Davno je krenula polemika oko ove afričke zemlje. Bila je to fudbalska nacija, koja je živela u miru. No, sve se promenilo jednog dana.
Krenuli su na Kup nacija. A sa njega se nisu vratili. Tačnije nisu ni stigli do njega. Raznorazna plemena (iz južnog Svazilenda i severne Ugande) su ih istrebili sa lica Zemlje.

Mnogo godina nakon ove tragedije, desilo se čudo. U prašumama Zambije neke nove nade kreću da pikaju fucu. Njihovi matorci ponovo osnivaju fudbalski savez Zambije i tako sve kreće iz početka. Pohod je bio osvajanje Kupa nacija.

Razni vračevi, magovi i poglavice iz Zambije krenuli su da bacaju čini i vudu magije i molili su Bogove, da ove nove, mlade nade, osvete svoje tragično nastradale pretke.
I konačno je stig'o taj Kup nacija 2012. u Gabonu i Ekvatorijalnoj Gvineji.

Čokoladni momci iz Zambije su briljirali i stigli u finale protiv Slonova. Nakon viševekovnog meča Zambijćani prave čudo i slave posle penala. Postaju prvaci Afrike.

Iako su postali time poznati, u nekim zemljama Zambija idalje označava vukojebinu.

Najnegativniji primer slobode koju internet nosi sa sobom. Nadrilekar zbog koga je nekoliko ljudi umrlo. Čovek kojem je govor mrznje nesto najnormalnije. Biće koje kaže kako je oba deteta nateralo da napuste srednju školu i koje je još ponosno na to. Biće koje kaže kako "kamenjarke" treba kamenovati do smrti, kako pedere treba lečiti, seliti ili ubiti, kako je bolje da ćerki ugradiš silikone nego da je pustiš na fax...
Ukratko, lakmus papir nenormalnosti ovog društva i ove govnare koju zovemo državom. Kada pomislite da je Srbija normalno mesto za život, setite se da u njoj MP nesmetano nabija na imaginarni kolac i šalje pod imaginarni mač svakog ko mu se ne sviđa. I dobro je dok je to samo imaginarni kolac i imaginarni mač, jer, složićemo se, ovakvo nešto je izgledalo smešno i u Iranu sedamdesetih, pa dođoše kretenoidi poput Miroljuba i usraše zemlju.

Pseudonim pod kojim se pretstavljate virtualnom svetu. Obično se sastoji od neke reči koja označava vaša interesovanja ili pripadnost klubu/naciji/političkom pokretu i broja jer niste jedini koji ima data interesovanja. Dok samim prvim delom možete izazvati mržnju kod ostalih virtualnih ljudi ovaj drugi sa brojevima je malo više kritičniji.

Adut kladioničara "stručnjaka" u nadjebavanju sa kladioničarom običnim smrtnikom.

Više dođe kao vraćanje svih nas u prošlost nego definisanje nečega.

Nekada je to izgledalo ovako:
Čitava porodica se okupi, jer fudbalska reprezentacija brani obraz njihove otadžbine. Obično su to svjetska ili evrpska prvenstva. Ljetni dani, zamrače se prozori da svjetlost ne utiče na kontrast boja na TVu (obavezno proizveden u Ex-Yu), zavisno od starosne dobi ukućana pije se 'ladno pivo, guja rakijica ili kakav slabo razgrađeni sok za najmlađe. Urla se i skače po kući, psuju se članovi porodice onom ko propusti šansu da osvijetli obraz otadžbinske reprezentacije. Urla se kao da nas neko stvarno čuje. Em ono sunce prži kroz zastor, em atmosfera dok slušamo i gledamo glavu porodice kako se nervira, jer je on trenutno najbolji stručnjak, ali eto, zadesila ga druga sudbina. A onda kad se završi utakmica trk sa drugarima na livadu ili ulicu, i naravno, najjači lik uzima za sebe ime najboljeg strijelca sa utakmice.
Danas:
Haj-tek TV kojem ne smeta ni radijacija a kamoli sunčeva svjetlost. Fotelje koje nas masiraju i olakšavaju kičmene tegobe bolje nego kosmodisk. Gledamo blijedo u TV, eventualno neko dobaci neki komentar o nekadašnjoj i sadašnjoj reprezentaciji, navijačima, kakve boje im je dres sada a kakve je bio nekada. Kao da je ovaj ubrzani život i sve na dohvat iscrpilo energiju iz nas. Više nas ništa ne raduje, kao da odgledamo tu utakmicu jer odajemo počast nekadašnjem strastvenom navijanju. Život je postao siv i pored ovolikog šarenila, ili nas je baš to šarenilo zaslijepilo.

Izmet čudne sadržine koja mu ne dopušta da potone čak ni posle deset pražnjenja vodokotlića. Pojava koja iritira, naročito ako ste kod nekoga u gostima. Oni najuporniji će ostati u kupatilu sve dok wc- šolja ne bude besprekorna, pa makar potrošili cisternu vode.

Još jedan fudbalski izraz koji se može primjeniti i u svakodnevnom životu.
Slično kao što u fudbalu postoje igrači koji se nakon što zbog neopreznosti ne uspiju na pravi način privesti akciju kraju ili dodjeliti dobar pas i sl. vade na neke nepostojeće faule, postoje i ljudi koji će kad god nešto zajebu u životu smarati pričama o tome kako je za njihov neuspjeh kriv neko drugi i kako ništa nijesu mogli uraditi već jednostavno pasti. Uglavnom padaju iz neopreznosti i lijenosti, daleko rijeđe jer je protivnik bio bolji.
Oni koji se drže ove taktike u svakodnevnom životu su u daleko težoj situaciji jer na terenu na kojem se odvija igra koju zovemo život ne postoji sudija koji će ih čuti i možda im i povjerovati pa se zbog toga njihove žalbe i prenemaganja najčešće smatraju nepotrebnim smaranjem u očima saigrača.
Vremenom se prestaju pripremati za pobjede i potpuno se posvećuju smišljajnju izgovora i načina da svoje padove učine što uvjerljivijim a najgore od svega je to što se iz svojih silnih poraza ne trude izvući nikakvu pouku.
Kasno shvate da su mogli biti negdje drugdje, u daleko boljoj situaciji da je njihov modus operandi bio nešto drugačiji.

najčešće prezime ili dio prezimena u Brazilu

dok se Brazil najčešće pojavljuje po negativnim vijestima i krvavim internet stranicama, Da Silva je čovjek koji svaki dan nastrada i bude poznat po krvavim internet stranicama (LiveLeak, BestGore, Goregrish, TheYnc, DocumentingReality...)

Pre svega čast izuzetcima, i naravno mislim na domaću ljubljenu nam fudbaslsku Jelen super ligu. Reč je o personama o čijem se fudblaskom umeću prosuđuje na osnovu video snimaka, lepe reči nekog bivšeg asa, koji se eto denuo u zemlje trećeg sveta ne bi li sebi našao angažman. I ti, kao takvi, dolaze u Srbiju ne bi li ih zapazio neki veći fudbalski klub, ili pak ima onih koji bi potpisali višegodišnje ugovore za kobasicu i kilo leba. O Srbiji ne znaju mnogo, al ubrzo sazanju za sarmu, lepe devojke i lud provod. Naravno na konferenciji pomenu samo kako su srećni, i ubace nešto o veličini kluba u kome su zadužili opremu. Neki od njih ispadnu dobri igrači, a za neke se ispostavi da su obični panjevi, i da je uprava tog kluba mogla naći perpsektvinijeg igrača na vašaru u Mrčajevcima. Ovi što su, jelte dobri, ubrzo uvrte sebi u glavu da se lopta vrti oko njih, i ubrzo postaju ekscentrici koji standardno kasne na treninge, i svakodnevno javnost obraduju novim ekscesima, kako na terenu, tako i van njega. Nedugo potom, klub odlučuje da proda tog igrača, ili raskine ugovor snjim, i što ono kažu, ajmo Jovo na novo.

Trener za život (eng. "life coach") je još jedna profesija zasnovana na principu "'leba bez motike". Ovim poslom se obično bave ljigavi manipulatori koji imaju za cilj da, po ugledu na verske sekte, iskorišćavaju slabije od sebe.

Ljudi uglavnom pribegavaju učenjima trenera za život zbog toga što žele da svoju odgovornost prebace na drugog tako što će neko drugi da im govori šta treba da rade.

U suštini, ne postoji sveobuhvatno uputstvo za uspeh. Ako ne možeš sam sebe da treniraš da postaneš lav, nikakav ukrotitelj ti neće pomoći u tome, isto kao što su svi kursevi i akademije samo bacanje para ako ne možeš sam da naučiš osnove programiranja.

Karakteristične formacije na urednim travnjacima nastale kao posledica tretiranja trave mašinom/alatom tipa "kosilica" u cilju uređivanja i držanja "pod konac" iste. Često se viđaju u retkim lepo sređenim parkovima i na fudbalskim terenima. Ne poseduju nikakvu dekorativnu funkciju sem kada se radnik zadužen za održavanje ne "letvoše" alkoholom pa tada ceo čin održavanja travnjaka dobije totalno novu dimenziju koja izlazi iz okvira botanike već zalazi na polja umetnosti(impresionizam, ekspresionizam, nadrealizam) i fizike.

Pre nego što smo se poenglezili i prihvatili kojekakve njihove reči u naš jezik totalni luzer se zvao levo smetalo.
On nije znao ništa. Ni da igra fudbal, ni da se na bilo koji način uklopi u društvo. Svi su ga izbegavali i bio je predmet dečijeg podsmeha i zafrkavanja.

Kvalifikovana vrsta odbrambenog igrača u fudbalu (ne onom što ga igraju rukama, zna se šta je fudbal, Klintone ti si broj 1 po šuntavilu!). Razbijač. Ubica. Kostolomac.
Da li ga je majka rodila ili su ga od stene odvalili? Šta to bije po livadi zelenoj? To je on! Pajser! Visok, a širok i neretko ćelav, valjda da bi još više podsećao na obrušeni komad stene.
Slali su njega i na košarku, ali je loptu držao kao ciglu. Nije nešto brz i agilan, pa je atletika u startu otpala, a za tenis se tada još nije čulo, reket je još uvek bio čisto mafijaški izraz. Onako nezgrapan i neartikulisan probao je on i odbojku u školskoj sekciji, ali je svojom nekontrolisanom silom loptu stalno slao na fudbalski teren. I onda je pronašao sebe. Fudbal!
Lomi, udri, pakuj, presavijaj, krljaj! Ne znaš sa loptom? Pa šta će ti lopta, sine? Lopta je za ova mala pičkiljava krilca i našminkane centarfore. U tebi leži sila koja prevazilazi loptu! Tvoj fudbal je filozofija, samurajski kodeks časti, muškost u svom najjačem izražaju: "Dalje nećeš proći! Lopta može da prodje, ti ostaješ ovde sa mnom!". Ti si gospodar svog šesnaesterca, snažni bedem našeg utvrdjenja, poslednja linija odbrane kada pacovi već počnu da napuštaju brod. Ti ideš glavom gde niko neće nogom, ti ideš nogom gde niko neće štakom! Ti si taj! Ju ar d čouzn van! Ti si... Pajser!

Pandan majstoru koji šakom udara televizor dok ne proradi, ili dok ga ne slomi.

Deca uzrasta od 6-12 godina. Od 6 pa na dalje ih roditelji puštaju da budu na sportskim terenima, a do 12 ih obično smatramo klincima. Samo, jaz generacija se vidi i ponašanje se drastično promenilo.

Biće slično alfa mužjaku,ubber seljačina,grlato i bahato stvorenje,koje sa alfa mužjakom ima sličnosti samo po tome što su muškog roda.
Prepoznaje se jednostavno,pogotovo u većoj grupi šabana,po tome što ih predvodi i najviše se ističe.On je stručnjak za sve ,iako u životu nije digao ništa teže od kurca,razume se u politiku i da je on na vlasti,svima bi jebao kevu,oblači se isključivo u firmiranu robu,na kojoj obaveno moraju da šljašte etikete.Sam stil oblačenja i nije toliko presudan za alfa šabana,posto ima i onih koji znaju i ukusno da se oblače,ali ih ponašanje uvek oda.Živi kod roditelja ,iako ima 35 godina i ne radi.
Alfa šaban ima veze svuda i ako ga slučajno zaustavi policija zbog nekog bezveznog prekršaja,odmah će da pripreti policajcu iz patrole sa svojim vezama i svadjaće se sve dok ne dodje interventna i ne ubije ga od batina,samo zato sto će sutra biti glavna faca u kafiću,dok u 11 ujutru bude ispijao 3 kafu .Ako ga ikada zamolite da vam nesto završi preko tih svojih vezica,bićete oduševljeni igovorima koje je u stanju da smisli u tom trenutku.
Omiljeni pevači su mu Željko Samardzić,Joksimović,Vlado Georgijev,Sergej Ćetković i slični pičkopaćenici,a seče vene na Dzenana Lončarevica i Sinana i u potaji je zaljubljen u Cecu,Daru Bubamaru i Branku Sovrlić.
Veliki je vernik i slavi sve verske praznike i obavezno postuje crvena slova.Verska obeležja su obavezna u vidu različitih krstića ili krstača oko vrata i neizbežnih brojanica na ruci...

Nešto obavezno kod trenera sportskih klubova, naročito fudbala i košarke. S obzirom da su treneri poznati (čast izuzetcima) kao ljudi koji trče pred rudu, često ćemo čuti dve različite izjave istih, pre i posle utakmice.

Pitanje koje postavljamo nekome ko je totalni idiot ili dubar,a deli istu prostoriju sa nama i isti kiseonik.Jebe se njemu što ga svi gledaju kao bobana.Pravi je djibril.

Fudbalski trener, čije ime može odlično da nam posluži kao primer i sinonim za čoveka koji gubi finala, kao simbol osobe sposobne da svaki put stigne do vrha, ali nikada i da ga zaista osvoji. Taj zadnji dah mu nekako uvek nedostaje. Neko ga uvek sjebe na samom kraju. Ili, što je još češće slučaj, sam nešto zasere.

Da bi shvatili o čemu pričam, evo kratkog istorijata njegove trenerske karijere... 1998. godine, u svojoj prvoj sezoni u španskoj ligi, doveo Majorku do finala kupa, što je tada bila, kao što bi bila i sad, poprilična senzacija. Izgubio u finalu. Od Barselone. Dobro. To je i bilo realno, ko bi mu to mogao zameriti... Sledeće sezone, doveo tu istu Majorku do finala tadašnjeg "Kupa pobednika kupova", što je tek bila senzacija. I opet - izgubio. Zatim preuzeo Valensiju. Ušao sa njom 2000. godine u finale Lige šampiona, što niko nije očekivao. Izgubio. Sledeće godine, opet došao do finala tog takmičenja i opet izgubio. Ovaj put, na penale. Onda postao trener Intera. U to vreme, Serija A je bila izuzetno jaka, a Inter u njoj nije uzeo titulu od 1989. godine. U međuvremenu, nijednom nije stigao ni do drugog mesta. Sa Kuperom na klupi, 2003. godine, pred početak zadnjeg kola u sezoni, Inter je konačno imao titulu u rukama. Ipak, tu zadnju utakmicu je izgubio i šampion je postao Juventus.

E sad, kakve to veze ima sa svakodnevnim životom? Evo kakve...

Frazetina najgore vrste koju je jednom davno neko prodao fudbalerima pa je sada oni prodaju svima nama prilikom odlaska u Inčon ili Terek iz Groznog. Tamo idu „da reše svoju egzistenciju“! Da reše svoje postojanje, šta li… da odgonetnu smisao života izučavajući Zaratustru i nestanak Atlantide ili da se samoubiju pa da više ne egzistiraju? Jok more! Oni tamo idu da ostvare fudbalerski san: da sačuvaju noge, uzmu koju devizu i otvore kafić na Obilićevom vencu. Fudbaleri koji nas nisu smarali ovim tradicionalnim izgovorom ređi su od zelenog talasa.