Jedan dosta rasprostranjeni srpski hobi je i ogovaranje. Ajde, dobro je što se tako prekraćuje vreme, nego je još bolje što se posle toga čovek oseti ko gugl, prepun informacija.
Najčešće se ipak, ne čuje kako treba, odnosno, u tom lancu rekla-kazala, istina se negde izgubi, ali se zato stvore nove i brojne istine.

Pretnja kod nasleđivanja imovine.
U fazonu kao "nemoj da se ja prihvatim dela imovine ma koliko mali bio"
Objašnjenje: Umro deda i ostavio neku staru kuću u selu, pojavilo se 12 naslednika, i sad čovek dobio 4 kvadrata te kuće i nije ni odlazio u tu kuću, jednom se samo pojavio, došao čisto da vidi, a ostali naslednici su bili u fazonu kao "šta ćeš ti ovde?" -Njemu pukne film, dođe opcrta kredom svoja 4 kvadrata i dovede trubače da nervira rodbinu.

Ova priča je u mom kraju poznata tako da se i ovaj izraz odomaćio.

Umreti u smehu, smejati se u lice svom egzekutoru, pokazati srednji prst smrti i umreti.

Najlepša smrt je kada se čovjek smrzne. Čovjeku kada je hladno sanja lijepe stvari. Čitao sam, da, gdje je god nađen mrtav čovjek, koji se smrznuo, da je bio nasmijan, da nije nađen mrtav čovjek, koji je smrznut, da nije bio nasmjan. U jednoj od polarnih sela, postoji tradicija, da kada otac bude jako na samrti, sin ga odnese daleko u još hladnije područije, da bi umro nasmijan..

Vrlo, vrlo težak i naporan posao. Nekada je to bilo drugačije: umre čovek, oplaču ga, sarane, ožale i ajd dalje. Danas u to treba uložiti napor!

Nemio događaj koji se dešava kada neko vama blizak umre i kome svako prisustvuje pre ili kasnije. Odvija se po sledećem rasporedu (za primer ćemo reći da je umro deda...):

1. čin
Kuća pokojnika, on u otvorenom sanduku, najbliža rodbina i prijatelji u sobi oko odra, prve komšije muškog pola već dobrano pod gasom od ispijanja rakije "za pokojnikovu dušu i našu gušu".

Baba: Kukuuuuuuu meniiiiiiiiii Živkooooooooooooooo. Kako ću ja sad samaaaaaaaa...

Matore komšinice: Šmrc, jooooj jadna Milka... Ostavi je kad joj najteže.

Baba: Leleeee neutešna sam... Komša Mile ostav' tu rakiju na sto pa nek uzme ko 'oće, da se ne maltretiraš. Joco (unuk od 6 godina), dete, da poljubiš dedu u čelo jel' jasno? Takav je red.

Joca: (na smrt uplašen) Aaaaaaa ne-e-e-ee-ću-u-uu...

Baba: 'Ajde bre nemoj te bijem pred ovoliki ljudi. (seti se) KUKUUUUUUU MENIIIIII!!!

2. čin

Groblje. Pop kasni 20 minuta. Dolazi u BMW-u (kog je parkirao 500 m niže da ne vide ožalošćeni) i u trku navlači mantiju i epitrahil dok mu na nogama kao kontrast sevaju "džordanke". Popin pomoćnik pali kandilo i kreće služba za upokoj blaženopočivšeg.

Pop: (sebi u bradu) Blažovoupokojenijerababožjeg Živorada najastumnjnebjenjae VJEČNAJAPAMJAAAAAAAT VJEČNAJAPAMJAAAAAAAAAAAAAT...

Svi se krste kada im padne na pamet, a mlađane "bogobojažljive" snajke rukama nateruju dim iz kandila na sebe, iako to nema svrhu ni običajno ni religijski, al' su čule od drugarica da to valja zbog nečega. Sin pokojnika drži govor kako je bio mnogo dobar čovek, vredan, pošten, a u sebi misli da li mu je već prepisao onaj plac uz obalu Dunava. Baba ćuti kao zalivena i razmišlja gde je dedina devizna štedna knjižica.

Pop: (završio posao i klima glavom ožalošćenima) Zbogom... zbogom... (neki pritrčavaju da mu ljube ruku, uglavnom bivši članovi SKJ i SKOJ)

Grobar: Neka ostane onaj koji je glavni na ovu sa'ranu da sredimo papiri!

Svi idu na parastos.

3. čin:

U kafani ili kod pokojnika kući. Krka se i pije do iznemoglosti. Baba svaka 2 minuta nudi "goste" i traži da pomenu pokojnika po dobru na šta svi odgovaraju "bogdamudušuprosti" između dva zalogaja čorbe ili sarme. Posle sat vremena ovaj trend prestaje, pokojnika više niko i ne pominje. Baba krišom pretura po ormaru tražeći dedinu štednu knjižicu.

To je prvi korak ka ukidanju peMzija jednog lepog dana,sve u ostvarivanju konacnog cilja,koji se moze najbolje objasniti parolom :"Sa posla na groblje".
Drzava bi na ovaj nacin ustedela znacajna sredstva,zato sto bi mogla da ukine penzioni fond,ali ne i uplacivanje doprinosa,koji su danas zanemarljivo mali i iznose nekih 70% neto plate.To je prosto nedopustivo ,jer narodu novac nije potreban,jer "pare ljude kvare",a nas narod ne treba da bude pokvaren kao oni svajcarci i svedjani!Drzava je duzna da nam uzme sto vise para,zato sto je neophodno nahraniti i platiti sve one ljude sumnjivog morala ,koji i sede i smrde po drzavnim upravama ,opstinama,drzavnim firmama ,itd.

predstavlja najglasniju publiku u NBA, i pri samom pomenu Detroita igrači protivničkih ekipa dobijaju napad straha i nesanice. Ovo sve je rezultat rada uprave Pistonsa koja je pre nekog vremena donela sledeće odredbe:
1) Pomfrit koji se prodaje u dvorani peče se do nivoa rešosti 23 (iako je u pravilniki NBA lige, član 5.16, naznačeno da se pomfrit mora pržiti u fritezi do maksimalne rešosti od 19,7). Time se postiže zaglušujuća buka koja nastaje konzumiranjem(hrskanjem) ove namirnice od strane fanova.
2) Coca-Cola se služi isključivo sa novim dizajniranim isprepletanim slamčicama, popularno nazvanim "DNK Slamčice", koje pri srkanju Coca-Cole oslobađaju buku jačine 2,3 db.
- To je sve bio odgovor uprave Pistonsa na potez uprave Sacramento Kingsa da u Hamburgere stave "Mljac kačkavalj" iako u pravilniku NBA lige stoji da se mora stavljati polumasni "Wyoming Vita" kačkavalj.

Prolazak kroz groblje, u večernjim časovima, za normalnog čoveka nikako ne može predstavljati prijatnu i jednostavnu stvar - čula se izoštre sama od sebe a pod kožu mu se uvuku nelagoda i nekakav potmuli nemir, i on se trza na svaki šum, ubrzava korak, i jedva čka da se dokopa ulice i sveta živih iz kog je na dug i mučan trenutak bio potisnut.
Jer - kada muka natera čoveka da noću krene kroz groblje, i usput, iza kakvog spomenika iskrsne kakav šum ili pokret - u njemu oživljavaju davno pokopani strahovi i bapske priče i niknu mu pred očima zaboravljene prikaze veštica, duhova i utvara, i on samo moli Boga da što pre i po mogućstvu čitav stigne do izlaza i utekne sa strašnog mesta (po pravilu, iza spomenika se sunjaju pas ili mačka koji samo traže hranu, i svako traumiranje je smešna i nepotrebna stvar).
Sa druge strane, kada muka natera Dilan Doga da noću pešaci kroz groblje, i nešto šušne u pomrčini, on mirne duše i sasvim nezainteresovano konstatuje-pa dobro, neki jadan pas ili mačka cunjaju po groblju i traže nesto da pojedu (po pravilu, iz tame iskaču vampir, tiranosaurus, čudoviste sa osam glava ili kakva druga napast koja se vešto skrivala i čekala da ga ubije).

Medjutim, kada čoveka u Srbiji nevolja primora da noću prepreči do kuće kroz groblje, i nešto se mrdne iza spomenika i odvuče mu pažnju, u sećanje automatski krenu da mu naviru priče o drekavcima i vešticama i ludom komšiji koji se povampirio i sekirom ubio baba Jovanku, seti se scena iz Leptirice i Glave šećera i našminkanog Taška Načića u ulozi davitelja...I Srbin čovek smelo staje, okreće se, krsti se tri puta, pljuje u stranu i viče prema provokatoru-alo bre ukleta žgadijo, nemoj sad tamo da vam dodjem majke li vam povampirene i nevaspitane, malo mi je moje muke pa mi samo vi još falite (jebem li vam seme repertoar). No-po pravilu, iz pravca gustog i proždrljivog mraka iskaču novi predsednički kandidat sa nedvosmislenim dokazima boljitka, novi broj kurira i informera, kasapin u službi erste/aik/adiko/komercijalne...banke sa novim neverovatnim ponudama, Vučićević i Mitrović, džihadista sto u Alepu odseca glave iz nikom jasnih pobuda i maketa Beograda na hlebu i vodi, uvećani račun za struju, lik što plače nad sudbinom slane plazme, neka random kurva sa hepi televizije i Nada Macura...jednom recču-stoglavo čudovište koje baulja grobljem i hrani se dućama nesrecnih koji su primorani da tuda prolaze. I čovek se brže-bolje okrene i ubrza korak i moli Boga da se živ i zdrav dokopa izlaza i granice sa Madjarskom/Rumunijom/Bajramom (Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija), gde na trenutak uspe da odahne i odakle gleda da nastavi svoj put u pičku lepu materinu.

EDIT

Pisano pre tačno 5 godina, mislim u trećoj smeni dok sam još radio u jednom hotelu. Kačim ovde jedino iz razloga što se ništa nije promenilo (sem što nisam više u hotelu, to je dobro).

Dragi Branko,
Obraćam ti se sa "dragi Branko" jer si nas ti tako učio, ali bih ti radije uputio par komplimenata koje pristojna deca ne koriste.
Još mnogo toga si me ti naučio. Verovao sam ti, Branko, više nego Titu. Tebi i Dejvidu Belamiju. I danas mi je sreda omiljeni dan, ušlo mi pod kožu zbog "Kockice" i "Opstanka". Životna želja mi je bila da učestvujem u "Kockici" i da izdominiram znanjem. Sve sam se nadao da će mi se pružiti prilika iako ni u vrtić nisam išao. Pane i Goca nisu ti bili ni do kolena, na bednog plagijatora Acu Poštara neću da trošim reči.
Kad sam prvi put čuo "Ob-la-di Ob-la-da" hteo sam celom svetu da kažem kako su Bitlsi ukrali muziku iz tvoje emisije.
A onda sam saznao da ti zapravo ne živiš u vrtiću. Pa čak i ne radiš tamo već da si glumac. To sam prihvatio. Nekako. Ali sam barem verovao da si mnogo pametan i da sve znaš i da su te zbog toga pozvali da sa nama podeliš svoje znanje. A o tvojim drugarima tatatatircima sam, uz neskrivenu zavist, mislio da su , sem što su najsrećnija deca na svetu (em žive u Jugoslaviji em učestvuju u "Kockici") istovremeno i najpametniji i najvredniji cvet naše omladine. Dok nisam saznao da postoji i nešto što se zove scenario i da postoje ljudi koji taj scenario pišu a koji se ne zovu Branko Milićević. Pa jebem mu miša, mogao si bar neko pitanje da im postaviš onako, na suvo, da čuješ šta deca stvarno misle. Makar bi se smejali. Čekaj bre, pa još će da ispadne da ni one pesme nisi ti smislio?
Sazreo sam, Branko. Ne možeš više da me foliraš. Čuo sam sve. I da si narkoman. I da si počeo da radiš sa decom jer ti je to bila jedina ponuđena tezga u pauzi snimanja partizanskih filmova. I da ti se osladilo jer je to bilo neiskorišćeno tržište. I da si maltretirao decu na snimanju. Da zapravo uopšte ne voliš decu. Nisam hteo da verujem.
Ali morao sam da poverujem u ono što sam video svojim očima, kada sam ćerku dovodio u tvoje pozorištance i kada sam pola prosečne plate morao da prospem na kineske đinđuve čija nabavna cena teži ka "nula dinala". O ulaznicama da i ne govorim.
I na kraju, još ovo: Kažu da je dobro što je Džim Morison umro mlad jer da je dočekao starost, verovatno bi se pretvorio u cirkusku atrakciju u vidu masnokosog matorog rokera, mozga pretvorenog u kašu od narko-koktela, koji bulazni reciklirane stihove i tezgari za bednu siću. Ali, Morison je bio roker narkoman koji je prodavao svoju priču takvima kakav je i sam bio, a ti si bre, bio dečiji heroj! Ne kažem da bi bilo bolje da si umro mlad, daleko bilo, ali bre, nisi morao da prsneš s mozgom na tako bizaran način. Raša Popov je to barem uradio sa stilom, a ne kao ti.
Kako si smeo da dozvoliš da ti se to dogodi? Ako je heroj mog detinjstva sada izlapeli matori namćor, kako da sebe u četrdesetoj godini ubedim da u meni još živi ono dete sa početka?

Tatatatira i tebi,
Tvoj drugar

Lik koji ima zajebano japansko ime, poseduje neunistivi mac koji mu je cale dao kad je umro, uvek nosi neku tamburicu sa sobom da zasvira japanski Deep Purple kad je usamljen. Njegove fizicke predispozicije se ne dovode u pitanje zato sto je trenirao 8888 vestina cim je napunio godinu dana. Cilj njegovog zivota je borba protiv zla po svaku cenu, i obavezno mora da spase nevinu princezu od zlog dase za kojeg se ispostavi da je drevno bozanstvo i da mu niko ne moze nista.

Ostao bez pola zuba ili živio na ulici ili dobio sidu ili svo troje zajedno ili možda čak i umro ali ništa od toga nećeš čuti kao odgovor na ovo pitanje kada ga uputiš tom jednom liku koji ti spašava guzicu cijelog života.
Njemu je poznat cijeli tvoj dosije i tvoja predispozicija da se nađeš u problemima ali ipak uvijek stoji uz tebe i nerijetko trpi udarce kako bi te zaštitio ili ti pomogao iako zna da će tvoj jedini znak zahvalnosti biti pitanje: "Šta bih ja bez tebe?"

Pol Tibets (Paul Tibbets) je čovjek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu i time usmrtio oko 140.000 ljudi. Znao je u kakvu se misiju upušta, svjesno je odlučio u njoj da učestvuje. Nikada nije izrazio žaljenje, čak se osjećao ponosnim zbog svog čina i rekao je da kada bi se ponovo našao u istim uslovima, opet bi bacio bombu. Ne samo da nije optužen niti osuđen za bilo kakve ratne zločine, nego je dobio mnoga odlikovanja američke vojske. Nastavio je vojnu karijeru do kasnih osamdesetih, a 1976. je čak na izložbi (valjda neki aeromiting, šta li) na nekoj pustari u Teksasu, pred brojnim gledaocima, iz istog (remontovanog) aviona detonirao atomsku bombu (na bezbednoj udaljenosti od publike). To je planirao učiniti i 1995. na 50-u godišnjicu bombardovanja Hirošime, ali pošto su mnogi smatrali da je to velika uvreda za Japan i za protivnike nuklearnog oružja od toga se odustalo. Umro je 2007. zbog srčanih problema u 92. godini života.

Čarls Suini (Charles Sweeney) je bacio atomsku bombu na Nagasaki, izazvavši smrt oko 80.000 ljudi. Ni on nije izrazio žaljenje zbog toga, a kao i njegov kolega Pol Tibets, i on je nastavio vojnu karijeru i dobio određena odlikovanja. Napisao je i knjigu "War's End: An Eyewitness Account of America's Last Atomic Mission" (Kraj rata: Priča očevica poslijednje američke atomske misije) u kojoj opravdava bacanje bombe. U svojim kasnijim godinama je učestvovao u brojnim aeromitinzima gdje je izvodio kojekakve manevre i ostale kerefeke kojima je impresionirao publiku. Umro je 2004. godine u 84. godini života.

Ovoj dvojici bi trebalo pridružiti i glavnog naredbodavca ovih monstruoznih ubistava, američkog predsjednika Harija Trumana koji, takođe nije izrazio žaljenje zbog ovoga, a i on je umro u dubokoj starosti, sa navršenih 88 godina života. Trumanova logika je bila da je upotreba nuklearnog oružja spriječila stvaranje još većeg broja žrtava zbog eventualne kopnene invazije na Japan. Taman i da ta logika drži vodu, ovo samo pokazuje kako hladan razum može biti bezdušan i svirep pri ostvarivanju svojih ciljeva.

Izvori: en.wikipedia.org/wiki/Paul_Tibbets ; en.wikipedia.org/wiki/Charles_Sweeney

Gotovo isključivo apotekarski sleng odmilja za najpopularniji lekić, aspirin. Često se daje u kombinaciji sa smeškom, i lekovima za srce, prosečan srpski domaćin u terapiju ubaci i dušmanku.

Do kolena u ljudskom ekskrementu, sa suzama u očima, oblikujući vrisak glasnim žicama. Rukama umazanim krvlju, kako tuđom tako i mojom. Bio sam Bog, bio sam prosjak, umro sam i ponovo se rodio. A sve to u uskom manevarskom prostoru, sve to skučen u ćošku svoje sobe, mračnom kutku svoje svesti.

Vozio sam bicikl nizbrdicom, kaldrmom i pevao. Prisećao se Dionisovih ditiramba, kontemplirao Zaratustru i pljuvao prolaznike nedostojne moje veličine. Proklinjao roditelje, bedne crve, neostvarenu gamad.
Pokvarili su mi se zubi, bolno žarište i podsetnik na moju lenjost. Zaklao sam doktorku, nije koristila dovoljno anestetika. Perforirao sam joj očnu duplju bušilicom i odgrizao nos. Pokušao sam da izvadim očnjake klještima, slomio sam ih. Završio sam posao skalpelom.
Dve nedelje su mi bile potrebne da se pripremim za polumaraton. Smršao sam deset kilograma, zategao gluteus i mišiće abdomena. Video sam slepog psa kako skapava od gladi. Zdrobio sam mu lobanju gazeći je petom.
Odbacio sam moral, dostojanstvo, stid, ponos. Kurvao sam se sa Heseom i Kafkom. Pljunuo sam roditelje, bolni podsmeh. Prezreo kulturu, tradiciju, istoriju. Gladovao sam četrdeset dana, poput kakvog antičkog filozofa. Porekao sam egzistenciju na mnogobrojno načina. Umro sam, probio ljusku, razvio krila i poleteo.
Ponovo rođen, plakao sam i smejao se. Sodomizovao žive i nežive. Prigrlio animalno, ojačao i ljubio telo. Pio sam sa izvora života a video glad, rat, bolest i sebe u žarištu pošasti. Morao sam da uništi sve kako bih izgradio novog sebe, reinkarnisanog.

Probudio sam se, zubi su me i dalje boleli. Uzeo sam telefon sa kojeg pročitah poruku "Hajmo na Savu, danima si zatvoren, nije to zdravo!". Pogledao u bedni indeks, provukao ruke kroz masnu kosu, iskašljavajući katran iz pluća. Upalio sam kompjuter i nastavio da živim virtuelnog sebe.

Komentar konobara,recepcionara,sobarice i td. posle odlazka maturantske eskurzije iz hotela,u nekoj od obliznjih drzava!

Klupica smeštena u debeloj hladovini tik uz kuću na seoskim uličicama. Analogna je zadruzi u selima, s tim što se na čučkama okupljaju isključivo babe koje ždrakaju i komentarišu sve živo što prođe na dve noge. Naime, takva mesta su idealna za prikupljanje informacija, jer babe uvek prve znaju stvari tipa ko je umro, ko se drogira, ko se s kim ,,švoleriše" i ostale aktuelne teme u selima.Sklone su i preuveličavanju tako da važi ona izreka ,,on prdne na početku ulice, a na kraju ulice se čuje da se usr*o"

Moj drug Bart, Holandjanin.
Vidimo se u kaficu gde izlazim, posle tri godine, a on sav sretan, na moje pitanje sta ima novo, ponosno mi pokaze sliku svoje preslatke cerke od 19 godina sa nekim crncem od dva metra, crnim kao ugarak na kojoj njih dvoje drze neku cokoladnu bebu izmedju njih i saopsti mi da je postao deda.
Posle toga, jos dugo i zaljubljeno gleda u fotografiju i sam se divi se kako je beba lepa.

Ono sto Srbin nikada nece uspeti da postigne, ni kroz 1000 godina.

Jedan od najbržih i najefikasnijih načina da se oslobodiš žvakaće gume na sred školskog časa, ako te mrzi da odeš do korpe, da bacis žvaku koja je odavno izgubila ukus i koju žvaćeš od prvog časa ili pak u slučaju da te profesor prozove da odgovaraš, pa moraš što pre da se rešiš iste. I negledajući tražiš najskrovitije mesto da je prilepiš za školski inventar.

Priča se da je stvorio Vukajliju za 7 dana.