Rečenica kojom nagovarate nekog da da učešće za kredit.

Najšugavija crvljiva jabuka, koja padna s drveta i bude popišana od velikog broja čopora pasa, a koja se po Evropi prodaje za 5 evra po kilogramu.

Tamo ako ne mozes da polozis odmah uobicajeni komentar profesora bi glasio ovako:
-Pa koliko sam ti sto puta evra rekao da ne dolazis nespreman...

Tetka iz Njemačke, stric iz Švajcarke, ujak iz Kanade i sva gasterbajterska rodbina dovoljno široke ruke, da ti prilikom svakog dolaska u obilazak đedovine da 100 evra za čokoadu.

Ustajanje vikendom ujutru tatinog sina, posle provedene večeri u krugu najboljih prijatelja.

Veoma jeftin privatni detektiv. Za par evra mjesečno, koliko inače košta održavanje prosječne kartice, zainteresovanima pruža sasvim pristojan uvid u dnevnu rutinu nosioca iste, ali i povremene izlete na tamnu stranu.

Nekada nenajebivo vozilo JNA, iliti Jugoslovenske Narodne Armije, koje je Tita uvezao od skenjanih nemaca još pedesetih godina, ali se ono zadržalo do poslednjeg rata, čitaj bombardovanja, i posle toga ih već nikako ne viđam na uicama. Bio je specifičan po tome sto je mogao da se popne uz masnu banderu, doduše bubrezi nisu baš bili pošteđeni, pa je dogogodišnji vozač popularnog pinca, uglavnom završavao na dijalizi u penzionim danima, ako ne bi pre toga pogin'o, pošto smo ratovali ko Vijetnam i Kambodža zajedno. Danas još može da se kupi na vojim otpadima, nema neku veliku svrhu pošto je uglavnom 35+ starosti, troši ko Marko Milošević u separeu, i uglavnom je nešto sjebano na njemu, ali većinom prilika služi za brzopoteznu krađu drva iz divnih nam šuma, jer se sve lako prekrije ceradom i ode sa tovarom u, doslovce, toplije krajeve. Služi i za šlepanje zaglavljenih traktora, kola, zaprežnih kola, gde je isto nenadjebiv, oni malo maštovitiji ga kupuju na vojnom otpadu bez motora za 50-ak evra, pa nasade u njemu kokoške, jer ne može lasica ili mudra gospođa lisica da se popne u zadnju prikolicu i potamani sve živo i mrtvo tamo, i ponese jaja još da ima i za Uskrs posle duge i 'ladne zime.

Svaki posao u životu mora biti dobro osmišljen, a kvalitetna strategija je pola posla. Najbrža "pesnikinja" svih vremena ( oko 100 pesama dnevno ), Marina Tucaković je uvek u velikom poslu, jer joj se dnevno javi pola estrade sa željom da im napiše 10 novih pesama - 10 novih hitova, te mora racionalno da troši svoje vreme.

To je jedna od najvecih misterija na nasim prostorima!
Poznato je da kod nas svako moze da snimi cd i da se pojavi na nekoj od mnogih lokalnih,a bogami i na ponekoj nacionalnoj televiziji.Vecini bi trebalo zabraniti da pevaju ,cak i u kupatilu,ali to ne smeta vecini njihovih fanova.Sve sto je potrebno je da skupe par hiljada evra i postaju "umetnici"...ali i dalje nije jasno sta ,ili ko im usadi u glavu da oni ,uopste,znaju da pevaju?
Ideja da oni znaju da pevaju ,verovatno potice iz njihove porodice i to tacnije od njihovih baba.Babe kao babe,svoju ljubav prema unucetu,veoma cesto uzdignu na takav nivo ,da im cak ni ocigledni nedostaci kod deteta,nisu dovoljni da ih ubede da to dete nije sposobno da peva.....Sva deca vole da pevaju,ali to ne znaci da ce sva da budu pevaci!Kada se u tu pricu ukljuce i majke,stvar je gotova....dete ce biti pevac ili pevacica,pa makar u lokalnoj kafani,gde pijanim gostima ne bi smetalo ni da im pustis krmacu da skici u mikrofon,samo da ima dobre sise i da zna da mesa!

Telefoni koji mogu istovremeno da rade sa dvije kartice, imaju televiziju, ekran na dodir, prepoznavanje rukopisa, memorijsku karticu, kameru, najjače zvučnike među telefonima, izgled poznatih svijetskih marki, koštaju 90 evra...

Novčanica od pet stotina evra. Ne previše rasprostranjen naziv, jer ovo vredno parče papira viđaju i koriste samo odabrani. I to ne oni odabrani, čije spisotine završavaju na naslovnim stranama nekih tamo sajtova, već oni čije fotografije, ukoliko su ikada dospele u javnost, završavaju na naslovnicama tabloida, ispunjavaju žute strane, ekonomske rubrike, a neretko i crne hronike.

Mnogi je nikada nisu videli, a ukoliko ipak jesu, ne uspevaju se tačno prisetiti kako izgleda. To nije čudno, jer i pored purpurne boje, koja prosto zrači i mami, motiv na novčanici je neka izmišljena moderna arhitektura, nepostojeća i lako zaboravljiva. Možda je bolje što je tako. Možda je bolje da nisam svestan da takva novčanica postoji. Srećan sam dok u novčaniku imam jednog, najviše dva Vajferta i ne osvrćem se preko ramena.

Kažete ortaku sa telefonom od 400 evra koji ima WiFi, 8 gb, slot za dve SIM i SD kartice, 3g, tačskrin, GPS i ostala sranja, a nema neke osnone stvari kao što je sat ili budilnik.

Šansa da čovek pokaže svoju izuzetnu nesebičnost i spasi nečiji život. Problem je samo u tome što je potrebno još mnogo takvih altruista koji bi sakupili 100.000 evra.

Osećaj koji se javlja pri gledanju jedne etape Tur de Fransa, kad shvatiš da su ti posle pet sati sedenja u fotelji i gledanja direktnog prenosa slavne trke, utrnuli guzovi i da te celo telo boli a samo si sedeo, dok su oni sve to vreme vozili bicikl punim gasom, popeli se na četiri brda i projurili kroz trideset gradova, i onda svedeš račun koji kaže da poslednji u generalnom plasmanu koji će, kao i ostalih dvesta biciklista, preći dvadeset etapa i tri hiljade kilometara, dobija 400 evra ako bude imao sreće da ne padne i polomi se, a ni oni bolje plasirani nisu mnogo jači osim prve trojice koji su oko 300.000 evrića, dok jebeni fudbaler, čija utakmica traje sat i po i koji uglavnom stoji pa ponekad potrči, dobija mesečnu platu od stotinak hiljada evra i naslovne strane.

Vrednosna jedinica, jakog psiholoskog dejstva. Covek se osecao bolje kada je imao 100 maraka nekad, neko 1000 evra danas. Mozda i zato sto je plata bila pet maraka.

Dilema pred kojom se nalazi maturant pred maturom. Pitajući se, da li dati 400 evra i sašiti lepo odelo, kako dolikuje? Ili se narednih 2 godine opijati s društvom?

Formula kojom propratiš tvrdnju novinarke koja, najavljujući prilog o vatrogascu koji je našao pa vratio kesu sa 12.000 evra, kaže da se mladom ali poštenom nalazaču od tada život promenio.

Koristi se da se opiše osoba koja je toliko razmažena i misli da je popila svu pamet sveta. To je uglavnom najstarija ćerka u porodici, čiji je otac, da se izrazim ovako "neko jaje" u gradu u kome žive. Majka joj je nezaposlena, a puni para kao brod, ne znaju šta će sa parama. Ona je nadmena, samo o bogatstvu priča i o tome šta je kupila u kojoj prodavnici, koliko je platila, koja je marka i sve tako redom, normalno sve je kupila u Beogradu, ipak je ona tatina princeza, nije kao mi obične devojke.
Što je najgore, dolazi pred matursko veče sa pričom o njenoj spektakularnoj haljini od 500 evra, kreaciji neke tamo poznate ličnosti, svojim cipelama od 300 evra i torbici od 200 evra i redom, samo što do donjeg veša nije došla. E da, naravno na maturu dolazi sa najvećom facom iz škole, kako to da zaboravim.
Kad je došla na maturu, ni S od njene spektakularne haljine, normalno i tatica je tu, da čuva svoju princezu i da, kao da nema hleba da jede kod kuće, sedi sa direktorom škole i jede na račun nas, običnih smrtnika.

Omiljena delatnost kretena iz "Granda" i pojedinih politicara (takodje kretena). Doticni kreteni doniraju nekom muceniku ili za sirocad 500 evra pa onda navale da se hvale time po svim medijima.

Kada muskarac hoce da jebe iole normalnu devojku,mora da potrosi bar 50 evra,zena ne mora ni dinar a moze i da profitira.