Baš Čelik je srpska narodna bajka. Sam Baš Čelik je biće velike snage sa gvozdenom glavom/maskom i rogovima. Od turskog baš glava, čelik gvožđe. Bio je okovan u buretu, dok ga nisu oslobodili dajući mu vodu. I tad počinje haos, pošto Baš Čelika ne može ubiti obično oružje..

Medij koji je unistio mnoga djetinjstva kad se 99e pojavio,uz mnoga druge stvari.
Previse dobra igra,odlicna muzika,odlicna prica,plus magla u prvom dijelu da bi sakrila losu grafiku.
Sve to od japanaca.

Stara narodna izreka koju sam od muke izmislio. Strefila me jedan dan u onom kukavnom Novom Sadu, tik pred ulazak u onaj još kukavniji studentski dom. Stojim pred vratima, uvuko se u jaknu, što ono kažu stiso se ko naša reprezentacija u kvalifikacijama, kad ono puf!

Doba godine kada se gastarbajteri sjate u domovinu da troše mukotrpno zarađene jevreje dok to svima nama dragi menjači pametno iskoriste pa kurs obore na ini-mini-majni-mou ne bi li se oparili od naivnih stranaca.
Narodna Banka Srbije zadovoljno trlja ruke a guverner Jelašić pikira novu Mečku za svoje iskeširano dupence.

Narodna mudrost u formi jebačke konstatacije, te savet ostavljenom ucveljenom liku da od tugovanja nema selameta, već da se što pre ponovo umoči. Mantra, klin se klinom ubija.

Depresivni alkoholičar to tumači malo drugačije, pa tako naručuje sledeću čašicu iako je prethodno zacrtao da će ''samo jednu'', a tinejdž gej pak koristi kao opravdanje za vaćarenje sa ortakom.

Muzika koja više nije mainstream.Pedesetih simpatična,šezdesetih antidržavna,sedamdesetih neobuzdana,osamdesetih ''crveni džin'',da bi kasnijih decenija postala nezanimljiva i u ''zapadnim'' zemljama.Za razliku od današnje muzike, u r'n'r-u ima više od jednog instrumenta.

Konkluzija. Nema dalje. Čist kapitalizam - duga ljubav, što kaže narodna poslovica. Što se mene tiče ti si jebana u korporativnom odnosu davalac usluge - primalac usluge. Ono što posle preostaje kad dođeš sebi je da oližeš rane i to je to. Ne'aš ti tu šta!

Stara narodna za ruganje ljudima koji se zadovoljavaju nebitnim stvarima odnosno sitnicama. Posebna vrsta ljudi koji nemaju urođene ambicije. Funkcionišu po sistemu lezi lebu da te jedem. Nikad preko proje ne traže pogaču, znaju da cene ono što imaju i zadovoljava se time u potpunosti.

Žanr koji je harao devedesetih. (naročito 1992 - 1996, pritom su 1993. i 1994. bile udarne)
Jedina muzika stara preko 30 godina koja još zvuči futuristički.
Kod nas nažalost izrodila neke ne tako slavne primjere muzike.

Kafana bez osoblja. Mislim, tu su oni, negde, pošli za novu bačvu ili se karaju u magacinu. Ali fizički ih nema. I gosti su tu, muzika piči. Ne bi ni primetio da ih nema da ti nisu potrebni. Sve na autopilotu, zlokobno, kao u prodavnici igračaka neke kafanske zone sumraka.

Soba sveže ostavljenog momka. Roletne spušte, na stolu hrana koja nije ni pipnuta, pune pepeljare, flaše i čaše. Čak je i miris kao da je neko umro, dok se na winampu vrti muzika za umiranje.

Jedan od najpozitivnijih likova na domaćoj muzičkoj sceni, čija muzika na najbolji mogući način predstavlja centralnu Srbiju. Osim toga, jedan je od retkih folk pevača kog rado slušaju pripadnici svih generacija, pa čak i oni koji nisu ljubitelji narodnjaka.

Džimrijka u svijetu novokomponovane narodna muzike. Jebala bi se za pare, bukvalno. Ko dinar njoj izvuče ja ću mu kurac popušiti.

Muzika sa elementima turban-folka i elektro zvukova, obogaćena veoma čudnim tekstovima.

Muzika sama po sebi predstavlja jednostavnu temu koja se ponavlja tokom cele pesme, s tim što početak i kraj pesme moraju biti makar malkice drugačiji (ali to nije nužno). Tu i tamo se odradi pokoji brejk (nazovi prelaz) ali ništa ne iskače iz samog okvira/šablona pesme.

Pevanje ide proizvoljno: sam pevač (ili pevačica) bira kada će da počne sa pevanjem, koliko strofa traje, kada ide refren i da li kojim slučajem ima neki ustaljen šablon kada prezentuje svoje vokalne sposobnosti.

Tesktovi su sami po sebi dosta čudni. Uz pomoć nasumičnih stihova koji se jedva ponekad rimuju, tekstopisac piše o tipičnim proklinjućim temama, sa poređenjima koja nemaju nekog velikog osnova i totalno iskaču iz same srži teme o kojoj se piše.

Narodna umotvorina koju su, izgleda, previše banalno shvatile sve pripadnice ženskog pola koje vole da nanose puder lopatom, pa crtaju lice iz početka.
Jeste, dolazi iznutra, ali iz bočica i kutijica za puder, šminku, kreme i ostalne ritualne farbe.

Narodna izreka koja na najslikovitiji način opisuje tešku zabludu današnje pičetine da stariji muškarci mnogo bolje taslače neg' mlađi. Da stvar bude još i gora, mnoge od njih to rade bez zadnjih finansijskih namera već iz čvrstih uverenja da će ih gorenavedene starkelje zaista dovesti do giga-mega-orgazma epskog trajanja. Aha. 'Oće kurac!

Na muzički ukus skoro sigurno najviše utiče okruženje, od malih nogu, šta se sluša u kući, onda još više društvo u tim nekim (pred)pubertetskim godinama. Kad se ukus donekle profiliše, to je čak jedan elemenat za izbor društva, što vodi daljem razvoju muzičkog ukusa.
Pre turbo-folk revolucije, nekih osamdesetih, čak i prvih devedesetih, narodnjaci nisu odgovarali mnogo senzibilitetu urbanije omladine, često ih ni roditelji nisu slušali, a među društvom iz škole/kraja nisu bili IN. Pa ipak, već u nekim starijim tinejdžerskim godinama (kod nekih i ranije) dolazi se do saznanja da pod dejstvom alkohola najbolje ipak ide istočnjački melos. I onda počijnu da se slušaju narodnjaci, mnogi batale sve što su slušali ranije...
Ipak pravo vatreno krštenje, u tom smislu, sledi tek odlaskom u vojsku. Prisustvo ljudi iz svih slojeva društva (dok je bila SFRJ bilo je iz svih naroda i narodnosti), težak rad ili dobar deo vremena kad se dosađuje, sistem u kojem iskakanje u smislu pameti nije mnogo zdravo - čine svoje. U slobodno vreme se prate samo adekvatne muzičke emisije, jer tako većina hoće. Preko razglasa piči uglavnom ista narodna muzika (mada dogodi se svašta, pa i da se pusti Metallica). Ima i onih koji imaju pevačke sposobnosti, ili uglavnom samo misle da imaju, pa ih široko demonstriraju ostalima. Sve to vodi usvajanju jednog novog ukusa u kojem Ceca, Mira, Dragana, Seka i ostale postaju sasvim prihvatljive za gledanje i slušanje. I ko nije išao u vojsku počinje da trpi ove uticaje, preko žurki i tome slično. No to je već druga priča...
To ne mora da znači da se batale druge vrste muzike. Jer kako se odrastanje završava (posle vojske) muzika postaje sve više stvar trenutnog osećanja, a ne nekog identiteta. Čovek spoznaje istinu da može slušati bilo šta što mu u datom trenutku odgovara, bez toga da se stidi ili nekome pravda.

Rečenica koja je sedamdesetih godina prošlog vijeka, za vrijeme jagnjećih brigada, u restoranima dočekivana sa odobravanjem. Ali, kako vrijeme teče, muzika se mjenja. Izgovaranje iste rečenice danas, bilo u restoranu ili u kladionici, kod slušalaca izaziva sažaljenje, nevjericu, pa čak i bijes.

Kad ideš u kafanu/kafić/klub u kome ti se ništa ne sviđa (ni muzika, ni atmosfera, ni ljudi), samo zato što tvoje društvo voli ići tamo, a pri tome čak ni ne izraziš nikakvo negodovanje.

Stara i vrlo poučna narodna izreka iz kategorije onih kojih se obavezno treba s vremena na vreme setiti. Zna se, uostalom, gde je mesto jednoj pevačici - u kafani, u klubu, u operi ali ni slučajno i u tvojoj kući. Razloga za to ima na pretek ali je sigurno jedan od ozbiljnijih taj što opština NE OBELEŽAVA GROB, pa sad vi vidite.