- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?

Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!

- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.

I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.

OTPUSNA LISTA

Simptomi: Bol u duši. Pacijentkinja se po prijemu žali da je sve toliko boli da ne zna gde je tačno boli.
Anamneza: Dugogodišnje trovanje romantičnim sadržajima.
Dijagnoza: Perforatio cordii
Terapija: Obaviti reparaciju i ne očekivati nerealno. Useliti novog muškarca u srce.

Slavko: Mirko, pazi metak!!!
Slavko: Ne na toj strani!!!

Da pojasnim...
Grupa lokalnih mocnika je krajem 1992. godine promijenila ime grada u Srbinje ne konsultujuci prethodno volju stanovnistva po tom pitanju. Stanovnistvo, iako gotovo stoprocentno srpske nacionalnosti je bilo protiv imena Srbinje. Lokalna radio stanica je tada sprovela anketu o promjeni naziva grada i ona je pokazala da su svi Focaci, listom, protiv bilo kakvog preimenovanja. Sutradan, po sprovedenoj anketi, grupa od nekoliko naoruzanih ljudi je upala u prostorije te radio stanice zaprijetivsi svim zaposlenima da vise nikada ne pokusavaju da urade tako nesto.
Naziv Foca nije turski (kako mnogi vole da kazu), jer je grad pod tim imenom postojao i prije nego sto su Turci dosli na Balkan.
Danas, 2010. godine, Foca se vec godinama unazad i zvanicno zove "Foca", a svi pravi Focaci su zadovoljni takvim epilogom.

Sve u svemu, definiciju napisah inspirisan pitanjem jednog kolege sa ceta "Pa zar Foca nije Srbinje". Ova definicija je ujedno i najbolji primjer iz koga se moze vidjeti koliko je ratno rukovdstvo Republike Srpske grijesilo u ta vremena.

Znate na šta mislim.

Profa - Svi Grci su ljudi, šta sledi?
Ja - Svi Grci su krokodili.
Profa - Može, može, valjana forma, vidim učilo se. Hmmm, danas je petak, pričaj...
Ja - Dakle, danas je petak, sledi da će sutra biti subota, juče je bio četvrtak.
Profa - Eh, ja te taman pohvalih, a ti tako. Danas je petak, sledi, da je Tokio glavni grad Japana. Nego, reci mi, zid je beo...
Ja - Zid je beo, ruže su crvene, ljubičice su plave, limun je kiseo, baš kao i zid.
Profa - Oooooho, bravo, neverovatna kompilacija genijalnosti i domišljatosti, kakva samo kreativnost, sedi 5.

Razgovor dvojice prijatelja koji žive na dva suprotna kraja Lihtenštajna:

- O pa gde si Mateo, nema te dve nedelje da svrneš u naš grad! Priznaj da ti je žena udarila pritvor zbog onog pijančenja..
- Ma jok Sandro druže stari, poslala me na pijacu a kući u Maurenu nestalo brokolija pa naleteo ovamo prigradskim, nisam se vozio 100 godina nekim motorizovanim prevozom.
- Nećeš uzimati kola?
- Ma odustao sam, šta će mi? Prehodam do granice za sat i po polako, bajkom mi treba 20 minuta laganeze..
- Ma uzmeš neku mečku da ga parkiraš ispred kuće za kurčenje, ne moraš da ga vozaš. I onako nemaš gde pare da potrošiš. Nego gde je Alex?
- Otišao u Afriku na svetsko, hoće da ga pojedu oni crnci ili da navuče neku boleštinu..Nema pametnijeg posla, jebo ga fudbal.
- Baš, ne bih mogao u tom rasulu da živim, šanse nema. Nego jesi video grupu za evropsko, biće derbi sa San Marinom a?
- Ma ko ga jebe, i onako se nećemo plasirati..Ej zamisli, malopre sretnem lika u busu, prosi!
- LAŽEŠ! Pa..Pa toga ima i kod nas!?
- Ma nije naš dobro je - neki Rumun..
- Jebem ti sreću, kako su ove granice pootvarali, još će nam i Kinezi prodavnicu ovde otvoriti. Nego gde ćemo ove godine na more?
- Ma možemo gde hoćemo..

-Jeli mala gde si ti posla?
-Ja u grad,sto?
-Koga si pitala da li smes...?
-Pa mislim nisam nikog...al subota je svi izlaze,ne mogu ja sama da sedim kuci.
-Nisi sama,sedi sa nama da malo popricamo...da porazgovaramo.Da vidimo imas li kakvih problema.
-E,nemam problema,zurim...dajte koji dinar.
-Znaci ti nista neces da poslusas,jel znas ti sta se desava po gradu,i kakvih sve budala ima?Ti ne shvatas sta se sve radi po ulicama.Hoces da ti neko sipa nesto u pice pa da te odvedu negde da te siluju...I sta ce ti posle zivot?