Drustveno-porodicni dogadjaj koji ima religijsku osnovu. Sluzi za jedenje i pijenje koje se neretko zavrsi penjanjem kume i komsinice na sto u cilju dobre zabave, a Boga svi zaborave jos negde kod ruske salate.
Glevne teme za razgovor su cesto politika i tiho ogovaranje gospodje koja sedi do ('znas, njen muz sarlatan, vidis ni na slavu ne dolazi s njom! :sumnjicav izraz lica:') i najcesce ogovaranje onih koji nisu dosli.
Najbolji deo: Sve je za dzabe! Osim ako ti ne slavis, onda nek ti je Bog u pomoci
Posle ovog dogadjaja kuci se vracas prilicno smoren, jer te udavila neka baba-tetka, i sa karminom na obrazu iz palete od crvene do ljubicaste, ili prilicno zadovoljan, i onesvescen od kolicnine dedinog domaceg vina iz '74e.

U Srbiji jednako Sizifovom poslu ili Tantalovim mukama.Dizanje glave je kažnjivo zakonom o radu.Nemaš sekiracije tvoje je samo da ćutiš i radiš(za džabe),nemoj puno da misliš,od toga kosa opada a i leđa bole.
Isti slučaj je i sa isluženim vojnicima,gledali smo puno američke filmove,pa smo umislili da imamo prava kao Džon Rambo,još su nas i nazvali veteranima(!?),a kad je trebalo bili smo junaci,braća,ratnici,branik otadžbine....
Sad će nas zakačiti za branike automobila i vući kroz grad,kao divljač što su vukli iz Titovih lovišta.Sezona lova na male ljude je otvorena ranije,nego inače.Ne pada sneg da pokrije breg,nego da svaka zver pokaže svoj trag.

Najveća moguća kazna za svakog dečaka koji je napravio neko sranjce u nižem razredu osnovne.
Bar da ga ona učiteljica stavi sa onom lepom, ne, ona ga premesti u klupu sa devojčicom u crno-roze prugastom kombinezonu zategnutom uz njeno bucmasto telo, suknjicom do polovine kolena i toliko visokih dokolenica, loše napravljenim kikicama i crno-uokvirenim naočarama na pegavom licu.
Džabe đaku i pricanje na latinskom, u koliko je neka strožija nastavnica, našem junaku će sunce svanuti tek u petom razredu kada će konačno sesti sa svojim najboljim drugom i, ponekad, ispod oka pogledati u onu sa loše nameštenim kikicama i buba-mara šnalicom...tek da vidi šta radi...i koga li sada ogovara?

Osoba koja ima izmedju 14 i 24 godine.Najveci deo dana provodi u svojoj ''jazbini'' sa svojim najboljim drugarom od 2.7 GHz.Kazem ''najveci deo dana'' jer ostatak dana provede spavajuci pored istog tog drugara.Svoje vreme isplaniraju tako da jedan deo dana provedu zaludjujuci se hakovanjem tudjeg fejsa, na kojem pritom ne urade nista korisno,dok drugi deo vremena provedenim za kompom pokusavaju da naprave neki virus koji ce unesreciti mnogo neduznih zivota.Omiljene igrice su im ''Call of duty 4'' i eventualno ''Counter strike 1.6''.Omiljeno pice je,naravno, ''Coca-Cola'' cijih flasica ima na milion oko kompjutera.
Obicno imaju i jednog druga sa kojim, vikendom, hakuju i dele svoja velika hakerska ''iskustva'' iz predhodne nedelje.Njihov razgovor obicno deluje ovako:

Grupa ljudi koji svoje seksualne porive zadovoljava na javnom mestu kao što je lokalna igraonica.Igraonica, obično mračno i zavučeno mesto, na kojem je pritom dostupan sav pornografski materijal, poziva odredjene individue da izlučevinama iz svojih testisa ukrase nameštaj i tastaturu.

Razlozi za ovaj vid egzibističke masturbacije su mnogi, dok je samo jedan siguran: nedostatak partnera od krvi i mesa.

Sav manevar se izvodi prilično lako jer je tokom čitavog dana u igraonici poprilično mračno.Bira se red računara koji se ne može videti direktno sa vrata.Zatim se preciznom selekcijom locira računar što bliže zidu, sa minimum dva prazna susedna mesta.Uz stalnoprisutnu dozu opreza unosi se željena adresa sa pornografskim sadržajem.

Medju šiljokuranima ima različitih profila: muškarci od 25 do 35 godina koji nemaju lični pristup internetu, matorci 45+ koji su upravo na "Božidar Adžiji" završili osnovni računarski kurs pa sada primenjuju znanje, klinačka šiljokuranska ekipa obično romske nacionalnosti.

Takodje se dele na kamuflere(oni koji bacaju ispod pantalona) i golaće, koji vade alatku kao da su na svojoj WC šolji.

Fraza koja se koristi u opisu kako je jedan fudbaler drugog izvozao. Veoma popularna kada smo bili deca.

-Devojka vrlo visokih i istančanih kriterijuma prema suprotnom polu (čitaj: još se nije rodio taj kome će ona reći da, prim. aut.) u godinama u kojima njene bivše najbolje drugarice odavno imaju decu, često i muža.
-Riba koja može da se upotrebi još samo za udaju.

Statistika je do jaja. Sve što ljudi rade, ona usrednjuje i predstavlja pomoću broja. Da nije nje, ne bismo znali da nećemo dobiti na lotou, da je verovatnoća da poginemo u autobusu veća nego verovatnoća da poginemo u avionu (džabe si se paranojisao, Bergkampe), da su šanse da muž ubije ženu deset puta veće nego da se desi obrnuto, da nećemo naći posao sa završenom arhitekturom, da veza mlađeg muškarca i starije žene neće uspeti, i još mnogo štošta. A kad sve to znamo, možemo da isplaniramo stvari.

Ali, kurac. Što'no Voland kaže, čovek ne može da zna ni šta će raditi danas uveče. Nešto ima da ispadne onako kako smo najmanje očekivali. Ajkula, recimo, može da zaluta u plićak baš kada smo mi na plaži. A možemo i da nenadano najebemo u braku.

to je finalni deo duge i mukotrpne posti kada moras da od ponoci do cetiri ujutru kruzis oko crkve (pokusavajuci da odrzis svoju svecu upaljenu uprkos kisi i vetru)i stojis u crkvi i ponekad zapevas ono sto znas od liturgije. a na kraju ide pricest koju si jedva docekao samo zato sto nakon nje dele naforu i crvena jaja ispred crkve. a onda sledi kucanje jajima, pa kad polupas jaja oljustih ih i posolis (so nosis zbog prethodnih godina kada si zalio sto nemas so da malo zacinis jaja). onda trk kuci da se najedes ko svinja a u stvari ne mozes skoro nista da pojedes od onih jaja i navike da malo jedes zadnjih 48 dana. legnes u 5 ujutru i probudis se u 12. i onda posle se vi mislite da li je sve ovo vredno truda.

Dve vrste pesama koje pankeri najradije izvode. Krilatica pank grupe KUD Idijoti, koji su inače poznati po inovativnim i neretko humorističnim sloganima ("mi smo ovdje samo zbog para!"). Ipak, ne pridržavaju se striktno gorepomenutog slogana jer imaju i veliki broj ljubavnih pesama.

Zanimanje gde danas u Srbiji svako može da bude. Ide se obično jednu godinu na zanat. Osoba zna dve do tri frizure: tarzanka i frizura ,,jebi kevu sa strane, a gore me ispoštuj" . Retko je da zna još neku frizuru. Možeš ti da mu pričaš što god hoćeš i da mu crtaš i donosiš razne postere, ali džabe frizura će uvek da na kraju ispadne ,,jebi kevu sa strane, a gore me ispoštuj", tarzanka ili neki seljački hibrid. Osobe sa dugom kosom bi trebale da se klone srpskog muškog frizerskog salona (osim ako nije brijanje brade), ako im treba podšišavanje, jer bi njihova kosa mogla da nestane pod đavoljim zvukom mašinice.

Zaključak: Ako znate šta želite idite u ženski frizerski salon, to je nepisano pravilo.

Stara dobra srpska poslovica koja je potpuno zaboravljena otkada su svi počeli da "veruju" u Boga.

Višnje, koje koliko god visoko da se popnemo na drvo, ne možemo da ih dohvatimo.

Po nepisanom pravilu, to je poslednja jagoda, koja se nadje u tacni i pokvari onaj andjeoski ukus predhodnih dvadeset pojedenih.

Old skul generaciji je to bio životni san. Život bez turbulencija. Većini je to polazilo za rukom.

Nešto je išlo teže.
Da se zaposliš za stalno. Ali kad te to strefi, nema sile koja može da ti da otkaz, još manje da ti se raspadne firma. U još starija vremena su ljudi dobijali i stanove. Za stalno i za džabe.

Nešto je išlo malo lakše.
Da se oženiš ili udaš.To se zvalo brak, a ne partnerski odnos. Brak je najčešće je bio za stalno.

Kupiš auto i voziš ga za stalno, a ne svaki čas "staro za novo" i te fore. Promeniš gume i one budu za stalno. Nisu se menjale sezonski, a i trajale su...

I kad dobiješ decu. To ti bude skoro za stalno jer se kasno iseljavaju u svoj život.

Situacija iz kafane gdje udaraju teški narodnjaci. Taman kada se svi razulare, ustajete da vas vidi sva kafana, vadite najveću novčanicu koju imate da je svi vide, prilazite zajapurenom vođi orkestra i u gornji džep njegove oznojene košulje teatralno tutnete novčanicu istovremeno ga grleći i na uvce mu saopšavajući muzičku želju. Novčanicu naravno čitavo vrijeme ne ispuštate nego je jednostavnim potezom u opštoj gužvi izvadite iz njegovog džepa i lagano odšetate na svoje mjesto. Em ste naručili pjesmu, em ste je čuli džabe, em ste ispali pravi džek u svom društvu, pogotovo međ' trebama. A situacija u džepu status quo. Taman da zavrnete još jednu turu cuge. Ovu podlost možete ponoviti više puta, na vlastiti rizik naravno.

Osvajači koji su do nogu potukli moćnu nemačku vojsku (čak i na Balkanu!), zauzeli njeno mesto, i sve više se šire...

Nemušti šablonista koji se ustoličio pre 20 i više godina na RTS-u, pustio korenje koje prodire sve do zabavne redakcije, tako da ga se ni "puškom" ne može oterati. Nije on lud, zna da se dobro uvalio. Ne smeta mu to što ga sport uopšte ne zanima, kao ni to što ga svi koji slušaju njegove isprazne, dosadne i kao "buldožer" kreativne komentare mrze u proklinju. Zato mu smetaju "novi" u poslu, jer se trude oko svake utakmice, satima je pripremaju i od "0:0" pokušavaju napraviti spektakl. Hrabrost i novinarska drskost nisu njegov fah, nikad neće reći da je pobednik poznat pre kraja (iako je to svima jasno), jer zaboga "lopta je okrugla". Pa baš zato što je okrugla, ti zaulareni šablonisto, baš zato Barnli neće dati dva gola Mančesteru u poslednjih 10 minuta, da je kockasta ili romboidna možda bi i imali neke šanse!
Pored svih mana jedan od pretstavnika te sorte ima jednu vrlinu. Jednostvno se par puta isključi iz prenosa, na minut-dva, i tada ostane samo huk sa tribina i čist, njegovim glasom neuprljan sport. Ne znam tačan razlog toga, ali verovatno zaspe, ode po vinjak ili ima problem sa bešikom. Najgore je što ih se nećemo još dugo rešiti, penzija je daleko, a smrt je nezainteresovana.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Može da izvuče mač iz kamena.
I da uvuče mač u kamen.