Osoba koja ispunjava sve postavljene opšte društvene norme, takozvani normalan čovek.
Sa obzirom da se društvene norme menjaju, onaj ko je bio normalan pre pedeset godina danas bi sigurno bio proglašen za nenormalnog čoveka.

Zapravo najopasniji čovek u društvu.
Na razna dela je spreman između ostalih i onaj koji beži od svoje projekcije dok je negira.
Pomenutu projekciju kažnjava čim je primeti kod drugih.

Koristi se da opišemo čoveka koji se trudi da čini dobra dela, u današnja vremena...

Čovek koji postoji u skoro svakom društvu. Obično najkulji član društva. Ne govori puno, pušta da dela govore za njega. Kad kaže nešto, svi ga čuju i niko mu ne upada u reč. Nikad se ne žali. Sve podnosi stojećki. Ima devojku koja najverovatnije dobro izgleda. Njemu to nije bitno, bitno je samo da je kul kao i on. Kad se biraju ekipe na fudbalu i basketu njega prvog biraju. On nikad ne bira jer mu je svejedno s kim igra, ionako nije tu radi pobede. Voli da popije s ekipom, ali nikad ne preteruje. Niko ga nije video oposmotrenog. Uvek bez pogovora pomaže obeznađenom drugaru i sprečava sukobe u kojim bi najebali. Nikad se ne pravi pametan i nudi rešenje problema tek kad ga niko drugi nema i kad je previše zajebano za sve ostale. Možda bi pravilnije bilo reći "Čovek od velikih reči".

Bajata fora koju su smislili mali muškarci ne bi li se makar nekako otarasili kompleksa niže vrednosti i toga da je bog zaboravio da im da hormon rasta kad ih je pravio. Mitbastersi bi provalili da je iskaz potpuna laž.

Izražavanje o sebi u trećem licu toleriše se samo deci, duševnim bolesnicima, u književnosti i prilikom pisanja CV. Inače je znak nesumnjive zatucanosti udružene sa željom za ostavljanjem objektivnog utiska uz potcenjivanje sagovornika. Kada ima za cilj samoreklamiranje, smatra se pojavom koja ne zaslužuje više reakcije od jednog treptaja očima. Često ga koriste okrivljeni prilikom izjašnjavanja o delu uz obavezan uvod „Poštovani sude“ a i političari ne poriču postojanje svog trećeg čoveka.

U poslovno- „prijateljskoj“ komunikaciji, međutim, treći čovek može biti zloćudan, naročito u slučaju kad se traže pare na zajam ( Velja: „ Reci mi... jel’ te ikad Velja zajebao, slagao? Nikad! Imaš li 300 €, vraćam do prvog?“) Velja najpre traži manju sumu uz obećanje da će vratiti tačno na vreme, što i učini i time stiče poverenje. Zavisno od platežne moći žrtve, suma se uvećava i vraća tačno na vreme. Nakon procene koliki se maksimum može izvući od žrtve ide finiš- uzima se najveća moguća suma novca koju je žrtva spremna da pozajmi, a drugi i treći čovek nestaju u vidu lastinog repa.

Gordo?!
Let me see, što bi rekō moj profesor.

Gordost je jedan od smrtnih grehova, te bi se u tom svetlu moglo reći čovek, kako to (po)grešno zvuči.

Evo kako gordost vide oni
koji bi da nam pokažu put:
"Обележја гордости су надменост и презир према ближњима, као и немар за исповест, док је гордост сама по себи човеку неприметна, будући да је то најфинија страст, која је обманула чак и светлоносног анђела и довела до пада на Небесима. На овој страсти почивају и друге, као здања на темељу који је скривен под земљoм."

S obzirom da nisam rob dogmi, naročito ne svedok, samim tim ni testis, što za krajnju posledicu ima da nisam jaje, ne bih se bavio ovim aspektom gordosti, mada bi mi bilo lakše da iznesem primere.

Bliži mi je onaj finiji prustup, gde gordost podrazumeva neki pitomi ponos, baziran na velikim delima, korisnim mikrookruženju ili široj zajednici, a koji se prepoznaje još kod Diogena i Seneke.

Ponosim se svojim prijateljima i mnogim gotovo anonimnim ljudima, kao što su Marina Moračanin, konobarica, Dragan Nikolić, policajac ili
Milenko Obućina, ubogi starac, koji su već zaboravljeni, a učinili su nešto veliko, što bi se u normalnim okolnostima podrazumevalo.
I mnogi koji su rizikovali život spasavajući tuđi. Ponosim se sobom jer pripadam istoj vrsti.

Biti čovek ne znači pripadati vrsti homo sapiens. Ne samo to. Nije dovoljno da organi budu raspoređeni prema zadatom modelu. Moraju i da funkcionišu u modu karakterističnom za čoveka. Za Čoveka! Makar
organ koji favorizuje čoveka kao najinteligentnije biće u poznatom delu Univerzuma, mozak, zbog čijeg korišćenja, ili
nekorišćenja, ljudi postaju poznati.

Čovek je u proseku
inteligentniji od svinje, ali to ne znači da je svaki čovek inteligentniji od svake svinje.

Mnogi ljudi su obeležili vreme u kom su živeli, ceo svet je čuo za njih. Ne uvek po dobrim delima. Neko kao čovek, a neko kao svinja.

Svejedno su bili veliki, to više u svojim očima, što su više štete naneli civilizaciji.

Postoji i verzija "čovek, kako to gorko zvuči". Ne slažem se, a ne bi se složili ni ljudožderi.

Proudly yours, S. O.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Postoje dani, kad Bog svojim sadističkim porivima reši da baš tvoj život otera u kurac kako samo on to ume da odradi, ili jednostavno ukapiraš da ovo što je oko tebe i što čeka ispred tebe baš i nema nekog velikog smisla, ili jednostavno nešto probaš a ono neće pa neće. Tim danima poslovični ljudi izlaze iz svojih jazbina, namirišu dušu koja se raspada i kao lešinari koji i jesu, dolaze da se hrane tvojim ostacima.

Njihova životna misija je da učine da se ti bolje osećaš. To kažu. Stalno nasmejani, vedri i veseli prilaze ljudima i šire sreću. Tako izgleda. Ali inače, oni su tu da posisaju ono poslednje što osećaš, bilo to tuga, ljutnja ili kakva god beda, i da te ostave tako šupljeg da ležiš sa nekim polu-izveštačenim osmehom, dok oni idu srećni i siti.

Poslovilčan čovek kreće polagano, sa iskrenim interesovanjem i sažaljenjem. Ali, naravno, previše je on sreće posisao, i pojma nema o čemu se radi. Samim tim, pokušava nekako da da neki konkretan savet, ali pošto ne razume i ne želi da razume, svaki savet mu obaraš i praviš ga glupim. I taman kad pomisliš da si oterao lešinara, on vadi svoj arsenal:

Kaže se nekome ko podriguje.

Lud čovek je lud samo u našim očima. Njegov um ne korespondira čitavim obimom u ovoj realnosti, ili je isprepleten u više njih. Stoga, mi njegovo ponašanje karakterišemo kao "nedobro", a nismo svesni da je 5 čula i logika koja opisuje zakone OVE stvarnosti, samo vladajuća u našem, a NE njegovom svetu.

"On, ako kaže da ima surlu, on je na sebi i vidi."

Sitna laž ili samoobmana koja život čini lakšim i manje stresnim.

Ovom coveku bude žao da pojede puževe koje je satima gladan skupljao po šumi jer su i puževi živa bića. Posle, taj plemeniti i brižni čovek je u stanju da satima ravnomerno raspoređuje puževe po šumi umesto da ih ostavi na jedno mesto, jer, kao što znamo, mnoštvo puževa na tako malom prostoru može dovesti do ekološke katastrofe nesagledivih srazmera.

( rus. человек, как это звучит гордо, izvor: Gugl translejt, jebi ga...)

Da, zaista gordo zvuči... al' na ruskom jeziku. Maksim Gorki je to rekao na jebenom ruskom, a ne na srpskom ili bilo kojem drugom jeziku. Rekao je человек, što na ruskom znači čovek i ta reč se razlikuje po zvučnosti od naše reči čovek, nemačke (der) Mensch ili na primer španske reči hombre. Eto, to je sva filozofija oko ovoga, al' prosečan naš čovek voli da filozofira u nedogled, zato nam tako i ide.

Maksim Gorki je imao ambicije da malo ulepša ruski jezik i otud ta njegova izreka. Tako je isto sebi promenio prezime iz Peškov u Gorki, jer ga Rusi ne bi uzimali za ozbiljno sa njegovim devojačkim prezimenom. Neće ljudi valjda da slušaju šta im priča tamo neki Peškov? Peškov.. hehe.. I tako, kad je Gorki stao da kobjašnjava u svojim delima, rečima nežnim, ali snažnim i napadnim, a opet nekako mehkim, sve je bilo lepo prihvaćeno kod publike i živeo je srećno dok se nije upucao od sreće. Bilo je dosta suza radosnica na njegovoj veličanstvenoj sahrani, baš iz poštovanja prema njegovoj odluci da se rokne kad je bio najsrećniji. Šalim se, nije se upucao. Pokušao je jednom da se ubije, ali je tada još uvek bio mladi Peškov.

Sinonim za onog coveka koji se nece obogatiti.

Pokojnik starosne dobi od 50 do 60 godina.

Rastegljivost ove sintagme direktno je srazmerna udaljenosti od rodne grude.

Uobičajen način da naglasimo nečije ljudske osobine kada prepričavamo neki događaj i da istaknemo njegov normalni postupak u toj situaciji.

""Treci covek""je fenomenalan roman Grejema Grina,po kojem je snimljen jos bolji film sa Orsonom Velsom.Kroz ceo film se proteze muzika Antona Karasa na citri,koja je toliko poznata da je verovatno svi znate samo nemate pojma odakle.
Za one koji nisi odgledali film ili procitali knjigu,moja je preporuka da to uradite jer cete uzivati!!!

Ovaj epitet dobija svaki nasumično odabran lik koji nam je učinio neku uslugu... Ili sa druge strane nije pokušao da učini ništa što bi nas iznerviralo.

Svako ko umre.