Jedino pozitivno što može da mu padne na pamet, kad ulovi ženu u krivojebu.

U trenutku shvati da mu je život sranje. Da su mu deca propala i da u njih nije ulagao dovoljno, ona mala se oblači ko da se prodaje, ne bi je ni prepoznao bez šminke, a sin, nije siguran, ma ne mogu oči biti tako crvene od piva. Firma će mu uskoro u stečaj, likvidaciju, kurac palac, izdržavaće ova njegova, posle 35 godina staža i rmbanja ode na biro, a kako će do penzije pojma nema. Roditelji davno upokojeni, a prijatelji za koje bi dao ruku pokazali kao najobičniji smaradovi... Ženu jedinu uzdanica i podršku u životu, ulovio je sa komšijom, kumom, u njihovom bračnom krevetu.
Svestan da je ozbiljno popušio u životu, i da su svi njegovi planovi zakopani pod teretom zvanim Srbija, okreće se na pristima i tiho izlazi i svog stana kao lopov, zatvara vrata za sobom, besčujno. Da puca u sebe, nju, njega, to mu baš sranje, posle da mu muče decu da im je otac samoubica ili ubica, a mati kurva. Bolje biti budala za sebe, nego da celo selo zna. Što da se svađa sa njom, rodila mu je dvoje dece, kuva mu i pegla 30 godina. Pa, šta ako je jebe, nije ni prvi kome se to dogodilo, jebo je i on mnoge, Micu pekarevu, Jovinu ženu... A na kraju krajeva nije ni njena pička od sapuna pa da se potroši. Ostaće valjda i za njega nešto....

Multitool izraz koji se koristi kao primjer nihilističkog razmišljanja većine Bosanaca, obično rečena kada je sve već (ne)zvanično otišlo u tri lijepe, ali odlučite da nastavite gurati glavu u pijesak kao noj i negirati sva sranja koja se dešavaju oko vas dok u isto vrijeme ne želite da uradite nešto da promjenite već posranu situaciju.

Zajebani tipovi. Misle da sve znaju i da su Boga za muda uhvatili. Uvijek imaju neki svoj ugao posmatranja stvari za koji drže da je jedini ispravan i sve što ostali ljudi govore po njima je ne bitno i smiješno. Naročito je čudna njihova potreba da to svoje silno znanje prezentuju široj javnosti, a slave i slične manifestacije predstavljaju idealnu priliku - priličan broj ljudi koji imaju samo osnovne informacije u vezi neke teme. Oni znaju što niko zna i ne može razumjeti. Iz prve ruke imaju informaciju ko je kriv za rat u BiH, ko je sve pokrao pare iz preduzeća, znaju kolike su devizne Kine, kakve rakete prave Rusi, dokazuju šta Ameri traže kod Arapa, zašto Švajcarska nije u EU a iz njihovog izlaganja stiče se utisak da su naročiti eksperti za Vatikan i njegove vijekovne aktivnosti i aspiracije, znaju i čiji su ljudi bili Tito ili Milošević, koji političari su agenti CIA-e i tačan datum raspada EU. Sve oni znaju: šta treba da radi i lokalna i državna vlast povodom svih pitanja i ekonomskih, političkih, vojnostrateških, spoljnopolitičkih, demografskih, šta treba da rade mladi a šta stari ljudi, šta treba ovaj ili onaj. Onda na takvim skupovima ljudi umjesto da pričaju o svojim obavezama i stvarima koje su njima bliske pričaju o ovim i sličnim temama po 2 – 3 sata, sve dok nekom tipu koji ponajmanje zna o tom ne dosadi da sluša i ne kaže:“ Ma jebi im mater, sve lopovi“ uz odobravanje svih prisutnih. Ne bi ove doktore u jednom momentu ni bilo loše slušati da ne znaš da je taj isti tip go kurac, jer da on išta zna prvo bi rješio svoje probleme kojih ima više nego dovoljno.

Pišanje muškaraca sa tremorom (drhtavicom). Moguca je pojava i kod zdravih jedinki ako im iz nekih razloga drhte ruke (polaganje matiša, žena kurva...) ili ako daju lepšem polu da nišani.

Kraj price. Pampur cak i za najnezaustavljivija usta. Teatralni spust svakog samozvanog zbijaca urnebesnih sala.

Definisanje novih strategija kojima se može postići privlačenje dodatnih glasova za predstojeće izbore. Naglašeno interesovanje za dobrobit naroda, kroz modernizaciju infrastrukture i socijalnih davanja.

Osoba koja ne razlikuje boje. Nije uvek falinka.

Tajna formula za uspeh u modernom poslovanju.

Prihod kojim se obezbeđuje egzistencija aristokratama za čijim radom nikad nije postojala potreba. Dodeljuje se, obično, rođacima vladara (kralja, cara, despota) jer je njihova jedina uloga u životu da postoje kao bekap verzija krunisanog ili krunisane, pa da se ne bi mnogo mučili stvarnim radom. Kao penzija samo bez potrebe za stažom.
Postoji i realna mogućnost da im se taj novac daje da ne bi svojom nesposobnošću proisteklom iz vekovne degeneracije rođačkih brakova upropastili neko važno preduzeće, ali to je samo žuč nezadovoljnih pripadnika plebsa koji im zavide na plavoj krvi.

Peta godina : Sa dedidonog kasetaša šiba Tarmi Rićmi... Ćale pevuši... Tebe boli kurac, igraš se u pesku...
Devet godina: Ekskurzija... Pun autobus klinaca koji slušaju Dr. Igija... Slušaš I ti, kud svi Turci tu I mali Mujo.
Trinaest godina: Ona Sanja je baš slatka, nekako se čudno osećaš kad prođe pored tebe, ali ona nosi neke crne majice sa kosturima, drugari kažu da je metalika. Čuo si kako neki stariji momci spominju tu metaliku I kažu kako je do jaja. Odlučio si da I ti slušaš metaliku I tražiš od keve da ti na buvljaku kupi majicu kao što ima Sanja. Keva ti kupuje Nuke trenerku... Mrziš kevu... Mažnjavaš pare od Dede I kupuješ metalsku majicu. Sad si I ti metalika.
Petnaest godina: Brzo si definisao muzički ukus I sad imaš gomilu CD-ova. Sa ortacima praviš bend. Ti si pevač, jebote! Sanja je upisala istu srednju kao I ti. Jednom je sa drugaricama došla na probu. Drkaš na Sanju svaki dan...
Sedamnaest godina: Komšija Mića, domar u školi, sredio ti svirku za dan škole! Bila je I Sanja I posle svirke ste se smuvali. Ti si car! Imao si svirku I smuvao si ribu! Svaki put kad je proba vari se granje. Pravi si metalac...
Devetnaest godina: Sviraš poonekad vikendom, ali nema kinte. Ma ko ga jebe, ti gradiš karijeru. Na maturskom si kresnuo Sanju. Pišeš joj pesme. Sanja ne voli to što duvaš. Kažeš da vise nećeš. Lažeš... Nećeš na faks, bićeš muzičar. Sanja upisuje faks.
Dvadeset godina: Sad te I plaćaju da sviraš, kažu biće od vas nešto. Često posećuješ Sanju I ona tebe... Volite se.. Batalio si travu... Dop je bolji...
Dvadeset I dve godine: Stondiro si u Sanjinom studentskom stanu... Otkačila te ... Kaže da si jebeni džanki... Snimio si album I posvetio ga njoj... Ali nju to vise ne interesuje...
Dvadeset I pet godina: Album je prošao ko kurac... Niko ne sluša metal...A nema vise ni Sanje, nemaš pojma šta je sa njom. Batalićeš muziku ...
Dvadeset I šest godina: Čuo si da se Sanja udala... Pun šleper riba si pojebo, al ti nekako prazno oko srca. Učlanićeš se u neku stranku I promeniti svoj život. Zbogom Metaliko!!!

Rečenica koja se često sreće u opisima novih tehničkih proizvoda kada se ističe kako je proizvođač prihvatio neku novu ideju. Naravno, apsolutno je primenljiva na razne druge aspekte u životu.

Izraz jednakog značenja kao i "otkriti toplu vodu u bojleru".

Turistička zemlja u kojoj se Srbi osećaju kao kod kuće

U Srbiji, univerzalan način rešavanja svakog mogućeg problema.

Serija koja bi, ako bi bila snimljena, u premijernom emitovanju potukla sve do sada zapamćene rekorde gledanosti (pa čak i gledanost prvog dela i njegovih 2013 repriza).

Nakon uspešnog prikazivanja bila bi reprizirana svake godine (ponekad i dva puta) do onog trenutka kada meteor konačno udari u planetu Zemlju i raznese je u paramparčad ili dok se ne usvoji zakon koji strogo zabranjuje prikazivanje ovog ostvarenja u radio-difuznom prostoru Srbije.

Ne znam šta vi mislite o tome, ali ja bih malo da govorim o detinjstvu.

A ima li u toj kategoriji ičeg važnijeg od igračaka, ono, ako ćemo realno?

E sad, mene ni najmanje ne interesuje sa čime se, na primer, igrao jedan prosečni Englez kada je bio klinac ili šta od plastike je u neki od svojih telesnih otvora gurao nasumični mali Francuz prilikom kada se zanimao sa istim/istim (sa Francuzima se nikad ne zna, šta ćete). Ne. Mene pre interesuje sa čime se to igrao jedan odrasli Italijan, pa to videli ovi naši i od njega kupili licencu za proizvodnju i distribuciju verovatno najpopularnijih igračaka za decu koje su ovi meridijani ikada videli.

Elem, na sajtu kuće iz naslova stoji da je ista "osnovana 1990 godine", a to je upravo trenutak vremenskog kontinuuma u kojem je autor ovog teksta - između svih ostalih sranja - i proživljavao svoje detinjstvo, što svakako dodaje na verodostojnosti čitave ove priče. Odmah da istaknem - pomenuti cenjeni autor nikada nije bio u posedu niti jednog od proizvoda iz široke palete istih koju je firma iz naslova nudila na više mesečnih rata, ali je zato imao priliku da ih vidi, na kratko drži u svojim rukama i duuugo stoji zalepljen za izlog radnje koja se nekad nalazila kod starog Merkatora i na sav glas plače...razume se, sve dok mu njegova majka ne bi zveknula jednu sasvim solidnu šamarčinu i zastrašujućim glasom zapovedila "Polazi!" (barem mu se onda on takvim činio). Pomenuti se još seća i da u to doba maltene nijedna emisiju za decu na televiziji, tipa onih sa Mandom i Peđolinom, nije mogla da prođe bez "Pertini igračaka", bile one deo scenografije u studiju ili glavni sastav poklon-paketa koje su ova dvojica nesebično delili srećnim kopilanima kraj malih ekrana.

Pertini igračke. Nikad ih nisam imao, a podsećaju me na detinjstvo. Aukurac...

Muvanje devojke koja je već u vezi u nadi da ćeš je smuvati.

Suptilno ukazivanje domaćinu slavlja, ili konobaru zaduženom za sto za kojim se nalazimo da je sat kulturnog i umjerenog ispijanja alkohola davno otkucao svoje. Dok važe norme uljudnog ponašanja, red nalaže da se piće sipa iz položaja podlaktice koja vodoravno stoji sa stolom, dok se težište u kojem se nalazi flaša kontroliše odmjerenim pokretima šake. Pri tome se pazi da se piće pažljivo dozira, da količina tečnosti ne premašuje 2/3 pivske čaše, odnosno da se žesta sipa po propisanom normativu.
Naravno, kada nam leti sto vrana nad glavom, ili kada ode mast u propast, odnosno - sasvim suprotno kada bogu prođe tiket pa nam se slavi, društeno-prihvaćeni metodi točenja propisani Bontonom padaju u zaborav.
Tada na scenu nastupa opuštena motorika, ruka koja toči mijenja nagib, sa tendecijom vertikale, a šaka postaje odveć labavija, dok piće sa svakom turom sve više preliva čašu.
Lica zadužena za sipanje često ovo zaboravljaju, ili se prave Englezi, pa od šljivovice ili zidarskog piva umisle crni čaj sa mlijekom, te i dalje poštuju gorenavedena pravila, kojima nakon što alkohol prodre u krv, više mjesta nema.

Ljudi koji bi zauvek ostali zakopani ako bi im se, pu pu, daleko bilo, desio scenario koji su doživele njihove čileanske kolege.

Dragulj liberalnog socijalizma bivše Juge, dika i ponos naroda i narodnosti, željeni status i životni cilj nekolicine perspektivnih ljudi iz raje koji su želeli da se izvuku, ali i još većeg broj hordi žgadije koji htedoše da se uvale. Produkt sistematizovane transformancije metalostrugara, mašin-bravara i samoukih veterinara u drugove-članove, koji su neko mudo i zajebana čivija, transformacije vođene ideologijom da se i od najsmrdljivijeg vnuga može sklepati gospodin čo'ek.

Teka pod miškom, crvena knjižica i hemijska u džepu košulje, uz pokoje vruće prasence i par kila ovčijeg sira tutnutih u ruke druga komesara... Pohađanje osmosedmične večernje škole, marksizma i higijene, čitanje pe'šest tomova partizanskih knjiga, i par tutorijala o prepoznavanju domaćih izdajnika i zapadnih špijuna pretvarali su lokalne vucibatine u podgojene kravataše pospane i izvaljene na zadnjem sedištu belog Mercedesa stodva'jstrojke, priučavanje mlade i sisate seljančice u drugaricu matičarku da izdaje rodne listove kucajući sa kažiprstom jedne ruke, iste ruke koja je baš eto sasvim slučajno par puta zapala u pantalone pomoćnika glavnog sekretara zamenika potpredsednika mesnog odbora partije.

A vreme kao vreme, oduvek bilo čifut: zaklane prasiće koji su se dobijali preko sindikata su zamenili zaklani nekadašnji drugovi iz školske klupe, crvenu boju članske knjižice je zamenila crvena boja prosute krvi... a nekadašnji doškolovani kadrovi se još pitaju - "Zašto?". Ko zna, da su završili neke poštenije škole, verovatno bi se umesto gledanja u nebo mašili za ogledalo i našli odgovor.