Čen kineskog belog luka.

Ponosni vlasnik nadprosečnog pitona u očima svoje partnerke.

Волим тај поглед, тог опаког мириса, који бацам на зеленмена из моје фруле... хе хе, онако, нежно по његовој фаци кад цури, и прелива се... ммммммм.
Зелена музика из моје фруле...

У, да видиш каки је чоек био тај Горан Бреговић!

Први пут сам чуо оно његово Бијело Дугме кад нам је Друг Марко у Дом културе доно плочу њиову и реко "Другови, ово је рок за омладинце! Ова вам је група доказ да прави рок ен рол не мора да буде десетруктиван или да ту свирају само надрогирани, него да и идеолошки освешћени омладинци могу да праве рок ен рол." Причо Друг Марко свашта, ал ја гледо у Марију, па га нисам чуо.

Ал кад пустио плочу... Ух, како је свиро! Ти пустиш песму, а оно звуци ливаде, краве, овце, муве, зрикавци, тачно ти се чини да можеш домиришеш цвеће! И кад га само развуче, оно по нашки "ЕЕЕЕЕЈ, МАААЛААА ХЕЈ! КАД БИ БИО ДУГМЕЕЕЕ, ЕЕЕЕЕЕЕЕЈ!"

А каке су то песме биле! Пљуни и запјевај моја Југославијо, Хеј Славени, Лијепа наша, Косовска, све хит до хита! Кад свирају негде близу, ома се мала и ја спремимо, седнемо у Фићка и правац дом културе ил стадион де свирају! И да ти каем, био друг Марко у праву: прави рок ен рол за правог југословенског чоека! Тачно их разумеш и шта певају и о чему певају и за кога певају! То је Брега правио, а не ко ови кад се надрогирају па праве нешто о некаквим дрогама и облацима ил шта ти ја знам! И стално певају о Југославији! Их! Е, знаш шта: Ако је Југославија имала три стуба, ЈеНеА, Тита и КаПе, Брена и Брега су били четврти стуб! Права музика за праве људе, комунисте, немош диздвојиш шта је боље, све ваља!

Оно што причају да је њих УДБА направила да не слушамо страни рок, да су им писали текстове и музику а да је то после Брега само потписиво, да је Брега крао музику, и да су погасили многе добре групе да би њих избацили, то заборави одма! И кад су причали да су Косовску избацили да Албанцима уведу удбашки рок, и то лажу, мајку им љубоморну! Лепо ти Брегга стављо оне слике на насловне плоча, па имо грдне муке због тога, стално га Партија прозивала да квари омладину! Хе хе, кад је ставио оне сисе скоро откривене, а ја и Мирко мој одма купили по једну плочу и пуштили на најјаче, главни смо ти тад били! Неко приђе само грамофону да замени, а песница по носу одма - ШЉАС! Он падне у блато, а мој ти Брега свира и даље, хе хе! Их, колко сам их у Дому културе поскидо уз Бијело Дугме! Отад сам и оног Точка престо да слушам! Наркоман, мисли ако зна да дрнда по оној гитари, да мож да прозива онаког чоека! Уметника целокупног! Е да ми је једном допо шака, тачно би му оне прсте пребио оне покварене да нема чиме више да свира, да видимо онда ко је уметник! Пу!

Него оћеш, распаде се и то. Ко што се распаде онака земља!

И после узо Бреговић да правиу неку цигањску музику. Да ти каем, неам ја ништа против Цигана, ал није то брате његов ниво, еј! Нек пева за паре по свадбама, неам ја против, ал ово сад што ради не волим! Није то она уметност ко некад! Па де ће он после Пљуни и запјевај моја Југославијо да пева Дом за вешање ил Калашњиков! Не иде бре брате! Тад сам и престо да га слушам.

Ал да ти каем, срце ми заигра негде док сам у штали ил по пољу де ме нико не чује осим можда Станије ил Брене док спремам око њих, окачим транзистор овај модерни онако за своју душу, мали ми то уснимио, само ставим она говна у уши, пустим оне звуке ливаде, и чекам да крене па да се продерем колко ми грло може:

"ЕЕЕЕЕЈ, МАААЛААА ХЕЈ! КАД БИ БИО ДУГМЕЕЕЕ, ЕЕЕЕЕЕЕЕЈ!"

Diploma mašinca u rukama, ja mlad, poletan, pun snage i optimizma.

Konačno nalazim posao, jest' da sam čekao tri godine, ali radiću u struci, što je retkost danas. Privatna firma, osnovana pre par meseci, vlasnik neki bogataš iz unutrašnjosti; direktor uljudan čovek, šaljivdžija neki, plata za početak dobra, kaže, povećavaće se ubuduće, kako posao bude napredovao. Logično.

Dobijam i svoju kancelariju, na stolu kompjuter, malo zastareo doduše, ali dobro, neću pičiti GTA na njemu. Upoznajem ostale zaposlene, uglavnom mladi ljudi, pozitivni, željni rada i isticanja. Dobijam i prvi zadatak, ništa komplikovano. Odlično.

Čujem od dišine sekretarice da se pregovara sa nekim Iračanima za neki posao, kaže velike pare će da legnu uskoro. Dobijam i prvu platu, sa par dana zakašnjenja, kažu nisu mogli odmah da isplate, pošto su ulagali u nove mašine u pogonu. Razumljivo.

Prođe par meseci, posao ide dobro, stigao je mejl od Iračana da prihvataju naše uslove, pare stižu za koji dan, a onda mi počinjemo sa proizvodnjom delova koje smo ugovorili. Ja uveliko završio nacrte i sastavio plan rada. Vidim, direktor se ponovio, sad dolazi na posao sa novim BMW-om. Verovatno je dugo štedeo za to. Pa dobro.

Prođe još nekoliko nedelja, pare od Iračana ne stižu, a bez toga nema proizvodnje. Sekretarica im šalje mejlove, ali ne odgovaraju izgleda. Sva sredstva uložena u ovaj posao, sve nade, a oni ne odgovaraju. Nije dobro.

Plate počinju da kasne. Dva meseca, tri, četiri. Neki već napuštaju radna mesta, mašine se prodaju, odlazim kod direktora, pitam ga: "Šta se ovo dešava?", on me smiruje, kaže: "Ne budi nestrpljiv kao oni što su otišli, stigao je mejl od Iračana jutros, pare stižu sutra". Sumnjivo mi to.

Dolazim sutra u firmu, katanac na vratima. Pogon prazan. Srećem kolegu, gledam ga unezvereno, on mi kaže: "Očekivalo se ovo odavno. Uzeli lopovi pare sebi, firmu stavili pod stečaj, čuo sam jutros da su to već više puta radili". Vraćam se kući razočaran.

Sud. Pretnje iračke ambasade. Svedok. Besparica ponovo. Socijalno, penziono nisu uplaćeni. Sve mi se čini da od one zaostale plate neću videti. Au.

Ne bih da zvučim kao Velja Ilić, ali skraćivanje kornera je samo put pomoću kojeg određen broj ljudi (nisam siguran da sam ovde upotrebio pravi izraz za te bahate, neodgovorne, koristoljubive, zalizane glupake) dolazi do pozicije, a kad to urade, onda dolazi do prave metamorfoze, tada nastaju oni pravi LOPOVI, bez trunke dobre osobine, licemeri koji samo gledaju kako da ti izvuku poslednji dinar, i koji su jedini razlog truleža ove države. Murš.

Doktore Panglose, nisi u pravu.

Pa majku mu jebem,ti si jedini koji ima porodičnih problema? Tebi se jedinom sudba posrala u život?

Šta je? Živiš sa ludim matoricima koji ti ne daju kintu zato što ne radiš, lomiš im grbaču od kad si se ispilio i sad ti je djavo kriv? Ma nemoj. Moji su milijarderi ne mrdaju dupetom a ja se kupam u parama, e pa kurca medo, ni meni ne cvetaju ruže.

Ne ide ti, ženu jaše neko drugi, tebe jašu deca, ćale ti se njiše u invalidskim nakljukan lekovima, pa si odlučio da izadješ, da se napiješ pa da svima jebeš majku? E pa bato ne ide to tako.

Ostavila te je žena?
- Nemoj izlaziti iz kuće.
Ne možeš da slušaš više matorce kako ti zvocaju i zbog toga si jako ljut?
- Uzmi dvolitru ili četvolitru i upropasti se u svojoj sobi, useri se u gaće ispovraćaj je celu, skoči sa terase, skoči sa mosta, samo nemoj tako sjeban i ljut izlaziti medj svet!!!

Koliko mi se samo puta desilo da mi takve prikaze sa svojim imaginarnim problemima pokvare veče, dan čitav jedan milenijum. Grozim se tih sebičnjaka.

Nemoj da me pogrešno shvatite znam ja da je svakome svoj problem najveći, ali bato za sve ima rešenje, istresanje po drugima to nije.

Razumem da si ljut i besan ako se boriš svim silama pa ti ne ide ili ako te je neka teška tragedija zadesila, ali ako si ljut i nezadovoljan svojim jebenim pogreškama i lenjošću,zajebi me.

Previše je sjebanih iovako. Ceste su natopljene nervozom, ceo jebeni život gradimo sebi inferno a okrivljujemo okolinu i na kraju njima padamo u naručje sa negativom i remetimo im normalno funkcionisanje.

I većina takvih na kraju posrne, praveći u sebi vrtlog crne mrlje koja ga na kraju celog proguta.

Jednog dana, Vukajlija Kaizen se probudio u svom malom stanu u gradu i počeo da se sprema za dan koji je pred njim. Bio je moderator popularnog forum za automobile, "Vukajlije Kaizenove Vozilice", i svaki dan se susretao sa hiljadama postova i pitanja od strane članova foruma.

Kaizen se obukao u svoj omiljeni crni džemper i hlače sa potpisom brenda, a zatim uzeo svoju omiljenu kafu i otišao u svoj mali radni prostor. Kada je stigao do računara, video je da ima preko 500 neodgovorenih poruka i pitanja.

"Uh, ovo će biti dug dan", pomislio je Kaizen. Ali on se nije dao obeshrabriti. Umjesto toga, odlučio je da krene sa poslom i odgovori na svaki post i pitanje sa smiješkom na licu.

Kao što se i očekivalo, dan je protekao uz mnoštvo rada, ali Kaizen se nije dao obeshrabriti. On je bio poznat po svojoj strpljivosti i sposobnosti da objasni stvari na jednostavan i razumljiv način, pa su članovi foruma bili sretni što imaju takvog moderatora.

Vidi, vidi! Vidovita Vida!
Veni, vidi, vidovita Vida!
Vido, Vido, vidovita Vido!

Bilo je to oko devet uveče. Sedim ja u svom malom stanu preplavljen talasima duvanskog dima i tuge. Počinje opet da se budi ta melahonija u meni koja me je uvek pratila dok se nije pojavila ona. Promenila me je iz korena. Batalio sam tribinu, upisao faks, bivao sve zreliji i ozbiljniji, procvetao sam. Dani i godine su prolazile kao sekunde, pregršt lepih momenata, ali mic po mic, vraćao sam se starim navikama, starom putu i istim greškama. Poslednja kap koja je prelila čašu je bila ta što sam uleteo u kombinaciju sa dve plave bliznakinje i njihovom kevom. Dobre bile sve četiri ali ipak nisu vredele nje. Rekla mi je da odlazi dok nešto ne uradim jer neće da trpi više moja sranja i baronisanja.

Elem, gasim tako poslednji klasik blu a duša traži Zaječarca. Gledam sat prošlo devet imam vremena da kupim pivo jer govna ne daju posle deset. Obuvam ribok klasik uzimam šuškavac gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme kad u zgradi pored izbio požar.

Požurim ja tako do te zgrade kad ispred mene pada žena i moli za pomoć jer je u njenom stanu ostala mačka. Vatrogasaca nigde, situacija opuštena kao kod zubara, vremena nema, ovo je moja šansa da učinim nešto sa svojim životom i opet je osvojim. Ulazim u zgradu i pičkaram što nisam pitao za broj stana ali nešto me je vodilo ka istom. Penjem se na treći sprat, dim sve gušći skrećem levo u hodnik koji se završava sa velikim prozorom. Idem duž hodnika dok nisam video stan iz kojeg bukti plamen. Ulazim unutra i šmekerski lagano se krećem kroz stan. Oko mene vatra, pucaju kablovi, padaju daske ja smireno posmatram situaciju i tražim mačku. Prošlo tako nekih desetak minuta kontam mačka otišla Bogu na ispovest kad u ćošku čujem krik tog malog stvora. Sklanjam neke daske, kauče i kredence koji su mi se isprečili dok kablovi udaraju po meni. Uzimam mačku izlazimo iz stana krećem ka izlazu kad plafon otpada i pada tačno ispred nas. Mačka kreće da plače i kuka kako još hoće da živi i ja šta ću nema nam druge nego kroz prozor. Zaletim se i mavaši gerijem, razbijem prozor kad napolju stigli vatrogasci i skupila se masa. Čujem da vatrogasci govore da se smirim i da postavljaju dušek ali vremena nema vatra ide ka nama, moram odmah da skočim. Jednom rukom se držim za prozor drugom držim mačku, spreman sam na skok kao Feliks Baumgartner. Prolaze mi kroz glavu zajedničke slike, lepi momenti koje sam imao sa njom, uzdišem poslednji put dok me neke pičke gledaju i ja za njih uradim koji zgib pre nego što se pustim. Skočili mi, meni na kraju ništa ali je mačka polomila nogu. Vlasnica me je ipak kroz suze zagrlila dok sam dobio aplauz od prisutnih i Zaječarac sa sve ordenom od Nikolića.

Vratio sam se kući srećan i odmah sam je pozvao. Ispričao sam šta mi se desilo ali je prekinula vezu. To mi je došao kao hladan tuš mada posle svega i dalje imam kombinaciju sa one dve crnke i njihovom kevom.

Klavir tugaljivo svira. Saša korača i pati. Jarko-pederske pantalone, potpuno slepljene uz telo tugom, prate svaki njegov korak. Jedva hoda, gravitacija i emocija ratuju. Kroz providnu majicu dubokog izreza, onakvu kakvu bi rado dao devojci da obuče, ocrtavaju se nabrekle bradavice. I one pate. Saša zastaje.

Klavir i dalje jeca, Sašu obuzima sve veća tuga, naviru uspomene, pokušava da zapeva. Ne ide. Bol je prejaka, iz njega izlaze zvuci nalik na dahtanje umorne džukele.
Domaćica kraj malog ekrana oseća taj bol. Prekida da zavija sarme. Sad i ona pati.

Devojka sa malo godina i još manje odeće na sebi korača ka Saši. Ali i ona zastaje. Gleda levo desno, pući se. Kamera sada prelazi preko njenih skupljenih usana i ruku, koje šalju neku poruku samododirivanjem... Valjda i ona pati.

Saša sada stoji na mostu. Nepomično. I pati. Emocije mu obaraju glavu, mora da zažmuri da izdrži.

Otvara oči u kući kraj ormana koji odiše većom muževnošću nego on sam.
Grči čelo. Napeto je ponovo. Uzdiše. Davno zaboravljena ljubav. Propalo je. Jedina je vredela. Mogli su sve. Ali nisu, zato on sada pati.
Druge ribe mu se nude, a on ih ne odbija. Ima Saše za sve, ne bi dopustio da i one pate.

Prilazi devojci iz spota. Ljube se i sećaju kako su zajedno bili srećni kada je on imao 20, a ona 10. Nisu znali šta imaju i zato sad oboje pate.

Muzika je utihnula. Saša je kod mosta. Nije uspeo da pusti glas ni u ovom spotu. Ni u ovoj pesmi. Razmišlja da skoči.
Ipak će otići i večeras da se uništi od alkohola na nekom splavu. Učiniće nekoj devojci i imaće je (jer on ne jebe) cele noći, a onda će je poslati na taksi i snimiti spot o toj fazi lečenja patnje.

Domaćica gleda, a suze se slivaju. Moli se Bogu da Saša ne skoči.
Njene molitve su uslišene. On je heroj. Eh, kad bi tako svi muškarci naučili da cene devojku koju su izgubili kao Sašica. On ne traži ručak svakog dana ko ovaj njen! Dala bi ona Sašici pičke, al' ne tek tako, već od srca, da ne bi više patio. Konačno bi uspeo da otpeva nešto!

Nastavlja da zavija sarme...

Pregledanje pismenih zadataka profesorke srpskog jezika.

Radili su sklekove,
ja sam pio lekove
i voleo Puškina.

Kao juče sećam se,
jedne male iz petog be.

Gajio sam nadu,
al ode za Kanadu
i tamo se udade.

Ispala je džukela
U Kanadi uspela
Jebeš Onjegina

A mene ko jebe
Ponavljača iz petog ce

Nekom daš Kanadu
Nekom uzmeš nadu
Oj živote jebi se

U ratu bio sam
Poslo mnogo pio sam
Jebiga klasika

Život me ubija
Pogrešna inkarnacija

Trošim narkotike
Ne čitam klasike
Žrtva tranzicije

Izgubio snove sam
I govno posto sam
Što glasa za Vučića

Čekam da reforme
I moj život dohvate

Moja muka prosta je
Aman tugo dosta je
Odjebi bre od mene

Tako ti je care
Ona preko bare
A ja u močvari

Moj život i emocije
Žrtve geografije

Samo nekad naveče
Sećanje me povuče
O, jebem te Kvebeče

Ostati veran igri reči u pisanju definicija.

Do kolena u ljudskom ekskrementu, sa suzama u očima, oblikujući vrisak glasnim žicama. Rukama umazanim krvlju, kako tuđom tako i mojom. Bio sam Bog, bio sam prosjak, umro sam i ponovo se rodio. A sve to u uskom manevarskom prostoru, sve to skučen u ćošku svoje sobe, mračnom kutku svoje svesti.

Vozio sam bicikl nizbrdicom, kaldrmom i pevao. Prisećao se Dionisovih ditiramba, kontemplirao Zaratustru i pljuvao prolaznike nedostojne moje veličine. Proklinjao roditelje, bedne crve, neostvarenu gamad.
Pokvarili su mi se zubi, bolno žarište i podsetnik na moju lenjost. Zaklao sam doktorku, nije koristila dovoljno anestetika. Perforirao sam joj očnu duplju bušilicom i odgrizao nos. Pokušao sam da izvadim očnjake klještima, slomio sam ih. Završio sam posao skalpelom.
Dve nedelje su mi bile potrebne da se pripremim za polumaraton. Smršao sam deset kilograma, zategao gluteus i mišiće abdomena. Video sam slepog psa kako skapava od gladi. Zdrobio sam mu lobanju gazeći je petom.
Odbacio sam moral, dostojanstvo, stid, ponos. Kurvao sam se sa Heseom i Kafkom. Pljunuo sam roditelje, bolni podsmeh. Prezreo kulturu, tradiciju, istoriju. Gladovao sam četrdeset dana, poput kakvog antičkog filozofa. Porekao sam egzistenciju na mnogobrojno načina. Umro sam, probio ljusku, razvio krila i poleteo.
Ponovo rođen, plakao sam i smejao se. Sodomizovao žive i nežive. Prigrlio animalno, ojačao i ljubio telo. Pio sam sa izvora života a video glad, rat, bolest i sebe u žarištu pošasti. Morao sam da uništi sve kako bih izgradio novog sebe, reinkarnisanog.

Probudio sam se, zubi su me i dalje boleli. Uzeo sam telefon sa kojeg pročitah poruku "Hajmo na Savu, danima si zatvoren, nije to zdravo!". Pogledao u bedni indeks, provukao ruke kroz masnu kosu, iskašljavajući katran iz pluća. Upalio sam kompjuter i nastavio da živim virtuelnog sebe.

Убио сам једно живо биће.
Нисам се померио од тад. Није било потребе за то.
Немојте мислити да ме гризе савест. Не! Ионако је било при крају живота. Напала га је нека болештина и ето! Пресудио сам му! Олакшао муке! Било је то још у мају када сам и дошао овде! Зато су ме и довели!

Сада је септембар. Не знам који дан по реду. Нисам никад научио да бројим преко дванаест. Нисам имао прилике за то, али мислим да је негде при крају, тамо где почиње јесен и да се дан зове субота.
Газда мој дошао је по мене и изашли смо из собе у којој сам лежао. Ухватио ме чврсто за главу и наслонио je на камен који се окретао.
АААааааааааа!!! Човече па лакше то мало... Није баш био спретан, био је млад. Имао је сигурно више од дванаест година, можда дупло толико.
Добро... Остало је пар ожиљака на мојој глави. Не боли ме, и чак штавише добро ми стоји. Изгледам некако опасно овако наоштрен! Ха!
Испред нас стајало је искомадано тело живог бића које ме је много подсећало на оно од маја. Можда су била браћа. Не баш рођена, али рецимо од даље тетке. Млади газда узео је један овећи комад тог тела, исправио га, а затим на њега ставио још једно. Мислим да то ради због мене. Ипак ме чува.
Подигао ме изнад главе и викнуо: "ЈЕДАН!". У бљеску секунде, пролетео сам кроз онај горњи комад који се разлетео у три дела и забио се у доњи. Ха, како сам јак! Цепам! Газда је узео нови комад за горњи, изговорио следећи број, па следећи и тако смо наставили док се није смрачило.
Уморили смо се, а поготово газда. Није баш навикао оволико да ради. Мислим да је он ишао у школу и да зна да броји до највећег броја на свету.

Данас сам радећи са газдом и ја научио да бројим. Стигли смо до двехиљаде четирсто осамдесет и три. Сутра настављамо!

Радио фреквенција преко које насукани бродови зову у помоћ.

Redovno ažurirani statistički podatak koji služi da proverimo kako je u njemu pozicionirana Hrvatska.

Имадох давно једног ортака залуђеног хемијом. Не жаргонски хемијом, већ буквално. Да, јеботе, има и таквих. Константно га је дрмала нека социјална фобија, сећам се како смо га спрдали што још ниједној девојци није пришао за својих двадесет година у гузици, а он се јадан одмах почео чивтати на наше спрдње. Требам ли уопште напоменути да није јебао, не само то вече већ никад.

Звали смо га често на наше опите ал' јок, ни да присмрди. Преферирао је да остаје у своја четири зида и да свира чембало. Јеботе, знате ли ви икога ко свира чембало? Каква изгоретина, овакви се једном у сто година рађају. А заљубио се у једну Лену, но никако да започне конверзацију. Знао је по двадесетак минута да смишља тему и прве речи које му из уста изађу буду нешто типа: "Е, јеси можда чула за диетиламид лизергинске киселине?" или "Имам овакав тен зато што користим креме од арбутина, хоћу да имам то аристократско бледило.".

Питам се где ли је сад, да ли је нашао неко девојче да га сатима слуша како лапрда о дуализму и да влажи на његово познавање периодног система елемената. Могу главу да дам да је безброј пута одгледао све сезоне Брејкинг Беда и да свакодневно користи фразу - "Ај ем д ван ху нокс". Ваља и такве људе имати у животу, чисто да те с времена на време подсете колико си заправо досадна и нормална особа. Или бар тако мислиш..

Mlađi brat Novaka Đokovića, poznat po tome što... što je mlađi brat Novaka Đokovića. Da, i teniser u pokušaju, što ga ne sprečava da se redovno pojavljuje u medijima.

Lik koji je imao tu sreću ili nesreću da ostane u senci svog uspešnog brata. Jebiga, pokušao je on nešto da mlatara reketom ali ne ide. Puno tu treba još pojesti bezglutenskih obroka da bi se postalo osrednji teniser.

Pozvao ga je par puta Đovak da se malo zajebavaju u dublu, ispali u prvom kolu, nema veze brate bar si video Dubaji. Trčkarao malo po fjučersima i kad je shvatio da mu wikipedia nije ažurirala profil godinu dana, sve batalio i posvetio se tome u čemu je najbolji - biti brat Novaka Đokovića. A i kao što sam kaže, ne vredi ni igrati jer svi žele da pobede Novakovog brata i daju 100% svojih mogućnosti, pa ti meri kurac sa njim.

Definicija napisana za Mizantrophy II.

Zašto je tako okrutna?
Zašto ne živimo u snovima, a ne u ovoj truloj prokletoj realnosti?
Ustaneš iz kreveta, ne spremiš ga, odvučeš se do kupatila, sedneš na šolju, i već počinju da ti lupaju o vrata i viču da požuriš. Jer jelte, i njima se sere. Obriješ se, kreneš na posao u svom dotrajalom kadetu, naspeš gorivo sa poslednjom kintom u džepu, da bi na radnom mestu slušao trabunjanje nezadovoljnih korisnika, i nadrkanog šefa. Vratiš se sa posla, otkineš deo hleba i progutaš ga s pasuljem od pre dva dana. Sedneš na kauč, upališ TV i gledaš sednicu vlade. Jebem im ja mamu svima. Posle dnevnika, i par minuta nezrelih rijaliti šouova. Dok ti se ne smuči i TV i cela ta jebena realnost, i svet u kome živiš. Odeš u krevet zamišljen, i istripovan da će nekad, možda biti bolje.
Ne. Neće.
Realnost je previše ustaljena, previše dugo postoji, i svaka promena bi bila samo promena nagore. Tamo gde si, ostaćeš do kraja svog bednog života u okrilju realnosti.
Zašto u američkim filmovima svi žive u belim drvenim kućama, ispred koje je savršeno pokošeno dvorište sa fontanom, i američkom zastavom? To ne postoji brale, ja kupim travu, zasadim je, i korenje raste više nego jebena trava.
Svi proizvodi koji reklamiraju su savršeni, njihova upotreba bi te učinila srećnijim. To nije realnost. Realnost je da jebeni jonizator-ozonizator uvlači duvanski dim, posle nazovi filtracije, iz njega izlazi isti taj duvanski dim, i prašinčina koja se nataložila u uređaju. Uz dormeo jastuk sam ukočen svako jutro, ali srećan sam. Srećan što još nemam zakrečenje pršljenova.
Marš tamo!
Matori, neće biti kao što misliš. Nećeš biti ni astronaut, ni vozač formule, ni pilot. Realnost ti ne dozvoljava. Ali osuđen si da živiš u njoj. Zato je mrzi, i povećaj oblak ogorčenosti iznad naših glava. Možda ako počne kiša ogorčenosti, neko shvati da realnost možemo da promenimo svi. Zajedno.