Početak rečenice koji ukazuje na potpuno odsustvo objektivnosti i racia kad je u pitanju potomstvo ponosnih roditelja.
(najbolje, nalepše, pametnije od svih onih drugih slinavaca)

Osoba koja se ceo život gurala po jebenim političkim partijama kako bi imala za leba. Ni u jednom trenutku mu nije palo na pamet da nešto radi, lakše mu je bilo da liže dupe, lepi plakate, jede sendvič sa podrigušom dok sa penzionerima ide na raznorazne mitinge na kojima pijani političari pričaju kako nikad nisu krali, niti imaju nameru da kradu. To je čovek koji misli da je uspeo u životu ako mu je stranka našla državni posao na kojem će gledati matore, klimakterične žene koje više usta bole od ispijanja kafe, na kojem je pijačarski humor svakodnevnica, na kojem će se intelektualno degradirati...

To je čovek koji je ubeđen da je njegova stranka najbolja a ne zna zbog čega, brani je životom, to jest svoj posao, a najžalije od svega je što taj čovek misli da je ovo prethodno navedeno normalno i da to treba da bude način funkcionisanja društva.

Nije ni čudo što gomila mladih napušta zemlju, gomila mladih, pametnih, ambicioznih, koji žele pošteno da rade i da budu adekvatno plaćeni za to, ali sve dok je gorepomenutih jadnika, ova država će tonuti sve dublje u provaliju.

Na kraju, verovatno će te svi da kažete da sam ja jadnik i budala, a ne on, ali to je ovde normalno...

Viljuškarista. Onaj mali što jedini ima loptu u kraju i ako se slučajno naljuti usere svima dan. Glavni delić slagalice. Mik Džeger Roling stonsima, Sale Ilić Partizanu.
Jednostavno čovek od čije volje sve zavisi, i koji drži sve konce u rukama.

Kad spremaš da jedeš, pa se posečeš.

Duvan cvarci

U osnovnoj školi, uvek je sedeo u prvom redu, uredno odmotavao svoj sendvič sa povrćem spakovan u kariranu salvetu. Od petog do osmog razreda je bio član svih sekcija, redom od tkačke do sekcije za domaćinstvo. Frizuru je uvek gonio na stranu, nikada nije ostao na fudbalu posle škole. Srednju je upisao, od kuće do škole je znao samo jedan put, dok smo mi smrtnici pokušavali da nađemo potencijalnu udomiteljku naših, od nejebice suvih, tetreba, on je čitao sabrana dela Aristofana. Završio je srednju školu, upisao prava, na budžetu naravno. U domu je prijavljivao sve redom koji su pravili buku veću od 25 decibela - pobogu, mora se učiti i više nego što profa traži, neispunjene roditeljske ambicije ne stvaraju ljude, nego trkaće konje na hipodromima. Završio fakultet, istažirao, na svako izdrkavanje šefa reagovao osmehom konkubine, od tada su ga ljudi viđali isključivo u plavoj košulji, sivom kaputiću, sa frizurom nepromenjenom još od osnovne škole. Na prvoj večeri kod roditelja svoje devojke nije srkao, uljudno je pričao o pesmama Branka Radičevića, Marksizmu i revoluciji, jedine teme u svemiru koje bi mu strast bar malo probudile, jedino tada je bar malo ličio na čoveka, a ne na uplašenog hladnokrvnog reptila. Oženio se, dobio dvoje dece, starijeg sina, mlađu kćerku. Odlični đaci. Nikada nije ostao sa ekipom posle posla, nikada nikome nije posudio para. U pedesetim dobija hronične probleme sa prostatom, do tada je već postao vlasnik dve plakete za najvrednijeg radnika kolektiva, koje stoje u memljivoj kožnoj torbi, istoj onoj koju je imao kao mladi pripravnik. Igra šah. Umire.

Dan kada ljubitelji geografije dobiju svojih 5 minuta.

Ono zbog čega neko guli dupe da bi to zaradio. Mahom se ovaj termin pojavljuje u hiperboličkim pričama starije populacije. Ironično, većina današnje dece tu koru baca, jer jebiga, komplikovano je žvakati nešto 2 minuta duže.

Sarkazam koji se koristi kada jedna od osoba shvati da nikada nije postojao povod ni za sam početak razgovora. Dobri predskazatelji za to da je vreme da se ubaci ova fraza su neugodne pauze u kojima se obe strane trude da smisle nešto korisno da kažu, ali postaje sve jasnije da se vrhunac ideja za priču svodi na iznošenje nasumičnih očiglednih činjenica ili razmena suglasica o vremenu u proteklih par dana.

Sendviči, pečeno pile, turšija, pa čak i obična jabuka. Klopa za put je prirodni fenomen koji prkosi svim zakonima gurmanluka jer čak i najgora salama podriguša u kombinaciji sa jeftinim domaćim "trapistom" i spakovana u dva parčeta suvog hleba (da ne bi došlo do oslobađanja bojnih otrova u dodiru sa vazduhom) dobija neverovatne osobine predivne hrane nakon samo par sati krčkanja u nekom prevoznom sredstvu.

Rečenica kojom se vadimo iz lingvističkih govana u koja smo, svjesno ili nesvjesno, upali.

Skup različitih glasovnih bravura iz skupine urlanje, karakterističan za veću skupinu ljudi, često zagrejanih ozbiljnim količinama alkohola.

Znana i kao zidarska (zidar bez Drine, rijetka pojava), povratnička (vraća iz mrtvih,posebno nakon pijanstva), ćilimara, niška, sarajevska, i tako dalje ...
U zadnje vrijeme počele su izlaziti neke tipa Drina jedina, u tvrdom pakovanju, al' nije to to, prava, jedina, hardkor Drina je Drina u mekom pakovanju, sa crvenom trakom na kutiji, na kojoj filter stoji onako radi reda, deformiše se nakon par dimova, a nakon dvije cigarete glas postaje grublji. Drina bez filtera, jugoslovenska protivteža Laki Strajku bez filtera. Iz pouzdanih izvora dolazi podatak da su se stranci (turisti na ljetovanju u Jugi) međusobno otimali za paklice Drine, bilo sarajevske, bilo niške. Pušač koji nema bar paklu Drine u šteku (ili bilo koje cigarete) nije pušač, jer, nakon neke uberpijanke, kad se pukne dvije do dvije i po' kutije Marlbora, Lakija ili Winstona, jedina koja će te povratiti iz provalije načinjene alkoholom je Drina, uz domaću kavu i sendvič sa suvim mesom, kulenom i dodacima po želji. Jeftina, kvalitetna i dobra cigareta, nešto kao AK-47 duvanske industrije. Mnogim pušačima, Drina je ujedno i prva zapaljena cigareta u njihovoj karijeri. Mnogi krenu dalje sa Marlborom, Lakijem, Winstonom, Kentom... ( da ne nabrajam ), ali joj se, bar nakratko, iznova vraćaju. A neki na njoj ostanu, pa do kraja života (ili pušačke karijere) puše samo Drinu.

Senzacija gorčine koju osjetimo nakon što nam nešto ne sjedne baš najbolje.
Zanimljivo je da se ne radi o ničem metafizičkom, a svejedno progutamo, istrpimo i krenemo dalje, jer što je bilo, bilo je.

Najveca laz kojom te keva otresa kad joj nesto prigovoris po pitanju klope.

Zabušant na poslu. Eskivira kad god mu se ukaže prilika.

Ona mala sitnica koja nam pričini ogromno zadovoljstvo.

"Podbadači" i provokatori koji provociraju non stop, dok im se jednom ne spusti da zavezu za citav zivot!!!

Poznata i kao trovačnica, mesto gde nesrećni učenici, profesori i poneki prolaznik mogu da naruče nešto da prezalogaje tokom velikog odmora. Izbor jela je uvek težak, zato što se bira između lošeg, lošijeg, najlošijeg i specijaliteta kuće, a samo pravi sladokusci umeju da odaberu najbolje. Jela mogu biti malo slanija nego što bi trebalo (zbog znoja koji radnik ovalne građe strastveno dlanom obriše sa čela dok sluša porudžbinu, dok drugom rukom vrlo vešto kupi saft koji mu se nakupio ispod pazuha, sve to naravno trenutak pre nego što počne da pravi vaš sendvič) pa imajte to na umu, što zbog ukusa, što zbog nutritivnih vrednosti (za one koji broje unos kalorija, ako ih uopšte ima). Glavni moto trovačnica je: "što masnije to slasnije", pa nemojte mnogo da se čudite ako vam se poslastica presijava i pomalo miriše na vodu u kojoj se kuvala butkica. Održavanje higijene je na jednom takvom mestu misaona imenica, pa se cela stvar oko pranja ruku svela samo na to da radnik vodi računa da jednom rukom pipa samo novac i hranu, a drugom vadi tarzančiće iz bulje, ali često pomeša šta je kojom radio tako da mu sve opet dođe na isto. Prednost jedenja u senvičari je što vam se poveća otpornost imunog sistema usled rigoroznog treniranja, mada može doći i do malih komplikacija poput malignog tumora na većini unutrašnjih organa ili u najboljem slučaju trovanja.

Retka pojava koja je uzela maha otvaranjem sve većeg broja objekata poput Domino's picerija i sličnih fast foodova. Inače noćna mora ljudi koji ne vole kečap.