Iznenađujuće zabavan način da date na zapršci dosadnim rutinama na koje smo svi osuđeni. Nema nikakve veze sa slušanjem bilo kakve muzike koja odzvanja iz masnih slušalica, već je u glavi, savršeno ukomponovana melodija koja dan čini prividno zanimljivijim i drugačijim, a gluposti kao što su jurcanje za busom sa odgovarajućom muzičkom podlogom postaju epska dešavanja.
Naš junak ustaje, izujedan mamurlukom priseća se polako gde je i šta je radio, izlazi iz stana sa vrlo uspešne žurke vrteći odgovarajuću stvar od O(j)azisa u glavi, koja ga pritom u sopstvenim očima čini nezakonito zajebanom facom. Shvata da se nalazi na Senjaku i polako se spušta nizbrdo ka Sajmu.
Međutim, njegov prevoz dolazi na svake tri do četiri godine, te sumnja u glavi započinje sledeću melodiju iz Cig...Pirata sa Kariba:
00:00 - Još uvek šeta laganim korakom niz brdo, blago nervozan, psuje javni prevoz u bradu;
00:44 - Čuje škripu Ikarbusove aždaje, instinkti mu govore da je to njegova aždaja, trči;
01:31 - Zarđala Ikarbusova aždaja mu proleće ispred nosa, međutim on ne zapada u očajanje jer na dupetu aždaje pišu brojevi koji nisu njegovi, nada opstaje, stiže novi autobus, sveže ispoliran, udoban i sa njegovim brojevima;
02:02 - Kurac! Žuti niotkuda opsedaju autobus. Fluorescentne nemani preteći gledaju u narod koji ostaje na stanici i psuje im sve živo i mrtvo. Naš junak još uvek ne doživljava nervni slom, u daljini se kroz maglu ukazuje tramvaj, ali stanica je ograđena, saobraćaj gust a podzemni prolaz jebeno mučenje. Trči kao nezdrav;
02:26 - Pentrajući se uz stepenice drži korak sa tramvajem. Ne zanima ga gde će ga odvesti, uleće, ridžovana nema, mrdnuće se od Sajma, biće bliže domu, skloniće se sa zime, pobeda!
Zika koju puštaš kada privedeš ribu na gajbu (kako bi je jebao dabome), pravo iz kluba, dok je još omamljena. Još joj zuji u ušima, još je željna dobrog provoda, pustiš joj nešto hoćno, na šta se ribice lože po klubićima tipa fensi, tipa kreolku Rijanu "Please don't stop the music", odvrneš bas, i da viš kako kukovi kreću sami da se njišu...
Materijal za isterivanje roditelja iz sobe.
Melodija koja vam se, pod uticajem medija i poznatog bioskopskog hita o kepecu među visokoletačima, uvek javlja u glavi kad postignete nešto što je za vas bilo naporno, bilo to natezanje sa internet primarijusima u zamračenoj sobi ili, pak, prerezanih 5 kubika drva na planinskom vrhu gde ćarlija košava mila od koje dobijete stalaktite u gaćama.
Plastične sise i glas na struju.
Ex-Yu rok.
Zvuk kreštećih, volume 120% na produvanim zvučnicima, trubačkih orkestara na koji svršavaju ljubitelji Guče, jeftine rakije i Gorana Bregovića.
- Ah, kakva je blagodet za moje uši ovaj orkestar iz Zagužanja.
- Ne čujem te ništa jebeno.
To je kada iz svake muzičke kutije proizvedene u istoriji (u Kini, naravno) svira jedna te ista Za Elizu, kada na svakom malo "napaljenijem" sportskom dešavanju (npr. Dejvis kup kvalifikacije u BG) piči Karl Orf i Karmina Burana, kada na TV uz slike dunava ide i, naravno, valcer sa tog istog, lepog i plavog. Dodao bih i neselektivno ubacivanje semplova klasične muzike u napete filmske scene i, kao vrhunac, najodvratniju stvar koja može da se uradi: postavljanje kratkih isečaka klasičnih kompozicija kao zvono na mobilnom telefonu.
U autobusu... Zvoni telefon. Čuje se, kao posledica sveprisutnosti kineske robe na tržištu, ona preforsirana Za Elizu. I to snimak sa radija/kutije/TVa.
Pesma, album ili kolekcija audio snimaka koji u tebi uklanjaju svaku lošu misao. Podižu ti nivo onih dobrih droga što ih organizam pravi sam u sopstvenoj kuhinji tamo negde u sredini mozga i čine te vanredno srećnim.
Ne euforično srećnim, ne ekstatičnim, samo srećnim kako nisi dugo bio. Onako kako bi zapravo svaki dan morao da se osećaš.
Sluške na ušima, leva noga na grejalici, glava blago oslonjena na naslon sedišta. Voz ide na sever ali ti si okrenut licem prema istoku da ti jutarnje Sunce pravi onu crvenu senku na spuštenim kapcima dok slušaš svoju muziku za dobro raspoloženje, a na usni ti lebdi lagani poluosmeh.
- Jó reggelt láthatnám az útlevelét?
- Tessék.
- Turista vagy üzleti úton van?
- Üzleti úton vagyok.
- Van valami elvámolnivalója?
- Nincs semmi elvámolnivalóm.Nemam brate ništa, nemam čak ni povratnu kartu. Udri pečat u pasoš, pa da ga uramim. Sad ide jedna bašbaš dobra pesma...
Starinski odgovor na pitanja u vezi dočeka Nove godine: u svojoj kući.
Veoma popularan detalj u pesmama domaće produkcije u prošle dve decenije. U obe vrste muzike, narodnoj i zabavnoj, vrsne poliglote su ubacivale nabrajanje brojeva prve dekade jer je u to vreme bilo fensi poznavati engleski jezik, a ništa više od toga nisu znali jer su u osnovnoj školi učili ruski i pevali kaljinku, a u srednju nisu ni išli.
Vesna Zmijanac:
Idem preko zemlje Srbije,
ide srce gde mu milije
I da mi je to poslednje,
doći ću do tebevan tu tri for fajv siks sevn ejt
Iiidem preko...
Obično nam prođe kroz glavu kad se nešto čudno događa i kad mislimo da tu nisu čista posla.
Tehno-trens dobro odrađen, jedna od najprepoznatljivijih numera iz filmova. U vreme telefona sa polifonim melodijama bila je obavezna melodija na svakom drugom muškom telefonu.
Najčešći razlog zašto se nešto dešava (u varijanti, kad ne znamo pravi razlog)
A: Si čuo da Putin dolazi u Srbiju? Zbog čega li dolazi da mi je samo znati?
B: Zbog sira, pekmeza i vojne muzike! (Skini mi se sa vrata budalo!)
Ovo na svima padne na pamet posle dva sata ubitačnog muziciranja neuvežbanog orkestra koji je naš rodjak pozvao za svadbu ili ispraćaj u vojsku. Ali posle kraćeg razmišljanja odustanemo od tog nauma, jer ljudi se ipak trude a i alkohol počne da nam obuzima čula pa se pridružujemo opštenarodnom veselju. Čak posle nekog vremena počne i da nam se svidja oznojena pevaljka koju smo na početku toliko prezirali.
Ovo je do jaja brate, daj tu stolicu...
Jesi naručio ono Danas majko ženiš svoga sina.
Ma pusti to daj onu Ja nikad u ž
ivotu pijanac nisam bio....
Udriii Mile...
Ako je verovati starijim zhiteljima,primarni razlog dekadencije mladih u Srbiji...
i jos:predmet neopisive mrznje moje komsinice koja otkida na Sasu Popovica i misli da je Milan Stankovic fin decko...
Volim taj pogled, tog opakog mirisa, koji bacam na zelenmena iz moje frule... he he, onako, nežno po njegovoj faci kad curi, i preliva se... mmmmmmm.
Zelena muzika iz moje frule...
Gasi to, on mož' da mi jebe majku na tom engleskom, a ja još da ga slušam.
Onako, malo setna, nostalgična melodija koja vam se pojavi u podsvesti kad evocirate neku uspomenu.
- Te 2008. izašao je poslednji Jugo iz kragujevačke fabrike. Osnovana je Srpska napredna stranka... A ja, ja sam izašao iz gipsa i prestao da navijam za Čukarički. I kažu, konačno postao čovek.
- A ja se pitao zašto se čuje Simjanović u pozadini, kad ono ti o mladosti...
