-Де си паоре, чујем да сте ти и Гљивадинка заједно, ха ха!
-Прво и прво, она је Живадина и нисмо ми заједно. Добро, добро... Али немој неком да си рекао. Ми смо у једној да тако кажем, вези на даљину...
-Која бре даљина? Живите на истом спрату студенстског дома!
-Не разумеш. Не веза на даљину, него веза на "даљину". Држим је довољно подаље од себе, да нико не посумња. А опет дољвољно близу да ми је ту кад ми се пријебе нешто.
-Аха, значи као на пример што ти се пријебало синоћ у сред мензе по затварању исте?
-Откуд ти то знаш?!
-Па то сам и дошао још да ти кажем, убацили су јуче камере у мензу. Гледали смо те уживо домар и ја. Ево нарезао сам ти копију, да видиш какав си бачје.
-...

Komšija penzos, komšiji mukici koji se bavi restauracijom gajbe već 3 godine (viče kao nenormalan):

"Slušaj bre ti, ako ne utuliš sa tim burgijanjem u 5 popodne glaaaaavu ću ti otfikariti, ja ti dobar stojim!!!"

Komšija mukica je na "ignore" i odlazi da nastavi sa burgijanjem.

Pet ura ujutru, ljeto, osmanulo se. Ni magle kotlinske nema, toliko nas je dan iznenadio. I dalje sjedim sa dedom na panjevima. Gajba piva nam je skoro puna ambalaža. Rakija se prosula - deda veli da smo pili. Pljuje u roznjikave šake i stavlja ih na koljena. Mlad žmiri starački na telefonsku žicu, očijuka vrapce.
- A jebem li im...
- Djećeš deda, śedi!
- Uh, dovedi mie...
- Śed! Neka tu śekiru, vrći ovamo!
- Na ti je, naprala te!
Deda ustaje i kreće u kuću. (Deda uopšte nije deda, nego mu ostao nadimak otkako je dva puta zaredom ponavljao šesti prije trijes godina. Dogurao je do osmog, pa su ga dali u malinare. Porodična tradicija. Vazda je kukao zbog toga: Ostali idu u drva, a ja u maline. Zbog toga se i tjerao da ide u drva. Ali ga nije bilo ni 70 kila, pa bi se danima liječio od svakog odlaska u sječu).
Napujdao se, a ova njegova kuća je pretijesna za kondenzovane oblake. Ja sam ostao da sjedim ispred, da čuvam dedine vrapce i da čekam Sunce, sve vrijeme osluškujući, iščekujući da u kući zagrmi. Da probudi deda ženu, da se zalomi svadja, da ga ona onda izlomi daskom za hljeb, ili gadja tanjirom... Time ga je poslednji put promašila, i djelići porcelana su i dalje stajali razbacani oko praga.
Kućna vrata se otvaraju, i kroz njih tanano klizi dugačka crna cijev. Zatim dedina crna kosa dobrano prošarana sijedima migolji napred, a za glavom se provlači i ostatak dede, sačinjen uglavnom od dugih tankih nogu koje pijano prepliću preko praga, plašljivih sitnih ramena, i drhtavih ruku sa šakom prepunom dijabola.
- Da im jebem majku majčinu ja - ciknu deda šapatom pri izlasku, zatvarajući vrata.
- Majku da im jebem majčinu! - viknu deda promuklo nišaneći iz sjedećeg položaja.
Začu se muklo strujanje vazduha, kao da je sam dedin glas otjerao metak iz cijevi, i lomnjava keramičke zaštite sa električnog stuba. Vrapci se ne pomakoše. Laste prhnuše dedi izviše glave, iz gnijezda pod krovom. Deda, prenut, zabode kudnak u zemlju da se spasi pada.
- Daj deda, pušti vrabaca...
Dedu puška više nije zanimala - ostavio je da leži pored panja. Meni je bilo muka da ustajem po nju. Zaboravio je i na vrapce. Samo je trijezno gledao ispred sebe, umorno i krečno. Posegnu ka gajbi i izvadi još dva piva. Otvori ih pravim otvaračem.
- Koje nam je ovo deda?
- Zadnje.

Za psetovo takmičenje

Jedva cekam sutra da pomislim kako mi je danas bilo lepo...

Radio: Ej živote, umrijeću noćas, od ljepote, zaspaću noćas, ja zbog nje da nikad me ne probude...
Ja: Jaooo pjesme, čovječe!
Radio: Da vam kosti iz groba ne vire, kupujte sanduke kod Pušikarić Mire!
Ja: E jebi ga!

Circa 1970. Anno Domini

А: Јеси чуо ону нову од Марине Тадић? Коначно и наши да смисле нешто добро. Па каже: И боол за боол, и лаааж за лааж....
Б: Да смисле, како да не...

Kad umesto bajate kifle, stignu vruće pogačice sa čvarcima.

-Mare, jel imaš još one rakije od prošle godine, daj bar nešto da okvasim grlo, nisam pio ništa jače od soka od šargarepe, ev' ima nedelj' dana...
-Nema Pero radže, al' imam pivkana tri gajbe, pelinkovac i nešto malo votke u frižideru...
-Ijaaaooo, iznašaj to što pre, kad nem' babe može i devojka...