Akademske ustanove koje pohadjaju veoma vredni momci koji pored toga sto studiraju, rade jos i kod svojih oceva u firmi kao smetalo ili osobe koje su tu da bi im se radnici slihtali zbog ocevog polozaja. Takoreci rade dva posla pa zbog nemogucnosti dvostrukog postojanja ili iscrpljenosti ne stizu da postignu jedno od ta dva, ili ni jedno. samim tim sto rade dva posla su ispred ovih lencuga sa drzavnih koji samo uce i jos se zale!?(bezobrazluk). A oni i pored te dve veoma vazne i teske aktivnosti jos stizu i da izadju 4-12 puta nedeljno, sede par sati u par najvaznijih kafica u gradu, svaki dan provozaju auto i jos nadju vremena za devojke, drugove, sopinge i cak odmor od svega...
Devojke znaju da se takvi momci tesko nalaze pa zbog toga mecu u sebe razne plastike i skracuju svoj moral i suknjice ne bili ih isti primetili.

Gro posla. Idiomatski izraz za procentualno veću, težu, komplikovaniju ili od svih ovih komparativa kombinovanu etapu rendom radnog delovanja ili zadatka posle koje, obicno, sve ide nizbrdo. Tipa - pobeda sa značajnom razlikom na sopstvenom terenu, gol tj. nerešeno u gostima. Tipa - jebeni plišani meda, najmanje 1-nedeljno strpljenje pri njenom torokanju, prazna gajba, aromatične sveće i flaša-dve "Sangrije" (ne obavezno tim redosledom;prim.prev.) - posle ide sve k'o podmazano, ako me razumete...

Izraz, naime, potiče iz čuvene Fajdarove basne u kojoj krava, koza i ovca (koja družina, a?) pomažu lavu u lovu (?!) da bi ih potom ovaj - što je, reala, i bilo za očekivati - najprostije zajebao prilikom podele plena i to krajnje jednostavnom ja-sam-najjači-zato-pušite-kurac logikom. Što odma' i njih same nije pojeo ostaje misterija koju je, sve se bojim, gorepomenuti basnopisac poneo zajedno sa sobom u grob.

Deo sa "poslom" je, cenim, Lenjinova zasluga. Prijatan dan.

Okretanje kljuca u krajnji polozaj radi paljenja motora kod motornih vozila. Kako je dosla zima i sa njom otezano paljenje, verglanje traje vremenski duze nego obicno. Jutarnji mrazevi jos vise otezavaju stvari pa se cesto verglanje obavlja dok se ne iscrpe sva snaga akumulatora. Za posledicu ima razbijenje sna kod celog komsiluka u 5 sati ujutru. Kada se kao i prethodnog dana potrosi ceo akumulator, zamole se 2 slucajna prolaznika da guraju. Auto se upali na gurku, stigne se na posao a akumulator se u toku voznje napuni tako da covek moze da vergla i sutra ujutru i probudi vas.

Last In First Out.
Generalni princip po kome funkcioniše zaboravljanje matematike, programiranja, i ostalih naprednih vještina koje steknemo u životu, a često se odnosi i na naša generalna sjećanja iz života.

Ono što smo zadnje naučili (npr. neku ultra naprednu matematiku, ili tehniku programiranja, ili neki moderan frejmvork), to prvo zaboravimo (ukoliko ne koristimo). A ono što smo učili na početku, ono najosnovnije, to najduže pamtimo.

Evo na primjer ja sad nemam pojma integrale, koje sam učio u četvrtom gimnazije, nešto bolje znam polinome i kvadratne jednačine, limese i logaritme koji se uče početkom srednje škole, a recimo većine osnovnoškolskog gradiva se jako dobro sjećam.

Nešto slično se dešava i kad ljudi ostare, pa popodne ne mogu da se sjete šta su jutros radili, ali zato savršeno dobro pamte neke događaje iz djetinjstva i mladosti.

Nekadašnja dečja igra.
Dve grupice dečaka koje ratuju jedna protiv druge. Pucaju zamišljenim oružjem, motkama, štapovima, plastičnim pištoljima. Koriste kamenje kao kašikare, fijuču, viču beng - beng, jurišaju BMX-om...
Danas je ova igra prevaziđena, zamenio ju je Counter strike, Medal of honor, Call of duty...

Fenomen koji vekovima fascinira srpski narod. Predstavlja skup krajnje neobičnih i fascinantnih osobina i oblika ponašanja. Nemci dolaze na posao na vreme, ne izlaze sa posla i ostaju do kraja radnog vremena. Ne bacaju đubre po ulici, poštuju saobraćajne propise, smatraju korupciju za negativnu i antisocijalnu pojavu. Ne parkiraju se na travnjacima. Kada igraju fudbal, igraju do kraja utakmice - kada prime gol, ne padaju u očaj, a kada ga postignu, ne počinju sa slavljem dok se utakmica ne završi. Sve u svemu, jedan jako neobičan i zadivljujući narod. Radili bi i mi tako, al' ne vredi... to mogu samo Nemci.

Serija "Sex & City" pokazala je zenama Srbije kako se to radi.
Jedna isfrustrirana i ruznjikava s ogromnom platom i odlicnim poslom,kasnije i sa bebom ce nahvatati fantasticnog crnca da joj zadovolji sve potrebe i kaze joj da je voli,iako ona zapravo ne voli njega.
Druga pise za novine jednu kolumnicu,i tom kolumnicom zaradjuje dovoljno da kupuje Manolo Blahnik cipele od 400evra pa navise,bar jednom nedeljno,a iako je ravna kao daska,uporno slama srce gospodinu Zverci.
Treca je snadbevena sa 1000 vibratora,samo o sexu misli,i nju je obalio ceo New York,ali niko je nece nazvati kurvom,da se razumemo.
Cetvrta je svetica,samo gleda da se uda i naravno udaje se za bogatog impotentnog,a kasnije za bogatog i potentnog,ali jbg ruznog.
One ce pricati o sexu,vibratorima,cipelicama i novim mestima za izlazak,iako uporedo s tim imaju po 40 godina (i vise) i zabole ih za bioloski sat i produzetak vrste.

Za razliku od uvreženog mišljenja, golf uopšte i nije sport. ( A ko pročita do kraja - biće mu jasnije.)

Nastanak golfa, kao oblika rekreacije, krije se u tome da je pojedinim engleskim aristokratama bilo zapravo dosadno da se samo šetaju svojim uređenim pašnjacima i razgovaraju. Dakle, umesto da nedeljno prepodne provedu u prostoj šetnji, oni su počeli da praktikuju da uz tu šetnju i udaraju lopticu štapom, ne bi li je uterali u rupu, i nadmeću se ko će to veštije da uradi. Istovremeno, dok su muškarci šetali, i jelte, udarali tu lopticu štapovima, njihove gospođe su sedele u otmenim kafićima tj. Golf Klubovima i uz kafu i koktele - razgovarale.

Udaranje loptice štapom dakle, nema nikakvog smisla samo po sebi. Ta aktivnost je najtesnije povezana sa NEDELJNIM PREPODNEVNIM PORODIČNIM IZLETOM, isključivo po lepom vremenu, u prijatnom društvu prijatelja.

Vremenom, naravno i logično, između onih koji igraju golf, dolazi do nekog oblika rivalstva. Ali, to rivalstvno nije ni nalik trci za dobre rezultate u sportu. To je više, nešto kao rivalstvo tipa: "ko bolje spema prepelicu na ražnju", ili "ko će bolje da pripremi žurku za Novu Godinu" i slično. Zbog potpunog odsustva važnosti rezultata, nastali su i sva ona džentlmenska pravila u golfu.

Budući da je golf razonoda bogatih, (zato što održavanje tih travnjaka košta izuzetno mnogo) tako su i smišljani turniri sa, naizgled ogromnim nagradama. Kažem naizgled, jer, nekome je velika svota cena gajbe piva, a arostkrati nije ništa da se "učipi" za desetinu cene ferarija, jer već ih ima tuce u svojoj garaži. Uzgred, pošto su pare "fuj" nagrade u ovim klubovima su skoro uvek bile isključivo robne. Takođe, sasvim je ok da jedne godine nagrada bude Rols Rojs, a sledeće "Velika čokoladna torta". Nema veze, jer u golfu je zaista najvažnije druženje i lepo provedeno nedeljno prepodne.

Kad se uporedi ukupno vreme prave "sportske" aktivnosti: tj. samog udaranja loptice štapom, sa ukupnim vremenom koje se provede na terenu, lako se dođe do zaključka da su dva igrača zapravo proveli 3-4 sata u šetnji i razgovoru, i usput uradili lopticu dvadesetak puta, i ako je za jedan udarac potrebno tridesetak sekundu - to izađe tek desetak minuta.

A onda je golf prešao okean i počeo da se igra u Americi ...

Prazan novčanik.

1. Vreme između završetka napada protivničke ekipe i sirene za kraj košarkaškog meča.
2. Vreme između završetka muževljeve smene i ženinog povratka kući; prilika da se napravi neka šteta na brzinu.

Pandan emisije na RTS-u, samo realnija. Voditelj kuva i priča, stavljajući akcenat na to da se ovo nekada jelo.

Suptilni opis mladoženje koji se uplivom u bračne vode žešće zajeb'o. Čak mu se i matičar na venčanju smejao pod brk.

Nedelja je. Pošto si se vratio iz grada u 9 ujutro posle 3 uzastopne "udri me do zore" noći , poseduješ još dovoljno prisebnosti da naviješ alarm da te probudi u 6 popodne, za socijalni mali fudbal nedeljom u 7 uveče, ugovoren prošlog utorka.

Posle iscrpljujućeg i napetog meča, odlaziš sa društvom na pivo. Srećete neke ribe. Opet završavaš na kuntu u vampirskim satima.

Navijaš sat za posao za ponedeljak, 6 sati. Već je namešteno! Mora da je rutinski, od prošle nedelje. Samo treba da potvrdiš, nema smornog podešavanja. Do jaja.

Toneš u dobro zaslužen san. Bićeš OK, 3 sata spavanja je sasvim dovoljno u tvojim godinama, preživeo si ti i nezgodnije mamurluke.

Od pogubljenosti, ne kapiraš da si navio alarm na 6pm, ne 6am.

Budi te poznata buka u 6pm. Senke na plafonu su prva asocijacija na zajeb. Na mobilnom, u džepu farmerki, nalaziš 12 poruka s posla. Kolege ti predlažu načine za spasenje, neki u istočnim, a neki u zapadnim religijama. Šef ti jebe sve živo i mrtvo.

ko god da pobedi bice nam do jaja...

Ne pravi razliku između Marvela i DiSija - čita i jedne i druge. (U .cbr formatu, jer su papirni stripovi previše skupi, a i teško ih je nabaviti u originalu.) Kune se u Daglasa Adamsa, Kevina Smita kuje u zvezde, sluša Vampire Weekend, a KOTOR pređe za jedno popodne, pa veče začini prvim delom nekog opskurnog anime RPG-a s kraja devedesetih. Kao Erik iz Ulice akacija broj 29, ona vodi dvostruki život - preko dana nosi đozluke i vuče se po stanu u "LOST" majici i kariranoj košulji, a uveče na sebe nabacuje diskretnu šminku i prigodnu odeću, te prošeta gradom, privlačivši pažnju mužjaka svih stepena kompjuterske i pop-kulturne pismenosti. Ona je gik, ali i Ženska. (I to kakva.) Ipak, postoji samo osam takvih primeraka na svih šest naseljenih kontinenata. Od tog broja, njih šest živi u Japanu, i nisu punoletne ni u jednoj zemlji sveta.

Najčešće možemo čuti na letnjim raspustima, odmorima, u adolescentnom periodu itd.

Dodatak koji se u tiražnijim dnevnim novinama ( Blic, Večernje Novosti, Pres...) redovno pojavljuje svaka 2-3 meseca.Pojavljuje se ili u formi posebnog primerka,kad vam ispadne iz sredine novina zajedno sa Uradi sam- Batajnički drum BB i Lili - nova kolekcija krema za depilaciju katalozima ili u formi članka od četiri strane sa obaveznom slikom nekog amfiteatra punog mladih bicuri sa akva vivama ispred sebe.

Urednici se u ovoj situaciji prilježno drže uspostavljene forme i sadržaja.

Na početku Branko Kovačević ulazi u hed tu hed duel sa rektorom nekog privatnog univerziteta gde priča kako su državni faksovi bolji jer su do jaja i matori a protivnik mu odgovara da su privatni bolji jer ih bole kurac.

Nastavlja se sa obaveznim podsećanjem da sedamdes posto mlade Srbadije hoće da beži posle studija makar i u Rumuniju, da će se u rodno mesto posle studija u Beogradu vratiti samo oni koji su se pre odlaska verili a tazbina je preke naravi i da je BU nastavio blagi pad na listi najprestižnijih svetskih univerziteta, te da se sada nalazi na 896-om mestu, odmah ispod Politehničke akademije u Čadu.

Za kraj sledi opservacija ekonomskog stanja studentske populacije i vapaji studentskih seratora kako bi da imaju 900 evra mesečnih prihoda čisto bili minimum 15 dana mesečno po muzejima,galerijama i paviljonima Cvijete Zuzorić a ne kao sad,kad nemaju para pa mogu samo jednom nedeljno na Fristajler.

Specijalno, posebno, odvojeno i nepodnosljivo smrdeti na zaostali smrad alkohola. Onakav kako to samo pijanac moze da proizvede posle sest uzastopnih dana ispijanja smrtovace ispred obliznjeg dragstora. Izraz je valjda nastao od reci bazditi ili tako neceg slicnog i vecinom se koristi u Bosni, ali sve vise ima upotrebu i u zapadnoj i centralnoj Srbiji. Nekada je ovaj smrad bio svima dobro poznat, ali zbog razvijene tehnologije i prokuvavanja alkohola kao i sterilizacije pre neg sto izadje na slobodno trziste poceo je da se gubi miris mog omiljenog zidarskog zajecarskog piva kao i stomaklije u plasticnoj boci. Dok danas poznajemo predivne mirise dzeka i civasa, ma sta serem ja, i dalje pijem zajecarsko i stomakliju.

Penzionerska crkva.

Osnova ove religije je veliki praznik koji se slavi jednom mesečno: Podela Penzije. Učenje crkve pronose sveštenici obučeni u žuto plave odore koji poput Jehovinih svedoka idu od vrata do vrata i na dan Podele Penzije prikpuljaju donacije za crkvu - nekad je to bilo dve crvene, danas novčići i izgužvane novčanice. Vernici ih poznaju tajnom šifrom zvonjenja dva puta.

Vernici na bogosluženje odlaze otprilike jednom nedeljno, gde se na oltarima ("šalterima") pričeste o čemu dokaze ("priznanice") čuvaju i deceniju kasnije. Na njima rade bezgrešne Visoke Sveštenice koje se u narodu zovu "šalteruše", ali tako nikako ne smeju biti nazvane unutar crkve. Kao i svaka crkva, Pošta što da na jednom oltaru, uzme na drugom.

U redu za oltar važno je znati međuverničku hijerarhiju: vernik ispred vas je „imbecil što se vuče“ dok je osoba iza „kobila što mi se kači na vrat“. Pravilno međuverničko ophođenje na ovaj način rezultira u ceremoniji psovki, usecanja u red i rasprava ko je stariji, sve u slavu praznika!

Veliki prorok ove crkve je ubogi Mlađan Dinkić koji obeća vernicima da će doći dan kada će sa oltara crkve biti podeljeno blagodeti koliko za 10 Podela Penzija!

Ubedljivo jedinstveno bice u svakom kolektivu. Ona mora da zna gde su olovke i registratori, kad ko jede, kad ko sere, kad je ko pobegao s posla, zasto je linija zauzeta (iako ima jos 80 ljudi koji koriste telefon), zasto bas danas pada kisa... Kao hobotnica barata telefonskim linijama, faksom, tastaturom. Prima mejlove, kuca ugovore, salje postu, smislja reklame, uredjuje sajt. Nasmejano laze u lice. Zna kad su posni dani, kad su vocni dani, kad su “oni” dani. U obavezi je da slusa ocinske savete, da tesi kad treba, da skace pod noge nenajavljenim posetiocima. Ona uvek sve zna i ima lek za sve, ne zna na sta su joj deca alergicna, ali zasigurno zna koje alergije direktor ima. Na veoma nezavidnom mestu, kolege je izbegavaju jer misle da je direktorov covek, direktor je mrzi jer misli da sve otkucava kolegama. Jede krisom ispod stola jer nema pauzu. Uglavnom joj prebacuju da je preplacena kafe kuvarica. Bar jednom nedeljno doživi nervni slom.Ponekad mrzi svoj zivot.