Film uvek ima radnju. Neki film se odgleda bez daha. Neki film treba odgledati i pustiti da odstoji. Nekim filmovima se mnogo puta vraćamo i primetimo nešto što ranije nismo.
Nekada su i dosadni filmovi dobri (zbog nečega al' teško je definisati zbog čega). "Glava za brisanje" Dejvida Linča na primer je dosadan film. A dobar. On ti kasnije dolazi u mislima i ne napušta te. Kada kasnije gledaš "Tvin Piks" (genijalna muzika) i recimo "Motel mrtvih duša" primečuješ elemente koji se kod njega stalno provlače:Patuljak, crveni draperi, "kockaste" podove.... i to na neki način pravi spone sa njegovim drugim filmovima, odnosno daje im pečat. Ponekad nakon pet, šest sekundi njegovog filma, čak i kada nema nikakve raddnje, čak ni glumaca, ni zvuka prepoznavao sam njegov film. On na neki čudetan način "snima" atmosferu. Ne znam zašto sam se "zalepio" baš za njega.
Uzvišeno biće rasterećeno ovozemaljskih potreba koje se gnuša svake dole navedene radnje. Uvek spremno da prokomentariše i skrene pažnju na tuđe ponašanje sa dozom gađenja. Prepoznaćete datu osobu po tome što se gnuša pripadnika svoje vrste koji čačkaju nos, češu dupe i muda, podriguju, prde i iskreno govore.
Svi smo mi ljudi i ništa ne treba da nam bude strano, svi mi prdimo, čačkamo nos, vučemo šlajm iz petnih žila, masturbiramo, smišljamo perverzije, češemo se u predelu prepona i slično. To što neko ima slobodu i ne stidi se da se počeše, istrese sline koje ga guše, pročačka nos prstima (jer se slinac stvrdnuo i ni Hilti bušilica mu ne može ništa) ne znači da je on odvratan i da mi treba da se ponašamo kao uzvišena bića ogovarajući i komentarišući gore navedene radnje.
Muž i žena dolaze kod mehaničara da im uradi reglažu trapa. Stoje oni tako i gledaju majstora kako radi, međutim majstor u jednom momentu poče da češe muda a žena tiho prigovara mužu:
- Fuj, koji primitivac, gledaj ga….gledaj, gledaj šta radi molim te?
- Radi reglažu?
- Radi reglažu?! Češe testise! Pogledaj malo bolje, odvratno, gadi mi se.
- Pa šta, živa duša.
- Živa duša!? Malo pre kada si bio na prijemu da platiš čačkao je nos i ispustio je goluba, jato njih, primitivčina.
- A ti ne čačkaš nos i ne prdiš?!
- On to radi na svom poslu na dužnosti, ej! A da bude gore, radi to pred mušterijama! Ja to ne radim! O ne!
- Ajde. Izvini srećo nisam znao, ti inače sereš pomadu i pišaš kolonjsku vodu.
Vidiš prika, nisam ti ja neki ljubitelj toga, al poštujem. Kod mene se za to zanimali sve neki Krangovi, al poštujem i to. Međutim ima tu i nekih lepih stvari, onako životnih. Vidiš tu od pijuna možeš načiniti kraljicu, ako doguraš do magičnog osmog reda, možeš ti i neku drugu figuru uzeti, al onda si konj, a konj ostaje konj i u šahu. I brate, sviđa mi se to, što se oni rukuju na kraju, ne jebu jedan drugom mrtvu majku i to je lepo, nisam viđao ni da se tuku. Čak nisam nailazio ni na šahiste huligane, sem onih što kradu figurice. Tako da poštujem ti ja to. Ne sviđa mi se eto što samo pričaju kako su pametni. To mi je glupo. Mislim ja sam glup, al ne pričam nikad o tome, pa ne vidim što oni potenciraju na tome. Al opet, poštujem i to.
I još zapamtite ovo:
pijuni su duša šaha, zato su osuđeni poput duše da stradaju prvi. I čuvajte kraljicu, bez nje ostalo malo vredi.
Kada na prvu izgovorite pogrešne reči, pa vaša prava osećanja ostanu u senci greške. Ponekad je iskupljenje nemoguće.
TRASSSSSS!!!
-Pu jebem ti sreću, ode branik, a jebem ti ove životinje!
Po izlasku iz kola:
-Ajoj gde će mi duša, jadna maca.
Tip prilaza devojci u kome se cilja na njenu nežnu, sažaljivu stranu i urođeni altruizam. Momak želi da pokaže svoje skrivene kvalitete, kako je on u stvari veoma osećajan i nežan, kako se ispod grube spoljašnjosti krije krhka duša. Zato slaže žvaku kako je zbog pomenute devojke tužan, ili kako ga niko ne razume, ili kako ga je svaka bivša užasno povredila i treba mu neko sa kim bi razgovarao. Kako je praktično dotakao dno i treba mu prava osoba da ga vrati u život a to je baš ona. Ovakvim startom se u 99% slučajeva postiže kontraefekat, paćenički pristup ne pali više ni u bolivijskim telenovelama (kažu da je poslednji put neko ovako smuvao ribu sredinom 70ih prošloga veka).
Lik koji je bio dovoljno blesav da pomisli kako će na ovaj način osvojiti curu, dobiće broj telefona gradske socijalne službe ili rečenicu tipa "Izvini, ne radim u prihvatilištu za zagorele" ili "Idi kući pa kukaj kevi na ramenu!".
Usklik nejasnog značenja, ali relativno široke popularnosti, naročito među posmatračima (dobro 'ajde, navijačima) na petnaestoligaškim utakmicama. Čuje se uglavnom kada je protivnička ekipa u posjedu lopte, te se može pretpostaviti da se sa "lomi tempo" poručuje svojim igračima da uspore tempo igre suparnika. Iako nije baš najjasnije kako se to tempo lomi i iako izraz zvuči besmisleno da ga jebeš, ipak posjeduje neki čudan šarm, pa se valjda zato i koristi.
- Ajmo "Grčica", lomi tempo!
- Ma polomiću ja tebi koljena, mater ti bezobraznu, kakav tempo, vidiš da im duša u nosu, oblokavali se do 2 ujutro kod golmana na Ilindanu!
Gadna bolest. Nema je više, hvala Bogu, ali i dalje ima mnogo asocijacija na nju, svakodnevno.
Ideš ulicom i paziš da ne zgaziš u kugu od onih prosjaka amputarinih duša, ulaziš u bus i paziš da se ne očešeš o kugu penzionera sa cegerima punim pijačnih dobara, izbjegavaš onu mesaru u suterenu jer sva odiše kugom, na slavi sjediš što dalje od one tetke kugave i tako u beskraj.
Kuga opisuje baš tu neku gadost nepoznatog porijekla. Izopačenost nečijeg rošavog lica, toksičnost nečijeg pazušnog ili šupčanog smrada, nečijeg mozga stanje.
Opisuje slikovito neku ruinu od osobe kojoj ne bi pare iz ruku uzeo, na koga psi laju a mačke mu se pišaju na otirač. Nekog koga ni majka ne zove za Božić, niti će mu rodbina doći na sahranu. Nekog kog niko ne propušta na pješačkom, ko nikad ne obrne turu niti je neko njemu obrne.
Jednostavno kuga, brate.
-....budi se ona, brate, a šminka se valjda istopila od sinoć, a ispod nosa neka kuga, majke mi, evo idem da radim bris svega i svačega da ne zapatim nešto.
-------------------------------------
-E braćale, aj zablejimo kod mene, uzmemo pivo, pičimo soni i tak.
-Ma bježi, treba kugu da dobijem u onoj ćeliji tvojoj.
------------------------------------
-Bježte, đeco, ide Krle Kuga!
Dobra, izazovna riba. Iz fine kuće.
- Ćao bella, moj drug Djorka bi te malo bacio pod muda ako može?
- Odjebi debilčino.
- Alo, dvanaest santima al' mekan ki duša!
- VODME KNJEMU!
Bakina neizostavna rečenica nakon svakog obroka. Ustaljena konstatacija koja sledi nakon nekih sat-dva gastronomske borbe po postavljenom retoričkom pitanju "Hoćeš da jedeš, sine?". Izleće iz bakinih usta u trenutku vaše najveće ranjivosti, kada ste definitivno položili escajg, istakli belu zastavu i raskopčali kaiš i poslednje dugme na pantalonama, dok vam je duša u nosu, a želudac moli za milost i gutljaj kisele vode. Izgovorena uvek određenim tonom u glasu s ciljem izazivanja osećanja krivice, istovremeno služi kao merilo zabrinutosti i (ne)zadovoljstva nad dobrano, ali ne i potpuno, ispražnjenom trpezom. Koliko god se natovilo i ždralo kod bake na nekom ručku, slavi, božiću, porodičnoj proslavi, štrpnulo sve pomalo od predjela, pojelo 2-3 tanjira najbolje supe sa knedlama na svetu, skinuo prvi red sarmi iz lonca reda veličine posuda za kantinu, prepolovio pleh sa punomasnom prasetinom i finiširalo sa nekoliko parčeta neodoljive krempite, uvek ostaje nedoumica da je moglo više, bolje, istrajnije nakon bolećivog pogleda i drhtavog glasa koji prekorno poručuje:
- Sine, ništa mi nisi jeo! -
Crna ovca medju pivima u gajbi.
Tip 1: Dajde jedno 'ladno 'leba ti!
Tip 2: Evo bato, 'ladno je k'o tastina dusa!!
Tip 1: Jeb'o te saren bik, pa sto u zelenoj flasi, znas da ne volim!?!
Izraz za osobe koje nisu baš ‚‚obdarene'' u delu ispod struka.
-Znači, kažeš da te je riba ostavila jer nije zadovoljna veličinom tvog penisa?
-Jbg...jeste on mali, ali je zato mekan ko duša, kao oblak...
Drevni i istrebljeni običaj na prostorima istočne Srbije, po kome su stare i nemoćne za rad odvodili u planinu i ubijali sekirom u čelo. U današnje vreme te se prakse sećaju samo oni najstariji.
- Baba, dođi ovamo, da vidiš moj novi laptop.
- Ne čuje baba, sinko... Moraš glasnije...
- DOĐI, BABA! LAPTOP!
- Joooj, nemoj sinko, nemoj, de će ti duša!
Ono što ceo dan iščačkavaš iz zuba posle ručka. Džabe ti da psuješ kevu, nije ona žena kriva što su mesari postali marketinški magovi .
''Gospodjo vidite kako je crveno i meko ko duša, jutros ja i paša zaklali tele, ma sa sise smo ga skinuli ako mi verujete. Biće vam čorba prste da poližeš.''
Rajkovački čelik. Zver ogromnih razmera, sa nogom ko dve tvoje, i šakom koja se po čvrstini i krutosti meri sa karoserijom peglice. On konju iz udarca lomi dva rebra i obara ga u nesvest, a volu kad povuče rep sa njim izleti ceo kičmeni stub. Život je proveo kao fizikalac i poljoprivrednik, a Holcimove džakove cementa baca kako mu duša iska. Nije kršten, što direktno znači da, u slučaju da ti se on ispreči na putu, odmah pristupiš stilu bežanja bež'te noge, posra vas guzica. Nema ženu, jer ju je sahranio iza kuće prvi put kad je zucnula, pa je zato prešao na radodaljke koje posle odnosa sa njim, tri dana hodaju kao da su jahale bure. Prepoznatljiv je po zadrigloj bradi i ogromnom torzou.
Da, on postoji, ali nikako ne želiš da ga vidiš jer ako uđeš na njegovu teritoriju tu ćeš da ostaneš kao mrlja Cecine trule višnje.
A: 'Ajde, 'ajde...
B: Tebra, si siguran da ovde uđemo?
A: Nije mi prvi put da kradem lubenice. Ja ću je čupam, a ti čuvaj stražu. Ako neko naiđe, zvizni dva puta i 'vataj beg.:počinje da čupa, i priča ovom koji čuva stražu:
A: Kakav bre Kačikan, kakve pičke materine. Izvikan šalabajzer kog šatro treba da se plašim.
B: Tebra...
A: Peti put mu kradem, a skrndelj ništa ne čuje. Sto posto krvlja nekog vepra u straćari.
B: Tebra...
A: Op! Evo je! Vidi je, ima sigurno dese... trin... ššš... vij... Dobro veče čika...
C: Zdravo mali. Daj mi tu lubenicu.
A: Nisam... ja... znate... Evo... A šta moj drug radi na drvetu?
C: Ništa, malo smo se igrali. 'Ajde okreni se, i skini pantalonice.
A: Ako baš mora... Evo, i šta sad.
C: Nadam se da ti rč voli lubenicu. :šljus, rk pa ojsa!: Taman!
Jedan od dva bravara koji su obeležili istoriju ovih prostora. Jednog smo morali da volimo više od majke i oca, više od Deda Mraza i Božić Bate....Drugi je voleo nas. Prvi je pušio tompuse i govorio o tome kako između bratastva i jedinstva na Balkanu IMA NEKA TAJNA VEZA. Drugi je zbog tog bratstva i jedinstva pod stare dane morao da PRODA DUŠU ĐAVOLU SVOME. Pre svih nas shvatio je da samo između srca onih koji su rođeni da vole IMA NEKA TAJNA VEZA. A on je umeo da voli za sve nas. Bravar kojeg smo morali voleti ljubio je kvalitetna vina, a ovaj kojeg smo voleli znao je da SVE JE TO OD LOŠEG VINA.Za razliku od prvog bravara koji je zapalio najveću vatru još od penzionisanja krstaša, drugi je umesto oproštajnog pisma ostavio stih:
"ŠTO GOD SAM GOREO DUŽE
MMANJE SAM GREJAO ZNA SE
VELIKE VATRE SLUŽE
DA MALE VATRE GASE*
Iako je možda sadakasno, moram priznati da sam prvog voleo, ali manje od Deda Mraza. Drugog, koji nas je odlazeći privremeno napustio, voleo sam skoro kao majku i oca. I imao tu privilegiju da ga poznajem i sarađujem s njim.I ako je bio svestan svojih kvaliteta nikada mu se nije otelo "ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU".
Neka mu je večna slava i hvala.
Više od 200 pesma Duša Trifunovića je "uglazbljeno" a pevali su ih i pevaju: Bijelo dugme, Vajta, Čolić, Neda Ukraden, Jadranka Stojavović, Oliver Mandić i mnogi drugi. Sve su veoma veliki hitovi.
Mali autobus.
- Opet Lasta poslala ovu konzervu, gde da se potrpa 320 grama duša?
- Na krov, ljubi te baba, na krov. U moje vreme je Kačikan...
Afrodizijak za žene.
-Joj vidi ga kako je nežan sa onom bebom,duša.
-Naravno da je nežan kad mu je to sin,a eno je i mamica.
Fraza koja se koristi kao racionalizacija činjenice da je neko napravio biznis plan u skladu sa epohom u kojoj živimo.
Neretko se kombinuje sa nemam ja njemu šta da zamerim.
Pera: Maćori, si čuo da se Žile satire od love?
Mika: Jesam, maćori, ali ne bih mu ja bio u koži...
Pera: Što?
Mika: Brate, iskoristio lik poplave, pokupio uništene automobile, sredio ih preko veze u nekoj propaloj fabrici i sada ih prodaje kao "skoro ko nove"... Gde će mu duša?
Pera: Pa dobro, brate, nemam ja njemu šta da zamerim, on je razumeo vreme. A osim toga, od te kombinacije živi i on, i njegova porodica, i ta fabrika, i njeni radnici i njihove porodice, a i neko će se ovajditi za skoro ko nov automobil...
Kada stojiš na jednoj obali reke života na kojoj mostovi ne postoje a ona na drugoj. Znaš da si stabilan na obali i imaš tlo pod nogama. Ali oči vide nju, duša oseća nju… Razmišljaš da zameniš bezbednost tla rekom, džaba ti tlo kada si sam. Jako želiš da budeš sa njom. Pozvao bi je, ali sastanak je jedino moguć u reci. Bojiš se reke, ona je opasna, nepredvidiva, puna emocija i koječega što ne vidiš i ne osećaš dok ne uroniš u nju i prepustiš se sudbi. Pa gde te tok odnese. Nalaziš izgovor kako ne znaš da plivaš (možda ona zna), kako ćeš sačekati, ali drugi ne čekaju, neće misliti o tebi već će juriti svoje ciljeve. A ti, i dalje čekaš… Vreme k’o vreme, često prolazi i mota se okolo. Nekad ti se i javi, al’ budala ne razume. Opomenut vremenom, budala i dalje čeka.
Leta gospodnjeg 14. VIII 2019.
