Verovatno najupečatljiviji dogadjaj u celokupnoj istoriji ratovanja. Slovo ljudske istorije koje govori da će ljudskost, čovekoljublje i život uvek biti ljudima draži od mržnje i ubijanja zarad zemlje, principa, resursa i vladara koji frontove na kojima njihovi vojnici ostaju u blatu nisu ni videli.
Na Badnje veče 1914. godine, u vreme prvog svetskog rata, u sred bitke koja je trajala danima, izgladneli, promrzli vojnici sa obe strane (Nemci i Škoti), oglušujući se o naredjenja pretpostavljenih, izašli su iz svojih rovova, našli se na sred ničije zemlje i - igrali fudbal.
Naime, na zapadnom frontu u kurčevoj Belgiji, daleko od kuće ratujući za ko zna više šta, obični vojnici su počeli da napuštaju rovove i krenuli, nenaoružani, ka neprijatelju kog su do tada mrzeli i prezirali. Bitka je odnela mnogo života, vojnici su umirali od metka, gladi, mraza..Svi su hteli kućama, da ostave puške i prigrle ženu i decu, roditelje, braće i sestre..I svi su u strahu od vojnih sudova, pogubljenja i zatvora ostajali na položajima i pucali pravo ispred sebe. Sve do Badnje večeri, kada je ljudima prevršilo umiranje za tudje volje, planove i naredjenja.
Ne zna se ko je prvi krenuo. Više nije ni važno. Puške su zaćutale, i do malopre smrtni neprijatelji našli su se na sredini, na ničijoj zemlji u sred tudjine, i čestitali jedni drugima Badnje veče, pevali svoje tradicionalne pesme, razmenjivali slike porodica, piće, zalihe hrane i cigare. Mir se proširio na ceo front. Ko zna kako, našla se i lopta i odigrana je prava fudbalska utakmica, kao da je sve u redu, kao da je mir, kao da su sa druge strane prijatelji (Nemci su dobili 3:2, što nije ni važno). Pao je dogovor da se preko Božića ne ratuje, što je na kraju potrajalo nekoliko dana, jer niko nije hteo prvi ponovo da zapuca.
Generali i komandanti obeju strana bili su ogorčeni, pala su sudjenja, degradacije, otpuštanja činovnika i razna druga kažnjavanja. Rat se nažalost nastavio. Ali te jedne večeri, pre 86 godina, ljudskost i razumevanje su pobedili. Barem na trenutak.
Samo kad si uspela da nadovežeš taj dogadja sa ovim, iako medjusobno nemaju nikakvu povezanost. Na božiće su se dogadjali razni masakri i zločini protiv čovečnosti. No ne želim da kvarim definiciju tim stvarima. Žao mi je što si ostavila komentar, ovo govori o nekim drugačijim i boljim stvarima kod ljudi.
Pročitaj definiciju bez primera i videćeš. Nebitno, žao je i meni što ostavih i zamoliću nekog od modova da brišu sve moje komentare jer vidim da nisi ktitor pa ti ne možeš.
Eto, valja li?
Jebeš ga zato sam i pisao primer, verovao sam da dosta ljudi ne zna za ovaj dogadjaj, a meni nešto danas pao na pamet i počeo sam da prekopavam po netu o tome. Mislim da bih pukao na pola da nisam definisao. Nema ljutiš:]
Ne ljutim se, znala sam ja za ovaj primer i kad se desio ovaj moj, nbtn, stvarno ovako dodane godine u naslov i komentari ruže definiciju i gledaću da budu skinuti, eto Mir božiji...
Cuo sam jer sam odavno procitao u "Zabavniku".+ za definiciju,mada nasi Bozici,nazalost,nemaju tako lepih anegdota sto rece Aurora...
Копам нешто по претрази дефиниција и налетим на ову Меликијеву бравуру. Одавно сам је оценио (не држи ме за реч како), а до сада сам мислио да сам је и искоментарисао.
Углавном имам једну (сличну) причицу из истог времена и у вези је божићног примирја 1918. године на Солунском фронту.
Као што је познато српској армији је била супростављена бугарска, далеко надмоћнија и опремљенија сила. Пуцало се ту и тамо и дошао је и Божић, по нашем календару, како су и Бугари правоверни, некако је прећутно наступило примирје, да се прославе три Божићна дана. Бугарски комадант одлучи да се мало нашали са српским и нареди да се један од редове посере (да посере) у комад папира и то све упакује у кутију и спреми као божићни поклон за Србе, с оне стране пушчане цеви. Након тога одреди редова са белом заставом да изађе на линију фронта и поклон однесе у српске ровове. Српски комадант када је видео да им у сусрет иде војник са белом заставоим нареди да нико не поуца него да се братко сачека и види шта 'оће. Приђе црно Бугарче српском комданту, предаде ону кутију , окрену се и оде. Отпакују Срби кутију и осете сву топлину братског народа бугарског и у кутију нађу божићну честитку.
Мисли се српски комадант како дадоака непријатељу и коначно нареди. Да се нађе овећа кутија и у њу спакује све најбоље од хране коју су у том тренутку имали. Не радо су Срби паковали шунку, сланину, суво месо, сир и остале ђаконије, ал наређење, јебеш га, значи извршење. Нареди после свом ордонансу да са белом заставом приђе Бугарима и њиховом команданту преда поклон. Овај изврши и врати се.
Отпакује Бугарче поклон и не може чудом да се начуди. Ови Срби су луди, мисли се, ми њих "хранимо говнима", а они нас месом и сиром??? Кад у дну кутије нађе цедуљицу у којој је писало :
"Ви сте нама показали шта једете на фронту, па је ред да и ми Вама пошаљемо нешто са наше божићне трпезе. Мир Божји, Христос се роди, братко."
Jbg, sad je već drugačije, sad si dodao godinu ;)