Način na koji ljudi žele da dočaraju koliko je neko dobar.
-"Jel ono Jovin mali?"
-"Jeste. Da znaš kako je dobar dečko, možeš na hleb da ga mažeš."
Metafora koja savršeno opisuje prosečnu žensku osobu u vezi. Kada je raspoložena za svađu, u stanju je da iz malog mozga izvuče potpuno nebitnu, banalnu informaciju za koju ste mislili da je davno isparila, poput grudve na kaminu, i upotrebi je kao materijal za začetak nove.
A: Marko, misliš li ceo dan da sediš? 'Ajde idemo kod mojih, već kasnimo na ručak.
B: Ne mogu, srećo. Stomak me ubija. Stvarno bih, ali ne mogu.
A: A je li? Sad ne možeš?! A ja sam mogla da te dveiljadešeste čekam na autokomandi po kiši, a grilonke mi se pocepale?! Do kolena se pocepale! To si zaboravio?
B: Daj, reci da me jebeš!
A: Ne, ne neću te ja više jebati. K'o što ni ti nisi mogao pretprošli mesec mene :khm khm:
B: Dođi 'vamo, da popričamo sad ozbiljno.
A: Srce, šalila sam se. Samo sam se šal..
Reklama:
Pače se valja po travi. Dolazi još pačića pa se zajedno valjaju. Iz ugla gleda mače pa im se pridružuje da se igraju. Drugo mače ga zaskoči iza ugla pa se uvaljaju u travi. Mladunče pande se budi, dva kučenceta jure rep, a mladunci orangutana bište jedno drugo u cveću. Milion pilića! Pilići na sve strane po mekanoj travi i cveću. Plavooka beba u pelenama uzima pačiće i kezi se ispuštajući ga-gu-ga-gi zvuke. Još jedno crnče-ciganče se kezi i slatko se prevrne u travi.
Milina. Blaženstvo. Jebena windows pozadina.
Nigde papira. Nigde govnjive guzice.
Pošto je jasno da nedostaju dve osnovne stvari za šta je reklamirani produkt namenjen, a generalno samo idiot može da poveže mače i brisanje govana, očigledno je da proizvođači nešto kriju od nas:
-Koji da uzmem, jel opet onaj od mačića?
-Uzmi od pačića, mačići grebu dupe mnogo.
Da je Dante kojim slučajem rođen sedam vekova kasnije, njegov Pakao bi imao deset krugova, a taj deseti krug bi bila čitaonica na Pravnom. Atmosfera je teško opisiva. Do početka proleća i đene-đene, a sa prvim udarima toplote, donja ivica dekoltiranih majica i bluza pripadnica ženskog pola teži da dostigne gornju ivicu mini sukanja, a to radi i donja ivica istih tih sukanja, i tako se stapaju u jednu linije negde na sredini tela. Sve u svemu, pola riba je golo a pola neobučeno. Buka je na nivou buke u pogonima Ju Es Stila, što je uz prethodnu stavku o golopičastim pripadnicama ženskog pola fenomenalna atmosfera za učenje svakom studentu nekog tehničkog fakulteta, kome se smučilo da gleda najbolju ribu na svom faksu - domara Stevu. Pakao je uvek bio gotivniji od Raja.
U čitaonicu ulazi TNT u obliku žene. Nosi Ustavno pravo sa samolepljivim medvedićima na koricama i 8 flomastera u raznim bojama. Istovara karton guarane i četiri milki veja na sto. Uči 3 i po minuta, zatim uzima Guči torbu sa cirkonima i izlazi napolje, jebozovno mešajući kukovima.
Zagoreli ETF-ovac, sav u goloj vodi: Izvini, ej, kolega, ko je ova bomba?
Pravnik, iskolačenih očiju od bubanja neke suve materije: Če da vidim u Ze Ka Pe-u....koji član reče?
Etf-ovac: ??? Ama, koji Ze Ka Pe, za onu ribu te pitam što sad prođe?
Pravnik: Ribu? Šta ribu??? Ijaoooooooo, 12 sati...Oliver Antić drži predavanje u Petici, aaaaaaaaaaaa, Kosovo je Srbijaaaaaaaaa ( trk napolje )
Etf-ovac: I posle kažu mi ludaci ( trza glavom u levu stranu )U pozadini student medicine pokušava da izvrši harakiri grafitnom HB olovkom, jer mu Patologija tog dana nikako ne ide.
Najžešći bedak. Kao dete bez osmeha, zima bez snega, veza bez seksa. Sve je tu, ali ipak nešto fali. Nije to ono najvažnije, može se igrati i igra se bez mrežice, ali ona je neki šlag na torti koji presudjuje na kom će se terenu igrati.
Lik1: Ajmo na školski teren, biće valjda basket.
Lik2: Ma daleko brate. Ajde kod mene u naselju ima koš.
Lik1: Ma jok, nema mrežice.
Lik2: A da, to je maler. Ajde nadjemo se na raskrsnici oko petice.
Modifikovana verzija Del Bojeve fraze koja se koristi na našim prostorima.
Ako izadjem iz kredita (a ne udjem u drugi), prodje mi Liverpul, dobijem platu za april, ne dobijem otkaz (opet), napokon prodam bicikl, burazer zavrsi fax i dodje tetka iz Holandije kao sto je obecala...
Oni na svakih 5 sekundi refrešuju stranicu sa definicijom, da vide da neko nije udario komentar. Na svaki komentar u sekundi sledi odgovor; osećaju se kao domaćin koji mora da ispoštuje gosta.
- +
- Hvala :) !!
Nakon što ste letimično pogledali grupicu hipi omladine na ekskurziji koja sa velikim žarom prelistava dela Bukovskog i Orvela, zatim par obrazovaca koji se prosvetljuju mislima oca Tadeja sve tražeći uputstvo za razbijanje trafike i semafora u dva poteza, dolazite do nje. Gužve, naravno.
U vazduhu se oseća nivo estrogena nezabeležen još od izlaska novog spota Vlade Georgijeva ili pojavljivanja Bosiljčić Ivana u čisto beloj, sigurno beloj uniformi predratnog (da ne kažem kraljevskog) avijatičara. Dok se polako uguravate, nadajući se da se možda na tom štandu nešto deli, što je, uostalom, možda i jedina funkcija bilo kog Sajma, shvatate da se tu samo prodaju knjige, ništa više. I to kakve knjige. Random anglosaksonsko žensko ime i prezime predstavlja svoje delo - "Zašto muškarci vole kučke"/"Zašto se uvek zaljubim u kretena"/"Jedem govna a guza mi je još uvek čvrsta". Zatim, domaće alapače (čak ni ne mislim na onu nosatu spodobu, mnogi su je opisali pre mene) sa delima kao što su "Muškarci su kao čokolada". Uz već pomalo olinjale ispovesti raznih kurvi, narkomanki, vozačica tramvaja i baba sera, koje nivo ženske empatije podižu na neslućene visine (što podseća na vremena kad se cela nacija trzala dok je onaj latino jebač noževima pravio konture Kasandrinog tela), glavno mesto zauzima jedna jedina, nenadjebiva, večna inspiracija Zdravka Šotre, Tijanićev glavni izvor profita, najveći glumački izazov Slobode Mićalović... ona.
Raspamećeni "hodajući novčanici" kupuju ovakvo štivo istim onim žarom kao onomad kad se Luj Viton pojavio u kineskom tržnom centru. Razumem, jebi ga, sve su teži zadaci pred današnjom ženom, više se ne očekuje da je samo vredna domaćica i školovana, sad treba i da je načitana, pa je ovo odlična prilika da se ide u korak sa modernim vremenom.
Saznanje da se na jednom štandu prodaje Ranjeni orao po istoj ceni kao i zbirka viceva o Čaku Norisu, je donekle popravilo taj dan.
Jedna vrsta epiteta koja opisuje karakter nažalost samo devojaka...
"...Do njega djipa 'ćerka
u, pardon, ipak je švalerka
tu sam noćnu ticu susret'o na šoru
guguče na centrali
na nju su se već pentrali
da prostite, više neg' na Frušku goru..."
(Odlomak Balaševićeve pesme Šugar rep)
Odgovor mog druga na pitanje ''Na šta ličim'', posle jednog pristojnog slavlja i pijanke.
06:00, 01.01.2011.
Kamikaza. Samoubica. Muškarac koji svesno ide ka samouništenju. I pored toga što je svaka devojka sa kojom je bio bila ekstremno inteligentna i uništila mu život, njemu i dalje nije dosta i ne shvata da treba nešto da promeni.
- Halo.
- E, ja sam. Šta radiš?
- Ništa, evo blejim po kući.
- Super. Kad već ništa ne radiš, uđi u kupatilo, sredi se, obrij se, isturpijaj nokte, namiriši se i nacrtaj se kod mene.
- Što? Riknula ti ona baba iz Švice, i nasledio si sav onaj keš, a? Pa, čestitam, mato...
- Ma, nije to, jebem te, nego mi dolazi sestra i dovodi svoju drugaricu. Znaš onu o kojoj sam ti pričao? Mala je AVION! Ma, koji avion, AŽDAJA! I u startu imaš prođu, jer je videla neke tvoje fotke i opasno se primila...
- Dooooobro. Reci mi nešto o njoj, je l' radi nešto, studira?
- Ma, zabole te baš šta radi. Ako ćeš iskreno, nije baš mnogo bistra, al' šta te brige...
- Ne mogu... Znaš da mene uzbuđuje intelekt... Može da bude najlepša na svetu, ali ako nije pametna, džabe.
- Joj, koji si ti slepac, konju jedan!!! Uzbuđuje te intelekt?!?!?!?! Pa, nećeš u glavu da je karaš, idiote!!! Takav ćeš zicer da promašiš!!! Pa, dabogda ne kar'o nikad ništa, probiraču jedan!!! Slepče slepi!!! Namestim ti šansu, a ti... Uf, kako si me iznervir'o!!! 'Aj, čujemo se sutra!
- Izvini, hvala ti, ali znaš me...
Takmičenje u lepoti, na kojem se nikada ne pojavljuju konkurentkinje sa Marsa, Jupitera, Venere i drugih planeta iz ili izvan našeg Sunčevog sistema.
Nije utvrđeno da li ga bojkotuju, ili su jednostavno neobaveštene.
Kaže se za nepovjerljivu osobu.
- Duletu si dao prsten da ti čuva ?! Pa taj bi ti opalio za Bangladeš sa sve prstenom i ženom!
- Ne zajebaj, nije on takav. Znam ga od malih nogu.
- Znaš... znaš penis, da se pristojno izrazim. Taj bi ti na Romu pare stavio!
Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.
Moj ćale je studirao na ETF-u u Sarajevu u isto vreme kad i blesavi Voja na pravnom. Pričao mi je da su svi studenti sa univerziteta jedva čekali da on prijavi ispit da odu da ga slušaju, jer je i tada, kao i danas, od svega pravio cirkus. Profesori su čak njega uvek prvog ispitivali, kako bi ga što pre skinuli s' vrata iako po abecednom redu bi trebalo da odgovara negde na sredini ispita. A po ćaletovoj priči, Vojino polaganje ispita je izgledalo otprilike ovako:
-Kolega Šešelj, izvolite.
-Zašto ja druže profesore? Ima njih na spisku pre mene, budimo parlamentarni.
-Za vas sam, kolega, siguran da ste spremni, pa da drugovima studentima malo probijete led.
-E onda dobro.
Skida sako, seda na stolicu.
-Kolega, izvucite karticu sa pitanjima.
-Druže profesore, smatram da nema potrebe, pitajte me šta god želite.
-Molim vas, kolega, izvucite karticu.
-Onda vi izvucite, druže profesore, da ne bude neko lako pitanje, pa da kolege kažu kako sam imao sreće.
-Molim vas kolega, radi procedure, izvucite karticu.
-Ako je do procedure, onda dobro.
Izvlači karticu, pročita je i kaže:
-Mogu li da zamenim pitanja?
-Zašto, ne znate ili niste sigurni?
-Ma ne, suviše je lako, ovo su kratke lekcije.
-Molim vas kolega, dajte da počnemo. Idemo prvo pitanje.
Voja kreće da veze kao iz rukava, jer je pored udžbenika, verovatno pročitao i pola biblioteke na tu temu.
-Dobro kolega, dovoljno je, sledeće pitanje.
-Ali, dozvolite mi da završim izlaganje, zašto me prekidate na pola?
-Da bismo stigli da završimo danas, vidite koliko ljudi čeka.
-Dobro onda.
I tako sva pitanja. Profesor na kraju postavlja i podpitanje, ne bi li ga uhvatio da ne zna, na šta Voja odgovara:
-Odlično podpitanje druže profesore. Prava tema za raspravu. Znate ja sam pročitao u delu...
Voja veze, profesor čupa kosu, studenti padaju od smeha...
Nešto što se nikada nije dogodili a verovatno i neće. U parkovima svetskih metropola se povremeno desi da osvane mrtav čovek na klupi, na travi ili nekom žbunu, ali krava nikada.
Teško je poverovati ali prvo pitanje koje sam postavio sebi kada sam iz mog malog provincijskog grada provirio nos u neku evropsku metropolu bilo je baš to: šta bi se desilo da ujutru osvane leš crknute krave u parku svetskog imena? Znam šta se događalo u mojoj provinciji, bila je to vest dana, prava senzacija. Ljudi su se masovno okupljali, tužno gledali u leš krave i pravili bezbroj teorija o tome šta joj se desilo, zbog čega baš njoj a ne njima, šta dalje sa kravom i sa sopstvenim životom? Nametala su se stvarno dramatična pitanja i dilime, neki su stigli i do pitanja smisla samog života sa ili bez krave. Nije izostala ni rasprava o tome šta će biti sa, sada već neizvesnom, sudbinom teleta (bogu hvala, to tele je proživelo jedan lep kravlji život). I taman se roj ljudi privremeno udaljio radi organizovanja mehanizacije i ukopa krave, u ne manjem broju kravlji leš bi zaposeo roj muva. Nedugo zatim roj ljudi bi rasterao roj muva i odvukao leš na ničiju zemlju i tamo ga upokojio zauvek, a rasprava o mrtvoj kravi se odigravala malo kraće od večnosti.
Dosta kasnije, hodajući nekim velikim gradovima fascinirao me je staklasti i ukočeni pogled prolaznika koji ‘ladno zaobiđu nepokretnog pijanca na ulici i ne pitajući se da li je živ i treba li mu kakva ljudska pomoć. Prvih dana sam, nekako tajno i uporno, proveravao da li su ti ljudi zaista živi ali, bogu hvala, nisam otkrio nijednog mrtvaca.
Danas i ja, onako ležerno i sa oprezom punim nekog gađenja i pažnjom da ih slučajno ne dodirnem, zaobilazim ljude koji nepokretno leže na ulici, čak i bez provere da li imaju puls. Oholo zaobilazeći možda čak i umiruće ljude, uvek se setim dana kada je u mom mestu osvanuo leš mrtve krave i još uvek se pitam šta bi se desilo da jednog jutra pronađu crknutu kravu u Hajd parku, ali zato znam šta bi se desilo da na ulici (npr. Londona) osvane ljudski leš: ne bi ni znali da je čovek mrtav, satima.
-------------------------------------------------
Da li će zakočiti neko
Na drumu leži zgažen pas
Svi će proći on će ostati
Daleko negde iza nasNeki su plakali uz ove stihove, ali to je bilo pre Generacija 5.
Neizostavni ritual pred to čuveno veče posle koga navodno postaješ odrastao čovek. Inače, celo to praznično raspoloženje koje se da uočiti na slikama je zaostatak iz vremena kad je zaista vredelo proslaviti završavanje srednje škole, kad si posle srednje škole mogao da budeš nešto malo više od golog kurca.
Kad prelistavamo nečiji fotografski album sa slikama s maturskog, obično počinje tim slikama iz kuće. U centru pažnje je, naravno, maturant. Ako je žensko, onda su je udesili do neprepoznatljivosti. Najčešće od najružnije ribe naprave jebozovnu ribu (karao bi je da si za četiri godine shvatio kako dobre noge ima, sad je kasno), a od najbolje ribe naprave strašilo da ga ne pogledaš. Ako je muško, najčešće je uvučen u odelo koje mu nije baš po meri, vise mu rukavi kao ruke mladom pavijanu, ili se pak obukao kao najgori šaban, kao da je krenuo na grand paradu, jer je odlučio da kupi odeću koju će da koristi i kad izađe neki put u svoj grad/selo. Metalci se ne računaju u ovaj opis, oni su posebna priča.
Tu su mama i tata, prvi put zagrljeni posle bratovljevog ispraćaja u vojsku od pre pet godina. Smeju se od sreće kao da su dobili na lotou i ponosni su što im je dete uspešno završilo tu veliku školu, a još su srećniji što je ove godine bilo toliko uspešno u školi, pa čak ni na popravni ne ide.
Tu su naravno i sve moguće tetke, ujne, ujke, neke brkate babe koje maturant prvi put vidi i koje ga ljube oko usta kad ga vide, padne tu i neki dinar, da se ima za pićence večeras. Svi se oni utrkuju da se slikaju s maturantom, svojim ponosom i dikom, a ne prošuštaju priliku ni međusobno malo da se zagrle, pa onda i grupno.
Ali najveći džek, onaj koji daje šmek celoj manifestaciji, onaj bez koga cela ceremonija ne bi imala smisla, onaj bez koga to ne bi bilo TO, to je deda iz sela koji je za tu priliku obukao svoje najbolje odelo, nakačio orden iz rata na rever i nakrivio šajkaču, da može posle onako jebački da ošmeka unukove drugarice, da mu kaže ''Onu tamo devojčicu da ženiš!'' i tutne mu dvesta evra u ruke, pošto je prethodno odlučio da se isprsi i prodao tele. Slike sa njim su najveći kvlt.
I tako svi srećni i zadovoljni krenu do mesta gde se održava matursko veče da se pridruže ostaloj srećnoj i veseloj klici.
Ultra-mega-giga događaj koji se koristi kao dokaz da je na nečijoj svadbi bila ludnica od igranke. Najveći stepen veselja i uspešnosti jedne svadbe koja će se pamtiti dok ih smrt ne rastavi.
- ...i tako ti ja kažem. Pa onda negde oko dva ujutru, Zvonko 'armonikaš iz Lebana, uletvio se sav, a prsti mu idu po harmonici dvesta na sat, ko da je bio na spidu a ne na rakiji. Čovek seo, koliko se napio i žmuri dok svira, a prilazi mu mladoženja Cane i kaže: "aj Zvonko opleti od Šabana, kraljice moga srca". Kreće Zvonko da svira, a ceo šator se podigao na noge, a sve žene, čak i mlada se popele na sto i vrckaju.Svima su ruke bile crvene od tapšanja. Cane i njegov kum vade pare kao da imaju naftu, pa ih razbacuju ko kokoške da hrane kukuruzom. Daje kum Zvnoku na čelo jednu cveklu, pa cepa košulju koliko je bio pijan. Žene skidaju štikle i bacaju, pa bose gaze po kupusu, pečenju i sarmi i viču na sav glas kad ide refren. Cigančići puze ispod stolova i skupljaju pare koje su na podu. Gaga konobar donosi sve moguće sorte rakije u stavlja na stolove dok mu pevač sipa šljivu direktno u grkljan. Slavomir, Canetov otac koji ima dijabetes, uzima bokericu u ispaljuje par hitaca u nebo. Sto na kom je igrala mlada puca i pada na Baškima cigančeta, a mlada pada direktno u krilo Cane. Cane je odma odvodi u podrum da je, najverovatnije spava, ili možda da čak broji evre koje je dobio hehe. Ma mnogo je dobro bilo, dalje se i ne sećam jer sam imao osećaj da sam na Marsu zbog vinjaka.
- Ma ne verujem da je brojao pare, nije on takav. Nego..Znači bilo penjanje na sto,a ?
- Bilo!
- To će biti svadba koja će da se pamti.
Ne pornićarke, ni one što plasiraju erotiku pod tušem sa snimka starog k'o špica za slagalicu. Žene koje uživo, po komandi jadnika koji ih zovu sa fiksnog kad keva zaspe, a ćale ode u kafanu, razvlače sise i genitalije pred kamerom. Rovovski posao, osmočasovna tortura tela i duha kojom bi trebale da zasluže benificirani radni staž i debelu otpremninu kad se materijal istroši i zameni ga novi. Puno radno vreme sa verovatno polusatnom pauzom koju iskoriste da popuše cigar i sednu u lavor sa mlakom vodom. Sa posla kući idu ižvakane i znojave kao da su radile na mešalici u julu. Kad dodju kući, dečku, na sam pomen seksa, opsuju majku nenormalnu, šutnu muda i opale šamar.
