Čin odricanja od nečeg dragocenog radi zadovoljenja "više sile" koji za posledicu ima neizreciv bol.
Vidi, ja svoju ženu nikad nisam voleo. Oženio sam je jer je bila trudna i svi su to očekivali od mene. Onda jedno, drugo, treće... i tako da je ker navikneš se i zavoliš. Al...
Ne prođe ni dan. Ne dogodi se nijedna radost, nijedna tuga, nijedan posao, nijedan uzdah da ne posmislim na nju. Uvek je tražim pogledom po senkama, samo da joj kažem. I nema je.
Bila je ljubav mog života. Lepa... Eh lepa, osmeh što topi glečere... Pogled nežan, ni majka me nije tako gledala. A telo... Nismo izlazili iz kreveta. Nije to bilo nikakve nastranosti. Umela je da me drži napaljenog danima, i da se mazi kao mačka, da se podvalači pod kožu. Nikada nisam upoznao čoveka koji je umeo tako da ćuti, a opet u svakoj njenoj reči čuo sam zvonak smeh i britki um. Prelepa žena, lepa u glavi, u licu, u telu, koja je umela da me inspiriše. Zbog nje sam se trudio da u svemu budem bolji.
I na kraju sam je ostavio. Ništa mi nije slomilo srce kao njene suze, kao njeno preklinjanje da je ne ostavim.
Moji su roditelji insitirali da ostavim udovicu sa detetom, stariju od mene i nađem sebi devojku nevinu i mladu. Selo je pričalo da me je zavela, da je veštica i ja sam poklekao.
Žrtvovao sam jedinu svoju radost zarad zadovoljenje tuđih potreba.
E sad vidim da radiš isto, i kažem ti ne idi tim putem. Gledaj samo sebe. To je tvoj život.
Ultimativ imenice seljačina, turbolativ prideva neposredan, pluskvamperfekat izraza "kulturiška". Svojevrstan brend sa ovih meridijana plave planete i nepobitan dokaz da je Čovek - ako ne od majmuna - onda skoro definitivno nastao od mamuta...na opštu radost onog govnara Darvina, razume se.
Elem, ljudska individua koja, s koje god strane da je okreneš, predstavlja antonim svemu onome što definiše i karakteriše jednog kulturno osvešćenog homo-sapiensa, u najširem smislu te kategorizacije. U ekstremnim slučajevima, pak - i bez ovog "kulturno osvešćenog", pri čemu se svakako misli na to da miomiris radže & krdže i neplaknutost pazušnih jama koji jedna ljadža generiše iz svoje treše već zalazi u one životinjske provinijencije, ako me razumete, a znam da me razumete jerbo ste vi pametna deca jedna. Narečeni se takođe može detektovati i po natprosečnoj jačini decibela koju emituje prilikom kada govori, a u taj segment profila pomenutog svakako spada i izbor reči u izražavanju misli & ideja, koji se bazira na tzv. KPGS tastaturi, triput pogađajte šta to može biti.
Nezavisno od svega ovoga, jedna ljadža često ume biti i jako dobra osoba u duši što, jebiga, pobija sve ono što sam gore napis'o, al' nema veze, valjda se neće ljutiti, ipak je danas neki rendom svetac, a?
- Dobar dan, komšija...
- OOOO, KOMŠO, DESI, BRE, SUNCE TI JEBEM, JEBEŠ LI ŠTA, A?
- Pa, ono...
- KACAM TI JA BIO MLAD, PA JA SAM JEBAVO SVE ŽIVO I MRTVO, ČUJEŠ! SAMO MI JE PIČKA BILA U GLAVI, ZNAŠ! A I SAD NISAM NIŠTA BOLJI, HEHEHE!
- Ae, prijatan da...
- SVE NAJBOLJE, KOMŠO, ŽIVBIJO I VELIKI TI PORAS'O, HEHEHE!
Vrhunac zahvalnosti koju možeš da dobiješ od starog, iskusnog Cige prosjaka, kada mu u šešir meteš neki dinar.
Neki metal - pu stavim ti mami u pičku šta kurac s ovim da radim
20 dinara - fala (ili češće samo klimanje glavom)
50 dinara - fala sine (brate), Bog ti sreću dao
100 dinara - (isto kao i kod 50, samo mantra malo duže traje a osmeh je daleko veći)
200 dinara - fala kume, da ti ćerka rodi sina (seća se kakva je to radost bila kada mu je ćera rodila sina).
Ukidanje vojne obaveze.
Konačno! Na opštu radost svih prisutnih.
Dobre strane- tetovaže sa ramena i podlaktica tipa JNA78 će zameniti mnogo lepše, lepršavije s logoima vrtića i staračkih domova gde se bude civilno odsluživalo, jedva čekam da vidim Leptirići 2012., Naša radost 2011, Suton sreće 2011. itd.
Žene će aktivnije da se uključe, oklagije i varjače će da zamene topovima i haubicama, nećeš majci ti sad da se zajebavaš tako olako, stiže tebe maljutka u po čelenke, kakvi bre više tanjiri i ostali escajg.
Odahnuće majke sada maloletnih sinova.Loše strane- Izbija se jedna od najtema za razgovor na okupljanjima za muškarce, već mi nedostaju sve one priče kako su bili najveći mangupi u kasarni, imali kapetana, vodnika, desetara zajebanog ali pravednog i ostalo što ide u paketu.
Ukida se ultimat odgovor na ženino- A kad sam se ja porođala a on odgovori -A kad sam ja u vojsci bio.
Tog mi baš nešto žao.
Majke ženske dece, sada maloletne, treba da se počnu zabrinjavati, šta ako odluče da za koju godinu ispune tatin san o sinu kojeg nikad nisu imali pa se prijave u vojsku a dobri NATO ih naravno pošalje put Avganistana i Iraka da tamo brane srpske interese?
Sve u svemu-dobro je, sad muškarci mogu nesmetano da se posvete kladionicama, listićama i uplatama. Ta je tema nepresušna.
Zbogom oružje, zdravo nargilo!
Izraz koji bliže opisuje jako nestrpljive ljude koje nikako ne drži mesto. Viđamo ih svuda, na šalterima, trafikama, raznim redovima za kojekava čekanja. Manifestuju se na razne načine, cupkanje nogama, šetanje levo-desno, istezanja kojekakva, lupkanje hemiskama onako iritantno ili mlaćenje nogom koja je prekrštena. I kokoška isto tako, kad oće da snese počne da se dere, da kokodače i da histeriše, ko da je zlatno.
- Kolega bre, pa što ne rešiš ove ljude u čekaonici?! Kako možeš da trpiš ovaj haos? Pogle ovoga, šta se ušetao koj moj kurac ko da će da snese jaje, dvesta puta je prošpartao hodnik od kako sam došao!
- Pričao sam malo pre sa njim, žena sa kojom je došao je u ordinaciji pa čeka da Dr. Nedić kaže je l' trudna ili jok.
- Aha, razumem ga, prevelika je to radost. Roditelj ej.
- Ma bre, švalerka mu je unutra.
- Jebeš ga, opet ga razumem...
Prodao si kukuruz, kupio janje, natovio ga, uzgojio, šišao si tu ovcu, dobio si vunu, ispleo čarape, obukao opanke preko njih, krenuo u selo, isprosio Maru, doveo je u kuću, spavao sa njom, dobio sina, voleo ga, podizao, hranio, pustio ga u beli svet i čekao. Vratio se neko nepoznat, priča tuđim jezikom. Jedva možeš da razabereš reči koje izgovara, a glas mu je toliko poznat. Grliš ga, pitaš ga, razgovaraš se s njim ili bar pokušavaš, uzimaš najbolju ovcu i kolješ, hoćeš ženiti sina. Vuna koju si postrizao sa ovce poslužiće kao dobro punjenje za pokrivače za postelju u kojoj će on spavati. Radost je to velika biti ponosan na sina. Već ti je teško kretati se i jedva se teturaš do kapije koju zatvaraš za njim koji odlazi automobilom. Besna neka kola, sa stranim tablama. Već pada mrak, a stado treba uterati u obor. Znaš da nećeš moći još dugo tako životariti, ali dok se hoda dobro je. U krevetu razmišljaš o svojoj mladosti, o pokojnoj Mari i o snazi koju si imao. Nadaš se da će sin doći dogodine, barem na dan ili dva ko i sad. Žao ti je što se još nije oženio niti planira imati poroda, a vreme nije na njegovoj strani, a ni na tvojoj. Čuješ u daljini tiho beketanje dok polako toneš u san...
Odraz stanja kulture, higijene, obzira i tolerancije ljudi koji žive u jednoj zgradi. Velika je greška tvrditi da stanari koji najviše prljaju zgradu žive u najprljavijim stanovima, da su obavezno doseljenici u grad i da su nekulturni i neobrazovani - to je samo stvar domaćeg vaspitanja, nema veze ni sa društvenim statusom ni sa godinama.
Verujem da je skoro svaka zgrada zaprljana raznim papirićima, fekalijama i iskorišćenom ambalažom koja je usput bačena. Ne znam koliko drastično je zaprljana vaša zgrada, ali u mojoj se po hodnicima i na stepeništima mogu naći opušci, papirići, prazne kutije od cigara, zgužvani flajeri, štapići za uši, krvavi ulošci (jutros osvanuo i inspirisao definiciju), špricevi, jučerašnje novine i svakorazno drugo djubre koje nije stiglo do kante, koja se uzgred nalazi u prizemlju. U liftu se neko često ispiša, na veliku radost stanara sa gornjih spratova koji ujutro žure na posao. Zidovi su išarani i pečatirani djonovima, a sandučići za poštu naravno obijeni.
Što je najcrnje, zgrada je relativno nova, stanari se uglavnom ne menjaju i može se reći da je većina njih u dosta dobrom materijalnom stanju, sudeći po načinu oblačenja, kvadraturi stana koji iznajmljuju i dobrim automobilima na parkingu ispred..
Situaciju donekle vade nepismena i nečitka obaveštenja i opomene na ulazu u zgradu ili lift, ali sama pomisao da češ na peti ići peške skida sarkastični osmeh sa lica, izazvan nečijom teškom nepismenošću.
Tvoje govno - tvoja odgovornost!
Retoričko pitanje, u trenutku kada se naslućuje problem.
- Krenula inspekcija, moderatori u potrazi za duplim nalozima!
- Nije valjda?
- Ajao leteći šurikeni i vatrene munje budite uz nas. Nemojte ljudi, pa svi smo mi nekad imali dupli...
- Ono jeste.
- Svi smo mi pomalo trolovi. Neka se sreća, radost i sloga ujedine na našoj Vuki.
- Tako je...
- Da svi budemo odabrani i lepo raspoloženi.
- Tako treba...
- Uhvatimo se za ruke! Zamislimo naslovnu stranu u punom sjaju. Da nam se želje ostvare... a ovaj dan postane praznik!
Pohlepa, alavost, udar slave u glavu su samo od nekih posledica. Jednog uobičajnog dana, sedaš za komp, pišeš po tebi prosečnu defku... Nedugo potom, uviđaš neuobičajan skor, kometare poznatih autora, i misliš se :"e fala kurcu, da i ja ubodem nešto."
Odlaziš do faxa, pokazuješ svoje ostvarenje istomišljenicima. Lep osećaj, nema šta....Dolaziš kući, sjeban od obaveza i sveopšteg sivila, bržebolje na Vuku, i onda...
"Jebote, ovo nije moj profil, kad sam se pomako za ovoliko mesta, šta sam beše..." ,
otvoriš defke i uočiš njega...taj plavi znak, hteo bi da tu radost podeliš sa celim svetom, ali dzaba...Nevukjalije bi se smorile, čale i keva bi se pogledali međusobno i samo preksrtili....ništa od toga. Javiš samo najbližim ortacima.
Pun si sebe, proveravaš skor non-stop, ali kad pentranje uz lestvicu uspori, apetiti rastu. Zapitaš se , što je penjanje usporilo, proklinješ hejtere.
Smoren buljenjem u svoj profil, povremenim osvežavanjem stranice, ležeš da spavaš, i počinješ da snuješ.
Kako ti Ivan Ivanović krade fore, svi te tapšu po leđima, i govore kako si ti kralj, a on običan plagijator. Ti se na sve to samo smeškaš, i odgovaraš posterom sa njegovom slikom, i ispod komentar "Moje si fore došo da kradeš", odma pluseva ko šaše, komentara sa 5 strana sveta...I onda se trgneš i u sebi misliš"Čovek ti da prst, a ti oćeš ruku." Samo legneš na drugu stranu, u nadi da će ti Bog oprostiti grehe.
The end
Imperator u carstvu argumenata. Neopozivi i najkvalitetnijii beg iz realnosti. Vrhunska okretnica pri disciplini plivanje u govnima na 100m kraul. Što kažu, i sidu leči.
(Boris Tadić stigao u Gadžin Han, gde je poslednja fabrika tekstila prodata nekom mudonji za par evrića...)
-Uaaa uaaa!!! (okupljeni ljudi sa transparentima, oklagijama i obogaćenim motkama)
-Kako da prehranim svoju decu??!?! (pištaljke)
-Nisam platu dobio od '87 uaaaaa!!!
BT: Građani i građanke...otkopali su nam Dražu!
(muk, nakon par minuta oduševljenje i radost)
----------------------------------
-Sine...pa šta je ovo....jel ti ovu regionalnu geografiju četvrti put padaš?
-Opušteno bre kevo, sčula-nađoše nam Dražu, to je najbitnije, za fakultet ćemo lako bre.
Skup misli koje nisu baš u skladu sa svakodnevnicom životarenja. Psihologija je bespomoćna kada objašnjava odakle ti one tačno. Različite boje i oblici, apstraktne ideje, dihotomije, sinegdohe i vividne metafore sve jedne u drugima prikrivaju tvoje potrebe ili činjenicu da si naprosto lud.
U gradu nije bilo vode 3 dana. Moj tok misli:
U raju nema vode. Srećnicima koji su tamo završili radost postepeno bledi dok kroz staklo na kome se leži a ispod kog je provalija gledaju pakao nagađajući postojanje vode u istom a nakon nekoliko dana staklo počinje progresivno da se suši što je opet povezano sa njihovim osećajima dok sedam dana posle toga isečci u vidu sećanja i linije u obliku vena nad kojima je malter polako počinju redovno da buše staklo da bi bili ponovo pretvoreni u rošavu masu sekundama kasnije.
Vapaj za neočekivanom silom koja treba da reši stvar i izvadi čoveka iz neke situacije, u koju je upao što zbog njegovog ličnog blama, što zbog tuđe gluposti.
Međugradski bus. Smaranje živo. Svi ćute i pilje u njive koje prolaze u suprotnom smeru, samo jedna putnica razdragano celim putem da bi ubila dosadu, koristi blagodeti besplatnih minuta da bi sa svima koje poznaje (a na istoj su mreži ko i ona) podeli tu neizmernu radost koju su kod nje izazvale sveže kupljene sandale.
- Znaš, kako su medene...bla, bla...
(i tako celim putem)...
Neki putnik (u sebi) : Jao, kolko je dosadna, zemljo Indijo otvori se, gde su ti krokodili kad su najpotrebniji? Spašavajte!
Da bi kao prosečna klinka sada bila popularna, jednostavno moraš imati ovo čudo od tehnologije. Ne postoji klinka između 6 i 15 godina koja nema ask. Da bi naravno skupila što više pitanja, moraš forsirati maksimalno svoj link (minimum dva puta na svakih pola sata), iako podsvesno znaš da će to izazvati prezir svih tvojih prijatelja. Komentar gore obavezno mora biti gore tipa: 'Smooooor' , 'Dosadno mi jeeeeee' ili pak 'Ajmo čke anonimne' . Na sva pitanja odgovaraj nadrndano, jer ti jel'te nisi daskasti gabor kojeg će uvek u školi nazivati pogrdnim imenima i nikada nećeš biti kao zvezde pesama koje neprekidno izbacuješ. Psuj koliko god možeš, vređaj i SVIMA govori da je nepismen, jer šta te briga ko je sa suprotne strane monitora. Video ni slučajno nemoj koristiti, da te ne bi RRA sankcionisala kao program koji ne preporučuju mladjima od bilo koliko godina, sem ukoliko nemaš neki pokušaj kože grudnog koša koji se sprema da implodira zbog stepena stegnutosti push-up brusa. Ukoliko si srećnica pa ti je to omogućeno, sve vreme forsiraj to. Iako si nevina kao majka devet Jugovića, kao goblen, na pitanja tog tipa odgovaraj sa ' Naravno da jesaaaaam, čekam pravog, hoću to iz ljubavi' iako ceo grad ima tvoj snimak sa youjizz-a. Sada kada si ovlašćena za korišćenje ovog domena, kreni na put i širi radost o ovoj neverovatnoj zemlji Nedođiji.
Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.
Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.
U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...
Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.
Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.
Što voli Srbin sebe da laže, čudo jedno!
Lakše mu da primi ladan kurac u vruće dupe nego da istinu u oči pogleda. Voli da misli da „još se nije rodio ko je Srbina zajebo“ pa takav neprejebiv očas umisli da ako on srdito kaže „ma šta kurac realnost, nataknem je na ovaj moj nadrealni“ da će se stvarnost povući postiđena i izjebana.
Hoće Srbin i ženu i švalerku, I Mamon i Nomokanon, i da se jebe i da mu ne uđe, i platu i da ne radi, i da klinke jebe i da nevinu ženi, i Ratka Kandića i Natašu Mladić, i da potroši i da mu ostane, I da jebe kadinicu i da kadiji piše molbu da bude zamenik sudije i tužioca, i Agape i Farmu, i Tita i Dražu, i da se ne muči i da nauči, i Slavu i Partiju, i da se ne bori i da pobedi, i Svetog Savu i Satana Panonskog, i da pretekne i da slavno pogine, i Ruse i Pruse, i azil za pse i svinjokolj, i Legiju i Zorana, i rat i pakt sa Nato paktom, i 1244 i 1389, i Silvanu i Nirvanu, i na istok i na zapad na sever i jug , i Kosovo i Evropu...A šta ako uspemo, ako bude što biti ne može? U Londonu muk, jebo te...
Hipodromski sleng. Kaže se za konja koji je po svim parametrima raga odavno viđena za ragu ili konjbasicu, a koji ipak nekim čudom stiže prvi, gaseći tako nadu u pravdu na ovom svetu svim iskusnim ljubiteljima konjičkih sportova i lake zarade, potpirujući snove o slapovima Kristal šampanjca niz kristalne čaše, tortama iz kojih iskaču striptizete, limuzinama sa radkapnama optočenim žadom i ostalim instant-slikama dekadencije kod budućih iskusnih ljubitelja konjičkih sporova i lake zaraze.
5 minuta pred trku, na tribinama levo:
- Tebra, vidi ga ovaj... Ferari se zove! Stavi na njega, mora da je neki brz do jaja!
- Ček da vidim, šta piše ovde... 17:1! Do jaja!
- Do jaja!5 min kasnije, na tribinama desno:
- Ajmo, Prinče Nabukodonosore, ajmooo, možeš ti to, tako je... U...uuu... divi gavajo Ferari, prestigo Brzu Fotografiju! U je, prestiže i Radost Čistog... i Jataganca... I Doktor Etkera... Ajmo Nabukodonosore, ajmo, ajmo, neće tebe raga straga... Ma čuješ li ti mene... Ne. Nee! Neeee! Pu, ovaj Ferari trči ko od mesara da beži, mamicu mu jebem!
Čuvena doktorska izreka, bilo da bolujemo od hronične upale, da se spremaju da nam amputiraju nogu ili ne daj bože da nam je ostalo nedelju dana života, srdačno će nam objasniti da smo zdravi k'o dren i da dostižemo stotu zasigurno.
-Ajde Petroviću, spakovane su ti stvari, možeš da ideš!
-Doktore zar već danas? Imam tri prostrelne rane i ovde sam tek 2 sata..!
-Ma ne fali ti ništa, možeš sutra fudbal da igraš!
-Ali doktore, ja kašljem krv!
-Ma crveno na radost! Ajde, ajde. Nije tebi ništa.
-Čoveče ludi, jel vidiš krevet kakav je? Sav od rana kaljav!
-Hmm, da. Moraće to Danica da pospremi. Pridrži ovo (daje mu štos dokumentacije)
-Sestrooo... Danice čobaniceee... Gde je majku joj... Joj. Daj mi to, bre. Hmmm... Pa. Slobodan si. *odlazi* Daniceeeee, O Božee...
-poznata pesma djordja balasevica
-grobarska himna (jedna od njih, nastala kao modifikacija balaseviceve)
-himna delija (jedna od njih, nastala kao modifikacija balaseviceve)
-samopozivanje na utakmicu, zurku, proslavu, retko kad i za pomoc
Balasevic:
Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
Jer slusamo ploce i sviramo rock
Al' negde u nama je bitaka plam
I kazem vam sta dobro znam
Racunajte na nas
===================
Zvezda:
Sumnjaju neki da bodrimo pogresan tim
i mrze nas zato sto uvek smo s' njim
al' sever i dalje odjekuje tom
navijackom pesmom najboljom
racunajte na nas
===================
Partizan:
Prepreke nema
da bodrimo voljeni tim
i radost i tugu mi delimo s' njim
u borbi za trofej, u bitci za spas
prati vas nas gromki glas
racunajte na nas
====================
Druzina 1: gde cete
Druzina 2: idemo na jedno pivo, pa na utakmicu
Druzina 1: ok, racunajte i na nas
Kako to bre, pa ne može to tako, prevalila trideset petu ili prevalio četrdeset petu, a ne'aš dece? Pa gde su ti anđelčići što treba da trče po kući i donose radost svojim dernjanjem i bezmirisnom povraćkom od voćne kašice? Nema? Pa kako to? Pitanje koje zamenjuje ono ''Koliko ti je još ispita ostalo'' gotovo odmah nakon što završiš fakultet. Ljudi su nekakvi... Čudni robovi reda i poretka, sve mora da ide nekim unapred određenim tempom, utabanom stazom koja se zna napamet. A ako ne ideš tako, onda si u riziku da budeš tretiran kao neuspešna investicija. Znaš, onako kao, podizali mi tebe dvajes godina, a ti otiš'o na hortikulturu i bar da si unuka napravio, nego ni to. Eeee, ali zato ako uspeš u tvom ludom poduhvatu i postaneš svetski poznat ultra-mega-giga džambo-džet set floral parti dekorater master, onda će se već naći poneka tetka, deda ili čak i roditelji koji će reći kako si oduvek imao smisla za lepo, i kako će od sada slušati tvoje savete i više neće kombinovati perunike sa krinom jer su oba visokih stabljika. I šta sad tu čovek treba da radi? Poneko bi rekao da ih sve treba odjebati i lupati svojom glavom o zid koji si lično odabrao, a ne onaj kroz koji se češće ide (jer manje boli glava od udaranja o njega), ali koliko je prijatno kad ti svi govore da i nisi baš najnormalniji? Svako hoće dide svojim putem, a u isto vreme hoće i podršku i odobravanje, a često ne može i jedno i drugo. Možda bi i moglo ako bi se ljudi malko prilagodili? Al' kako da izobličiš mator kalup? Neće da može. Jebiga.
-Eeee, zdravo, Pero, majstore. Pa šta ima?
-Evo ništa, malo radim oko kuće, deca imaju danas slobodno, pa našao vremena.
-Aaa, pa da, sad ti je već i vreme. Koliko komada?
-Ma, imam sad u grupi nekih dvadeset pet mališana, razmišljam se jedno dva dana šta da im odaberem kao sledeću temu za crtanje, i da li da ih vodim malo u park da se istrče. Imam tu nekoliko knjižica o podsticanju dečije kreativnosti koje sam uzeo da pročitam. Pametni su mali, samo ih treba izvesti na pravi put.
-Čekaj, čekaj, pa jesi ti Pera, mog malog Bojana vaspitač?
-Jesam, jesam, nisam znao da je tvoj. Dobar je mali, odlično mu idu slagalice.
-A, čekaj, ti nemaš dece?
-Pa sve su to moja deca, šta da ti kažem.
-A nemaš svoje dece?
-Pa, nemam.
-Ne valja ti to prijatelju, kako ćeš u postarost, ko će da pazi na tebe?
-Da... A kako je Bojan, zaboravio sam juče neku slagalicu da mu dam?
-Nemam pojma, ostavio sam ga da gleda ona njegova čuda na TV-u, otkud znam. Znaš već kako to ide sa klincima.
Ne ne, to nije seosko veselje, to je recitacija. To je vreme kada deca treba da zadive učitelje i roditelje svojom sposobnošću da nabubaju nešto napamet, i da samo bubaju napamet, bez kritičke refleksije. Da pokažu kako će kada još malo porastu biti verni članovi partije. Ali ne, on je rođeni buntovnik, on prdi na recitaciji, dajući tako i svoj kritički osvrt.
-Škola nije zgrada što ko stražar mirno stoji,
školu čine želje koje mladost kroji, trt
želje tajne što se slatko kriju
i ideje razne što ko kiša liju.Škola nije gonič koji đake goni, trt
škola je radost kad zvonce zazvoni...---------------------------------------------------------------------------------------------------
- Da li smo sami
u svemirskoj tami ?
Mislim da postoji nešto
što se tamo krije vešto trt
i to nešto zna da voli
i da uči kao mi u školi trt
Izliv čiste sreće, iskreno osećanje svojstveno deci. Toliko jako da vas vine u nebesa i oslobodi dušu koja izgubi vezu sa fizičkim otelotvorenjem na zemlji, pa se nakratko izgubi kontrola nad fiziološkim potrebama i dođe do ispuštanja izvesne količine tečnosti.
Ukoliko to izgovorite umesto da uradite, znači da ste ironični do granice gorkog sarkazma.
- Jao, koliko sam se oduševila! Vidi šta sam kupila!
- Kožne cipele. Pa, dobro, ali...
- Znam šta ćeš da kažeš, kako je neplanirano i skupo, ali saslušaj me. Zadnji par, bile na sniženju 20% i ja nisam mogla da im odolim. Pomislila sam da ćeš možda da se malo duriš jer nismo baš pri parama, ali tako nešto za samo 7000, zadnji par, a ovako lepe! I sad sam tako srećna jer mi se sve poklopilo. Jel' da super? Ne deliš moju radost?
- Jeste. Evo, pustio sam malo u gaće koliko sam srećan.
