Sve one informacije bez kojih bi nam život bio mnogo srećniji...

BONTON (Mokrenjažni)
1. PRAVILO - Ako u toaletu (pretpostavljajuci optimisticno da se nužda vrši u istom), postoji više od dva pisoara muškarac bi trebalo da zauzme najudaljeniji pisoar od mogućeg prisutnog delatnika time poštujući njegovu provatnost...Što povlači za sobom 2. Pravilo.
2. PRAVILO – Ako u toaletu postoji više od dva pisoara uvek treba izabrati krajnji kako ne bi dolazilo do zabune kada neka osoba udje, a vi ste recimo na srednjem pisoaru od tri prisutna.
3. PRAVILO – Je vrlo nepopularno, jer uključuje toliko omraženo pranje ruku. DA! Ruke treba prati posle SVAKE nužde, to nije sramota, to je prosvećenost.
4. PRAVILO – Korišćenje ubrusa je uz pranje ruku takodje jedan od tabua kod nas. Ubrus koristiti i bacati U KANTU (ako ima ubrusa, ako nema, otici u zenski i pozajmiti bez virenja).
5. PRAVILO - Ciljanje je posebna i najveća oblast u mokrenju jer uključuje mnoge varijable koje utiču da se ono adekvatno sprovede, a to su:
• Starost, količina alkohola u krvi, stepen šabanizma, mane vida, nedostatak svetlosti, bolesti. Po Bontonu, ciljati u šolju/pisoar/drvo/rupu (u zemlji).
Eto, nadam se da vam je ovo pomoglo da savladate teškoće koje sa sobom nosi čuveni Kec.
6. PRAVILO - Ne pišati u bazen, sem u slučaju kada imaš ispod 3 godine.

Jedan primerak je završio srednju školu. Srećan. Svet je njegov. Fakultet će biti samo još jedna od prepona na životnoj trci.
Upisuje pravni fakultet. Upoznaje čari studentskog bitisanja. Mesec, dva, godinu dana čini mu se da je konačno prodisao i progledao dok opet ustaje mamuran, planirajući sledeće opraštanje od mozga.
Pritisak roditelja, griža savesti. Ubeđuje sebe da je klica zrelosti nadomak potpunog klijanja. Pljuje želudačnu kiselinu, ispijajući sedam kafa na dan, namigujući promoterkama koje dele energetska pića, sve dok kofein ne savlada i poslednji osećaj umora. Knjige su sve glomaznije a oči nabrekle.
Odlazi kući. Drkaju ga da je neradnik i propali student, iako je počeo sve da daje u roku. Pomišlja da će biti kurac, sve dok ne završi. Čvrsto je rešio.
Još ispit do kraja. Posmatra brucoše i više im ne zavidi. Žali ih. Zna koliko će ispišati krvi. On sada piša kristalno čisto, gord kao lovački pas sa podignutom jednom nogom.
Nije sebi dopustio ni da proslavi pretposlednji ispit. U trenutku dok mu je vraćan indeks sa upisanom ocenom, ocenom posle koje više neće doći nijedna, video je sebe kako na cilju kida ukrasnu traku. Svet je opet njegov, možda.

Najteža stvar na svetu. Ono što znaš, i ono na šta si navikao nekome je dovoljno za ceo život. Lepo je, toplo i ušuškano. I tu si siguran. Međutim kada u tebi čuči đavo i kada si vrele krvi, i kada sve ono oko tebe uspe to da potisne, nalaziš se u agonalnom stanju. Ponekad ti se učini da vidiš novi horizont, sunce nekog drugog neba, ali, baš kao u snu, sve brzo zaboraviš, ali osećanje ostane.
Ovakve osobe često na sebe navlače podozrenje okoline, jer su u stalnoj potrazi za sentimentom koji im je dao to nešto više, a zatim iščezao poput Avalona u magli, tako da se svima čini da nešto izmišljaju, da troše vreme jureći nerazumne snove i fantome umesto da se (u mom slučaju) udaju, imaju decu, ukrote i smire, naprave svoje male, sigurne kućice i postanu puževi. A čak i taj pužić će se sa gorčinom sećati da je mogao biti lav(ica).
Baš zbog tog pritiska rečne struje okoline, mnogi vide obrise novog horizonta, ali samo najuporniji njime koračaju, svesni da su platili svaki korak krvlju, ali podignute glave.

U očima naših prapredaka iz doba plemenskih zajednica je to bio jack pot, stvar koju nalazi jedan u milion lovaca. Stvar koja je, na duži vremenski period, obezbjedjivala njegovoj porodici hranu, odjeću, samim tim i opstanak, a njemu period lagodnog života, bez izlaganja hladnoći, kiši, snijegu kao i borbe sa divljim zvijerima. Pored materijalne koristi, postojala je i ona društvena. Naprasno je postao najbolji drug i omiljeni gost svih u plemenu, koji uvijek donosi na poklon mamutovsku šniclu ili rebra. Lokalni vrač bi ga nazivao ,, Onaj koga bogovi vole".
Ali, tada se govorilo ,,nema mesa bez koplja" (jer još nisu znali za ´leb i motiku) pa je taj iznenenadni dobitak vrlo brzo postajao izvor nesreće i bola. U boljem slučaju su vukovi, sabljozubi tigrovi i njima slične karakondžule, privučene samrtnom rikom mamuta i mirisom krvi koju je lovac pustio plijenu, napadale (ne)sretnika i, ili ga osakatile ili ga ubile i time i njegovu porodicu osudile na sporu smrt od gladi i zime. U gorem, mamut je možda umirao od antraksa, ebole ili neke gadne boleščine, pa bi se celo pleme zarazilo i nestalo.

Uf, kad se samo setim. Nijedno klanje nije moglo da prođe bez mene. Ćale me zove sabajle da ustanem, a ja tu noć uopšte ni ne spavam. Dođu ljudi, nalije se svima po ljuta, iznese se meze što smo sušili prošle godine, mlad sir... Posle toga pravac svi u obor. Mi izvlačimo svinju iz obora, a braša je derne u glavu čekićem i zabode nož u gronik. Krvi šiklja na sve strane, jadna svinja zapomaže, a mojoj sreći nema kraja što sam deo takvog odabranog društva. Dok se creva vade, ja tu posebno obratim pažnju, ko zna, možda ću ja jedan dan naslediti to mesto, i biti počastvovan da svinju prvo rasparam, a onda joj povadim sve organe. Polutke se donose na sto, meni dodaju nož, naravno najtuplji. Znam šta mi sleduje, ono zbog čega prethodnu noć nisam oka sklopio, ono što se čeka jednom godišnje... Majstor odvaja meso, a meni daje tablu masne slanine da od nje napravim što sličnije čvarke. Dajem sve od sebe, ne trepćem. Iz pozadine se čuje: "Gledaj mali što je vredan, prava momčina!", a meni srce puno...

Opis osobe poznate po ekscesima i ludiranju. To je ona vrsta ljudi koje ne možeš da pogledaš, a da ne razvučeš jedan uho-uho kez.
Ostali su ti u pamćenju zbog 'vatanja striptizete u kavezu za ušnu resu, trčanja oko policajca dok pokušava da ga legitimiše, nasrtanja na svaku devojku sa rečima "O'š mi mesiš 'lebac sutra?" i slične gluposti.

Svojvstveni blokatori razumnog ponašanja koji samo svojom vizuelnom pojavom evociraju gore spomenute uspomene i teraju na smeh. Onaj smeh koji ne bira ni mesto ni vreme ni priliku...

Isto što i tražiti dlaku u jajetu.

Jedini lik u društvu koji ima devojku ili ženu koja ga teroriše, brani mu da pije, da bude sa drugim devojkama a čak i da više vremena provodi sa drugovima nego s njom. Razlog zbog kog je on i dalje s njom u vezi i nosi ovaj sramotni nadimak nije poznat.

Veoma česta pojava u američkim filmovima. Iako je u stvarnosti samo 10% osoba levoruko, šanse da serijski ubica u nekom filmu bude levoruk su znatno veće. Ta će osobina naravno uvijek biti ključna pri identifikaciji ubice.

Vrhunac radnog staza svakog profesora je kada nauci nesto novo od svojih djaka...A inace to uglavnom sledi iz postavljenog "lakog pitanja"...

fenomen užurbanog postizavanja dnevnog rasporeda posete slavama.
dan je obavezno neradan jer se kreće sabajle u pohod jutrenja kod prvog domaćina kod koga se služi obilan slavski doručak. uz napomenu da se ima gomila poseta na spisku, ždere se munjevito i davi koskama, ne gubeći vreme na relaksiranu konverzaciju.
planiran itenerar se ostvaruje u hodu i sledeći u nizu već sa vrata nudi posluženje, gomila hrane sručava se niz grlo i podmazuje dobrom kapljicom. faza popuštanja kaiša i otromboljavanja stomaka ostavlja prostora za nove količine žderišta. već otežanog daha kuca se na nova vrata i ekspresno seda za sto, gde se organskim bontonom hrana kida prstima i odgrizaju pečenja neandartalski strastno. tek podne, a toliko njih čeka pražnjenje tanjira. sa sve poklon kesama hita se na nova odredišta prehrambene svete konzumacije.
na svećama se podgrevaju podvarci i supe. žito se jede kutlačama. vino cuga kao da su prisutni vampiri Hristove krvi. što više, da se neko ne uvredi. vazduh osveštan teškim parfemima i zapaljivim dahom visokog alkoholnog promila.
kao da se prave višegodišnje rezerve masnog tkiva pred vekove gladi, hrana se procesuje u slavskoj sukcesiji.

Sitacije koje su dobile naziv po tipu emisija koji namešta scenario radi komičnosti situacije. Upravo takve situacije se često dešavaju i u stvarnom životu i izazivaju salve smeha i prijatne uspomene, jedino ostaje žal što kraj sebe nismo imali neku svoju "skrivenu kameru" da to i ovekovečimo.

Vrlo labilna (nazalost ne uvijek)mladost podlozna raznim uticajima,koji su ponekad potpuno normalan adolescentski period,a ponekad imbecilno pretjerivanje.
Danas postoji termin i pravi gotik koji se odnosi na pokret nastao u Londonu(a gdje bi drugo)krajem sedamdesetih,kojeg su pokrenuli Siouxie and the Banshees,Bauhaus,And Also The Trees,The Cure,onda i Christian Death(ameri)i drugi,a kasnije ga promovisali Sisters Of Mercy,Nine Inch Nails,cak i David Bowie(ne kazem da je on goticar)kao i Depeche Mode(takodje),i slicni,bio je to jedan odlican pravac potpuno cudnih muzicara koji nisu isli na sokantnost ili seksualne atribute vec melodiju,poeziju koja je cinila tekst mnogih od njih i muziku generalno jer im je to i bio cilj.
Ono sto je danas poznato kao gotik je armada nekih govana koji misle da je smisao svega biti tuzan i pricati o krvi,smrti,besmrtnosti,vjecnosti i patnji.I seksu,sto dovodi u konflikt sa starijim gotikom,pokazujuci koliko su isprazni.Kad im neko kaze da je sve to emo,oni se uvrijede iako ne znaju da pokazu kako to NIJE emo.Moderni gotik je nista drugo nego sund za narodne mase,industrijska potrosna roba dostupna svim koji svojom jednostavnoscu teze za dubinom prije dubine.

Igra reči, čiji je cilj da oraspoloži blisku osobu, koja je iz nekog razloga u bedaku.

Izraz poslije koga slijedi molba za uslugu u Crnu Goru...

Naročita vrsta puške na komprimovani vazduh, kamuflirana u običan kišobran a namenjena tajnim smaknućima. Izum KGB. Kao municiju koristi šuplje kuglice izrađene od legure platine i iridijuma a ispunjene otrovom RICIN, izbušene s dve jedva vidljive rupe (0.35 mm). Te rupice su začepljene naročitom šećernom masom koja ih zatvara a topi se na temperaturi od 37°C (temperatura ljudskog tela) i time omogućava prodor otrova u ljudski organizam. Inače prečnik (kalibar) ovih kuglica nije veći od kuglice kakvu imaju obične hemijske olovke i iznosi 1.52 mm.

...Georgi Ivanov Markov (1.3.1929. Sofija - 11.9.1978. London), bugarski pisac, novinar i disidentski intelektualac, kome su izvesna dela zabranjena zbog komunističkog rezima, prebegao je u London jer ga je bugarski sud osudio na zatvor zbog izdaje drzave. Time je postao meta bugarske tajne sluzbe DS odnosno KGB...

Tmurnog londonskog jutra sedmog septembra 1978. , dok je prelazio most Waterloo na reci Temzi priblizavajući se autobuskoj stanici, Markovu je s leđa prišao tipično britanski odeven gospodin i kao slučajno ga dotakao vrhom kišobrana po listu leve noge a onda se ljubazno izvinuo i otišao. Markov je osetio bol sličan ubodu insekta. U bolnici mu je dijagnostifikovano trovanje krvi nepoznatom supstancom. Umro je posle tri dana.

Zadnja opomena, crveni karton u svetu svinja, telića i swatkih mawenih jaganjaca.

Mnoge životinje su tokom vremena razvile fobiju od tog roštiljskog elementa i jako rano završile u ludnici a kasnije... klanica je bila neizbežna. Mada, neke su se i folirale pa su namerno išle da konkurišu u Juhor i Matijević. Jer bolje da je zakolju nego da im se posle smrti smeju. Zna se ko ide na kolac. Samo onaj najgori ološ i gojazni.
Kao što su i ljudi od krvi i mesa tako i one imaju osećanja. Čak i one ostarele domaće životinje iako znaju da nema šanse da na tome završe i one su plašile ali i opominjali svoje mladunce kako da se ponašaju u štali, na livadi da im ne bi doš'o čika sa močugom.

Međutim, kokoške lude za njim, lude u pizdu materinu. One jedva čekaju da se nataknu i bole ih dupe šta će ostale svinje i krave da kažu. Njima je nekad i ušlo nešto a šta je sa njima, šta? Mislim, kurac od pevca se ne računa. Čim ti njemu ne vidiš da mu se mlatara nešto između nogu nema od toga ništa. I posle ne vole šipku? Čim se one mlate pola sata posle klanja zamisli kolko su ga željne, jebote.

Ljudi mnogo vole da se slikaju. Tu ne bi bilo mnogo problema, da ne nose te aparate za slikanje gde stignu. Nekako je u krvi onog ko ima taj aparat da skljoca gde stigne, tako da sa slika pravljenih na nekoj zurki ili pijanki, moze i bez gledanja imena slike, ladno utvrditi kad je pocetak, a kad kraj. Na pocetku su nasmejana i "gledam pravo, ispadam kako treba" lica, a na kraju, ne zna se ko je kog uvhvatio. Grle se ljudi, pevaju (a na slici se vidi da samo zevaju) i pojavljuju se veoma zanimljiva lica.
Jedno od njih je i "lokalni alkos poluanfas". Iako se na nekim slikama vidi da je doticni vlasnik lica bio cilj slike, on nikad ne gleda gde treba. Nit, uopste zna gde gleda. Jedno oko je zatvoreno, a ponekad i oba (zbog zaslepjujuceg efekta blica), kosa rascupana, lice ili bledo ili crveno, u zavisnosti od sklonosti osobe ka alkoholu i vrsti alkohola.
Zato nije ni cudno da te slike vole da gledaju i da ih pokazuju levim osobama, samo trezvenjaci, fotograf i leve osobe.
"Lokalni alkos poluanfas" moze da zivi i bez njih.

Jako neugodna situacija. Ni napred, ni nazad. Strela ti prvo nanese ozbiljnu povredu, a onda postaje tvoj odbrambeni mehanizam, ne dozvoljava da isteče previše krvi, drži vodu. Teško da možeš naći rešenje, sem ako nisi srednjevekovni ratnik iz filma pa stegneš zube, prelomiš rukama strelu i nastaviš da udaraš po neprijateljskoj sili. Naravno postoji mogućnost da je vrh strele zatrovan, što može praviti problem. Neka plemena, posebno ona sa američkog kontinenta često koriste otrove i nanose ih na vrhove strela. Nekako se uvek namesti da one glavne likove u takvoj situaciji smrt zaobidje, valjda baš oni imaju jak organizam koji izdrži dovoljno dugo, taman toliko da ih pronadje neki usamljeni starac koji ih izleči. Nešto što je mnogo gore od strele u grudima je strela u ledjima. Slično kao nož u ledja. Tu čak ni režiseri ovakvih filmova nisu našli rešenje, pa njihovi heroji umiru. Tu jednostavno nema leka, nije moguće prelomiti strelu koja se našla u ledjima. Ledja su potpuno bez zaštite, jer njima ne može da pridje baš svako.