Legenda o lokalnom heroju traje na teritoriji mjesta za koje se vezuje njegovo rođenje, događaj iz života ili slavna smrt. U mom kraju trajanje te legende se manifestuje kroz broj majica sa likom lokalnog heroja na njedrima mještana.
Pamučne, sintetičke, bijele, crvene, ispod vjetrovki, điladi, dukserica i doktorskih kaputa, nazirao se njegov osmjeh. Lako bi zapadao za oči, bio je svima poznat. Svi su znali priču o njemu, poneko nije znao ime. Ime nije bilo ni bitno. U nedostatku imena posezalo se za imenima aktera sličnih događaja. Sve ih je vezivala priča, a ako su se imena pomiješala onda je bilo mjesta za diskusiju u njihovom odgonetanju. I ništa više.

-Ma nije on, čoče. Pogledaj opet.
-Znam da nije on, ali ovome ne znam ime.
-Bolje i da ne znaš. To su oni. Idem, ne zamjeri.

Kada bi sretala te majice u prolazu, obično bi ih viđela na deset metara ispred. Prvih pet metara gledala sam u njedra osobe i lik heroja, sledeća tri sam netremice posmatrala osobu. Jedan metar bih svoje usne pretvorila u blagi osmjeh a poslednji metar do linije mrtvog ugla sam vidjela podignutu jagodicu i zarivenu liniju usana ispod nje na licu sugrađanina koji mi je do tada išao u susret. Ostatak puta sam provodila pretvorena u lik heroja.
Stanje ljudi sa majicom se širilo na druge lako i homogeno, bez dodira. Na pogled. Trajalo je dugo jer je postojanje majice garantovalo vječnost legende. Htjela sam da budem dio te vječnosti, reklo bi se tuđe...pa sam majicu obukla i ja i sjela u prvi red amfiteatra čekajući na početak ispita. Profesor je ušao a kada je primijetio lik na majici podigao je kažiprst ka meni i pitao:
-Ko je to?
-Antifašista.
-Liči na Če Gevaru.
-Nije, ali neka bude. Pogledajte osmjeh? Mislite da se priprema da primi orden za vjernost otadžbini?
-Nemam zapažanje u vezi toga. Vidim samo osmjeh.
-Priprema se. Vode ga da ga strijeljaju.
Podigao je obrve visoko, širom otvorio oči i zarozao kožu na čelu, gledajući naizmjenice mene i lik. Udario je dlanom o dlan i rekao: Počinjemo! Tišina!

Njihovo pismo jeste teze za savladavanje od cirilice ili latinice,ali oni zato imaju mnogo manje nepismenih ljudi od Srba,Bosanaca,Hrvata,Makedonaca...

Samo nek žulja, boli, svrbi. Ne bi se stoka zadovoljila onim što ima, pa to ti je! Sami ćemo sebe sjebati, a ovamo se ljutimo kad nam drugi ubace kamen u opanak. Ako ti je dobro, potrudi se da tako i ostane.

-Kolko ti plaćaš kablovsku?
-Pa šta sam ja, majmun, da plaćam kablovsku, uveo sam je sam, boli me baš kurac da plaćam lopovima!
-Pa jel ne mogu da te tuže za to?
-Ma de mogu da me tuže, koji ti je kurac.
-Znači, ne plaćaš ni tv pretplatu?
-Pa jebiga, to uglavnom platim, znaš, zajedno sa strujom.
-Znači ne plaćaš 50 kanala koje gledaš, a plaćaš dva, od kojih jedan gledaš svake druge nedelje u utorak i sredu uveče, a drugi nikad?
-Pa država je država, jebiga, šta da radim.

Situacija na slavi:
Ajde Bože pomozi,neka je sa srećom *Krsti se* *pije* O Bog te jebo,dobra ova brlja!

ONI - Od Naroda Izabrani.

Sve je počelo sa Prvim svjetskim ratom i Kraljevinom SHS...

A: E, video sam danas u cituljama, umro onaj Rade...
B: Onaj sto je tukao zenu i decu?
A: Pa imao je tesku ruku, al' bio je dobar covek...
...
A: Jesi cuo da je poginuo Marko?
B: Onaj diler?!
A: Pa da, al' nije on imao od cega da zivi..A bio je super decko...
...
A:Cuo sam da se ubila Zorka...
B:Cuo sam i ja..A tako joj i treba kad se kurvala sa komsijom...
A:Cuti bre..dobra je bila zena, ostavila tri cerke...

- Kako ćemo večeras?
- Prvo normalno, pa u pičku.
- Misliš, klip u cilindru?
- To.

Ćaća: Gdje si dosad, sunce ti žareno?!
Fićfirić (zasad anderkaver): Ma bio na nekoj žurci, i kasnije malo... (namig)
Ćaća: Jooo' ljubi ga ćaća! Nego, koristili ste zaštitu? Danas su ti sinko picajzle k'o rode!
Fićfirić: Ne beri brigu, uzeo sam provjereni durex s ukusom banane.
Ćaća: (dramska pauza) UKUSOM?! Marš iz kuće!!!

-Izvini, Mile, ja stvarno mislim da nije u redu sa tvoje strane što si popio sav sok juče.
-Jao, stvarno mi je žao, molim te, prihvati moje izvinjenje u vidu penisa.

Postoje dva tipa Rusa: loš Rus i pijani Rus (ovaj možda i preživi ali mu nikada ne plaćaju rehabilitaciju)

Vrhunski naučnik, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju, otrkiva novi hemijski element sa fantastičnim svojstvima, Idiotium, idealan za vojnu industriju. Nastaje opšta pometnja u svetu i potraga za nalazištima tog metala širom sveta. Onda otkriju u nekoj zabačenoj državici, Simfoniji, udaljenoj pola sata telefonom od civilizacije, bogato nalazište rude tog metala. U tajnosti, američka ekspedicija se uputi hitno na lice mesta. Prvi izveštaj ekspedicije je pozitivan:
‘Ovo je država koja nema preterano razvijen državni aparat. Stanovnici Simfonije su veoma skromni, vredni, druželjubivi i veoma gostoprimljivi. Industrija je slabo razvijena. Putna mreža u lošem stanju, a saobraćaj se uglavnom obavlja zastarelim automobilima ili zapregom. Ne pamte da je u njihovoj istoriji bilo ratova, a pogotovu ne građanskih. Odaju sliku veoma srećnog i zadovoljnog naroda. Biće ovo lak posao.’
Medjutim, drugi izveštaj je bio malo manje optimističan. ‘Bojim se da nailazimo na probleme sa lokalnim stanovništvom. Ne žele da vršimo nikakva iskopavanja, jer je baš ta teritorija njihovo sveto mesto. Kažu da žive u nekakvoj jebenoj sintezi sa prirodom, veoma je poštuju, i ne dozvoljavaju da je iko uništava. Neumoljivi su. Ne preostaje nam ništa drugo sam da primenimo scenario iz SFRJ’.
E, tu stupa na snagu najjače oružje koje je ikad stvoreno – jezik diplomatije!

Saopštenje Stejt dipartmenta: ‘Prema anlizama nezavisnih udruženja za praćenje razvoja demokratije u svetu i zaštitu ljudskih prava, u Simfoniji je već duže vremena prisutno kršenje ljudskih prava. To se, pre svega, ogleda u uskraćivanju prava na obrazovanje, kontinuirano uskraćivanje pravih oblika demokratskih dostignuća savremene civilizacije. Takođe je izražen i unilateralni oblik vladavine, veoma blizak diktaturi. To smatramo nedopustivim u XXI veku i mi ćemo se boriti svim demokratskim i diplomatskim sredstvima da stanemo na put toj pojavi. Ceo svet mora biti svestan da smo nepokolebivi u našoj pravednoj borbi i mi pozivamo naše partnere i demokratski opredeljene države da se pridruže osudi rukovodstva Simfonije. S tim u vezi, mi ćemo svu njihovu imovinu zamrznuti i staviti embargo na ......’
Iz Simfonije nije stigao nikakav odgovor, jer nisu ni imali diplomatiju, a i da jesu, ne bi ni imali pojma šta to može da znači. Život u Simfoniji je tekao kao i ranije.
Pojedine članice Saveta bezbednosi su se oštro usprotivile ovakvom saopštenju, smatrajući da je to direktno mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene države, ali im je diplomatskim kanalima izraženo žaljenje što nisu prvi poslali svoju ekspediciju.
Nakon još nekoliko sličnih saopšenja, konačno je izdato i poslednje, na opšte odobravanje i olakšanje ostalog dela demokratskog sveta:
‘Juče smo započeli vojnu akciju pod nazivom ‘Baklja slobode’, koja za cilj ima da konačno uspostavi vladavinu demokratije u Simfoniji, jednom od poslednjih Bastiona mračnih diktatora koji svoj narod drže u obrazovnoj tami. Nikada više narod Simfonije neće živeti kao što je do sada morao da živi. Demokratija je zakucala i na vrata ove male, zaostale zemlje, čiji stanovnici zaslužuju bolju budućnost i pravednu raspodelu opštih dobara, jer imaju veliki prirodni potencijal. Živela demokratije, živela sloboda’.
Iz cele priče, narod Simfonije ja naučio jednu novu, istorijski važnu lekciju o demokratiji:
‘Bolje mi stvarno je...e mater, nego diplomatskim putem. Brže prođe, a i ima mnogo manje žrtava’.