Изненађујуће забаван начин да дате на запршци досадним рутинама на које смо сви осуђени. Нема никакве везе са слушањем било какве музике која одзвања из масних слушалица, већ је у глави, савршено укомпонована мелодија која дан чини привидно занимљивијим и другачијим, а глупости као што су јурцање за бусом са одговарајућом музичком подлогом постају епска дешавања.

Zika koju puštaš kada privedeš ribu na gajbu (kako bi je jebao dabome), pravo iz kluba, dok je još omamljena. Još joj zuji u ušima, još je željna dobrog provoda, pustiš joj nešto hoćno, na šta se ribice lože po klubićima tipa fensi, tipa kreolku Rijanu "Please don't stop the music", odvrneš bas, i da viš kako kukovi kreću sami da se njišu...

Materijal za isterivanje roditelja iz sobe.

Мелодија која вам се, под утицајем медија и познатог биоскопског хита о кепецу међу високолетачима, увек јавља у глави кад постигнете нешто што је за вас било напорно, било то натезање са интернет примаријусима у замраченој соби или, пак, пререзаних 5 кубика дрва на планинском врху где ћарлија кошава мила од које добијете сталактите у гаћама.

Plastične sise i glas na struju.

Ex-Yu rok.

Синоним за метал.

Zvuk kreštećih, volume 120% na produvanim zvučnicima, trubačkih orkestara na koji svršavaju ljubitelji Guče, jeftine rakije i Gorana Bregovića.

To je kada iz svake muzičke kutije proizvedene u istoriji (u Kini, naravno) svira jedna te ista Za Elizu, kada na svakom malo "napaljenijem" sportskom dešavanju (npr. Dejvis kup kvalifikacije u BG) piči Karl Orf i Karmina Burana, kada na TV uz slike dunava ide i, naravno, valcer sa tog istog, lepog i plavog. Dodao bih i neselektivno ubacivanje semplova klasične muzike u napete filmske scene i, kao vrhunac, najodvratniju stvar koja može da se uradi: postavljanje kratkih isečaka klasičnih kompozicija kao zvono na mobilnom telefonu.

Pesma, album ili kolekcija audio snimaka koji u tebi uklanjaju svaku lošu misao. Podižu ti nivo onih dobrih droga što ih organizam pravi sam u sopstvenoj kuhinji tamo negde u sredini mozga i čine te vanredno srećnim.
Ne euforično srećnim, ne ekstatičnim, samo srećnim kako nisi dugo bio. Onako kako bi zapravo svaki dan morao da se osećaš.

Starinski odgovor na pitanja u vezi dočeka Nove godine: u svojoj kući.

Веома популаран детаљ у песмама домаће продукције у прошле две деценије. У обе врсте музике, народној и забавној, врсне полиглоте су убацивале набрајање бројева прве декаде јер је у то време било фенси познавати енглески језик, а ништа више од тога нису знали јер су у основној школи учили руски и певали каљинку, а у средњу нису ни ишли.

Obično nam prođe kroz glavu kad se nešto čudno događa i kad mislimo da tu nisu čista posla.

Tehno-trens dobro odrađen, jedna od najprepoznatljivijih numera iz filmova. U vreme telefona sa polifonim melodijama bila je obavezna melodija na svakom drugom muškom telefonu.

Najčešći razlog zašto se nešto dešava (u varijanti, kad ne znamo pravi razlog)

Ovo na svima padne na pamet posle dva sata ubitačnog muziciranja neuvežbanog orkestra koji je naš rodjak pozvao za svadbu ili ispraćaj u vojsku. Ali posle kraćeg razmišljanja odustanemo od tog nauma, jer ljudi se ipak trude a i alkohol počne da nam obuzima čula pa se pridružujemo opštenarodnom veselju. Čak posle nekog vremena počne i da nam se svidja oznojena pevaljka koju smo na početku toliko prezirali.

Ako je verovati starijim zhiteljima,primarni razlog dekadencije mladih u Srbiji...

Волим тај поглед, тог опаког мириса, који бацам на зеленмена из моје фруле... хе хе, онако, нежно по његовој фаци кад цури, и прелива се... ммммммм.
Зелена музика из моје фруле...

Гаси то, он мож' да ми јебе мајку на том енглеском, а ја још да га слушам.

Онако, мало сетна, носталгична мелодија која вам се појави у подсвести кад евоцирате неку успомену.