Ono što dobiješ kad pokušavaš navaren da ne zaboraviš.

Jebem im majku globalističku. Od svega su morali da naprave svoju verziju.
Sjebaše mi Sedam samuraja, sjebaše mi demokratiju, sjebaše i nas - imaju one svoje pravoslavce u Džeksonu. Ljudi pucaju iz bokerica sa mecima za vježbanje - katastrofa. Napravili i svog Žigola. Počeli su čak da prave američkije američke verzije. Nije im dosta što imaju nekog Kapetana Ameriku, al đe on naš'o da komaduje jednom Toru - to je bog leptejebo!!!

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Rečenica koju uputite osobama kojima čitaonica služi za tračarenje, koje uvijek imaju nešto bitno da kažu, a što se ne može reći niđe bez đe neko uči. Naravno, svi smo svjesni da normalan govor niti privlači toliko pažnje niti ometa koliko šaptanje. E, onda, prije nego što ustaneš da mu začepiš usta (najčešće nije "njemu" nego "njoj", nego da ne rizikujem komentare kojih će svakako biti), lijepo postaviš ovo pitanje.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

internet skraćenica od enlgeskog "in my oppinion".
Ima i IMHO - in my honest oppinion.

Sposobnost okretanja glave do krajnje granice, kako bi se viđela pozadina kakve dobre ribe.

Toma Nikolić, od kada je počeo da nosi skupa odela.

Синтагма настала у маниру некада популарне дечје игре "Покварени телефони" (или Gluvi telefoni), с тим што овде нису у питању деца, него нека матора коњина/кобила која се вероватно представља као "угледни истраживачки новинар", а читаво умеће истраживачког новинарства јој се своди на то да уме да покупи текст са интернета, изведе copy/paste и пропусти текст на енглеском кроз неки преводилачки програм (такође са интернета). Потпише, објави у новинама, добије хонорар, и тако до новог текста.
Наравно, подразумева се и непознавање сопственог језика и оног са кога "преводи".

Slovo o kvalitetu kožne jakne koji se ne može nazvati pohvalnim.

Ono sto ce vas za razliku od Tome File, sigurno osloboditi zatvora.

Za razliku od drvne ili metalne industrije gde je obrada nezaobilazna faza proizvodnje, u muzičkoj industriji je obrada krajnje nepopularna i uglavnom neželjena faza među iole normalnim poklonicima muzike, ali zadnjih godina izgleda jedini pravac nemaštovitih izvođača. Više se niko ne seća kad se pojavila neka originalna stvar, samo iskaču hiljadite verzije Elvisovih hitova, Bitlsa itd, a kao nus pojava pojavljuju se čak i 'tribute' bendovi koji se afirmišu i reklamiraju upravo time što nemaju nijednu svoju pesmu.
Gde god se okreneš, svud neki copy/paste...

Начин да цијеле Вуканалије прочитам без да научим ћирилицу јер сам лијен...

Uporište slobodnih radikala i rodno mesto Miralema Sulejmanija. Dva dana jahanja od/do Beograda. Nepravedno omalovaženo od strane urbanog građanstva, posebno mlađih naraštaja. Zbog svog ’’Iza sedam mora, iza sedam gora’’ položaja nosi nadimak Batunga sa naznakama promene imena u ’’oklen siti’’ usled poplave došljaka sa izraženim ’’Ej ,đe si’’ karakteristikama. Stekla svetsku slavu posle hapšenja Radovana Karadžića kome je bus na liniji 73 (Batajnica – NBG) trebalo da posluži kao sredstvo za beg od tajnih agenata i lovaca na glave.

U davna vremena kada su knjige bile retkost, a štamparije nisu bile izmišljene postojala su mesta gde su se knjige prepisivale. Jedno od tih mesta je bilo i Resavska škola u manastiru Manasiji.
I dan danas postoje sledbenici Resavske škole i zovu se loši đaci. Oni ako ne prepišu pismeni zadatak skoro pod obavezno dobiju keca.
I u drugim sferama života se Resavska škola održala.Naročito na internetu. Po forumima na neku temu se mogu naći potpuno isti odgovori do u slovo. Takvi sledbenici Resavske škole se sada nazivaju učenici copy-paste škole.

Nacin na koji nastavnici i profesori srpskog jezika prazne svoju potrebu za sadizmom. Pismeni zadaci su vecita prilika za bezanje sa casova (ako te mrzi da pises/bez maste si) ili je*anje nastavnika/profesora sadiste u glavu (bolesna masta+sirok recnik)

Ume biti opasan zajeb. Još ako si dobro okvasio grlo pre upada u klub šanse da se probudiš sa skotom u krevetu se udvostručuju.
Za razliku od ljubavi na prvi pogled gde se zaljubljuješ u ono što vidiš, u ovom slučaju se zaljubljuješ u ono što misliš da si video u onom deliću sekunde dok strob cepa. Oštri pokreti seku onaj kurčev dim što se pušta u momentu kad bi di džej trebao da baci masu u trans. Al baci kurac, uvek smore. Šta ti da vidiš tad? Kako da provališ da nosem seče burek kad imaš delić sekunde da vidiš kakva je sisa, a to te da se ne lažemo jedino i interesuje. Imaš delić sekunde i zašto onda trošiti dragoceno vreme zagledanjem u facu? Nisi došao da se ženiš... Ček, ček! Uuuuu tebra vidi kako je dooobra ova!

Pijan se vraćati kući iz klabinga, uslovljen samo pravcem i intenzitetom, budući da je smer promenljiv.

1. Nesrećnik o čijem je seksualnom posustajanju brujala priča na svim radio stanicama Jugoslavije te 1980. godine, zaslugom Gorana Bregovića. Pitam se samo, kako li je uspeo da potrefi koje je to jutro kada treba uhvatiti busiju pred prozorom sobe g-đe Petrović i voajerisati. (Čudesno jutro u krevetu g-dje Petrović, album: Doživjeti stotu, 1980.)

2. Vladika Petar Petrović, Episkop gornjokarlovački. (1774-1784)

3. Radivoje "Rade" Tomov Petrović , alijas Petar Petrović Njegoš, Vladika crnogorski i prvi značajan pisac s područja Crne Gore. (1813-1851)

Uzvik koji se obicno javlja kada skinete neki torrent sa nekog privatnog trekera i kada pokusate da ga otpakujete winrar pocne da vam prijavljuje greske i da vas obavestava da je arhiva sjebana.
Nista ne moze toliko da frustrira kao film koji hocete da pogledate ,a ne mozete da ga otpakujete jer je arhiva sjebana.Problem nije tako strasan ako na sajtu postoji rar fix arhiva,tj deo arhive koji je sjeban i koji mozete da zamenite prostim copy-pasteom,ali to nije uvek slucaj....