Izraz koji koristimo da dočaramo nekome koliko je negde dobra atmosfera.

Svojevrsni kokošinjac koji gaji svaka osnovna i srednja škola a kojem je nekada bila namena da brine o interesu učenika.
Najglasnija kokoška je predsednica, ona jedina priča i svaka njena je amin za ostale. Pevaca obično nema, a i kada ih ima kao da ih nema.
Blagodet učenika zamenjen je interesom, obično pet, najglasnijih kokoški, koje su zadužene za nadnice kao što su precenjeni školski dinar za plaćanje "profesionalnog" školskog obezbeđenja (obično nekog večitog studenta u besparici), grejanja, klime, rešetke na prozorima i vratima, prečišćivači duvanskog dima za toalete, muzičke klozetske šolje i mirišljavi toalet papiri. Pored toga određuju se i paušalne i zatezne kamate za neplatiše kao i danak u krvi koji ide svakom razrednom starešini kao žrtva za lično požrtvovanje na ekskurzijama.
Nađe se u kokošinjcu i poneka guska i ćurka koja pojušava da istera pravdu na videlo, a kojoj je obično sa nekoliko bačenih zrna dovoljno zamazati oči i zapušiti usta...

(Ne)sportski potez koji se upotrebljava samo u izuzetnim situacijama, uglavnom na rukometnim utakmicama, a retko i na košarkaškom meču. On podrazumeva udaranje protvnika u nos donjim delom šake dok je ručni zglob savijen na gore da bi se sprečila akcija i napravio faul, posle kojeg sledi kazna u vidu crvenog kartona (namerne lične).

U teoriji ovo je najviši stupanj muške izdaje.
Pandan ovoj frazi na našim prostorima, zabeležen je još pre desetak godina u stihovima "Tražio si sve i sve sam ti dala" što će reći: Džabe sestro slatka litar krvi! I u Zavodu za transfuziju ćeš da dobiješ samo pomorandžu, majicu i slane "Soko Štarkove" štapiće pretekle iz rezervi za vreme bombardovanja '99. Zašto bi od njega dobila nešto više?

Kad daš sve, uključujući i bubreg, draga moja glavna junakinjo srceparajuće latino-američke sapunice, on nema više šta da traži kod tebe. Izmužena si. Možeš da spremaš ručkove, možeš da pružaš seksualna zadovoljstva oponašajući pokrete trbušnog plesa, možeš biti napirlitana, oribane i uglancane kuće kao da ćeš da se slikaš za "Story", nema vajde. Postaćeš dosadna i bićeš izdana. Otići će kod one crne rospije sa ispeglanom kosom, zbog koje tvoja baba ispljuje ekran kad dotična uđe u kadar. Nego šta! Ima da ode sve lupajući se stopalima u pozadinu i pevajući, bez griže savesti, jer ko te jebe kad je tvoj zaplet predvidiv.

Čoveku je generalno u krvi da zajebe barem nešto svaki dan, bila to sitnica makar. Bar da zapne za prag ili okine lakat o ivicu stola. Ali ovaj fenomen se iz dana u dan sve više dokazuje. Naime, nekako je logično da ljudi prave veća sranja kada su pod pritiskom, kad imaju manjka koncentracije i slično. Nije. Prave najgore greške baš kada ih niko ne ometa i kada su u svom elementu. Dok sedimo za kompom, bili na pecanju, igrajući neki opušten fudbal, haklajući, šta god. Na opuštenom fudbalu ćeš izvrnuti nogu, pogoditi loptom nekog dedu preko ograde, na pecanju ćeš zakačiti udicu za jedinu palacku u krugu od 200m, heklajući ćeš se ubosti na tupu iglu, uvek nešto. Valja obratiti više pažnje na ovaj fenomen, jer se iz dana u dan pokazuje sve tačniji i realniji.

Sadejstvo "izlaza" i "ulaza" nekog sistema, pri čemu "izlaz" vraća povratnu informaciju "ulazu", te ovaj preduzima sledeće korake.

Najvažnija mantra u drugoj polovini devedesetih (od 1995. do 2000.) svih onih likova i likuša koji su igrali Mortal Kombat 3 ili Mortal Kombat Trilogy. To je ustvari kucanje "tajne šifre" u start meniju igrice, pre nego što se uđe u pod.meni za biranje lika kojim ćete upravljati (sa kojim ćete se boriti protiv drugog lika). Kombinacija tih tastera se mora odraditi brzo da bi bila uspešna.

Uspešnim izvođenjem "tajnog" koda su se otvarala dva BOSS-a koja su bila, kao, ultimativno jaka and shit like that. Obožavali su ih napaljeni klinci kojima virtuelno tepanje nije bilo u krvi, odnosno kojima sinhronizacija pokreta izvođena na tasterima na džojpedu nije bila laka (čitaj - loši igrači).

Eh, da, a te BOSS-ove kojima su upravljali protivnici (vaši "pametni" drugari iz igraonice) su mogli biti očas posla eliminisani, jer su spori, polu tromi i svako sa brzim refleksima (brzim pritiskanjem tastera) je mogao da izbegne dve trećine njihovih udaraca i da im zada nekoliko "ozbiljnih" dok se ovaj ne opasulji.

Omnipotentni postupak, pretežno aktuelan u plačipičanskim američkim filmovima, koji riješava ama baš sve probleme. Od vađenja iz govana do spašavanja planete.

Popizd u najavi, ali sa akcijom. Tačno lepo vidiš da ćeš uskoro da poludiš, što će nemiovno dovesti do toga da nekome daš po pički.

Пробрано друштво које зна са каквим се предзнањем иде у кафану, тамбурице, мало мезе, а може и нека виолина на увце, колико да те разгали пре него што стигне конобарица која је већ научила шта се и колико пије.

Е тад на сцену ступа нешто ледено, јер, врућa је муштерија, па дође до истовременог преплитања и кретања две течности, скоро као вођење љубави. То није било какво, пуко уношење течности у организам, не, то је висок чин сједињавања у добро познатој сразмери од неколико промила крви у алкохолу, таман толико да омогући развезивање језика, пријатан осећај топлине у телу и реакцију у виду разбијања чаша на певачево „Има једна крчма у планини“. Па загрлиш кума, брата, пријатеља, па запеваш и заборавиш на све што те до тад мучило, па макар и на кратко.

Potpetice visoke 12cm. Narodski rečeno - štule.

Brojne emigrantkinje na relaciji selo - grad rad' su se popeti na elegantnu cipelu al' terenska noga - čitaj - 39, neće štiklu i to ti je. Zato ''cica'' nabada dok hoda i to žestoko konjasto kao kobila, sveže potkovana lakovanim salonkama.

Ali i dvanaestice se ne daju svakom. Dvanaestice može izneti samo rođena gracija, dama s genetskim kodom za lakoću pokreta pri hodu, baletski lagana koraka i stila.

Neće to tako s kaišem na sandali, pepelguzo.Za pojedine stvarčice potrebna je ona jebena finoća koju, doduše, prave dame imaju u krvi, ne vole je sasvim, ali je opako koriste. Jer dama podrazumeva sve - kako ples tako i vožnju automobila s istom štiklom.

I nadasve, to nije stvar sredine, materijalnog statusa, ni profesije. Niti je stvar vežbe, discipline, nikakve sposobnosti ili obuke. Već duha.
Ima dama sa najviših brda, rođenih u najvećim zabitima. I seljanki sa gradskog asfalta.

Pojava kada se dvije starije osobe, nakon određenog vremenskog perioda (dužeg ili kraćeg, zavisno od stepena senilnosti istih) susretnu prilikom čekanja u redu u bolnici, apoteci, na šalteru, itd.. Uvodni minuti ovog susreta se svode na prepoznavanje i identifikaciju. Nakon toga slijedi priča o zdravlju, precima i potomcima, prvom i drugom svjetskom ratu, i naravno o opštem trenutnom ekonomskom stanju države. Kada jedno od njih dvoje dodje na red za pregled/ovjeru/davanje krvi i urina, itd, tada nastupa pravi moralni - viteški dvoboj. Ona osoba koja je na redu želi da propusti preko reda ovog koji je iza njega, a koji, takođe, iz svojih moralni, etičkih, principijelnih razloga, razloga dostojnih jednoj moralnoj gromadi, ne želi da prihvati takvu uslugu, dok ostali, naravno sve to nervozno posmatraju i čekaju kada će neko od njih dvoje da premine. Ili jednostavno priđe šalteru.

Nametljiva osoba sumnjivih sposobnosti ali sa velikom dozom samopouzdanja. Rečit, i uvek u pravo vreme na pravom mestu - da vas jebe u mozak. Bilo da 'opravljaš kola, vraćaš sat na brojilu, ili šaluješ, tu je on da ti kaže da radiš pogrešno, al ne i da ti pomogne, ili ned'o Bog bude od koristi na bilo koji način.

Oseti momenat, kad najviše Zvijezda upeče, žena s terase suflira, a pivo davno ispijeno, da ti pokopa i ono malo volje da završiš pos'o. Samo te prekine, odvuče ti misli i koncentraciju, pa razmišljaš da l' da ga kolješ il' vešaš za nogu na tarabu.

Al jok, kol'ko ga god ljubazno molio da ti se skloni s očiju dok ne završiš, ili ga jednostavno ter'o u kurac, ne mrda, pa taman da mu sekirče skreše cevanče. Uživa, gleda, i tvojom mukom si 'rani, upija svaku kap krvi koju proliješ, i kezi ti se u lice.

Hajasint Baket je glavni lik serije Keeping Up Appearances.
To je žena koja nenormalno teži da bude ono što nije, želi u "nobles", pa kud puklo da puklo.
Sve bi možda i bilo dobro da nema dve rođene sestre, od kojih je jedna teška radodajka u pedesetim, a druga nemarna domaćica, ljubiteljka ljubavnih treš romana. Ova druga je još i udata za večitog lenštinu i tipičnog engleskog mužjaka balkanske krvi. Ne radi ništa, debeli se, gleda TV, i visi po ceo dan u majcama na bratele.
Otac Hajasint Baket je totalni ludak i poremećeni lik sa svojih 80 godina, mada ga to ne sprečava da juri žene po ulici.
Jadna Hajasint s takvim rođacima. Bar ona tako misli.

Poenta celog sindroma je da jadna Hajasint nikad, u nikakvom slučaju ne dozvoljava svojim najbližima da budu viđeni s njom ni na ulici, a kamo li u njenoj sređenoj kući u "bogatom" kvartu.

Prodajem, jer ako kažem uvaljujem po povoljnoj cijeni tražiće mi pare da ga prime, kako inače to ide. Antički, jer ne mogu da kažem da sam ga našao na tavanu a pijani komšija ga opravio za kilo rakije koje smo zajedno popili. Ugravirali smo mu godinu oko drugog svetskog rata, jer kažu da to ide ko alva na tržištu. Dobra godina za namještaj valjda, ima tu notu jevrejsko - ciganjskog stradanja. Mada, stariji je on od toga, vidim po ekserima što smo ih zavrnuli da ne štrče toliko, koji nose pedesetak boleština za koje Evropljani nisu čujali, Afrikanci nisu osjetili, a Ameri nisu pokušali da prodaju lijek za to. Komad namještaja, jer još ne znam šta je. Liči mi na kredenac. Ali sve liči na kredenac. Zato su kredenci do jaja.

Nova pošast srpskog novinarstva.Pišu ih najgori novinari sledbenici maksime *O mrtvima sve najbolje*.Po njima umiru i bivaju ubijeni i izbodeni samo oni koji su na mestu zločina bili slučajno a ustvari su išli po jogurt i pavlaku,samo dobroćudni,oni koji su išli u muzičku školu i imali lep rukopis posle ih društvo malo iskvarilo ali bilo je teško vreme šta ćeš...takodje su svi bili dobri drugovi,uvek spremni da pomognu prijatelju u nevolji.

Suptilan način da sagovorniku saopštiš činjenicu da je idiot.

Preokret u životu jedne nolajferke. Mamina dušica čiji je svet bio ograničen na jedan monitor rešila je da iz papuča stane na štikle (i srga se niz stepenice ispolivavši se prvi put naručenim mohitoom). Ćera je rešila da iskoristi znanje koje je nakupila dok je s ćaletom pratila na teletekstu bugarsku beton ligu, grizući do krvi nokte koji su već odrezani do polovine. Ona će, kao deo taktike zavođenja, prokomentarisati loš nastup Bdina, i kako je trebalo da odigra na Sitomir, spustivši majicu taman toliko da do izražaja dođu njene napupele grudi i zavrte mozak zagorelom lokalnom sportisti. Majka želi da umre od sreće, njena srećica je konačno uvidela svoj potencijal da bude prva mačka u gradu i izvršila transformaciju u stilu "upoznah fredi princa džuniora, i on me dotera za opkladu u ribu i po". Otac razmišlja gde li je zaturio pušku i razmišlja da stavi mlađu ćerčicu u kavez, bar dok on ne umre, ili možda malo posle toga. A ona, sva nezgrapna, pravi prve bebeće korake ka životinjskom carstvu da postane predvodnica tigrica i ledena žena zmija. Kompjuter? Šta je to? Naći će ona novu igračku, da malo promeni položaj iz sedećeg u klečeći. Šta sad, nije imala propisnu cuclu od svoje prve godine. Večeras, ona ulazi u klub, i rešena je da vidi ono što je zanima, i da ga osvoji.

Tako mala stvar, uglavnom neki drveni kočić, kamen ili neki betonski blok. Na ovakom malom mestu nastaju najveća krvoprolića u Srbiji. Uglavnom se pokače komšije ,a ponekad i rođaci.

Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.

Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.

Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.

Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.

Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.