Čuvena izreka, koju mnogi zaboravljaju u trenucima sreće i rumenila za stolom u ćošku, kada se snebivaju da priđu potencijalnom ženskom objektu kao Hektor u Troji, kad ga je Ahil zvao da mu jebe sve do trećeg kolena. Scenario uglavnom bude isti, izađeš na mejdan, ko ratni heroj podignute glave, ali krvavih očiju boje Polimark kečapa, i samim tim potpisuješ sebi kapitulaciju kao kralj 41-ve godine, kad je u'vatio pedalu putem Londona. A druga činjenica, koju u tim momentima ne vidiš, da se okolo vrzma lokalni rmpalija, koji je, na nečiju sreću, a na tvoju žalost, jača, što bi nam zapadne komšije kaz'le, polovica, tvoje odabrane deve, a još gora činjenica da je celo veče čekao tebe, ili tebi sličnog da nešto pokuša da kaže, pa da ima na kome da isprazni negativnu energiju, jer je danas uneo 15 meteri bukve u podrum.
Najveći problem je što je istorijat ovakvih duela skoro uvek isti, ali ne, ti ne učiš lekciju, nego se sokoliš onim ''bilo ih desetorica'', iako i sam znaš da je bio uglavnom sam, ili najviše sa još jednim, koji je isto, čudna mu cvetka, utovarao ceo dan, samo za razliku od kolege, njegovi se greju na ugalj, pa je cirka 10 tona prebacio preko svojih ledja.

I opet će doći vreme, za tebe onaj stih nadanja, ''dođe vreme sve se preokrene'', kad povedeš burazera koji je prvak Vojvodine u kik boksu, ali to opet neće piti vodu, i situacija je više nego poznata.

Neugodna situacija u kojoj vas boli čitavo tijelo. Bilo da je to posle sinošnje pijanke, bilo da je posle prve partije fudbala sa ortacima, nakon više od godinu dana, bilo da je posle kvalitetnog seksa, bilo da je posle nekog fizičkog rada.

Slomljeni, sažvakani, pljunuti nazad pa ponovo slomljeni osjećaj.

Čarobna reč kojom se oslobađate od obaveza koju pokušavaju da vam nametnu druga lica(roditelji) ili pak kao kratko ali jebitačno obrazloženje svog sadašnjeg položaja.Roditelji obično idu ovom analogijom-''ako ne uči-neće spremiti ispit,ako ne spremi ispit-neće ga položiti,ako ga ne položi-neće dati uslov,ako ne da uslov-pašće godinu,ako padne godinu-moramo da mu platimo obnovu,ako mu platimo obnovu-tata ne može da sredi svoju kantu od auta a mama da kupi novu mašinu za pranje sudova i kosmodisk.***

Још од тренутка кад је Пинокио почео да фарба добру вилу не желећи да сазна како је изневерио маторог Ђепија, оваква форма лагарије и спрдачине није могла толико често да се сретне.

Универзална женска фраза пружања (не)искрене подршке приликом дијалога које је уско повезан са вишком килограма. Скривање истине ради неповређивања осећања. Ваљда. Јебем ли га. Увек је лакше слагати кад је неопходно, него испасти грбав.

Da ne kažem kradja stranih pesama. Čim čujem neku našu dobru pesmu,tačno znam da sam je čuo negde tj. da je ukradena. Posle malo kopanja po internetu ispostavi se da je uglavnom tako.
Uporedite sledeće pesme:

Pismo koje se čita na skoro svakom mitingu od nacionalnog interesa, kao intermeco između govora dvojice političara i služi da podjari atmosferu dok ovaj drugi ne skupi muda da izađe pred masu. Mala Milica piše tako da ti knedla u grlu stane, oči zasuze, a pesnica se stegne u bijesu usmjerenom prema krivcima za dječiju tugu.

Ko je mala Milica? Četvorogodišnje vanzemaljsko i sveprisutno biće koje tečno čita i piše, razumje se u matematiku, informatiku, politiku, civilne inicijative i vojne tehnologije sa posebnim osvrtom na bojne otrove. Uvijek u epicentru životnog zemljotresa, ali i dalje stamena iako prinuđena da moli za pomoć. Kroz tu njenu molbu provijava želja za normalnim životom koji joj je uskratio upravo onaj što je i izazvao masovno okupljanje.

Rečenica kojom klinci napaljeni na automobile, obično usled igranja NFSa, objašnjavaju da neki auto poseduje Xenon svetla.

Saljiva recenica koju upucujemo osobi koja nam je dosadila verbalnim silovanjem sa nekom pricom sa kojom mi nemamo veze, i to nesto ne mozemo ostvariti ni u kom slucaju,iz naslova je to pravljenje dece bez polnog organa, nemoguce, bas kao i veza sa nekom situacijom onoga ko ovo izgovara.