Malo lepši načim da nekom saopštite da mu je malo života ostalo. Najčešće ga koriste doktori.

Lokalni sveštenik: krsti nas, venčava, sahranjuje.

Najzajebanija poruka koju mozete videti kada je server nedostupan. Zajebanija i od Error-a 404.

Neko ko
hvali svoju ličnosti i ako bi neko došao na njegovo mesto ne bi mu bilo teško.

Sizif. Rečenica koja označava da neko radi određen posao koji nema nikakvog značaja za bilo čije postojanje. Sve što se podrazumeva pod tim izrazom je beskorisno poput bodova sa prijemnog ispita ukoliko želiš da budeš metalostrugar ili vodoinstalater i sama izvedba te radnje je samo dodatna muka koja nije ni trebala da se "izmuči".

Оправдање сељака када га ухвате док прчи козу.

Kada neko laže a lali neprijatno da mu kaže da laže onda mu lala kaže "Može biti a ne mora"

Očevo popovanje sinu kad se ovaj nećka za posao u gradskom zelenilu (odeljenje za hortikulturu lolololo) za koji je morao da povuče sve moguće i nemoguće veze.

Izraz koji se uglavnom koristi u Crnoj Gori (u obliku "biti jak na priču") mada se može čuti i od “inostranih” turista.
Naime, koristi se kako bi se opisala osoba koja bi sudeći po njenoj priči trebala biti mnogo gotivna i skoro omnipotentna ali djelima baš i ne može potkrijepiti svoje riječi.

Edipovska verzija Čolićevog avangardno neshvaćenog hita.

Biti bik. Rudonja.

Poslednji pokušaj nekrofila da se izvuče.

Mali, iritantni prozori koji iskaču na sve strane. U zavisnosti od toga na kom ste sajtu, nude različite stvari. Tako ukoliko ste neiskusni na internetu, neposredno pre obaranja sistema možete da saznate da ste dobili 1000000 dolara ili da vas Jennifer iz Zemun Polja i Brittany iz Borče čekaju na chat-u, jer su sada slobodne.

Kada smo sami,umesto da budemo svoji i potpuno uživamo u sebi,većina nas žudi za odnosima.Međutim,u odnosu skrivamo vitalni deo sebe iza maske i zatim se pitamo zašto smo nezadovoljni.

Kako da budemo svoji?

-SLUŠAJMO SEBE UMESTO DRUGIH

Da bi smo slušali sebe,prvo moramo da iskorenimo naviku da pitamo druge za mišljenje.Jer svaki put kada uzimamo u obzir mišljenje drugih, dok biramo šta da radimo, mi okrećemo glavu od intuitivnog glasa koji direktno dolazi od onoga ko smo mi stvarno. Tako gubimo moć autentičnosti. Slušanje sebe znači afirmisanje onoga ko smo mi stvarno. Jedino tako možemo stići tamo gde nas naše srce vuče.

-BUDIMO ZADOVOLJNI SOBOM ONAKVIMA KAVI JESMO I ZNAJMO DA ĆE NAM U TOM SLUČAJU DOĆI SVE ŠTO NAM TREBA

Brkanje samoće sa usamljenošću samo pojačava osećaj razdvojenosti i tako doprinosi još većem nezadovoljstvu i patnji. Da bismo ukinuli veštački stvoreno lično nezadovoljstvo, sve što treba da uradimo jeste da shvatimo da uprkos istini o našoj samoći nismo usamljeni, jer NISMO nikad ni bili razdvojeni jedni od drugih. Samo nam se tako čini dok doživljavamo sebe iz perspektive drugih. I sve dok to budemo radili, gubićemo svoj originalni lik.Ono što valja uraditi tiče se suočavanja sa strahom od toga šta će drugi da misle o nama ako mi budemo onakvi kakvi stvarno jesmo.

-OSTANIMO VERNI SVOJOJ SUDBINI

Da bismo ostali verni svojoj sudbini, prvo treba da saznamo koja je od mnogih mogućnosti naša sudbina u ovom životu. Zato nam je neophodna intuicija, iskreno srce i sabrana pažnja. Ako to nemamo, vrlo lako možemo da skrenemo bilo gde misleći da idemo pravim putem. Svoju sudbinu krojimo iz trenutka u trenutak svojim mislima, rečima i delima. Onome ko to zna i potpuno veruje da može da ovlada sposobnošću šta će da misli, govori i radi, dobra sudbina je zagarantovana. Nije bitno kroz šta će proći, na kraju će sve ispasti kako treba – stići će kući.

Najvažnije je da ne upadnemo u zamku samoobmane misleći da možemo da odrastemo pre vremena i da nam nisu potrebni drugi za koje ćemo emotivno da se vezujemo i sa kojima ćemo bezrezervno da delimo svoju sopstvenu realnost. Istina je da smo sami došli na ovu zemlju i da ćemo, isto tako, sami otići s nje, ali svrha života nije samo u tome da gledamo sebe i svoje interese već i da budemo tu jedni za druge i da jedni drugima delimo darove koje nosimo u svojoj duši.

Prva pomisao čoveka kada se stropošta s vrha stepeništa.

Biti ona sitničava, džangrizava i paranoična osoba koja prati ko je kome šta lajkovao na društvenim mrežama.

Kaže se nekome ko nosi u ruci rečnik.

Израз код клинки које се ложе на неког старијег лика из краја или школе кад их он погледа. Тај нема ни појма да она постоји, али она је убеђена да јој он у ствари шаље неке скривене поруке. Када му поглед негде одлута и то буде у њеном правцу, свим другарицама се хвали како ју је "он" погледао. У друштву, пошто само она и другарице знају његово име, можете чути само "ОН ме је погледа", "ОН је јуче везивао пертле", "да знам, и ОН је тамо био"...

Kada želite objasniti osobi koja kuva gore pomenutu kafu da ste dovoljno čekali i da vas je želja da istu popijete odavno napustila.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.