Konačna rekontra i adut koji zamenjuje sva objašnjenja. Šah-mat protiv kritičara. Posle ovoga, sva dalja eventualna pitanja sahnu kao erekcija pred fotkama tvojih matoraca na Adi Bojani.

Spot za kampanju - crno bela slika - namršteni Sergej Trifunović - muči ga to pitanje - pa nabildovani treći sin Rokvić neraspoloženi, pa Vlado Georgijev crno beli, isto nije mu ni do čega (mada njemu stvarno nije, trezni se) pa Dragan Ilić sa radija onaj majmun, guta knedle, gleda, ne veruje, Nikola Kojo se uozbiljio ne vata za dupe više od tri miunta prekrstio ruke, muči se i on, i svi kažu: kampanja, uozbilji se, i ti si govedo, ne poriči, manje tuci, više tucaj kao ja što tucam redovito – ozbiljne face, muževne face, crno belo... Pa slika pretučene Gorice Popović isto one sa radija, ne, Gorica Mojović, ne, Gorica... a u kurac kako već, pretučena Gorica uglavnom, masnica, ozbiljna lika i ona isto kaže: manje tuci oću kurac ustvari i onda na kraju Đoša ozbiljnog lica - a svi znamo koliko je njemu teško da bude ozbiljan i ne nasmeje nas - tristapet kila, drži transparent: tuci mene frajeru ako možeš a ne svoju ženu
tišina tišina tišina kuca srce:
I na kraju, statistika pretučenih žena – čita Vlada Jelić, kraj promotvinog spota, Bojana Maljević istučena se tetura, i šlag na torti, još jedna poruka:
Branislav Lečić, glumac, ispovest – ja sam Branislav Lečić i jebem mladu ženu evo već nekoliko godina i uspešno se borim s tim nije bilo uvek lako ali nekako teramo mnogo je lakše pretući je i poslati je u krevet ali nemoj ići lakšim putem jer ja sam inače glumio sudiju Risa znaš kad radim čučnjeve da impresioniram Daru Džokić – e pa jebo sam je posle a nije mi se jebalo pa ti vidi, mada kakve veze to sad ima, nebitno, a šta si ti uradio na današnji dan, tucitelju? pa pogled Bajazita i zaštitnika: ona da ti šmirgla karađorđa ti naramak drva iz šume da doneseš. Ispod piše – nađi i ti svoju Daru Džokić.

Kontradiktorna do bola. Po svemu sudeći, pišu je neki propali političari koji su tu našli uhlebljenje.

Kad se događaji sa iste prepričavaju i djeluju nestvarno godinama poslije. Što bi rekao jedan moj prijatelj: Jebeš pijanku, ako imaš obraza izaći u grad 7 dana poslije.

Period kada muskarci polude od srece,postanu zbunjeni od radosti,nestrpljivo iscekujuci dete. Za njih je taj 9 mesec tezi nego buducoj mami. A kad dodje taj dan ... Potpuno se izgube,zene moraju priznati da su muzevi mnogo slatki u takvim situacijama!

Teško je objektivno sagledati situaciju i posao čoveka koji plodove tvog rada omalovažava i sahranjuje, suzbija tvoju kreativnost, smele doskočice saseče u korenu, nema razumevanja za aluzije koje ponosno iznosiš pred gladne oči ostalom svetu, željnom kvalitetne i smislene igre reči. U sve to se ulaže vreme, trud, klikeranje, i što je najvažnije odričeš se svega onog pametnog što bi mogao za sebe uraditi da nisi sedeo ispred kockastog ekrana.

Moderatora nije teško nazvati govnetom i splačinom, malverzatorom, njegov rad i kvalifikacije se lako mogu dovesti u pitanje, i potrebna je samo jedna inicijalna kapisla da ga napušiš kurcem i trajno prigrliš crven ban.

Ali treba sagledati i drugu stranu svega ovoga. Naime ovaj rab kaizenov se svakodnevno suočava sa gledanjem nekvaliteta, nepismenosti, kiča, fekalija, nepražnjenog testosterona, prozivki na svoj i račun drugih autora.

I dok ti sve to možeš jednostavno da odjebeš, ili sebi daš oduška preko PVT-a, on mora da zasuče rukave i ronja po tim govnima, kako se odvodna ce v našeg dragog sajta ne bi začepila. A kaizen takav kakav je, nije mu dao ni rukavice, a ni gumene čizme. Čak ni štipaljku da je stavi na nos.

- Ne plaćaju ga novcem
- Ne plaćaju ga ni tokenima
- Nije prijavljen
- Nema beneficirano
- Nema stalno radno vreme
- Sam snosi troškove struje, interneta a zimi i grejanja radne prostorije
- Umesto da jebe, pije, ode na neki sport ili u krajnjem slučaju uči ili čita knjige, provodi vreme u pokušaju objašnjavanja ljudima da su pogrešili, da su nepismeni, glupi, neinventivni..

Živi skromno, ponekad dobije pohvalu, i ćuteći proklinje svoju omalovažavajuću ktitorsku nagradu u vidu šarenih slova na ekranu, koja se u veleprodaji može naći za 200 dinara.

On je pod svakodnevnim stresom, hrani se nezdravo, kvari oči, nedovoljno se kreće..Jednom rečju nije mu lako. A kada pogreši, po njemu drvlje i kamenje. Pljujemo ga na forumima, posterima, definicijama, preko poruka..

Jedina uteha je možda sloboda u proceni na koliko pogrešnik treba da bude banovan. Tu se on zaista nešto pita, ali radost traje do otvaranja sledećeg duplog naloga. I tako iz početka, u krug, svaki dan..

Pojava koja je česta kao Halejeva kometa, sa kojom se ne susrećeš više od par puta u životu i koja te oduševljava iz svih perspektiva.

Pišač uz vetar koji se ne asimiluje sa većinom i uvek bojkotuje ono što široke narodne mase, iz ljubavi, ili straha veličaju.

Dok su svi nosili štafetu, on je cepao crvene marame, a danas kad se krsti i Kurta i Murta, on neće ni koljivo na slavi da okusi.

Gazda

Te betonske zidine kojima gospodari, građene pre 50 godina, a u kojima on živi već više od 70, predstavlaju neku neraskidivu vezu između njega i ostatka sveta, neki Jin i Jang, te neke munje.... Pomenuh neraskidivu vezu... K'o u hemiji H2O ili H2SO4 bez 2 vodinika, tako se ni jedna obična zgrada ne može zamisliti bez njega, dugogodišnjeg lidera, Bogoca stambenog života.

Što bi se sporckom terminologijom reklo.... KAPITEN! I više od kapitena..... ŠEF STRUČNOG ŠTABA! Ili možda čak i Predsednik Saveza. Šef, nema mu ravnog. Uvek drži sve konce u svojim rukama i ništa ne prepušta slučaju. Nakon prve pobede, na prvim izborima za predsednika zgrade, tu titulu ne prepušta nikome, suvereno je drži u svom posedu. Jednom je samo bio u grčevitoj borbi da je izgubi, al' je ipak pobedio zadnjim glasom, u zadnjoj stotinki, k'o Felps Čavića onomad u Pekingu.

Simpatični starac, koji celu zgradu poznaje bolje nego svoj stan. Izlepio po zgradi sve one moguće papire o kućnom redu, ponašanju u zgradi, ponašanju u liftu i ostalo. Interfon urađen perfektno, svima pravio tablice sa kaligrafski ispisanim prezimenima i + svetlo da može da se čita kad padne mrak. Zna napamet po 450 brojeva svih mogućih institucija iz Belih i Žutih strana i još poseduje preko hiljadu i po Vizit karti ako dođe do problema nekog u zgradi. Kaže čovek: Zlu ne trebalo!

Odnos sa stanarima - skoro k'o sa zgradom, savršen. Saćete reći: "Pa taj brate orgazmira na zgradu!", al nije, gospodin drži samo do njenog ugleda. (ASAM NAPISO OVO JEBOMEPAS) Naiđe u visokom prizemlju na prizor kako komšija Ratko bambusa komšinicu Suzanu sa 2. sprata, kaže: Malo nas je, al' smo govna! Razvali je, dobro je to za natalitet! Svima kaže "Dobar dan", a poštaru i po dva put. Izlepio po spratovioma "Zabranjeno pušenje", puši na svakom po jednu-dve dnevno. Kaže: Može mu se! Jbg, jer je on glavni....

Sve poslove obavlja sam. Pomoć prihvata, al' jako retko. Trči, juri, žuri, jebiga neće se u Gradskom stambenom spisak stanara sam sastaviti. Na zimu čisti sneg, ima 4 lopate u podrumu, ostalim godišnjim dobima prati Grend Slemove i dere se na Đovaka kad zasere stvar. Kod lekara ide redovno i ako je zdrav ko dren, u formi k'o da ima dvajespet, a ne 85 godina.

Sluša Pink jer mora zbog žene, dominira u šahu, kartama i jambu, uživa u životu i bole ga kurci za politiku. On je svoj režim zacrt'o i sproveo u zgradi i to je njemu najbitnije.
Ostaće na tom činu još bar jedan predsednički period, 4 godine, to je sigurno, a možda i više, ako ga smrt u tome ne spreči. Mada i kad se to desi, on će i na onome svetu biti to što je i sada, VEČITI PREDSEDNIK SKUPŠTINE STANARA!

Jedino moguće objašnjenje nekih društvenih fenomena.

Spust po prenapumpanoj priči sagovornika.

Često u razgovoru sa starijim ljudima čujemo za Rodeziju, Gornju Voltu, Dahomej, Bijafru, Katangu, Sijam itd...To je posledica činjenice da su se Zimbabve, Togo, NR Kongo, Tajland tako zvali kada su oni išli u školu. I ne samo to što su neke udaljene i egzotične zemlje promenile svoja imena nego što ova populacija ima problema sa imenom sopstvene zemlje te je oni i dan danas neretko zovu Jugoslavija, a od drugih izdvojili bi Čehoslovačku, Abisiniju i Cejlon.

Čovek koji je rođen za ovo zanimanje. Od svog prvog dana na ovom svetu, njegovi postupci pokazuju da će postati "bitan" jednog dana. U porodilištu je njegov plač drugačiji od drugih beba, ne prestaje dok mu sestre ne daju najbolji krevet. Raste, još uvek nije progovorio, ali poseduje druge moći. Njegov nevin pogled može da ubedi majku da mu da sisu 2, 3 minuta duže nego što je planirala. Prolazi vreme, progovorio je, sada vešto biranim rečima može da ubedi tetku da baš njemu da najbolju šniclu. U vrtiću, kada već shvati svrhu svoga postojanja, počinje da se ubutava učiteljici da bi imao pravo na najbolje igračke. Uči da čita, i piše dok njegovi drugovi igraju klikere. Ambicije njegovih roditelja rastu, vide da će od njega nešto biti.

Konačno kreće u školu. Pošto je unapred naučio ceo prvi razred, postaje miljenik učiteljice. Ali da bi učvrstio svoju poziciju u odeljenju, kupuje uvek učiteljici najlepši cvet za 8. mart. Dolazi u 5. razred, opet ista priča, poznavanje gradiva svih predmeta, i ubutavanje svakom nastavniku ponaosob. Nastavnici muzičkog nosi harmoniku, na fizičkom pumpa loptu, herbarijum za biologiju skuplja dve godine. Završava školu, naravno kao đak generacije.

Kreće srednja škola, upotrebljava se dobro poznati recept za uspeh, koliko na poslovnom toliko i na privatnom planu. Nalazi prvu devojku, koja ima slična interesovanja kao i on. Njenoj majci pomaže da nosi cegere sa pijace, a ocu da degustira rakiju, iako je ne podnosi, pravi se da je najbolja na svetu.

Konačno, san se ostvaruje. Upisuje se na fakultet, na budžet naravno. Počinje da ulazi u čmar asistentima, pa polako stiče "reputaciju" i približava se profesorskom dupetu. Namešta projektore, nosi laptopove, pomaže profesoru u svim poslovima. Redovan je na predavanjima i konsultacijama, nosi kilogramske rokovnike, svakim svojim pitanjem pokazuje da zna materiju. Konačno ga profesor postavlja za svog asistenta, i cilj se ostvario. Ušao je u dupe, vire samo pertle.

I dalje persira profesoru, titra mu jajca, briše mu usta posle poslovnih ručkova. Oženio se sa svojom prvom, i jedinom devojkom, koju je ubedio da je on najbolji. Kada profesor odapne, on ga naravno nasleđuje, i konačno je došlo vreme da se neko njemu u životu "ubuta". Izlaže svoje dupe na poslužavnik, mladim i ambicioznim studentima, kakav je on nekad bio.

Sada vec prorockim glasom mogu reci da ce se status vukajlijasa traziti u svakom hiperhologramskom zapisu CV-ja pri zaposljavanju na najvisa radna mesta.Zapravo bice to jedan od glavnih zahteva svakog intergalaktickog poslodavca 24-og veka.Vec danas je poznato da velike multinacionalne kompanije gube milijarde dolara zbog lose radne atmosfere,netrpeljivosti medju zaposlenima,isfrustriranosti svojih menadzera usled njihove sex. impotentnosti....te im iste redovno uplacuju lecenja u modernim klinikama, organizuju porodicna okupljanja svih zaposlenih(npr. vikend turnir:otac-sin,okrsaj u prezderavanju tortom,slobodan stil),unajmljuju za stalno psihijatre i sl.Svaki osvedoceni vuklijas viseg ranga samim svojim prisustvom uticace na dramaticno poboljsanje radne atmosfere i pomoci im da povrate izgubljene milijarde,potentnost,kosu,izgubljenu zenu...

Spajanje 2 ili više reči u cilju dobijanja nove reči.

Paranoja je stanje kada shvatis da oni znaju za tebe i da znaju da ti znas sve o njihovim planovima.
Ali ne znaju da ti znas da oni znaju.

90ih godina klinci su se zabavljali gledanjem crtanih filmova na VHS-u. Radovali smo se svakoj novoj kaseti koje smo dobijali najčešće za rođendan. Retko ko je imao više od desetak kaseta, pa je onda gledao ponovo te crtaće koje ima, pa ponovo... i posle nekog vremena, par nedelja, shvatiš da znaš ceo crtani napamet! Neki dijalozi dugo, dugo ostanu u sećanju.

Obavezno stariji čovek sa nezvaničnom dijagnozom jer je, boga ti, sramota otići kod psihijatra. Kada se sretneš sa njim, ne možeš, a da se ne zapitaš da li pati od psihoze ili neuroze, koliko para od plate koju nema troši na brlju, da li je medicinski ili srpski paranoičan, ili mu je jednostavno mentalna kočnica otkazala u nekom od sudara od pre dvadeset godina, a bilo ih je. Elem, dotični voli da zađe među ljude i da im prebacuje što postoje. Forma njegovih komentara kao da ukazuje na to da se obraća sebi, ali visina glasa govori da on prosto gori od želje da pokaže okolini da NIJE ZADOVOLJAN njenim PONAŠANJEM!!!, ali bi bio još manje zadovoljan kada bi se to ponašanje promenilo, jer onda ne bi imao zbog čega da bude nezadovoljan, majke nam ga nabije bezobrazne ON!

Najveći trolovi na svetu. Često proizvode imbecilne i nimalo maštovite igracke koje deca žele jer je deci sve zanimljivo. To i ne bi bio neki problem da ne ubacuju iritantne zvukove koje će deca non-stop vrteti u krug (jer, kao što rekoh, deci je sve zanimljivo) i koji će dovesti sve u okolini do ludila. I sad neka mi neko kaže da su ubacili zvuk koji je milozvučan kao alarm od auta ispred zgrade (koji ono đubre od komšije neće da ugasi već pola sata) iz nekog razloga koji nije trolovanje.

-Što smo stali?
-Baci pogled tamo i kaži mi šta vidiš?

Maštovita osoba: Vidim mir.
Normalna osoba: Vidim šumu.
Kratkovida osoba: Vidim stablo.
Osoba sa okom za detalje: Vidim slomljenu granu.
Sitničar: Treba opereš staklo, nalepile se bube. I da kupiš dizelaša ko ja, ovo mnogo troši.

Nasumična stvar ili pojam se može videti na puno različitih načina. U zavisnosti od toga kakvog je karaktera čovek, on može stvari videti kao celinu, kao deo celine, može zapaziti neke detalje, može videti da li je to lepo ili ružno, dobro ili pokvareno. A može da bude i sitničar.

Sitničar voli da kaže za sebe da je osoba koja "ima oko za detalje", pa čak nekad da odvali i da je perfekcionista. Naravno, ovo ga svrstava u grupu sitničara-debila, mada, da se ne lažemo, pametni sitničar i ne postoji.

Ovo oko za detalje delimično jeste tačno, ruku na srce, sitničar obraća pažnju na detalje, ali ono što ga razlikuje od perfekcioniste je to što je glupa konjina i ne ume da razlikuje bitne detalje od nebitnih za celu priču, pa skapira da je sve bitno, zatrpa i sebe i druge poslom, popravljanjem, krpljenjem i raspravljanjem o nebitnim stvarima. Najzad, zaboravi šta je hteo.

Stvari nisu savršene. Stvari definišu njihova nesavršenstva, i čine ih drugačijim i novim. Normalni ljudi ih ne vide, vide celinu, i procenjuju da li je dobra ili ne. Ako nije, prave novu. Ljudi sa okom za detalje vide pogrešne sitnice i brišu ih, pojednostavljajući celinu, približavajući je jednostavnom savršenstvu. Sitničari ispravljaju svaku sitnicu, prepravljaju je 50 puta, dodaju nove, brišu pogrešne i savršenstvo pretvaraju u gomilu zakrpljenog smeća koje niko ne razume. Tada su završili posao, i tada su srećni, pošto sada nisu jedini koji ne razumeju u čemu je bio smisao svega tog.

Sitničar čita knjigu i zamera što je font ružan. Sitničar gleda zadatke iz matematike i obori studenta zato što je student napravio grešku u pisanju. Sitničar prigovara Pikasu i kaže mu da čovek ne izgleda tako sa očima na jednoj strani. Sitničar mora da ima mišljenje. Sitničar mora da nađe manu. Sitničar obara ideju tako što obara čoveka.

Sitničar je onaj debil što stiska kočnicu kad guraš, da vidi dal se nije pokvarila u međuvremenu.