Rečenica kojom kockar sebe ubedjuje da je pronašao savršeni sistem, protiv sistema sa kojim se kocka... On je proučio, prostudirao i sračunao sve okolnosti, da bi na kraju mogućnosti za gubitak sveo na minimum.
Negde u podsvesti on uvek ima onu čuvenu rečenicu koja kaže "Kuća uvek dobija". On zna da je to istina, jer u suprotnom "kuća" ne bi ni postojala, ali ovom rečenicom on sebe unapred teši za već poznati kraj....

Likovi koji će doživotno biti deo naše svesti, imajući u vidu procenat zanimljivosti koji su proizvodili u nama za vreme osnovnoškolskog i sredješkolskog obrazovanja. Uprkos tome, imaju neprocenjivu vrednost u srpskoj književnosti, ali, ipak, neverovano je kako i naše junake nisu zaobišli stereotipi...

Vrlo rizičan način jedenja ovog suvonjavog peciva od kojeg može čak i da se rikne.

Naime, usled nedovoljne količine pljuvačke, posebno u jutarnjim satima, dešava se da se proguta parče kifle koje nije dovoljno omekšano, i koje iz tog razloga ima nezgodan običaj da se zaglavi u jednjaku.

Zato, pamet u glavu! nisu džabe kifla i jogurt sveto dvojstvo!

Nedeljni ručak kod devojčine familije....I to prvi put ideš tamo! Kako poetično! Dolaziš npr. u ulicu Mijatove Njive u Sremčici, gde ona živi, ulaziš u dvorište, do kolena u blato. Napada te njihov doberman, ali tvoja cura izlazi i sprečava ga. Sabiraš se, pozdravljaš sa njom i sledeće zapaziš npr. Fiat Argentu (ili neki drugi krš od auta) i ujedaš se za jezik da ne prokomentarišeš KOJE GOVNO OD AUTA! iako to misliš... Posle tradicionalnog izuvanja, ulaziš u kuću, i dok te devojka predstavlja, njeni matori pilje u tebe ko nenormalni... Njena sestra te šacuje usput, i odmah odlazi u sobu i javlja drugaricama da njena seka ima nakazu od dečka (radi to iz ljubomore)... Domaćin (njen ćale) ti za aperitiv daje neku rakiju koja ti sprži grlo, ali iz pristojnosti je popiješ (u sebi je kuneš), a njena keva iznosi boraniju (npr. ili nešto drugo što ne voliš) i još poneko posluženje (resto od juče, lepo aranžirano), na silu jedeš, a povraća ti se... Onda počinje srpska postručkovna konverzacija... Odakle su ti roditelji, gde rade, šta studiraš ili u koju srednju školu ideš, šta si u horoskopu (devojčina keva- odmah ide da proveri kako se to slaže sa znakom i podznakom njene ćerke) i slično.... Njena seka u međuvremenu šeta, lovi još koji trač i meri te, sediš kao da imaš zmiju u džepu.... U najgorem trenutku, ko iz topa erekcija, a ti sad se izvinjavaj, pa onako upadljiv, pravac klonja.... Vratiš se, čudno te gledaju, ali isleđivanje se nastavlja...Negde oko 22h kad se setiš da treba da ideš (ili te puste jer si smorio) ona ti kaže DOĐI OPET... Ti glumiš radost... DAAAAA, HOĆU! A u stvari misliš JEBEM TI KAD SAM DOLAZIO! Opet doberman, argenta, kaljuga, i naravni kruna svega, trocifraški bus koji duva, a ako te ni vreme ne posluži, prokišnjava....
Tako teku dani jedne strasne romantične veze!

Izraz koji upotrebljavaju tetkice kada hoće da ti stave do znanja da je njihova smena završena za danas i da hoće svojim koleginicama da ostave čistu klonju.
To je baš onaj trenutak kada skontaš da je u pitanju munjoser i da ti je predugo da se penješ čak na treći sprat na kojem imaju ve-ce papira.

Izraz za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izoliranih, preuveličanih ili na senzacionalistički način protumačenih incidenata stvorilo ili nastoji stvoriti uvjerenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka prijeti smrtna opasnost, a koja se može otkloniti jedino radikalnim, i u pravilu represivnim mjerama.

Pratitelj je svake kulture i civilizacije, ali je današnja brzina izmjene informacija dovela do multipliciranja slučajeva i dojma da živimo u njenoj epohi. Premda živimo u najsigurnijem i najkomfornijem vremenu u ljudskoj povijesti, uplašeni smo, tjeskobni i uznemiravani kao nikad prije.

Ja sam vrijedan, poseban i nezamjenljiv, stoga sam izabran. Ja sam vrijedan, poseban i značajan, zato mogu da biram.
Koliko puta smo upali u zamke datog razmišljanja koje nam je prostrto kao zamka za miševe. Razlika je samo u sadržaju mamca, dok je suština mamca ista: kao što je mišu prirođeno da vapi za slaninom,tako je i nama bliska gordost, potreba da se izdignemo iznad ostalih. I ako imamo vanjske podražaje koji će nahraniti tu gladnu zvijer, ona će se izdvojiti iznad ostalih poriva i urlati slijepa u želji da utoli vlastitu glad. Kad gordost dovoljno razviješ, ona izgubi bilo kakvu vezu sa realnošću: dovoljno je da se navede bilo kakav razlog kojim će se obrazložiti nadmoćnost nad pukom svjetinom, bez te tebi date osobine(možda još nekolicini odabranih) i ma kako obrazloženje bilo u ljutoj zavadi sa logikom ono će da živi svoj život i oblikuje postupke tog opsjednutog jadnika.
Ti si pripadnik te i te porodice, koja ima natprirodne osobine, te je dovoljno samo tvoje prezime da bi ti se ljudi klanjali i štivali te kao ikonu(možda pripadnik naroda u najgorem slučaju). Naravno, određene fizičke osobine: visok i mršav, plavih očiju što svjedoči o tvom božanskom porijeklu; nizak i debeo i ćelav što naravno svjedoči o tvom nadmoćnom intelektu;sa jednom nogom kraćom, pa naravno kao lord Bajron, sve to može dati opravdanje za srce puno samosvijesti o sopstvenoj vrijednosti koju nije uopšte potrebno nadograđivati, pošto je samo postojanje stvorilo toliku razliku između tebe i ostalih, te bi bilo previše da se eventualnim proširenjem duhovnih ili fizičkih mogućnosti, ta razlika povećava( možda fizički i nekako, ako ti je Bog dao neki biceps, triceps ili slično). To ti svakako daje pravo da prema svom božanskom nahođenju i u mjeri koju procijeniš da li teba da poniziš, omalovažiš ili jednostavno ukloniš po tebi primjeren broj manje vrijednih sa lica zemlje.

Priča ti šurak na slavi kako može da ti sredi šljaku preko leta negde tamo vani, i to u nji'ovom pandanu Maksija, ali samo ako naučiš jezik. Para k'o pleve, imaćeš za po Red Bull svake večeri u najgorem ćumezu koji pušta turbo-džihad sa ovijeh prostora. Sva sreća pa letke o školama jezika kače na šajbne i guraju u ruke na svakom ćošku tako da kroz 15 minuta špartanja centrom grada otkriješ koja nudi najpovoljnije časove i odlučiš da se upišeš.

Škola k'o škola, predratna kuća u kojoj podovi škripe, vrata ispala iz šarki tokom NATO bombardovanja a kroz prozor fijuče košava, pritom njišući poodavno požutelu heklanu zavesu. Vlasnici su jedva završili osmoletku, knjigu plaćaš odma' a uz to i dotiraš za nabavku markera i brisača za tablu. Nema ti kud, potpišeš ugovor i čekaš da ti jave kada je prvi čas.

Platiš 3 'iljade za metar dana učenja, škola uzme dve trećine, jednu trećinu daju jadnom profesoru kojem je to verovatno bio izborni predmet u trećoj godini koji je jedva položio sa šesticom. Kada ga pitaš za neku reč koju si čuo ali ti značenje nije jasno, počne nešto da mutuljavi kao baba u 20.10 kad ne zna da li da gleda šta će se desiti u sledećoj epizodi "Male neveste" ili šta je videla u prošloj epizodi "Sulejmana".

Drugi učenici u stvari friški svršene gimnazijalke i brucoškinje Megableje sa parama i preplanulim dekolteom i tetovažom koja izviruje inad brusa. Šta god da im se servira biće uverene da se emancipuju bolje nego luzerke na državnom faksu i to za manje para, provereno. Dok profesor balavi nad njima i nešto mumla sebi u bradu, ti se trudiš da pohvataš značenje onoga što piše ispod slika u knjizi a ono što ti je nejasno na kraju ukucaš u Gugl translejt pa šta bude.

Rat dragih nam kucnjih ljubimaca i sredstava za ciscenje traje od trenutka njihove koegzistencije.
Iz nepoznatih razloga nasrcu jedni na druge, i tom krvavom piru se ne nazire kraj. U poredjenu sa ovim
visemilenijumskim obracunom stogodisnji rat Engleza i Francuza izgleda kao tuca dva odeljenja cetvrtog razreda
osnovne skole na drugom velikom odmoru, a Ilijada kao svadja medju komsijama. Po broju zrtava na obe zaracene strane
daleko nadmasuje broj umrlih prilikom sumiranog dejstva holokausta, dve atomske bombe bacene na Japan i side. Nacini borbe
su razliciti i variraju od jedne do druge borbene jedinice.
Na strani kucnih ljubimaca imamo pse, macke, papagaje, sitne glodare(morske prasice, hrckove, bele pacove....) i ribice.
Mnogi strucnjaci za ovaj fenomen tvrde da bi ljubimci odavno pobedili kad bi mogli da rese medjusobne nesuglasice i
ujedinjenim snagama krenu u odlucujucu bitku(psi i macke, macke i glodari i ribice) .
Kod sredstava za ciscenje vojsku cine metle, usisivaci, dzogeri, krpe i neke manje poznate snage.
Oruzani sukobi su uglavnom gerilske prirode i nisu zabelezene vece bitke do sada. Opisimo malo osobine istaknutih boraca:
I
-a) sitni glodari ,predvodjeni morskim prasicima kao najbrojnijim u toj grupi, cine najveci deo ljubimaca ali su zato i
najranjiviji . Napad im se sastoji od unistavanja metli svojim ostrim zubicima, vrlo su brzi i okretni ali lako padaju
u obracunima sa usisivacima , sto usled kamikaza napada na kablove istih ili muckim napadom sa ledja nakon cega bivaju
usisani u kesu . Kao njihovi osvetnici javljaju se psi, ali o njima kasnije .

-b) macke nastupaju pojedinacno ili u parovima. Najcesce izvrsavaju sofisticirane zadatke u stilu dzejmsa bonda. Zbog
akrobatskih sposobnosti imaju pristup mestima gde usisivaci nemaju odakle ih mogu nesmetano likvidirati pritiskom na dugme.
Najcesce bivaju neutralisane od strane metli kojim rukuje zli covek i kojim bivaju oterane sa bezbedne pozicije. Vrlo
cesto u konfliktu sa psima zbog zelje za liderskom pozicijom u okrsaju.

-c) psi su udarna snaga ove vosjkse, SS-ovci, diskomanderi ili kako vec. Dominiraju snagom i odvaznoscu. Usisivace napadaju
direktno na usisno telo i ne popustaju do smrti usisivaca. Jednim trzajem glave cupaju metle i dzogere iz ruku ljudi i
vuku na bezbednu lokaciju gde ce ih glodari raskomadati. Jedina mana ovih vrsnih ratnika je nedostatak koncentracije u
bitnim trenucima kada ih najobicniji laser ili zvuk sa TV-a moze omesti u izvrsavanju misije

-d) ribice i papagaji nece biti detaljnije razmatrani , jer imaju iskljucivo posmatracki zadatak sa ciljem skupljanja
informacija o neprijatelju.

Diskać, jer još uvek nije evoluiralo u nešto više. Obično nekog popularnog naziva tipa, džungla, prašuma, trokadero, kišne šume i slično. U principu predstavlja svetilište čopora lokalnih ljaljana i šabana. Likovi koji su, što kaže Radovan, stigli do E u bukvaru, rekli "E do kurca" i zapalili ga. Gazda je obično lokalni biznismen koji je proputovao sveta i video sve i svašta, po javnim wc-ima u Švici i Austriji. Ovaj wc se nalazi, najčešće, u nekoj zabiti za koju su Straševina i Banatsko novo selo velegradi.

Odlazak na ovakvo mesto ravno je odlasku nakurčenog Kamerunca na žurku KKK-a. Kao da u dresu Piskija odeš na Jug. Kao da se tašti obratiš sa ti. Poseta ovom nekulturnom objektu se preporučuje jedino ako ti je vođa čopora, ili istaknuti član čopora(onaj koji diže traktor levom, a desnom ore) rođak. Bolje je sa krezavom babinom komšinicom, sa brcima Vuka Karadžića, gledati onu seriju na tv-u, gde slep ogluvi, pa mu noga izraste pre nego što progovori, nego otići na predigru svoje sahrane. Ukoliko ti se baš ne živi, i odlučiš se za slučajnu posetu mesta, koje brdski incesti sa sekirama izbegavaju, obavezno pre toga svrati do lokalnog grobara, da ti uzme meru.

Piće se poslužuje u čašama koje su poslednji put oprane pri pakovanju u paraćinskoj fabrici stakla, 70ih. Služi se ono vina i rakije što je gazda Mići preteklo(čitaj špiritus) ili apotekarski alkoh sa sokom na blaženje. Doktori kada prime nekoga na ispiranja iz ovog mesta, slučaj proslede mrtvačnici ili izvrše ritualno samoubistvo nabijanjem bacača plamena u anus. Hranu, iz kuhinje gde bubašvabe i miševi kolo vode, ni svinje ne jedu.

Kakav bi to klub bio bez muzike? Ako je živa svirka, maestralna za mikrofonom je lokalna brka, Mira, Mara ili nešto tako. Minić do pupka, salo do kolena. Ili muška verzija, debeljuca koji pevanje naplaćuje čašom žestine posle svake pesme. Dogura do desete i patos. Ukoliko biznismen nije u stanju da plati tri praseta i džem od šipka za muziku, pušta se izlizani cd sa 30ak pesama celo veče, ili u najgorem slučaju kaseta Brene sa pesmom Mile voli disko, iz prošloga veka.

Najgora pozicija u koju jedna tebi privlacna zenska osoba moze da te stavi.
Iako se ti lozis na nju i ona to zna,dobijas titulu drug ili jos bolje najbolji drug.Polako postajes njeno rame za plaknje,neko sa kim moze totalno da se opusti,neko kome moze sve da kaze,neko sa kim provodi dosta vremena.Tad znas sve o njoj,vidis je u njenom najboljem i najgorem izdanju ali potajno sve bi to menjao za jednu noc sa njom.Pozelis li nesto drugo,ispadas stoka,kvaris prijateljstvo,ona je u fazonu: "Jebo te,koji ti je moj,ti si mi najbolji drug!!!".Naravno ti se i dalje potajno nadas da ce te se svremena na vreme kresnuti onako prijateljski ali kako vreme odmice sve su manje sanse za to.Ukratko ti se nadas a drugi je tuca.Ne iskljucuje se mogucnost da se i tako nesto desi ali to ce verovatno biti kada ona bude skroz sjebana ili pijana,to ukljucuje osecaj krivice i verovatni prekid vaseg daljeg prijateljskog odnosa.Prednosti ovakvog odnosa su sto ona verovatno ima niz njoj slicnih drugarica,koje ni u kom slucaju ne smeju biti i tvoje,ne daj boze,drugarice.Mane,ima ih niz,s' obzirom da provodis dosta vremena sa njom sve cice ce da misle da ste u semi iako niste.Posto si musko nikada neces moci da se opustis sa njom kao sa ortakom,ortak nema sise,pa ti ne odvlaci pogled njegova tanka majcica kada se leti bleji.U krajnjem slucaju nikada neces moci da radis sa njom sve ono sto radis sa muskim drustvom,mislim ono kao: "Aj da igramo pes i da pijemo pivo!?" Vasi se susreti u glavnom svode na isto,ona tebi prica o svojim frajerima,ti kao slusas i delis savete a posle si ti na redu da otvoris dusu.Ruku na srce i to ima svojih prednosti,ona ce verovatno znati da te saslusa mnogo bolje nego bilo koji ortak i dace ti pravi savet,sto i nije toliko lose cisto da ne napravis neku glupost.Uvek je prisutna i ona situacija(koja ti bas ide na zivce)kada izadjete u grad.Nju startuje lik i onda ide pitanje: "Ko ti je ovo?" a na je u fazonu: "Ma to mi je najbolji ortak." Zakljucak cele price je da je ovo sa svim svojim prednostima i manama jedan vrlo komplikovan musko-zenski odnos.Na pojedincu je da odluci da li je za ili protiv(ako se ipak odlucite za ovu avanturu mozda je najbolje birati sebi ne privlacne drugarice).Ja licno nesto nisam u tom fazonu...

Verovatno najupečatljiviji dogadjaj u celokupnoj istoriji ratovanja. Slovo ljudske istorije koje govori da će ljudskost, čovekoljublje i život uvek biti ljudima draži od mržnje i ubijanja zarad zemlje, principa, resursa i vladara koji frontove na kojima njihovi vojnici ostaju u blatu nisu ni videli.

Na Badnje veče 1914. godine, u vreme prvog svetskog rata, u sred bitke koja je trajala danima, izgladneli, promrzli vojnici sa obe strane (Nemci i Škoti), oglušujući se o naredjenja pretpostavljenih, izašli su iz svojih rovova, našli se na sred ničije zemlje i - igrali fudbal.

Jedan od načina zastrašivanja protivnika, u viteškoj borbi za zelenom čojom, apsolutno dozvoljen, ali samo u krugu dobrih prijatelja. I kakvi bi to vitezovi okruglog stola bili ako se ne bi viteški i izražavali. Svaka karta jedna pjesma, pa kom opanci, a kom obojci.

Gospodar, bogotac i batina. Mladost je proveo ko Tarzan, po šumama, gorama i vukojebinama kojih nema ni na google mapama.
Čuvao je ogromno stado ovaca/govedi veličine ekvivalente svim grlima u današnjoj Vojvodini. U tom periodu i počinje sa konzumacijom domaćih špiritusnih rakija od kojih bi normalnoj osobi davno Pop zapjevao, a počinje i sa konzumacijom krdže čiji sastav nije poznat.
Školovao se u vrlo sumnjivim okolnostima, obično po nekoliko godina je utvrđivao gradivo iz istog razreda. U tom periodu je prelazio mnogo kilometara po kiši, snijegu, oluji bez problema.
Srednju je pohađao uspješnije nego onsovnu – samo je po dva puta ponavljao godinu. U tom periodu počinje da osvaja mnoga ženska srca. Ukratko postao je pičkin dušmanin.
I dolazi zlatno doba, koje je započeo odlaskom u JNA. Posle kratkog perioda čeličenja i adaptacije na to da mu neko drugi naređuje, počinje sa njegovim usponom. Od čupanja srca/bubrega/dušnika imaginarnom kapitalističkom neprijatelju (koji se pominje uz kakvu sočnu psovku) do marširanja po 30km dnevno bez odmora, bezbroj i bezbroj sklekova, sa takvim baratanjem da je mogao pogoditi desno mudo od muve na razdaljini od preko 70m.
Sa završenom vojnom obukom odlazi na posao. U kakvom kombinatu, rudniku ili železari. U tom periodu počinje najdojajnije njegovo doba, malo radi, više pije i spava, a kad završi sa triježnjenjem odlazi kući. U tom periodu se i ženi, i dobija tebe, kao najveću njegovu grešku (kako će se kasnije ispostaviti).
Brigu o tebi u prvih par godina prepušta majci, a kad to zlatno doba prođe, on stupa na scenu.
Ukratko, debelo je razočaran sa tobom i tvojim ponašanjem u osnovnoj koju si završio u rekordnom (nedovoljnom) roku za njegov pojam.
Konačno si odrastao i pošao u srednju. Tu tek što dovatiš svojom rukom nije po volji Njegovoj. I On tebe nagrađuje sa porcijom batina, koje ćeš pamtiti dok si živ. Ubiće te ko vola u kupusu za bilo kakvu grešku. A ta tvoja škola se ispostavi da je za kurac pri njegovom znanju. Tvoj bogotac bolje zna od tebe tvoju struku, sa kojom se nije ni sretao u životu. Ali on to zna bolje od tebe i tačka! Jer sve te tvoje pičke materine od elektrotehnike, mehanike, matematike ili likovne umjetnosti su pičkin dim za njega.
Balkanski ćale je uglavnom, unikatno i nadaleko ultimativno biće, koje će tebi usaditi sve svoje najbolje osobine, a i pokušaće da ispravi sve svoje greške (za koje nije nikad utvrđeno da ih je učinio) na tebi.
Ali postoji još jebenija stvar od tog bogoca Balkanskog, tu je taj začarani krug.
I ti ćeš nastojati da svoje dete vaspitaš u istom duhu, i onda što se čuditi Balkanskom mentalitetu?

Fenomen autentičan za tursku kinematografiju, započet još 50-ih godina XX veka. Navodno, zbog zabrane prikazivanja američkih filmova za vreme diktature, tamošnji brkati režiseri su se dosetili i krenuli u kopiranje kultnih ostvarenja, pa smo tako dobili turskog Tarzana, Supermena, Spajdermena, Ramba, ET vanzemaljca i, verovatno najpoznatiji film - Turske ratove zvezda. Budžet mesne zajednice Pečenjevce je veći od onog koji imaju ovi filmovi, u kojima se ipak nije štedelo na kečapu u scenama borbe. Često je glavnog lika u ovim remek-delima glumio izvesni Cüneyt Arkın, turska verzija Čak Norisa. Bio je vrlo upućen u borilačke veštine, pa je tako jednom prilikom posle svađe kolegi kaskaderu izbio koleno iz čašice, ali mu je rekao ''Izvini'' posle toga.

Ovo piće nastalo je skrnavljenjem alkohola. Omiljeno mladim naraštajima kad žele da se ubiju ko Nemci, prepariraju,diskonektuju se . Uglavnom počinje da se primenjuje u prvom razredu srednje škole. Što se prestanka konzumiranja ovog pića tiče, ono je promenljivo.
U prvom slučaju, kada konzumenti ne žele da ispadnu pizde zato što piju sokiće, a ipak ne žele da se ubiju, konzumacija đus-vodke ume da dosegne do kasnih dana treće godine, kada na osamnaestim rođendanima saznaju za postojanje drugih oskrnavljenih oblika alkohola, sač es borovnica-vodka, džin-tonik et cetera. Vrhunac se dostiže kada ovakvi konzumenti saznaju za keglevič. Oni preziru konzumente iz drugog slučaja, smatraju ih klošarima i alkosima. Kada takvi ponedeljkom u školi prepričavaju ludosti&gadosti koje su radili prethodnog vikenda, ovi kolutaju očima, napuštaju krug i odlaze u ćošak da uče (eventualno sa istomišljenicima ogovaraju klošare).
U drugom slučaju, konzumenti imaju samo jednu želju-da sjebu centralni nervni sistem, izgube se i po mogućstvu okrive alkohol za sva bludničenja koja su počinjena prethodne noći (ne kažu ljudi zalud Upropastiću te k'o djus-vodka maloletnicu). Takvima često vrlo brzo postane nedovoljno ispijanje razblaženog alkohola, zato postepeno prelaze na jače varijante đus-vodke, da bi na kraju počeli da piju čistu vodku (duple doze, na eks, jer samo pizde piju kratko piće u više cugova). Takvi podjebavaju konzumente iz prvog slučaja, smatraju ih pičkama i pozerima. Obzirom da ovi konzumenti ne umeju da odrede jasnu granicu između odvaljivanja i bacanja pegle, vrlo brzo (uglavnom negde u drugoj godini), dođe trenutak kada konzument usled velike količine vodke sadržajem svog želuca počasti vece lokalnog kafića, kafane, ortakov ili u najgorem slučaju, vece svojih roditelja. U poslednjem slučaju, neka mu je Bog u pomoći. To je trenutak kada se konzumentu vodka ogadi za sva vremena, zakune se da neće u životu da je okusi (konzument iz prvog slučaja će sa zlim osmehom prokomentarisati:"Ko ga jebe kad ne zna za granicu.") Druga strana medalje ove zakletve je da se konzument ni u jednom trenutku nije zakleo da neće okusiti i druga alkoholna pića. E, za njega tada tek kreće zabava.

Nekada s pravom vrlo cenjena i poštovana obrazovna institucija, u kojoj je studiranje bilo rezervisano samo za najsposobnije i najtalentovanije, a danas moralno potpuno srozan fakultet, koji upisuje (a bogami i završava!) svaka šuša koja zna da izračuna maseni udeo soli u rastvoru soli i vode i da nabroji sve faze mitoze. Ili, naravno, kome je i ovo previše komplikovano, a ima i takvih, kešira 'pravoj osobi' 3-4 'iljade evra, čime bez muke postaje ponosni student uglednog fakulteta. Od 6 godina, koliko traje fakultet, prve tri su pretežno rezervisane za pretkliničke predmete (anatomija, histologija i embriologija, humana genetika, medicinska biohemija, fiziologija, mikrobiologija i imunologija, patološka anatomija, medicinska statistika i informatika...), dok se počev od 4. godine akcenat stavlja na kliničke predmete (interna medicina, dermatovenerologija, psihijatrija, hirurgija, pedijatrija, ginekologija, oftalmologija, ORL, medicinska higijena i ekologija, sudska medicina...). Na fakultetu postoje 3 grupe studenata. Vrlo je upečatljiva grupa platiša&tatinih sinova. Kod prvih, ocena koju dobiju je direktno proporcionalna dubini džepa (jer, zaboga, ne mogu isto koštati šestica i desetka iz anatomije!), dok drugi redom dobijaju desetke, s obzirom da im roditelji druguju sa kolegom koji ispituje njihovo čedo. Kod mene na drugoj godini ima brdo onih koji su 'ladno dobili desetke iz ubedljivo najtežeg predmeta, nek priča ko šta hoće, fiziologije, a kad bi ih sad neko pitao da objasne definiciju akcionog potencijala, odgovorili bi da se radi o novom energetskom piću. Inače, o cenovnicima pojedinih profesora se toliko javno govori, da će ih još istaći na vratima kabineta! Druga grupa su vanserijski talentovani studenti, inteligentni i sposobni, koji su u stanju da za nedelju dana 'progutaju' knjigu od 1500 strana. Ovi studenti su, čini se, trn u oku većine profesora, koji ih kinje i dezavuišu jer misle da svojim fantastičnim znanjem i trudom pokušavaju da omalovaže njihov značaj i položaj. Drugi su, prosto, besni, jer, zaboga, zašto bi neko 'od korice do korice' naučio knjigu od 1000-2000 strana, kad je mogao jednostavno da plati 1000 evra?! Trećoj grupi studenata, prosečnim studentima, u koju i sam spadam, fakultet je važan i trude se, ali ne fanatično, pa im se ocene kreću u opsegu od 6 do 8. Ova grupa je profesorima najmanje interesantna. Fakultet potencira teorijsku spram praktične strane medicine, pa tako dobijamo mlade lekare koji 'u prste' znaju da navedu broj i hemijsku strukturu kardiospecifičnih enzima u akutnom infarktu miokarda, ali nisu baš sigrni kako da pacijentu sa infarktom i pomognu. Inače, fakultet jeste vrlo težak, ali se često njegova težina odnosi na obim, a ne na strukturu gradiva. U narodu važi kao najteži, ali pre bih rekao da je najnaporniji i najzahtevniji, dok mislim da su Farmaceutski, Mašinski, Fakultet za fizičku hemiju, ETF, Građevinski, pa možda i molekularna biologija i Rudarsko-geološki znatno teži. Posle 6 godina studija i jedne godine lekarskog staža, stičete diplomu i zvanje doktora medicine, u narodu poznatijeg kao lekar opšte prakse ili samo lekar. Sa njom, u najboljem slučaju, možete udruživati rad u nekom od domova zdravlja, gde ćete ceo dan meriti babama pritisak, pisati upute i uništavati svoje srce hektolitrima turske, tj. domaće kafe, pošto posle 6 godina uloženih u studije medicine po srpskom obrazovnom sistemu za više i niste sposobni. Ako nemate pozamašan kapital izražen u evrima, debelu vezu ili, u najgorem slučaju, prosek preko 9.7, na specijalizaciju zaboravite! Ako vam je nekim čudom i udele, to neće biti specijalizacija koju ste hteli već nešto treće, uglavnom anesteziologija ili opšta medicina. Pa, ko voli, nek izvoli ;) !

Borbena grupacija od najmanje tri ženke, najčešće su to srednjoškoljke/studentkinje Megatrenda/frizerke/wannabe Olja Crnogorac devojčice/WC Facebook fotomodeli/manekenke u pokušaju itd., koje u punoj ratnoj opremi i nosićima & nosinama, koji uzleću ka nebu, polaze u sumrak u lov na pripadnike divlje muške rase, koji im služe podmirenje njihovih životnih i životinjskih potreba.

Pre polaska eskadrile u akciju, neophodne su višečasovne pripreme, a pre svega nameštanje i provera opreme, koja mora biti proizvedena od strane najpoznatijih svetskih kreatora. Ipak, to je rezervisano samo za najbolje eskadrile, tako da većina koristi kinesku surogat opremu, nabavljenu na lokalnom buvljaku kod nekog pripadnika oblika života poznatog u nauci kao Rumunski mafijaš. Vrlo je bitno da oprema pri svakom uzletanju bude brižljivo i besprekorno nameštena, jer se tako uvećavaju šanse za uspešnu lovinu.

Pripadnice eskadrile moraju biti maskirane ratničkim bojama. Najčešće su to boje marke Avon i Oriflame, koje su specijalno dizajnirane od renomiranih svetskih stručnjaka, da bi skretale pažnju napaćenoj muškoj lovini i na taj način lov učinile lakšim i efikasnijim.

Posle višečasovnih priprema, u sumrak, dolazi do uzletanja eskadrile, obuvanjem specijalne dodatne opreme poznate u NATO standardu kao Štikle marke Jebi me.

Za uspešnu akciju, iskustvo je jako važna stavka, te je vođa eskadrile najčešće čeljade sa najviše izvedenih letova i potvrđenih pogodaka. Vođa eskadrile organizuje borbeni poredak, markira najbolje mete i utvrđuje taktiku i smer napada. Jedna od najvažnijih dužnosti vođe eskadrile je i sprečavanje da neka zabludela pripadnica vazduhoplovne eskadrile (u daljem tekstu: avijatičarka) naruši borbeni poredak ili da napusti eskadrilu.

Prilikom izvođenja akcije, koristi se široki spektar sofisticiranih napadačkih taktika, od kojih je najprepoznatljiva, a možda i najkorišćenija taktika nazvana Batajničko otvaranje, poznatija i kao metod Tako bih želela da se zaljubim.

Najiskusnije avijatičarke bolje opremljenih eskadrila nose specijalno dizajnirane pancir prsluke od naprobojnog silikona, najčešće u predelu grudnog koša i usana, koji ne samo da štite psiho-fizički integritet avijatičarki, već su i moćno sredstvo za napad na bespomoćne primerke divljih muških hordi.

U slučaju nedostatka iskustva, javljaju se znatne opasnosti po avijatičarke npr. mogućnost ulova totalno neupotrebljivog primerka lovine poznatijeg u narodu kao Astronom.

Velika opasnost je i mogućnost da se zabludela avijatičarka izdvoji iz borbenog poretka, a u najgorem slučaju i da napusti eskadrilu, čime postaje avijatičarka u penziji, znana i kao Brižna devojka.

Kod izrazito neiskusnih avijatičarki, dešava se da nestručnim korišćenjem napadačkih taktika, nagnaju u beg potencijalnu lovinu, čime zaslužuju pogrdan nadimak Lanina vremenska prognoza.

U slučaju preteranog broja časova naleta, a bez ulova dobrog primerka lovine, koji može da joj omogući valjani remont, pripadnica ekadrile postaje rashodovana avijatičarka, koja se stručno naziva terminom Za nju više nema rezervnih delova.

Fraza koja bi u prevodu značila kud' puklo da puklo, kom opanci kom obojci, šta bude biće, itd. itd. ...

Ašram. Verovatno druga najgadnija kombinacija slova na svetu posle celokupnog "Nemačkog Rečnika sa Gramatikom". Međutim, iako zvuči kao nešto što je moglo izaći iz kloake jedne steone krave, pomenuti pojam je zapravo stara indijska reč koja se otprilike znači “manastir tišine i duhovnog mira”, što je sasvim i logično obzirom na to da su kategorije “tišine” i “mira” poprilično zajebana stvar u hinduističkoj religiji. Ono što, pak, Šiva, Bramavutra i ostatak sakralne ekipe nije mogao da zamisli ni u najgorem bolivudskom filmu od 4 sata jebenog igranja i pevanja, jeste bilo to da će jednog dana u Indiju početi da dolaze i njima da se mole i ljudska bića koja su, ako ništa drugo, barem dva-tri puta TEŽA od lokalnog stanovništva, uz to isto toliko puta i gluplja. Ili ipak nisu? Pretpostavljam da odgovor na ovo pitanje postaje sasvim irelevantan ukoliko vam kažem da su ta bića - AMERIKANCI.

Elem, šta je to spojilo ove dve toliko različite kulture (tačnije, jednu KULTURU i jednu NEKULTURU; prim.prev.) verovatno niko nije u stanju baš do kraja da objasni, ali se pretpostavlja da je u tome najveću ulogu odigrao MOZAK tj. nepostojanje istog. Jer, kako drugačije opisati pojavu u kojoj veći dugi niz godina gomile i gomile gorepomenutih „izgovora za ljudska stvorenja” dolaze iz svojih jebenih Sjedinjenih Država u Indiju, duboko uvereni da će tu i SAMO TU shvatiti smisao sopstvenog postojanja, života i – usudiću se da kažem – onih navijačkih kapa sa ugrađenim rezervoarima za pivčugu sa strane (ovo poslednje, cenim, i ne zahteva neki smisao)?

Gojazni, zadrigli, para puni i naoružani onim, za njih, tako karakterističnim kretenoidnim osmehom (koji možda još samo raspali Englezi mogu da ugroze), oni su odlučili da preduzmu nešto posve radikalno u pogledu svojih ispraznih života, a može li šta biti radikalnije od odlaska u zemlju u kojoj skoro uopšte nema Jevreja? Uostalom, Meri i Džon su bili pre par godina i nalaze da je to bilo “soul-refreshing” iskustvo! I tako, puni pozitivne energije i nade u Spasenje sopstvenih duša - i uopšte ne posedujući reč “transfer” u svom rečniku, bajdvej - oni su se uputili u duhovnu avanturu svog života spremni da odbace sav do tada u sebi akumilirani stres, negativitet i kreatin iz McNuggets-a i prigrle sve što je novo i sadrži jebeni kari.

Inače, jedan dan u Ašramu košta 250 dolara. Jebiga. Ko je rekao da će duhovni put biti džabaka...