Kad glasno prdneš pa kažeš "pardon"
Napisano za ćirilični specijal takmičenja u strajizmima
╔══════╗
║ O
║
║
║
╨ __ U R A C
Definicija pisana za ta_mičenje definicija sa hendi_epom.
Volim taj pogled, tog opakog mirisa, koji bacam na zelenmena iz moje frule... he he, onako, nežno po njegovoj faci kad curi, i preliva se... mmmmmmm.
Zelena muzika iz moje frule...
U, da vidiš kaki je čoek bio taj Goran Bregović!
Prvi put sam čuo ono njegovo Bijelo Dugme kad nam je Drug Marko u Dom kulture dono ploču njiovu i reko "Drugovi, ovo je rok za omladince! Ova vam je grupa dokaz da pravi rok en rol ne mora da bude desetruktivan ili da tu sviraju samo nadrogirani, nego da i ideološki osvešćeni omladinci mogu da prave rok en rol." Pričo Drug Marko svašta, al ja gledo u Mariju, pa ga nisam čuo.
Al kad pustio ploču... Uh, kako je sviro! Ti pustiš pesmu, a ono zvuci livade, krave, ovce, muve, zrikavci, tačno ti se čini da možeš domirišeš cveće! I kad ga samo razvuče, ono po naški "EEEEEJ, MAAALAAA HEJ! KAD BI BIO DUGMEEEE, EEEEEEEEJ!"
A kake su to pesme bile! Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo, Hej Slaveni, Lijepa naša, Kosovska, sve hit do hita! Kad sviraju negde blizu, oma se mala i ja spremimo, sednemo u Fićka i pravac dom kulture il stadion de sviraju! I da ti kaem, bio drug Marko u pravu: pravi rok en rol za pravog jugoslovenskog čoeka! Tačno ih razumeš i šta pevaju i o čemu pevaju i za koga pevaju! To je Brega pravio, a ne ko ovi kad se nadrogiraju pa prave nešto o nekakvim drogama i oblacima il šta ti ja znam! I stalno pevaju o Jugoslaviji! Ih! E, znaš šta: Ako je Jugoslavija imala tri stuba, JeNeA, Tita i KaPe, Brena i Brega su bili četvrti stub! Prava muzika za prave ljude, komuniste, nemoš dizdvojiš šta je bolje, sve valja!
Ono što pričaju da je njih UDBA napravila da ne slušamo strani rok, da su im pisali tekstove i muziku a da je to posle Brega samo potpisivo, da je Brega krao muziku, i da su pogasili mnoge dobre grupe da bi njih izbacili, to zaboravi odma! I kad su pričali da su Kosovsku izbacili da Albancima uvedu udbaški rok, i to lažu, majku im ljubomornu! Lepo ti Bregga stavljo one slike na naslovne ploča, pa imo grdne muke zbog toga, stalno ga Partija prozivala da kvari omladinu! He he, kad je stavio one sise skoro otkrivene, a ja i Mirko moj odma kupili po jednu ploču i puštili na najjače, glavni smo ti tad bili! Neko priđe samo gramofonu da zameni, a pesnica po nosu odma - ŠLJAS! On padne u blato, a moj ti Brega svira i dalje, he he! Ih, kolko sam ih u Domu kulture poskido uz Bijelo Dugme! Otad sam i onog Točka presto da slušam! Narkoman, misli ako zna da drnda po onoj gitari, da mož da proziva onakog čoeka! Umetnika celokupnog! E da mi je jednom dopo šaka, tačno bi mu one prste prebio one pokvarene da nema čime više da svira, da vidimo onda ko je umetnik! Pu!
Nego oćeš, raspade se i to. Ko što se raspade onaka zemlja!
I posle uzo Bregović da praviu neku ciganjsku muziku. Da ti kaem, neam ja ništa protiv Cigana, al nije to brate njegov nivo, ej! Nek peva za pare po svadbama, neam ja protiv, al ovo sad što radi ne volim! Nije to ona umetnost ko nekad! Pa de će on posle Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo da peva Dom za vešanje il Kalašnjikov! Ne ide bre brate! Tad sam i presto da ga slušam.
Al da ti kaem, srce mi zaigra negde dok sam u štali il po polju de me niko ne čuje osim možda Stanije il Brene dok spremam oko njih, okačim tranzistor ovaj moderni onako za svoju dušu, mali mi to usnimio, samo stavim ona govna u uši, pustim one zvuke livade, i čekam da krene pa da se proderem kolko mi grlo može:
"EEEEEJ, MAAALAAA HEJ! KAD BI BIO DUGMEEEE, EEEEEEEEJ!"
Defincija pisana za Mizantrophy II
Diploma mašinca u rukama, ja mlad, poletan, pun snage i optimizma.
Konačno nalazim posao, jest' da sam čekao tri godine, ali radiću u struci, što je retkost danas. Privatna firma, osnovana pre par meseci, vlasnik neki bogataš iz unutrašnjosti; direktor uljudan čovek, šaljivdžija neki, plata za početak dobra, kaže, povećavaće se ubuduće, kako posao bude napredovao. Logično.
Dobijam i svoju kancelariju, na stolu kompjuter, malo zastareo doduše, ali dobro, neću pičiti GTA na njemu. Upoznajem ostale zaposlene, uglavnom mladi ljudi, pozitivni, željni rada i isticanja. Dobijam i prvi zadatak, ništa komplikovano. Odlično.
Čujem od dišine sekretarice da se pregovara sa nekim Iračanima za neki posao, kaže velike pare će da legnu uskoro. Dobijam i prvu platu, sa par dana zakašnjenja, kažu nisu mogli odmah da isplate, pošto su ulagali u nove mašine u pogonu. Razumljivo.
Prođe par meseci, posao ide dobro, stigao je mejl od Iračana da prihvataju naše uslove, pare stižu za koji dan, a onda mi počinjemo sa proizvodnjom delova koje smo ugovorili. Ja uveliko završio nacrte i sastavio plan rada. Vidim, direktor se ponovio, sad dolazi na posao sa novim BMW-om. Verovatno je dugo štedeo za to. Pa dobro.
Prođe još nekoliko nedelja, pare od Iračana ne stižu, a bez toga nema proizvodnje. Sekretarica im šalje mejlove, ali ne odgovaraju izgleda. Sva sredstva uložena u ovaj posao, sve nade, a oni ne odgovaraju. Nije dobro.
Plate počinju da kasne. Dva meseca, tri, četiri. Neki već napuštaju radna mesta, mašine se prodaju, odlazim kod direktora, pitam ga: "Šta se ovo dešava?", on me smiruje, kaže: "Ne budi nestrpljiv kao oni što su otišli, stigao je mejl od Iračana jutros, pare stižu sutra". Sumnjivo mi to.
Dolazim sutra u firmu, katanac na vratima. Pogon prazan. Srećem kolegu, gledam ga unezvereno, on mi kaže: "Očekivalo se ovo odavno. Uzeli lopovi pare sebi, firmu stavili pod stečaj, čuo sam jutros da su to već više puta radili". Vraćam se kući razočaran.
Sud. Pretnje iračke ambasade. Svedok. Besparica ponovo. Socijalno, penziono nisu uplaćeni. Sve mi se čini da od one zaostale plate neću videti. Au.
Ne bih da zvučim kao Velja Ilić, ali skraćivanje kornera je samo put pomoću kojeg određen broj ljudi (nisam siguran da sam ovde upotrebio pravi izraz za te bahate, neodgovorne, koristoljubive, zalizane glupake) dolazi do pozicije, a kad to urade, onda dolazi do prave metamorfoze, tada nastaju oni pravi LOPOVI, bez trunke dobre osobine, licemeri koji samo gledaju kako da ti izvuku poslednji dinar, i koji su jedini razlog truleža ove države. Murš.
Doktore Panglose, nisi u pravu.
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Bilo je to oko devet uveče. Sedim ja u svom malom stanu preplavljen talasima duvanskog dima i tuge. Počinje opet da se budi ta melahonija u meni koja me je uvek pratila dok se nije pojavila ona. Promenila me je iz korena. Batalio sam tribinu, upisao faks, bivao sve zreliji i ozbiljniji, procvetao sam. Dani i godine su prolazile kao sekunde, pregršt lepih momenata, ali mic po mic, vraćao sam se starim navikama, starom putu i istim greškama. Poslednja kap koja je prelila čašu je bila ta što sam uleteo u kombinaciju sa dve plave bliznakinje i njihovom kevom. Dobre bile sve četiri ali ipak nisu vredele nje. Rekla mi je da odlazi dok nešto ne uradim jer neće da trpi više moja sranja i baronisanja.
Elem, gasim tako poslednji klasik blu a duša traži Zaječarca. Gledam sat prošlo devet imam vremena da kupim pivo jer govna ne daju posle deset. Obuvam ribok klasik uzimam šuškavac gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme kad u zgradi pored izbio požar.
Požurim ja tako do te zgrade kad ispred mene pada žena i moli za pomoć jer je u njenom stanu ostala mačka. Vatrogasaca nigde, situacija opuštena kao kod zubara, vremena nema, ovo je moja šansa da učinim nešto sa svojim životom i opet je osvojim. Ulazim u zgradu i pičkaram što nisam pitao za broj stana ali nešto me je vodilo ka istom. Penjem se na treći sprat, dim sve gušći skrećem levo u hodnik koji se završava sa velikim prozorom. Idem duž hodnika dok nisam video stan iz kojeg bukti plamen. Ulazim unutra i šmekerski lagano se krećem kroz stan. Oko mene vatra, pucaju kablovi, padaju daske ja smireno posmatram situaciju i tražim mačku. Prošlo tako nekih desetak minuta kontam mačka otišla Bogu na ispovest kad u ćošku čujem krik tog malog stvora. Sklanjam neke daske, kauče i kredence koji su mi se isprečili dok kablovi udaraju po meni. Uzimam mačku izlazimo iz stana krećem ka izlazu kad plafon otpada i pada tačno ispred nas. Mačka kreće da plače i kuka kako još hoće da živi i ja šta ću nema nam druge nego kroz prozor. Zaletim se i mavaši gerijem, razbijem prozor kad napolju stigli vatrogasci i skupila se masa. Čujem da vatrogasci govore da se smirim i da postavljaju dušek ali vremena nema vatra ide ka nama, moram odmah da skočim. Jednom rukom se držim za prozor drugom držim mačku, spreman sam na skok kao Feliks Baumgartner. Prolaze mi kroz glavu zajedničke slike, lepi momenti koje sam imao sa njom, uzdišem poslednji put dok me neke pičke gledaju i ja za njih uradim koji zgib pre nego što se pustim. Skočili mi, meni na kraju ništa ali je mačka polomila nogu. Vlasnica me je ipak kroz suze zagrlila dok sam dobio aplauz od prisutnih i Zaječarac sa sve ordenom od Nikolića.
Vratio sam se kući srećan i odmah sam je pozvao. Ispričao sam šta mi se desilo ali je prekinula vezu. To mi je došao kao hladan tuš mada posle svega i dalje imam kombinaciju sa one dve crnke i njihovom kevom.
Pa majku mu jebem,ti si jedini koji ima porodičnih problema? Tebi se jedinom sudba posrala u život?
Šta je? Živiš sa ludim matoricima koji ti ne daju kintu zato što ne radiš, lomiš im grbaču od kad si se ispilio i sad ti je djavo kriv? Ma nemoj. Moji su milijarderi ne mrdaju dupetom a ja se kupam u parama, e pa kurca medo, ni meni ne cvetaju ruže.
Ne ide ti, ženu jaše neko drugi, tebe jašu deca, ćale ti se njiše u invalidskim nakljukan lekovima, pa si odlučio da izadješ, da se napiješ pa da svima jebeš majku? E pa bato ne ide to tako.
Ostavila te je žena?
- Nemoj izlaziti iz kuće.
Ne možeš da slušaš više matorce kako ti zvocaju i zbog toga si jako ljut?
- Uzmi dvolitru ili četvolitru i upropasti se u svojoj sobi, useri se u gaće ispovraćaj je celu, skoči sa terase, skoči sa mosta, samo nemoj tako sjeban i ljut izlaziti medj svet!!!
Koliko mi se samo puta desilo da mi takve prikaze sa svojim imaginarnim problemima pokvare veče, dan čitav jedan milenijum. Grozim se tih sebičnjaka.
Nemoj da me pogrešno shvatite znam ja da je svakome svoj problem najveći, ali bato za sve ima rešenje, istresanje po drugima to nije.
Razumem da si ljut i besan ako se boriš svim silama pa ti ne ide ili ako te je neka teška tragedija zadesila, ali ako si ljut i nezadovoljan svojim jebenim pogreškama i lenjošću,zajebi me.
Previše je sjebanih iovako. Ceste su natopljene nervozom, ceo jebeni život gradimo sebi inferno a okrivljujemo okolinu i na kraju njima padamo u naručje sa negativom i remetimo im normalno funkcionisanje.
I većina takvih na kraju posrne, praveći u sebi vrtlog crne mrlje koja ga na kraju celog proguta.
Definicija napisana za Mizantrophy.
Vidi, vidi! Vidovita Vida!
Veni, vidi, vidovita Vida!
Vido, Vido, vidovita Vido!
WEEDA
E
E
D
A
Jednog dana, Vukajlija Kaizen se probudio u svom malom stanu u gradu i počeo da se sprema za dan koji je pred njim. Bio je moderator popularnog forum za automobile, "Vukajlije Kaizenove Vozilice", i svaki dan se susretao sa hiljadama postova i pitanja od strane članova foruma.
Kaizen se obukao u svoj omiljeni crni džemper i hlače sa potpisom brenda, a zatim uzeo svoju omiljenu kafu i otišao u svoj mali radni prostor. Kada je stigao do računara, video je da ima preko 500 neodgovorenih poruka i pitanja.
"Uh, ovo će biti dug dan", pomislio je Kaizen. Ali on se nije dao obeshrabriti. Umjesto toga, odlučio je da krene sa poslom i odgovori na svaki post i pitanje sa smiješkom na licu.
Kao što se i očekivalo, dan je protekao uz mnoštvo rada, ali Kaizen se nije dao obeshrabriti. On je bio poznat po svojoj strpljivosti i sposobnosti da objasni stvari na jednostavan i razumljiv način, pa su članovi foruma bili sretni što imaju takvog moderatora.
Na kraju dana, Kaizen se vratio kući iscrpljen, ali sretan što je uspio da pomogne mnogim ljudima. I dok se spremao da legne, pomislio je: "Možda je moderatorstvo na forumu za automobile i nije tako loš posao koliko sam mislio".
Pregledanje pismenih zadataka profesorke srpskog jezika.
Pisano za takmičenje Strajizam
Klavir tugaljivo svira. Saša korača i pati. Jarko-pederske pantalone, potpuno slepljene uz telo tugom, prate svaki njegov korak. Jedva hoda, gravitacija i emocija ratuju. Kroz providnu majicu dubokog izreza, onakvu kakvu bi rado dao devojci da obuče, ocrtavaju se nabrekle bradavice. I one pate. Saša zastaje.
Klavir i dalje jeca, Sašu obuzima sve veća tuga, naviru uspomene, pokušava da zapeva. Ne ide. Bol je prejaka, iz njega izlaze zvuci nalik na dahtanje umorne džukele.
Domaćica kraj malog ekrana oseća taj bol. Prekida da zavija sarme. Sad i ona pati.
Devojka sa malo godina i još manje odeće na sebi korača ka Saši. Ali i ona zastaje. Gleda levo desno, pući se. Kamera sada prelazi preko njenih skupljenih usana i ruku, koje šalju neku poruku samododirivanjem... Valjda i ona pati.
Saša sada stoji na mostu. Nepomično. I pati. Emocije mu obaraju glavu, mora da zažmuri da izdrži.
Otvara oči u kući kraj ormana koji odiše većom muževnošću nego on sam.
Grči čelo. Napeto je ponovo. Uzdiše. Davno zaboravljena ljubav. Propalo je. Jedina je vredela. Mogli su sve. Ali nisu, zato on sada pati.
Druge ribe mu se nude, a on ih ne odbija. Ima Saše za sve, ne bi dopustio da i one pate.
Prilazi devojci iz spota. Ljube se i sećaju kako su zajedno bili srećni kada je on imao 20, a ona 10. Nisu znali šta imaju i zato sad oboje pate.
Muzika je utihnula. Saša je kod mosta. Nije uspeo da pusti glas ni u ovom spotu. Ni u ovoj pesmi. Razmišlja da skoči.
Ipak će otići i večeras da se uništi od alkohola na nekom splavu. Učiniće nekoj devojci i imaće je (jer on ne jebe) cele noći, a onda će je poslati na taksi i snimiti spot o toj fazi lečenja patnje.
Domaćica gleda, a suze se slivaju. Moli se Bogu da Saša ne skoči.
Njene molitve su uslišene. On je heroj. Eh, kad bi tako svi muškarci naučili da cene devojku koju su izgubili kao Sašica. On ne traži ručak svakog dana ko ovaj njen! Dala bi ona Sašici pičke, al' ne tek tako, već od srca, da ne bi više patio. Konačno bi uspeo da otpeva nešto!
Nastavlja da zavija sarme...
- Kako si rođenog sina mog'o da izbaciš iz kuće, jebote?!
- Trpeo sam dok je nosio pederske majice, ter'o kosu na urbano, ali puk'o mi je film kad je krenuo da sluša Sašu Kovačevića.
- Au, bedak. Pripazi ćeru, nemoj da i ona zastrani!
Ubio sam jedno živo biće.
Nisam se pomerio od tad. Nije bilo potrebe za to.
Nemojte misliti da me grize savest. Ne! Ionako je bilo pri kraju života. Napala ga je neka boleština i eto! Presudio sam mu! Olakšao muke! Bilo je to još u maju kada sam i došao ovde! Zato su me i doveli!
Sada je septembar. Ne znam koji dan po redu. Nisam nikad naučio da brojim preko dvanaest. Nisam imao prilike za to, ali mislim da je negde pri kraju, tamo gde počinje jesen i da se dan zove subota.
Gazda moj došao je po mene i izašli smo iz sobe u kojoj sam ležao. Uhvatio me čvrsto za glavu i naslonio je na kamen koji se okretao.
AAAaaaaaaaaa!!! Čoveče pa lakše to malo... Nije baš bio spretan, bio je mlad. Imao je sigurno više od dvanaest godina, možda duplo toliko.
Dobro... Ostalo je par ožiljaka na mojoj glavi. Ne boli me, i čak štaviše dobro mi stoji. Izgledam nekako opasno ovako naoštren! Ha!
Ispred nas stajalo je iskomadano telo živog bića koje me je mnogo podsećalo na ono od maja. Možda su bila braća. Ne baš rođena, ali recimo od dalje tetke. Mladi gazda uzeo je jedan oveći komad tog tela, ispravio ga, a zatim na njega stavio još jedno. Mislim da to radi zbog mene. Ipak me čuva.
Podigao me iznad glave i viknuo: "JEDAN!". U bljesku sekunde, proleteo sam kroz onaj gornji komad koji se razleteo u tri dela i zabio se u donji. Ha, kako sam jak! Cepam! Gazda je uzeo novi komad za gornji, izgovorio sledeći broj, pa sledeći i tako smo nastavili dok se nije smračilo.
Umorili smo se, a pogotovo gazda. Nije baš navikao ovoliko da radi. Mislim da je on išao u školu i da zna da broji do najvećeg broja na svetu.
Danas sam radeći sa gazdom i ja naučio da brojim. Stigli smo do dvehiljade četirsto osamdeset i tri. Sutra nastavljamo!
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Radili su sklekove,
ja sam pio lekove
i voleo Puškina.
Kao juče sećam se,
jedne male iz petog be.
Gajio sam nadu,
al ode za Kanadu
i tamo se udade.
Ispala je džukela
U Kanadi uspela
Jebeš Onjegina
A mene ko jebe
Ponavljača iz petog ce
Nekom daš Kanadu
Nekom uzmeš nadu
Oj živote jebi se
U ratu bio sam
Poslo mnogo pio sam
Jebiga klasika
Život me ubija
Pogrešna inkarnacija
Trošim narkotike
Ne čitam klasike
Žrtva tranzicije
Izgubio snove sam
I govno posto sam
Što glasa za Vučića
Čekam da reforme
I moj život dohvate
Moja muka prosta je
Aman tugo dosta je
Odjebi bre od mene
Tako ti je care
Ona preko bare
A ja u močvari
Moj život i emocije
Žrtve geografije
Samo nekad naveče
Sećanje me povuče
O, jebem te Kvebeče
pisano za ovo
Do kolena u ljudskom ekskrementu, sa suzama u očima, oblikujući vrisak glasnim žicama. Rukama umazanim krvlju, kako tuđom tako i mojom. Bio sam Bog, bio sam prosjak, umro sam i ponovo se rodio. A sve to u uskom manevarskom prostoru, sve to skučen u ćošku svoje sobe, mračnom kutku svoje svesti.
Vozio sam bicikl nizbrdicom, kaldrmom i pevao. Prisećao se Dionisovih ditiramba, kontemplirao Zaratustru i pljuvao prolaznike nedostojne moje veličine. Proklinjao roditelje, bedne crve, neostvarenu gamad.
Pokvarili su mi se zubi, bolno žarište i podsetnik na moju lenjost. Zaklao sam doktorku, nije koristila dovoljno anestetika. Perforirao sam joj očnu duplju bušilicom i odgrizao nos. Pokušao sam da izvadim očnjake klještima, slomio sam ih. Završio sam posao skalpelom.
Dve nedelje su mi bile potrebne da se pripremim za polumaraton. Smršao sam deset kilograma, zategao gluteus i mišiće abdomena. Video sam slepog psa kako skapava od gladi. Zdrobio sam mu lobanju gazeći je petom.
Odbacio sam moral, dostojanstvo, stid, ponos. Kurvao sam se sa Heseom i Kafkom. Pljunuo sam roditelje, bolni podsmeh. Prezreo kulturu, tradiciju, istoriju. Gladovao sam četrdeset dana, poput kakvog antičkog filozofa. Porekao sam egzistenciju na mnogobrojno načina. Umro sam, probio ljusku, razvio krila i poleteo.
Ponovo rođen, plakao sam i smejao se. Sodomizovao žive i nežive. Prigrlio animalno, ojačao i ljubio telo. Pio sam sa izvora života a video glad, rat, bolest i sebe u žarištu pošasti. Morao sam da uništi sve kako bih izgradio novog sebe, reinkarnisanog.
Probudio sam se, zubi su me i dalje boleli. Uzeo sam telefon sa kojeg pročitah poruku "Hajmo na Savu, danima si zatvoren, nije to zdravo!". Pogledao u bedni indeks, provukao ruke kroz masnu kosu, iskašljavajući katran iz pluća. Upalio sam kompjuter i nastavio da živim virtuelnog sebe.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Redovno ažurirani statistički podatak koji služi da proverimo kako je u njemu pozicionirana Hrvatska.
Imadoh davno jednog ortaka zaluđenog hemijom. Ne žargonski hemijom, već bukvalno. Da, jebote, ima i takvih. Konstantno ga je drmala neka socijalna fobija, sećam se kako smo ga sprdali što još nijednoj devojci nije prišao za svojih dvadeset godina u guzici, a on se jadan odmah počeo čivtati na naše sprdnje. Trebam li uopšte napomenuti da nije jebao, ne samo to veče već nikad.
Zvali smo ga često na naše opite al' jok, ni da prismrdi. Preferirao je da ostaje u svoja četiri zida i da svira čembalo. Jebote, znate li vi ikoga ko svira čembalo? Kakva izgoretina, ovakvi se jednom u sto godina rađaju. A zaljubio se u jednu Lenu, no nikako da započne konverzaciju. Znao je po dvadesetak minuta da smišlja temu i prve reči koje mu iz usta izađu budu nešto tipa: "E, jesi možda čula za dietilamid lizerginske kiseline?" ili "Imam ovakav ten zato što koristim kreme od arbutina, hoću da imam to aristokratsko bledilo.".
Pitam se gde li je sad, da li je našao neko devojče da ga satima sluša kako laprda o dualizmu i da vlaži na njegovo poznavanje periodnog sistema elemenata. Mogu glavu da dam da je bezbroj puta odgledao sve sezone Brejking Beda i da svakodnevno koristi frazu - "Aj em d van hu noks". Valja i takve ljude imati u životu, čisto da te s vremena na vreme podsete koliko si zapravo dosadna i normalna osoba. Ili bar tako misliš..
