Kratkoća seksualnog sinaptičko-transmiterskog vatrometa, paralitičke otupavelosti čula i potpunog delirijuma smislenih moždanih procesa za vreme jebačke cerebralne levitacije je drevna evoluciona tekovina. Filozofska, poetska i umetničko-vizuelna lepota kratkog seksa je u tome da se skraćivanjem vremena koitovanja eksponencijalno smanjuje verovatnoća da vam neka velika mačka raspara muda, kurčić u erekciji sa sve ostatkom zgrčenog korpusa obeznanjenog seksualnom opštom anestezijom.

Sada, kada istrgosmo čitava muda iz evolucijskih kandži započela je borba za svaku sekundu odlaganja postejakulatornog nokdauna. Ovo radimo delom zbog nas samih i tovljenja uvek gladne mačoističke ale, a delom zbog žena, kako bi njima makar za promil povećali ionako beznadežno malu verovatnoću doživljavanja neisfoliranog orgazma.

Rešavanju ovog globalnog problema posvetio se vasceli ljudski rod. Tu su beli i crni magovi, jogatori, harekrišnatori i meditatori, balzameri, gatare, hemičari i farmaceuti, Chicken sexeri, uzgajivači matica i albino tigrova, planeri orgija, kondom testeri, lovci na nosoroge, rašljari, urinatori, gladijatori, atom cepatori i naravno ostatak normalnog sveta.

Iz šarenila gomile zahvaćene groznicom potrage za svetim gralom tridesetominutnog seksa proizišlo je na stotine recepata, vradžbina i tehnika. Sve navedene tehnike i recepte možete probati, ili ste ih već bezuspešno probali, kod kuće sa svojom partnerkom ili sa svojim furundžijom, ali nije zgoreg pročitati ovaj sublimat prikupljenog milenijumskog znanja na temu kako zajebati evolucijske čipove i postati evolucioni jeretik - jebač maratonac. Ukoliko uspete u ovome jedina neželjena pojava koja vam se može desiti je da vaša partnerk odgleda tursku seriju dok se vi negde u pozadini bacakate u znoju ili da vam furundžija završi na ortopediji sa diskus hernijom za koju ćete morati dati smisleno objašnjenje.

Jedini čovek u Srbiji ovlašćen da drži i pravosalvni katehizis i seksualno obrazovanje. Jedino ga jebe ovo građansko vaspitanje i logika uopšte.

Čak može i istovremeno da predaje i jedno i drugo:

Muzičko obrazovanje u Srbiji je slabo, a retko se viđa kod nekoga, sad, svako ima svoje ukuse, ali to ide nešto ovako...Rodimo se svi lepo, izađemo, okupamo se, i onda već prvih dana ćale pršti narodnjake na radiju da pokaže sreću svima u komšiluku, tu naravno, do neke 9. godine, u sebi pevušimo neku melodiju Brenine pesme koja se vrtela tog dana, možda i nekoga drugog, ali ko nas pita?Ne znamo ni ko peva, ni tekst ni ništa, samo zuji po glavi...Posle 9. sve se pobuta, dođu komšije i puste nam neke crnce, niti znamo ko, niti šta ni o čemu peva, kako bi rekli, "repuje", to je bio taj rep, nešto na engleskom što su svi slušali, morao je svaki telefon da ima barem po 15 pesama Eminema i 50-centa, to je pljuštalo samo tako, nismo ni za slušalice znali, naravno, pričamo o deci 1995 pa nadalje, ovi naši "matori" su sve po TV-u kupili, slušali, isto pevušali i zezali se...Onda tu naravno, postoje dva scenarija, šta sad?E pa, moš' da se desi ili da se ostane na toj monotonoj "mejnstrim" muzici, ili lepo od komšije ili ćala da se čuje ta legendarna "Čorba"...Tu sve počinje, rokenrol nas ispunjava nekim buntom, ko šiša one crnce, imali smo majice moćnoga Bore, kao svetac da nam je bio, tu onda kad smo stariji dođu i ostale stvari, dođu Divlje Jagode, Azra, Blockout i tako to, onda kreće naravno blještanje Pepersa, Flojda i Kvina, ROK je tu, naravno, osećamo se nedodirljivo dok vrvi u kući "Šajn on ju krejzi dajmend" i dok nas Kult obasjava "Hir kams de rejn", Ozi nam dade Ludi voz a Pepersi "Adersajd", sve to u fulu sa starkama dok se ponosno bečimo svim "ciglama"...Poslednje za šta se ikad može zalepiti u zemlji Srbiji jeste metal, po rečima malih homofoba:"To su one sekte što krešte i derAJU se dok vole Djavola i drmaju gitaru", eh, sve to počne jednog dana kada se slučajno upali "Ran tu d hils", to promeni život, ode u pamćenje, pa neka me "hevi" nosi dokle može, onda tu dođe starija Metalika i osvetli nas svojim "trešem", posle se priključi Araja sa Slejerom, Skot sa Antraxom, to je već neka "treša" od koje dobijemo težak slučaj "glavodrmalice", posle kreće Blek, Det i tako tome slično, onome kome poštovano "dokurće" i metal i rok, slušaće ili pank ili pop-pank, kako god, boleće ga sve i svašta za sve nas, bilo da pali Eksplojtede ili Tri Dejz grejs, on će samo da stoji u sobi i zamišlja:"NIŠTA", eh, tako je to, onda kod ženskog pola ima sve i svašta, njihov POP okreće svakog muzičara u grobu, ali, šta se može, ko odustane od svega ima svoje DJ-eve, pa neka se drogira do mile volje dok sluša neki "loop" od 15 sati DRM DRM DRM...Takođe da pomenemo katastrofu koja je uništila muziku zauvek, to je poznati Džastin Biber, u svakome društvu, samo je dovoljno reći da ga mrzite i svi se vole međusobno, šta god slušali, on je više odmogao muzici nego što je Mao Cedung doprineo bilo kom režimu...Naravno, sve je to deo odrastanja, neko će se možda baviti muzikom, neko će kupiti akustičnu gitaru za "Dž" i počeće da svira onako, akord po akord, dan po dan, da se muči kako ne izlazi napolje, nekad će da i da kaže da mu je "Babi 40 dana", da ne bude da je štreber, ako razumete...A neki će klinci da se naduvaju pa da smišljaju rime brže nego što ti se smrzne jezik u Sibiru, onda će da dođe neko ko će ga načiniti internom zvezdom, hit po hit, sve na istoj frekvenciji, na istom ritmu, iste tematike, dok se profesori muzičkog udaraju po glavi, "Gde pogrešiše"...

Jedina kazna za ličnosti američkog zvezdanog neba. Sankcija za sve njihove izlive razmaženosti, debilizma i zavinosti o opijatima. Ko prizna, dobije 30 dana društveno korisnog rada, i svi zadovoljni. Mo'š misliti Lindzi Lohan vozila pijana i čvrknula babu, pa priznalo dete, neće na robiju valjda. Zato tamo neki Dzon Smit jadničak za isto delo prvo na robiju, pa kad izadje dva posla radi, kazni da se naplaća. Prvo na skelu da se zidje, pa posle na traku da se sortiraju šarafi i matice.
Jebeš ga, ali zakon je za sve isti. Ko misli da je društveno korisni rad pičkin dim sigurno se prevario...

Kol'ko iritantna reč, je l' da?

Elem, verovatno se pitate - a pored onog standardnog "ZAŠTO sam u subotu uveče na gajbi i buljim u jebeni ekran od kompjutera 'mesto da sam u klabingu k'o deky_aod?" - kakva je sad to hipsterska novotarija i za koji mogući kurac jednom Srbinu može biti od koristi da zna bilo šta o istoj? Ovaj tekst nudi nedvosmislen, doduše subjektivan odgovor na to nimalo svakodnevno pitanje i ujedno služi kao informator potencijalnim interesentima, naravno ukoliko ih uopšte bude bilo. A i pisac ovih redova vrlo dobro ZNA zašto bleji pred ekranom svog laptopa u subotu uveče, pa i da mu malo proleti vreme...

Razume se, pomenuti cenjeni autor se nada da je međ' vama subotarima sila koja pokreće naš nebeski narod (doduše NE i ekonomiju istog; prim.prev) i dalje u onoj optimalno-funkcionalnoj količini da po završteku čitanja predstojećih par informacija u vezi sa naslovnim pojmom, broj eventualnih zainteresovanih ostane na popularnom "jajetu", da ne kažem "nularici". Na tome vam se on ovom prilikom i unapred zahvaljuje.

Ipak, ne treba se osećati prozvanim pre vremena. Pojava iz naslova je, pre svega, namenjena urbano-hipsterskoj ženskoj deci urbano-hipsterskih roditeljskih parova, jer je, naime, i sâma nastala procesom tzv. urbano-hipsterizacije plave planete...a onda i Srbije, jer smo, hteli mi to ili ne, delom iste...tj. barem do te od Svevišnjeg na zadatak nam ostavljene kolonizacije Jupiterovog meseca Evrope, 4000 kusur-i-neke godine. Dakle, odahnite vi što ste trknuli po kofer.

Elem, logikom vođen čovek bi satima mogao da lupa glavu u pokušaju da otkrije neko iole suvislo značenje iza spoje pomenute dve, inače, relativno ortodoksne umetničke kategorije (džez koliko-toliko, balet...pa, dobro, ima onih i koji sa njojzi koketiradu), ali ja ću mu odmah sačuvati dragoceno vreme i reći da je džez-balet zapravo jedna klasična mamipara kojom se, na kontu lukavo servirane ideje miksa "sporta&plesa", "fizičkog&duhovnog" i "mogućnosti da Vaše dete pronađe umetnika u sebi", naivno-glupim roditeljima iz više srednje ili visoke klase nudi debilizovana i prilično paprena vanobrazovna aktivnost za njihove eventualno podgojene buržoazne kćerke, mlade hipsterke u povoju. Ukoliko su keva&ćale još i bolidi koji su u fazonu "Naša Maristela je drugačija od drugih devojčica/Naša Semiramida je rođena balerina!", jednogodišnji paket časova se uplaćuje brzinom kojom penzioneri nagrnu u prazno vozilo GSP-a na njegovoj početnoj stanici.

I dok prosečna srpska ženska čeljad tradicionalno ide na gimnastiku, atletiku, odbojku, pohađa muzičku školu ili igra u nekom folklornom ansamblu, pomenute male buržujke, poznate po tome "što nigde ne mogu da se uklope" a možda i zato što od, fazon, 5.og razreda osnovne šetaju sa jebenom Luj Viton tašnicom na velikim odmorima, petkom i(li) subotom odlaze u, pajsad, STUDIO DŽEZ-BALETA (imena mogu originalno varirati od onih "Fantastiko" i "Arabeska" do onih nešto konkretnijih u smislu onoga kako mamicin i taticin novac nestane u njima, kao na primer "Magiko" ili "Puf") gde ih potrošene i raspolovačene ex-balerine - što već spada u kategoriju onih kojima je usled trenja prvo stradala pička pa tek onda zglobovi i prsti na nogama; prim.iz.iskustva. - šatro uče da se "izraze pokretom" ili šta-ti-ja-već-znam, što individualno, što grupno, al' bitno da je uz Bijonse ili onu majmunicu što laje dok peva. Ono, na pravi balet liči koliko jedna Dačia na pravi auto - liči, jebiga, al' nije auto. "Džez" deo i da ne pominjemo...

Šta? Imate potencijalno gojaznu razmaženu ćerku, a ona 2 slobodna sata između privatnog časa engleskog i termina kod manikira? I još se zove Ana-Marija-Atina?? E, onda je džez-balet prava stvar za vaš novčanik!

Nešto što i nije baš za pohvaliti se.

Posao koji je sigurno dobro plaćen, ali ga treba raditi i ćutati, a ne kurčiti se puno jer ono što dizajniraš za nju i u šta je oblačiš je jedno najobičnije đubre, sranje, glupost i nebuloza. Sve što treba u principu da uradiš za nju ne zahteva nikakvo kreatorsko znanje, nego da te ukenja da se uvališ u kombinaciju, a onda joj samo predlažeš neke boleščine i ona će se primiti da nosi to na sebi jer je i sama umobolna.

Naravno, da sve ne prođe nezapaženo potrudiće se naše novine koje imaju fešn rubrike, pa će te sigurno pomenuti jer si naše gore list, a popeo si se toliko visoko na lestvici glamura, da si u poziciji da oblačiš pevačicu koja je iz nepoznatih razloga toliko popularna, te odmah, u istom trenutku, postaješ najbolji kreator u ovoj našoj maloj, ali modnim tokovima dobro potkovanoj državi.

Na kraju kada joj dosadiš, jer i nad bolesnikom postoji psihopata, vraćaš se u Srbiju da gostuješ kod Sneki Dakić, Jelene Bačić Alimpičić, malo oblačiš Mileta Kitića, Jelenu Karleušu, Ekrema, Voju Nedeljkovića, neke fudbalere u usponu i tako još par nekih paćenika koji misle da su dovođenjem tebe i Mikija Panjkovića u svoj tim stilista, uspeli da se otrgnu iz naše zatucane sredine i svojim izgledom donesu dašak Bolivuda na ulice Beograda.

Ultra-mega-giga događaj koji se koristi kao dokaz da je na nečijoj svadbi bila ludnica od igranke. Najveći stepen veselja i uspešnosti jedne svadbe koja će se pamtiti dok ih smrt ne rastavi.

U svakom žitu ima kukolja, rekle bi babe. Tebe poslovođa smatra za jedini kukolj u svom žitu, pa na sve načine pokušava da te istrebi iz istog, ako me razumeš.
Ja znam razlog za to ponašanje. On je već mator, vršnjak ga slabo služi, a kada im se poklope termini i tada je go kurac na bicikli, proćelav je, žena mu ne da, a ja je razumem. Ne bih mu ni ja dao, da sam na njenom mestu. Slepac, slepi. Jebem ga usta. Druka te kod gazde, beleži svako zakašnjenje, čak i kada je opravdano. Ne treba to trpeti. Nemoj da ga izmlatiš, sramota je tući starije ljude, ako nije stariji, onda je malouman, pa je opet gre'ota. Napuši ga, istresi sve iz sebe, ko ga jebe, nećeš na svadbu da ga zoveš... Kad ovo učiniš, bićeš automatski isteran sa posla, ispašćeš džukela, a za neke što moraju da ćute, jebiga, 'rane dvoje usta kod kuće, bićeš heroj. Više nećeš gledati njegovo pogano lice, a u firmu nećeš moći ni da se vratiš, pa makar gazda bio furundžija koji ti predlaže seks na njegovoj jahti. Zatvorićeš vrata guzicom, bratić.

Češkanje kose je zanimljiva pojava obavlja se nesvesno ali sa uživanjem i pretvara se vremenom u mehanizam – naviku bez koje se, čini vam se, ne može. Dokaz je nezrele, sanjalačke osobe, koje je negde u svom svetu čačkanja, vrtenja, uvijanja (u zavisnosti od dužine ili oblika kose) i češkanja prstiju. Svaka osoba će po pravilu to raditi dok se ne pojavi druga osoba u njenom životu i postaviti mu jasan ultimatum: “ili ja ili čačkanje kose – BIRAJ?!”. Tehnika češkanja prstiju je ona koju ja koristim još od malih prstiju pa sve do danas. Pramen kose obuhvatim kažiprstom koji je malo potpomognut palcem, onda pomeram srednji prst gore dole i tarim ga o vrh pramena kose domalim prstom koji praktično radi na smenu sa srednjim, stvarajući prijatno trenje. Pogodite koji prst je neupotrebljen sto će reći van ove igre?
Stajao je tako Mali Prst po strani, kao večita rezerva na klupi i kojeg trener ni ne primećuje. Srednji i Domali su se konstantno češkali a ostala dva su bar učestvovala u akciji a on je štrčao prazan i neupotrebljiv. Osećao se suvišnim polako postajao lenj i nezainteresovan za bilo šta a sve vreme ga je mučila zavist koja se polako pretvarala u patnju. Ali vremenom su ostali prsti prestali da uživaju u ovom tretmanu, drugovi Srednji i Domali se više nisu osećali prijatno zbog češkanja, to više nije bilo zadovoljstvo nego nešto na šta prosto treba da se naviknu, dok su se na drugoj strani drugovi Palac i Kažiprst žalili na bol i kočenja usled nezgodnog položaja koji su trpeli. Povremene pauze kada je vlasnik morao da urinira, bile su tako male da nisu bile dovoljne za bilo kakvo razmrdavanje ili raščeškavanje. Mali Prst je shvatio da je pošteđen muka, osetio se uzvišenim i posebnim. No, sve je to trajalo kratko. U njemu se ubrzo javio bunt. Govorio je drugovima da tome neće biti kraja I da ih gazda koristi i izrabljuje. Oni su bili suviše gordi da to priznaju i govorili su mu da iz njega izbija ljubomora i zavist : "Krivo ti je što ne učestvuješ u ovoj zabavi” govorili su ali skoro plačnim glasom koji je odražavao patnju i nezadovoljstvo. Mali Prst nije mogao ništa da učini. Drugovi su služili sistemu, održavali su nezrelu mašineriju bežanja od stvarnog sveta, radeći mukotrpan posao koji nije donosio nikakvu dobit niti zadovoljstvo a proizvod njihovog rada je bio užasan. Moć podsvesne želje njihovog vlasnika terala ih je na dalju proizvodnju češkanja, koja je sve više rasla, sa još boljim rezultatima, i još više podsticala vlasnika da nastavi sa proizvodnjom,sve većom silinom. Znali su da uništavaju svog gazdu i time rade i na svom uništavanju. Uzalud je Mali Prst podsticao na štrajk. Otvorio je sindikat i pokušao da stupi u vezu sa Palcem čija svest jos uvek nije bila skroz pomućena. Ali, avaj, do njega se nije moglo doći jer su sve veze bile prekinute. Između njih su uvek stajali slepi subjekti proizvodnje češkanja spremni da skoče na novu zapovest i za nove radne zadatke. Sada mu ih je bilo žao. A onda je odjednom sve stalo, točkovi njihove mašinerije su se prestali okretati i kao da je neko povukao polugu mehanizam je stao. Našli su se u nekoj drugoj kosi, dugačkoj loknastoj i u početku stidljivo a kasnije sve odlučnije, složno i sa ogromnim entuzijazmom počeli da rade na svim oblicima uvijanja, vrtenja, českanja, gladjenja…
Pređašnji posao obavljali su još u nekoliko navrata, ali vrlo kratko, neorganizovano i bezvoljno otaljavali posao i to sve sa nekom čudnom tenzijom i potpuno svesni apsurda takvog načina proizvodnje. . Onda je sve sasvim prestalo a novi posao koji je bio tako raznovrstan i inspirativan i čiji je proizvod donosio opštu dobit, kako vlasniku tako i njegovim radnicima, uzeo je maha.
Mali Prst je jednog takvog dana u novom sistemu, sa novim doživljajem sloboda i prava i novom načinu proizvodnje (lokničarskom globalizmu), zasluženo sjajno obavljenog posla, disao punim plućima, kad odjednom neka ga neočekivana sila zabi u nekakav otvor, u nekakvu voštanu tvar koja je curela i on se sledećeg trenutka haotično tresao gore-dole levo-desno pa u krug, boreći se za vazduh i pokušavajući da pokupi voštanu materiju i izađe sa sve njom na vazduh. Njegova sreća i sloboda trajala je kratko i on postade svestan da je upravo izašao iz Uha i da će neko sledeće vreme biti glavna i jedina poluga u novoj vrsti proizvodnje tzv. "čačkanja". “Ovo je rudarski posao!”, zaključi s nevericom.

Nekad je ovo bila moto reklama za "RONHIL" a sad je životna istina svakog pušača. Izađeš na trotoar zapališ cigaru, dok povučeš prvi dim više nisi sam.

Штиво које женска популација користи за едукацију и вагиналну манипулацију мушким родом. То је углавном литература препуна предрасуда и пустих снова, штампана на екстра квалитетном папиру и са сликама жена на које читатељка никада неће личити, као и сликама мушкараца на које њихове јаче половине никада неће личити.

Matematička formula kojom se precizno izračunava (ne)kvalitet groba kojeg bi dohvatili, u direktnoj proporciji sa kvantitetom piva.

Vaš broj godina/2 = maximum piva koje možete da popijete (0.33 l za one bez treninga) Takodje je to stanje kada bi ste (nesvesno) dohvatili debelu ciganku od 60 godina.
Matematicki, to izgleda ovako: x/2=y

Dalje, koren iz Y je minimalni broj piva sa kojima igra počinje. Takodje, to je stanje mozga gde i dalje gledate dobre ribe, a ignorišete skrnelje (što će se posle pokazati kao krucijalna greška)

Matematički predstavljeno: √y

Sve izmedju ta dva broja su promenljive granice koje sami sebi postavljate, u zavisnosti od velikog broja faktora.

U svom preuveličavanju, balavljenju na nekome i samosažavljevanju dovoljna je i uteha u vidu tapšanja po ramenu i ,,Smiri se ljudi gledaju'', a tebe je baš i briga što izgledaš kao pregažena čivava i frekvencija glasa ti dostiže rikanje bezobrazne magarčine. Uspela si da povežeš sve ono što ne valja u tvom životu, u jednoj rečenici, počev od toga što je poslednja knjiga koju si pročitala ,,Lizalica iz Uagadugua'' do toga da neko više neće baš toliko da ti čini, jer zapustila si se i iskreno ti mogu reći - smrdiš. Ova tragedija koju duboko osećaš je ipak bez kraja. Obasjala te viša sila ili kako bi hipsteri rekli karma i šuknuće ti ga u vidu najgmaznije osobe koja će više nego voljno iskoristiti tvoja nedaća. Ne žali se, sve je zasluženo.

To je jedan težak posao biti doktor. Dolaze raznorazne stranke sa raznim pričama, rođaci bolesnika, švalerke, žene, babuskere, Boško Despotović, sestre, nezadovoljni pacijenti, uvek neugodni bolesnici u svojim bolničkim posteljama i naravno džangrizavi prolaznici i kritičari institucije i profesije. Doktori primaju mito, sestre se jebu ko štuke, redovi kao ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, svi voze bemve dok se građani klackaju u fiatima, aparatura zastarela, nema klime, nema dovoljno ni sedalica u hodnicima kad je navala a pisani su građanski predlozi za stajalište na liniji 53 stvarno nema smisla niti kad je sneg niti kad je kiša niti nema zaštite od sunca a svi drugi u još gorim naseljima svi imaju nove tende na stajalištima i klime i nisu osuđeni na ariva lopovluk, privatne klinike mlate pare u nedostatku državne organizacije, farmakomafija, ništa ne može bez recepta, sve je skupo, nema ništa za džabe, doktori prepisuju ni sami ne znaju šta svako zna bolje od njih, gori su od prognoze, kreveti škripe a zavese prljave, sestre arogantne. Onda umre neko na operacionom stolu pa moraš da saopštiš familiji neće sigurno asistenti i sestre a znaju svi da jedu govna. To je najgora stvar kad nosiš čoveka na duši osim kad je neki namćor pa ako ti nije drago nije ti ni krivo. Pa onda ima slučajeva i kad nasrću i optužuju doktora da nije dovoljno uradio da je mogao nešto da učini pa mu prete porukama kao sudijama i sačekuju ga posle posla ili vode medijsku kampanju protiv njega i olajavaju gde god stignu a ponekad i ostave mrtvog goluba u zelenom džaku za đubre na terasi, kao predsedniku demokratske renesanse. Doktor je pokvaren, korumpiran, umišljen i neće da primi bez knjižice. Da čovek umire džaba mu ako nema overenu zdravstvenu ne gleda se isto onaj sa overenom i onaj sa neoverenom kao ni onaj sa skupljom odećom nego neko ko izgleda siromašan. Ona ambulantna kola po gradu samo stvaraju nervozu a pale sirene sigurno nekad samo da brže dođu na sladoled. Doktor mora da ima sedam očiju i da drži celu bolnicu pod svojom palicom, mora da se zna red i disciplina, da se pare štede, da zafali wc papira ali ne lekova, da se tačno zna šta se žrtvuje, šta su prioriteti i gde ima jeftin prašak za veš i da se gleda da se tečni sapuni kupuju samo na velikim akcijama da se zaduže ljudi samo da prate cene po marketima i profesionalnim radnjama, moraju sestre da se opominju ako su okna previše štrokava, prst mora da pređe svaku tačku, doktor mora da se prošeta po celoj ustanovi kao najokoreliji inspektor u restoranu da traži dlaku u jajetu, zovite pod hitno molere, popravite onu tamo utičnicu, tamo da se ispolira džogerom kao u kombank dvorani, kvaka da se pritegne sve da bude kao da drug Tito dolazi. Da se kupe oštrije makaze za sečenje creva, jači konac i veći frižider da ne mora svaki dan da se dopunjava staropramen jer to je nasušna potreba svakog doktora da mu se ne tresu prsti na operaciji. Da se kupe bolji kancelarijski računari i instaliraju najnovije igre. To je samo deo posla. Svi propusti moraju da se nature na nos od strane nekog direktora i doktor mora da stoji pola sata ukopan u kancelariji kao đak. Zato doktori često i puše i imaju oronuo izgled. Njihova deca su žrtve terora i odaju se porocima kao i njihove razvedene majke koje ne mogu da izdrže više od 5 godina sa doktorima kojima je posao važniji od kuće. Doktora jebu sa svih strana i niko ga ne razume, osim nekih pacijenata koji ga zovu na slavu a poneki put i završe u zatvoru sa Radoslavom Rakovićem. On spašava živote ali to nije dovoljno za njegovu familiju i njegovog oca generala koji ga je video kao ministra zdravlja. Ženu uopšte ne interesuje koliko je stomaka zašio samo je interesuje da sa drugaricama ide na tenis i plivanje a u džip nikad ni kap goriva jedinca je pretvorila u nesposobnjakovića koji nije talentovan ni za jedan sport a i ima klempave uši ne znam kako ga je rađala. Nju samo interesuje ljubav, da je otac tu a ona da ne plaća nikakvu cenu i ne polaže nikakvu žrtvu. Sestra živi u Londonu i sa njom nije u najboljim odnosima mada zna da govori protiv snaje tako da mu nekad bude drago. Ona radi za mnogo veću platu a završila je književnost, ona će hiljadu promeniti vera a on je patriota, jebeš pare, a sestra izrodila tri hindusa i to joj je život. Doktori ponekad odu na TV Happy u emisiju Posle ručka da pričaju sa dr Marićem seksologom i Vanjom Bulićem magaretom o gorućim problemima u državi i zdravstvu a na kraju se to okrene na priču kako je u Srbiji a kako u svetu. Doktori vode usamljen život i najbolji prijatelj im je viski i cigara ili tompus ako rade u privatnoj klinici. Doktori ako su dobri nose naočare a ako su korumpirani onda ne nose.

Predgovor :
Bio jednom jedan vitez koji je bio najmoćniji u celom kraljevstvu i onda je jednog dana posle bitke sa zlim čarobanjakom shvatio da život nema smisao, postao je veliki mangup, počeo da čita Ničea i lepo odlučio da svakom živom biću tera strah u kosti tako što će ime Vitez promeniti u ime Crni Vitez. I onda naravno uništi jedno lepo mirno kraljevstvo, zavede tiraniju, proglasi grindcore i death metal jedinom važećom kulturom i počne da vlada sa gvozdenom pesnicom i pomoću svoje zle legije Crnih Vojnika - koju čine uglavnom pijani gorštaci čija je jedina krivca ta što ih niko nije učio ko su dobri, a ko loši momci. Ali tokom zle bitke u kojoj je Crni Vitez pomoću svog Crnog Zmaja, spaljivao plamenom mirno kraljevstvo, kralj šalje svoju trudnu ženu daleko u bestragiju sa nešto novca i odanim slugom crncem koji niko ne zna otkud on usred kraljevstva koju čine nordijci al' pošto ga glumi Semjuel L. Džekson niko se ništa ne pita. I tu počinje glavna radnja filma...
Radnja Filma :
1) Posle 17 godina od tog događaja, neki klinac seljak koji još ni žensko dupe nije video, živi mirnim životom u selu punom patuljaka, sve dok jednog dana ne otkrije da on nije patuljak kad shvati da mu je ćale jedva do pupka po visini. Tu se onda otkriva da je on misteriozni sin neke žene koja je došla sa nekim crncem i da se ona porodila u tom selu, jer nije mogla više dalje i ionako je doslovno pucala od zdravlja, ona je umrla i ostavila mu neku magičnu amajliju na kojoj piče neki drevni moto koji uključuje čast, borbu, slavu i besplatno haranje selom subotom.
2) Onda klinac pošto je vrlo ljubopitljiv i radoznao, odlazi iz sela da traži svoje korene i tako u neku noć on naiđe na neku krčmu vrlo sumnjivog kvaliteta u koju ipak ulazi, i čak ionako ulazi na sav glas u krčmu i počne da govori o časti i slavi njega niko ne napada. Al' cvrc posle oko pet minuta, kad kaže krčmaru da mu je grozno pivo svi potežu najrazličitije oružije i sprave za mučenje u cilju da malog nauče pameti, a pošto je još i lepotan da ga sodomizuju u procesu.
3) Ali odjedanput, kada je mali uspeo da nokautira trojicu pre nego što ga je gomila zarobila, a neki manijaci u njoj već razvili određene bolesne mentalne slike o njemu, iz ugla pojavi onaj sluga crnac, sa dugom belom bradom i vrlo velikom motkom. A pošto crnca glumi Samjuel L. Džekson on bez problema u dve sekunde razbije celu krčmu, svakoga iz gomile umlati od batina, a one manijake ubedi da se okrenu normalnom životu i da se lepo ožene.
4) I pošto on lepo spase mladog junaka, on ga odvede u neku pećinu gde mu zaleči rane, psihološki ga proceni i otkrije mu ko je on zaista. I tada u epskoj pesmi on mu preda jedan srebrno-zlatni mač sa draguljima izrecituje drevnu davno zaboravljenu zakletvu kraljeva i proglasi ga počasnim Svemoćno Poslednjim Vitezom Od Reda Hrabrih I Časnih Ljudi Koji Će Ubiti Crnog Viteza.
5) I onda mic po mic, ova dvojica odlaze na neko daleko putovanje bogu iza nogu.
6) A za to vreme Crni Vitez, koji je postao Crni Imperator, sazna za događaje u krčmi pomoću magične Crne Kugle, i on u svojoj Crnoj Kuli sa svojim Crnim Vojnicama odluči da započne još jedan ogroman rat da uništi sve normalno u svetu, jer mu je prokleto smorno da gleda sve one ljude kako nose belo i druge boje, jer je Crno jedini pravi put boje. I tako on pošalje svoju hordu Crnih Jahača da nađu tog klinca jer da bi pokrenuo rat, ionako ima ogromnu milionsku armiju Crnih Vojnika, Crnih Jahača i Crnih Zmajeva njemu fali onaj srebrno-zlatni mač koji ne shvata kako će mu pomoći u osvajanju sveta, al' pošto je magičan mora nečemu da služi.
7) A za to vreme crnac i klinac, dolaze do neke daleke vukojebine, gde se sasvim slučajno ispostavi da je glavni centar Oslobodilačke Armije Sveta Koju Čine Nacije Raznih Duginih Boja, i gde se otkrije da je sluga crnac njihov glavni zen majstor i učitelj filozof koji uči nihove mlade kako da mlate motkom i ostalim hladnim oružjem.
8) I u tom trenutku se pojavi vođa te armije, za koju se ispostavi da je princeza Alamala Ribasija, koja je prelepi riđi ženski vilenjak star 400 godina, al' koja se nikada nije oprobala u ljubavnim veštinama jer čeka onog pravog već vekovima, ionako je gomila prelepih kraljeva i vilenjaka nudilo na svoje živote samo da je vide golu. I ona se na prvi pogled zaljubi u klinca, al' pošto je ipak princeza nekog tamo nestalog vilin-kraljevstva ona ipak drži do sebe pa počinje da tvrdi pazar.
9) Al' cvrc dok se svi tako lepo upoznaju redom, otkriju se neke tamo daleke rođačke veze i ko zna šta još odjedanput se sto hiljada Crnih Jahača pojavi iz vedra neba baš ispred kapije tvrđave gde su svi odseli.
10) I tako počne ogromna epska bitka, svi redom ginu, Crni Jahači napreduju bez problema i seku sve redom jer se bore protiv male gomile
patuljaka i vilenjaka. A onda iz vedra neba, glavni junak izlazi na neki kamen, sunce ga obasija savršeno k'o da je u pozorištu, i čak iako vrlo često muca i nema pojma kako da sklopi prosto proširenu rečenicu, on ispriča tako vatren govor u kojem se pominju čast, spasenje, žene, deca i male mace da bi se čak Čerčil, Lenjin i Hitler zajedno posramili i otišli nazad u osnovnu školu da uče ponovo gramatiku.
11) I onda počne da pršti epska muzika, čuje se ceo filharmonijski orketar kako svira k'o da je sudnji dan i vilejnjaci i patuljci iz vedra neba izvade svoje mačeve i sekire, urlaju k'o neviđeni manijaci i navale na Crne Jahače k'o Etopljanin na roštilj.
12) I tu nekako usred epske bitke bori se onaj crnac sa šestoricom Crnih Jahača, a onda se iza njega pojavi Crni Čarobnjak koji je neviđena pička, uvlakuša i dentroid jer je uspeo da ubije crnca tj. Semjuela L. Džeksona. I dok krene užasno tužna melodija, i dok u slow-motionu crnac pada na zemlju i gleda bitku, dolazi klinac, malo se rasplače i malo govori u negaciji, pa podigne svoj zlatno-srebrni mač i dok se Crni Čarobnjak smeje onim zlim demoskim smehom, klinac navali na njega i isecka ga k'o da je krenuo mašinom za seckanje mesa. I naravno Crni Čarobnjak uspe da padne sa trideset metara visine, ionako se borba odigravala usred nekog ravnog poljančeta.
13) I onda počne polako završna špica, bitka je gotova, patuljci i vilenjaci su samleli Crne Jahače i već prave pobedonosnu povorku, kad se pojavi klinac sa telom crnca i počne još jedna ovog puta nostalgično-melanhonična pesma. I onda se čuje ženski sopran kako peva na latinskom, organizuje se ogroman pogreb na koji dođe pola miliona ljudi, klinac održi još jedan srcecepajući govor o časti, smrti, večnoj slavi i onda sa pogreba odjaha na svom vernom Belom Pastuvu u zalazak sunca. A ona vilin-princeza koja se odjedanput ponovo pojavila ionako je nije bilo u pola filma, gleda u zalazak nešto zapeva na drevno-vilinskom i odlazi kući da sanjari junaka na klasičan devojački način.

Veliki Mokri Lug. Mesto na tromeđi Malog Mokrog Luga, Kaluđerice i Medaka. Mesto koje nije specifično ni po čemu, postojalo je samo na karti i to onoj u razmeri 1: 20 000 000. Kuće u ovom malom habitatu bejahu gusto zbijene, kao da su grejale jedna drugu, što je vrlo išlo na kurac stanarima.
Šume i livade okruživale su ovo pitomo stanište nastalo ni iz čega, očajničkim potezima ljudi koji nisu imali krov nad glavom. Bilo kako bilo, žitelji ovog malog i mirnog mrsta nisu bili spremni da osete iskonski strah, ali su ga i te kako osetili!
Na televiziji je prikazan leš nove žrtve u njihovom kraju. Bio je to krvav prizor koji je ledio krv u žilama. Pritisak strave bio je ogroman. Dovoljno je bilo samo otvoriti prozor i smrt bi ušla u kuću.
Mesto poslednjeg masakra bilo je Vinjage, koje je nakon ovog čina dobilo slikovito ime "Krvavo Vinjage". Krv je bila po svuda. U vazduhu se osećao miris oporog ludila. Ljudi su naoko bili mirni, ali su u stvari umirali od straha. Svake noći je kao po navici padala magla, koja je gutala sve pred sobom.
Milicija nije mogla ništa da učini. Nisu bili sposobni da sačuvaju red i mir u ovom mestašcu prepunom smrti. Grupa lokalnih budala stajala je sa strane i dobacivala pogrdne reči i još grđe rečenice. Njima je upravljao alkohol, te zbog toga ne osećaše strah, tako da su potpuno spontano nebitni za ovu priču.
Jedini trag koji je policija uspela da pronađe bila je odbačena dečija cipelica nepoznate robne marke, budžena i kalemljena od strane vešte obućarske ruke. Trebalo je pronaći tog čoveka!
Inspektor Radovan Suklepa, sin kujundžije Simeona i majke Rade, uhvatio se za tu cipelicu i evocirao uspomene iz detinjstva. Kao dete bio je bosonog i ova cipelica je samo bolno zadirala u sećanje.
Obućar Lale je, pre nego što se milicija obrela kod njega, svojski šamarao svoju smernu suprugu Klementinu. Ona nije vrištala. Nije ni mogla. Bila je od gume. Njen ventil ispuhavao je gnusobu, tako da je bilo potrebno da se ponovo naduva i tako vaskrsne.
U svemu tome, prekinu ga lupanje na vratima. Uplašeno skoči ne znajući kud da krene. Zatečen, na brzinu smuva lutku u orman sa cipelama i ode da otvori vrata. Tu je zatekao višeg inspektora Suklepu sa još dva pandura.
Bila je to neformalna poseta koja je tražila rezultate. Prostorija u koju su kročili beše nevelika po obimu, ali odisaše toplinom. Vazduh je bio ispunjen mirisom obućarskog lepka, a na policama su stajale uredno poslagane cipele. Sve je bilo sređeno po propisu, kako se i očekivalo. Međutim, baš ta običnost obućarske radnje bi sumnjiva Suklepi. Rešetali su Laleta unakrsnim pitanjima, zbunjujući ga i terajući da se češe gde ga ne svrbi, a svrbelo ga je svuda, jer beše alergičan na gumu. Ipak, to ga nije sprečavalo da gnječi Klementinu u nameri da zadovolji svoju požudu. Iznenada inspektoru nešto privuče pažnju. Brzim pokretom glave, panduru Milojici pokaza na orman. Milojica, željan unapređenja, stušti se kao metak i vrata popustiše pod naletom njegove muževne desnice. Iskustvo stečeno u bokserskom klubu "Grogi" iz Mirijeva, bi primetno.
U tom trenutku ka njemu se ustremi obnažena lutka sa dve ne sasvim ispumpane dojke, perverzno šišteći. Lepše u životu Milojica nije video. Sa balom koja mu se cedila niz bradu, on im pohrli u susret. Uskoro se začu pištavi zvuk gnječenja ručerdama. Strast je bila u vazduhu, kao i Laletova gumena žena.
Lale izbezumljeno jurnu, ne bi li nekako spasao čast svoje nedužne supruge. Voleo ju je. Njihov seksualni život bio je ispunjen strašću, a i Klementina je bila dobra u duši. Disao je za nju i u nju. Bili su kao nokat i meso, s tim da je u ovom slučaju nokat urastao u meso. Nije mogao da dozvoli da oskrnave njenu nevinost njemu ispred nosa. Kad, umesto da skoči kao panter, Lale bi oboren Milojicinom desnicom i trenutak kasnije vezan za sto boje mahagoni. Morao je da gleda, kao poslednja gnjida, kako bezdušnost biva jasna u svom najbestijalnijem obličju.
-Ne! Ona ima dušu! Ostavićete joj traume!, vriskao je jadni obućar.
Ali dlakave ruke ispresecane spletom vlakana i vena, počeše da grabe jadno telo poluispumpane Klementine, nanoseći joj neprocenjivu štetu.
Gledajući ovaj bezdušni pir, Suklepa se doseti: u lutki je možda nešto, nešto kao dokaz i rešenje misterije. Sledećeg trenutka uze nož da raspori sirotu Klementinu. Vešto je pronalazio lutkine slabe tačke i isecao komad po komad gume, koji su je činili seks mašinom. Nemoćni Lale, cvileo je. Klementina ga je gledala svojim beživotnim i tupim pogledom, kojim kao da je preklinjala da joj pomogne. Umesto poraza, obućar poče da oseća nalet besa. Nape svu svoju snagu, mahagoni nogar puče, lisice skliznuše na pod i Lale se oseti slobodnim. Čvornovati prsti sklopiše se oko drške noža, pade mu mrak na oči i otpoče tranžiranje organa reda. Znao je da čini jedinu ispravnu stvar.
Sutradan su ga pronašli kako sedi zagledan u jednu tačku, držeći, sada već potpuno ispumpano telo lutke mu najdraže.
Kome je prodao cipelicu, osta tajna. Nije bilo lako rešiti ovaj slučaj. Ubistva su prestala iznenada baš kako su i počela. Nakon nekog vremena, krvoproliće u Vinjagama prekri veo zaborava i kolotečina uze svoj danak.

Muško se izgleda zaljubi u nežne finese ženskog tela onog trenutka kada prođe kroz pičku i prvim plačem strese buđ sa zidova srpske bolnice u kojoj mu bejaše sudba da se rodi. Ako se kojim slučajem desi da mu blaženost tog kožom nabrčkanog organa promakne u tim prvim mahovima života, mnogobrojni susreti sa sisom koji slede će mu svakako staviti verige oko duše i osuditi na pečal do kraja života.
Pripadnik kuratog roda generalno u životu prođe kroz tri faze. Prva se svodi na besomučno bacanje majmuna u nesvest, maštanje o ženama. Tada posteljina miriše na svrš, na očajan zadah drkanja gde se celo prisustvo suprotnog roda svodi na njeno obitavanje u čovekovoj glavi. Tužna je to priča. Tužna solo narativa poput priče fenomenalnog solo gitariste iz malene srpske kasabe, koji je celo osnovno školovanje trpeo kokavce frajera zbog nošenja majice Metalike i Mejdena. Taj gitarista je jedinu utehu nalazio upravo u svojoj gitari. I kada je taj gitarista dovoljno navežbao sviranje sve svoje gitare, kada su se pragovi ogulili i kada su žice počele da smrde na gvožđe a prsti na krv, kada su se u ćošku nakupile kutije i kutije bensedina, gitarista je odlučio da osnuje bend. Gitarista je našao još dve budale, bubnjara bez jedne ruke i gluvog basistu. I kada je došlo vreme da gitarista zasija, on je vaistinu zasijao. Izašao je na sklepanu binu sklepanog kafića, oči su mu suzile od dima, držao ih je zatvorene, ali to gitaristi nije smetalo. Jer gitarista je poznavao svaki jebeni ton na svom instrumentu, svaki jebeni solo, svaku jebenu notu. I gitarista je izašao, odsvirao svoj solo i...završio. Jer gitarista je bio jedan, a ova dvojica nisu bila ni za kurac. Gitarista je bio sam i kao takav svakako nije ništa mogao da postigne. Nije bilo ritma, nije bilo linije. Nije se osećao usamljeno, gitara mu je bila tik ispod glave, pored uva. On je slušao i znao je da je apsolutno savršeno i besprekorno odsvirao svaki ton. Ali besomučno lupanje jednorukog bubnjara i blesavo treskanje prstiju po bas gitari ga je nadjačalo na zvučnicima. I kada se pesma završila, kada su ga sačevali nemi i zbunjeni pogledi nekolicine okupljenih ljudi i glupavo tapšanje napaljene balafurdije, gitarista je shvatio da je sam. Tek tada je shvatio da je sve vreme bio sam, kada je bilo previše kasno.
Drugi period mužjakovog života je već golo kupanje u pički. Mužjak se ženi, majka zadovoljno klima, otac plače, svatovi plaču jer misle da otac suze radosnice pušta, a očevo srce tužne note plete. Mužjak kreće da jebe. Ali vrlo brzo saznaje da mu je svaki žulj njegove jataganom ovenčane desnice mnogo puta draži no svako mekano i mirišljavo jastuče njegove voljene drage. Jer brak vam je, deco moja, najgora trgovina na svetu. Brak vam je sađenje drveta punog gorkih plodova. Sadnicu platite skupo, previše skupo, toliko skupo da je otplaćujete do kraja života. Proleće dođe, ptice zacvrkuću, ali pupoljci toga drveta ne mirišu na radost. Ne mirišu na lepo. Mirišu na govna, mirišu na urin, mirišu na povraćku i pun kontejner pelena. I tek kada muškarcu zadah prestane da divno miriše na vinjak već ruke krenu da mu bazde na izmet, tek tada muškarac shvati koliko se zajebao. Tek tada shvati da su mu svake batine zbog neplaćenog mesa iz kafane bile mnogo, previše draže od ovog parčeta mesa zbog koga je platio životom. Reče jedan moj drugar, u onim besanim noćima kada smo pluća punili marihuanom a jetru natapali pivom i gasili žar popušenih pljuga, reče on tada da se svaki strah od seksa i žena prevaziđe onog trenutka kada muškarac uvežba tehniku i nauči kako da jebe. Oh, kako se samo grdno varao. Dragi moji, svaki strah od seksa i žena se prevaziđe onog trenutka kada shvatiš da treba apsolutno da te boli kurac za nju. Kada shvatiš da je seks nalik životu: nemilosrdan, varljiv, ali pre svega sebičan. Za tu pičku ćeš ti svakako već višestruko platiti, i to onako kako ona bude želela. Shvati da ženi nisi potreban, da kurac nikada neće dovesti ženu do ludila. Da značenje "ženska ruka u kući" nema ono značenje koje misliš da ima, jer ženska ruka je jedina sigurnost u ovom neispitanom i nepoznatom svetu, jedino se njoj zna svrha, da dovede ženu do bunila, do mraka u svesti, do kolutanja očima. Žene od tebe traže nešto drugo, a jedino što ti možeš dobiti, i ono na šta će se tvoje celokupno uživanje u životu svesti jeste taj komad mesa koji si, avaj, tako skupo platio. Zato se prepusti, čoveče.
Dođe jesen, drvo koje je muškarac tako skupo platio je davno procvetalo, voćke na njemu se već žute. Ali to voće je sada odraslo, više ne smrdi na govna, ali smrdi na pare. I samo traži. I što ga više zalivaš, ono više traži. I što ga više nežno krpom brišeš, to prljavije i prašnjavije postaje. I što ga više mijuleš, što mu više pevaš, što ga više suzama oblivaš jer znaš da si mu ceo život dao, to gorčije postaje i manje privlačno za jelo. I tako završavaš svoj život, jadni i skapani čoveče. To voće koje si gajio, u koje si ceo život uzdao, koje je trebalo da ti podari zdravlje kao i svako drugo voće, uradilo je potpuno suprotno. Isisalo je svo zdravlje iz tebe, otelo ti život, skapalo te, ukralo tvoju mladost i podarilo je sebi. I ti ćeš, čoveče, plakati. Ne zbog toga što ti je voće sve to otelo. Ne zbog toga što ležiš sam, usamljen, što svakim samrtnim hroptajem postaješ sve lakši teret svojoj staračkoj postelji. Ne, čoveče, najveća nesreća nije u tome što tek tada shvatiš gde si bacio svoj život. Što tek tada zamisliš kako je mogao da prođe. Koliko tvojih noći je ostalo prospavano, koliko žena je ostalo neokrnjeno, koliko flaša je ostalo neotvoreno, koliko je kafanskog inventara preživelo da sada služi porodični ručak, nešto za šta kafanski inventar nikad nije bio namenjen. Sva tvoja nesreća će se ogledati u tome što ćeš shvatiti da će ta voćka, kojoj si dozvolio da ti ukrade sve, a opet je neizmerno, bezrazložno i glupavo voliš, imati istu sudbinu kao ti.

Kvalifikovati nekoga kao nepoznatu u jednačini međuljudskih odnosa. Dovesti ga na status slučajnog prolaznika, proći ne konstatujući ga uopšte a kamo li stupiti u kontakt sa dotičnim. Biti k'o Dinkić i istina. Štono veli naš narod prolaziti k'o kraj turskog groblja. Ne jebati ni dva posto.

Razočaran nečijim postupcima, dođe ti samo da rikneš k'o bak u ladu, da ne kažem k'o Tifa :“ NE RAČUNAJJJ NA MEEEEE, NE RAČUNAJ NA MENEEE!

Kontraverzna igračka koja umjesto relaksirajućeg efekta, ima moć da vas dovede do ludila.

Pripremanje ovog ručka je karakteristično za muškarce, pošto nema ničeg iznenadjujućeg u tome da žena kuva. Nastaje na sledeći način: