Izraz koji se koristi da objasniš potpuno zaljubljenom i ljubomornom drugaru, koji počinje da divlja na tebe, da si samo pogledao njegovu novu devojku i da je nisi mučki silovao, nego samo, baš zbog toga što si mu dobar drugar, želiš dobro da je ošacuješ i daš mu drugarsko mišljenje ili bacanjem koske uz glasno "Bravo matori" ili čuvenom rečenicom kada ti se ne sviđa drugarova riba "Ako je tebi dobra brate, i meni je".

ovo pitanje postavljaju uglavnom stariji koji se tek uče radu na računaru. Kako stara poslovica kaže: Slika govori više od 1000 riječi.

Bilo koja nebitna priča koju muškarac priča ženi na prvom dejtu dok ne skupi muda da je poljubi.

Rečenica koja se koristi kad nemate o čemu drugom da pričcate, a želite da nastavite razgovor.

"Ovaj sastav boli. Za jedan tako kratak esej o čoveku i njegovoj gordosti, "Čovek, kako to gordo zvuči", boli iznenađujuće snažno.
Rečiti traktat o iracionalnim moćima gordosti i čežnje ka veličanju sebe u sjaju sebe, slatko-gorka elegija o neizbežnim posledicama gordosti čovekove.
Marcipan je jedna od malobrojnih autora koji poseduju dar da skrivene mudrosti učini opipljivim u trenucima velikih životnih iskušenja u životu svome i tuđem
(pa samim tim i čitalaca ovog remek dela). Srce jeste otporno, ali gubitak je njegov usud."
Independent on Sunday

"U ovom kratkom, nadrealističkom sastavu, najmoćniji detalji leže ispod pokorice običnog."
New Yorker

"Izuzetno romantična i plačno-lepa priča o gordosti, potpuno je različita od svega drugog: istinski original."
Guardian

"Marcipan je kao apostol Pavle."
Vuk Drašković, Politika

"Reći ću samo: pet plus i zvezdica, ostao sam bez teksta."
Zyclon, Vukajlija

ČOVEK KAKO TO GORDO ZVUČI:

Kako ja fe no me na lno pišem!
Iz tastature
srce i istina izlaze, gorko- slatko je sve.
Lako, kao pero, sa temom sam na "znam te - znaš me", odrobijaću je.
Ubedljivo dobro, bez izuzetka: pomračenje duše!
(Iz helikoptera izlazim totalno jestiva i isto toliko hot, govoreći rečnikom supermarketa.)

Profesori, moderatori, Vukajiljaši,
svevideći su kako ja savršeno sklapam ovaj tok u rano-jesenjem kovitlacu snažnih spiralnih misli o gordosti!

Da li Bog ume da piše, i da li je on mene napisao sada? Neću valjda da pitam Kaizena.
Da li sam ja sada Bog, ili ja pišem bolje? Voli me.
Mogla sam da ne napišem, jer, da li je u redu da bisere bacam pred čoveka?
Strast osećati, greh činiti - jer se piše uopšte, a kamoli o gordom!
Ali koga ja da pomilujem, bezgrešna?
Niko nije dostojan toga, zemljotres, cunami ili Etna, šta to skromnom treba?
Bolje je od svih koji bi možda pisali oholije od mene. Neću da ih nabrajam, mada će mnogi pokušati da se
prepoznaju, crkli dabogda.
A kako biti čovek bez te gordosti!? Ćutati, raditi, biti tih dok te ne zgazi drugi čovek, vreme
ili ja?

(Zvučim aerofono, zvuk dajem pomoću vazduha iz meha, a oglašavam se klavijaturom,
od C do, uglavnom, G3, ali zbog raznovrsnih registara, realni raspon je mnogo veći, od 2C do čak G6,
što takođe nije fiksirano. Širok spektar zvukovnih boja, oprobali se: Bah, Hendl i Lejdi Gaga - prim.aut.)

Soli Deo Gloria!

Komentar setnog muškarca uperen njegovoj alatki.

Ubedljivo najgluplja konstatacija od strane komsija kad vas vide da setate dete.

Rekli su mi da vreme leči sve rane. Prokleti lažovi. Ne znaju kako boli gledati prazno mesto za stolom i kako je teško kada ti noćima ruka miluje prazno mesto u krevetu. Samo da je tu, da ga slušam kako diše. Osećaj griže savesti zbog svih onih, u svađi prećutanih dana. A sada, samo da je tu, pa makar i ćutali.

Izraz koji se podjednako dobro može iskoristiti, kako bi na najprikladniji i najsuptilniji način mogli da prekrijemo istinu, koja jednostavno nije smela da dospe na videlo, jebiga.

Isto tako, on predstavlja pokušaj ubeđivanja sagovornika na neku aktivnost, prema kojoj naš junak, već unapred oseća određenu dozu animoziteta, što zbog zasigurno debelih posledica koju će mu ta nesvakidašnja aktivnost doneti, to zbog mišljenja i osude okoline. No, agonija našem glavnom junaku se tu ne završava - o ovakvim činovima, huškači će u hvalospevima prepričavati širom čaršije svoj poduhvat, dok ćeš ti mučeniče, proći kao kaurin. Krajnji scenario nakon izvedenog čina, svima je manje-više jasan.

Fraza koja se koristi kada nešto jednostavno moraš da uradiš. Da, jeste teško, i da, možda se graniči sa glupošću, ali da bi sutra mogao da se osmehneš sebi u ogledalu, ipak ćeš to da uradiš.

Pitanje koje unosi konfuziju u ionako preopterećen sistem jednog prosečnog studenta-kampanjca koji do tada nije ni pomišljao da njegove beleške (pod uslovom da je uopšte i išao na predavanja) i knjiga (koju je nabavio 5 dana pred ispit) nisu dovoljni, a kamoli suvišni.

Vrhunac glorifikacije seksualnog umeća neke žene ili devojke. To je ona žena ili devojka koja te natera da se postidiš na samu pomisao na to šta sve ume, može i želi kad je seks u pitanju i koliko je perverznija čak i od tebe. To je ona koja je u stanju da ostvari tvoje najprljavije i najskrivenije seksualne fantazije koje godinama unazad potiskuješ negde duboko u malom mozgu i od kojih se povremeno čak i sam plašiš.

Ovaj upitni oblik se kosristi i nastavlja, kada naglas preuveličate nešto što vam je sagovornik šaputanjem saopštio.

Надобудна тврдња сваког живог мушкарца, да не кажем пичкопаћеника. Наравно, из потпуног незнања будала може изговорити ову реченицу, али шта се заправо крије иза рупе? Не пада вам на памет депилација, јебена чорба и болови у вези са истом, напади депресије, љубави, пижђење, хистерисање, преемотивни испади, кулирање, сламање срца (множина), нокти, косе, шишке, фенирање, шминкање сваког јебеног јутра, детаљи, проклети детаљи и наравно бол бол бол? И коме још може да падне на памет да се сваки дан трси?
Користећи женски унутрашњи монолог, завиримо у свест једне несрећнице на само пола сата. Пакао.

Ustaljena fraza kojom se opisuje da veoma brzo zivimo i da vreme jako brzo prolazi, a to primecujemo po svojoj deci ili jos cesce po njihovim pitanjima na koja ne znamo sta da odgovorimo.

Rečenica koju izgovaramo najčešće kada želimo da završimo (najčešće telefonski) razgovor. Osoba koju "gnjavimo" neretko, u želji da produži razgovor sa nama, pokušava da nas uveri kako mu "gnjavaža" ne smeta, tj. kako ga uopšte ne gnjavimo.

Krajnje dobrodušan savet sagovorniku da se ne upušta u planirane vode jer ga njene struje neće ostaviti bez negativnih posledica.

Fraza koja jasno ukazuje na sposobnost stanovnika malog mesta da preuveliča i nafiluje neki događaj, tako da narednih par dana ima o čemu da priča selo.

Retoričko pitanje kojim šef počinje razgovor, kada te “cimne” telefonom dok si na odmoru.

Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.

Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.

Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.

Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.

Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.