Vinkla je dakle ona spravica koja određuje da li je nešto pod pravim uglom.
U linkovanom se vidi kad se koristi izraz: nisi u vinklu...odnosno da bliže objasnim: nisi baš normalan.
Kako živimo u društvu gde je veoma diskutabilno šta je normalno, a šta nije i gde se ovi u vinklu ređe nalaze od posla preko biroa, sasvim je dovoljno biti POD LENJIR, odnosno biti prav bar u jednom pravcu, ako već pravi ugao ne možeš napraviti.
Dakle, onaj koji nije pod lenjir, taj je zajebo i vinklu, i Sanju Marinković i gledaoce Preljubnika.

Potpuna rečenica glasi: "Ovo je pravi dan za samoubistvo".
Izgovarate je kada se probudite ujutru, otvotite prozor i vidite da je vreme još gore nego prethodnog dana, da kiša lagano sipi, da je oblačno kao da vetrovi Mordora duvaju u vašem pravcu, da je hladno kao da je trenutno prelazak iz jeseni u zimu. Ma, nema ni jednog jedinog znaka a ni daška proleća. Uz blagi kašalj, polu-zapušen nos i povišeni nivo smorenosti zatvarate prozor, stavljate kafu, sedate na stolicu i naslanjate glavu na ruku. Pogled gleda negde u neku tačku na zidu, bezvoljan i izgubljen uz blage treptaje koji su dugi kao godina. Još jedan oblačan dan...

Ako ste se mnogo dobro proveli, verovatno cete se npr. probuditi popodne na nekom seoskom putu dok vam psi kake po faci, buljicete poput zabe sa zestokim rupama u memoriji jer ne znate ni koja je godina ni ko ste zapravo!
Mozete pomisliti da ste Lidija Vukicevic, da je 1986. i da ste na meksickim visoravnima i da je u toku SP u fudbalu a da vas to ne zanima jer se palite na mrezaste carape, ali, eventualna erekcija po budjenju moze ipak pokrenuti stvari u pravcu da se mozda zovete Esad i da ste smoreni jer morate u subotu ujutru na posao u obucarskoj radnju u Novom Pazaru jer se radi popis...

Žurka prirode. Dan navuče tamne kišne zavese, ubrza dolazak noći i mestimično oduva po koju uličnu rasvetu, kao desetogodišnjak svoje rođendanske svećice, prekine neki kabl i dotok struje da bi ugasio radoznale prozorske oči i u tami započeo sa orgijama. Stabla šire svoje grane ka nebeskom crnilu, koje se međusobno, najpre stidljivo, a onda sa rastućom drskošću, dodiruju i mrse, na mahove prkoseći vetru da ih ne polomi, na mahove zahvaljujući mu što im je omogući da se konačno međusobno onjuše. Nebeski strob u pratnji par hiljada bubnjeva, jačih nego na stadionu, povremeno pojačava konture mokrih prirodnih oblika, koja blješte kao oznojena tela u nekom skladištu uz tehno muziku. "Tonight, God is a DJ". Sve se njiše u pravcu pozornice, predajući energiju vetru, koji je dalje diže u visine i akumulira za sutrašnji vreo dan.

Prešla četrdesetu. Suknja tesna, bluza raskopčana taman toliko da raspali maštu. Usne crvene, pune. Pali cigaretu zlatnim upaljačem, flertuje sa kelnerom. Prelazi rukom sa dugim crvenim noktima kroz bujnu kosu. Primećuje da je gledaš i zakiva te pogledom za stolicu. Oči pepeljastozelene, hladne, a tebi se čini da pale svaki atom u tvom telu.

Ti mlad, u punoj snazi. Misliš, jede se sve što leti. Iskustva malo do nimalo. Glupavo se osmehuješ u njenom pravcu a misliš kako bi pola života dao da budeš sa njom nasamo.

Navikla da je muškarci skidaju pogledom, ne obraća pažnju na tvoju očaranost.

Pipaš se po džepovima jakne ne bi li našao elokventnosti, hrabrosti da joj priđeš, i onu cigaretu sakrivenu od sebe samog za kasnije.

Ono sto poseduje svaki ubica u hororu. Upotrebljava ga isključivo kada se žrtva koju juri okrene da proveri koliko je odmakla.

Nacin jedenja smokija koji ce vas i zabaviti dok ga jedete, narocito ako ste u drustvu i svi ga jedu pravilno. A smoki se jede pravilno tako sto se:

-Zavuce ruka u pakovanje i uzme kolko god moze da stane u saku
-Sve to se zagura u usta
-Posto je to malo teze, i pola ce ispasti, PRE ZVAKANJA! ponoviti postupak sa jos jednom sakom smokija
-Zatim najzanimljiviji deo: dok zvacete otvorenih usta, glasno govoriti aaauufffdaaaauuuuullllllaaaaauuuummmmmdada aaaooooonnnnnmljaaaaaauuuurrrrdddaauuuuu... u stilu osobe ometene u razvoju.
-Izbalavljene komadice smokija koji vam intenzivno izlecu iz usta, usmeriti u pravcu onoga s kim to radite.
-Posle svega, umiti se, oprati kosu, presvuci se, oprati zube itd. itd.

Deda vs šumeća tableta vitamina C

Sve više prisutan izraz na političkoj sceni Srbije koji pobija onu staru narodnu: ne možeš imati i jare i pare.
Da sad ne mlatim praznu slamu, svi se dobro sećamo šta su pričali - ''Ni po koju cenu ne damo Kosovo, Kosovo je naše, te je srce Srbije, prvi manastiri su tamo dole izgrađeni... ''
I sad ide ista priča ali u drugom pravcu - ''Jeste Kosovo i dalje naše ali Srbija mora da gleda napred, u budućnost. Nikada ga nećemo dati i branićemo ga modernim demokratskim metodama. Evropska Unija jedva čeka da investira kod nas a to znači, nova radna mesta i veće plate...''
Na svu sreću, narod nije toliko glup kao što oni misle. Naše umotvorine su bez presedana.

Ogromna džukela pretećeg i krvoločnog izgleda, iskeženih zuba kroz koje ispušta jezivo režanje dok mu kaplje nekakva pena iz usta. Pogled njegovih zakrvavljenih očiju je dovoljan da izazove tresenje kolena, najmanji njegov pokret u nečijem pravcu već eskalira u istovremeno gubljenje kontrole nad obe fiziološke funkcije čoveka, a prvi znak zatezanja povoca pokreće želju da osetite vlastite pete kako vas udaraju po guzici.
Naziv takvog čovekovog najboljeg prijatelja je nastao osamdesetih godina zbog knjige Stivena Kinga i filma snimljenog po njoj o besnom bernardincu sa tim imenom, a koji je, naravno, napravio pokolj lokalnog stanovništva neke američke vukojebine.

Poznat i kao "konobarsko slepilo". Poremećaj čula vida, koji se javlja kao često profesionalno oboljenje konobara. Manifestuje se selektivnim vidom, odnosno slepom tačkom u onom delu vidnog polja koji pokriva stolove sa gostima. Konobari nesvesno prenebregavaju ovaj poremećaj ne želeći da se suoče sa problemom pa se prilagođavaju tako što jednostavno ne gledaju u pravcu gostiju. Da bi to postigli, spontano razvijaju različite tehnike kao što je veština brzog spuštanja pogleda kada su okrenuti ka stolovima, oštrog trzaja glavom kako bi se pogledalo u drugu stranu i slično, tako da vam, ako ste gost koji želi da privuče njihovu pažnju ne pomaže ni da glumite vaterpolo golmana, već morate da upotrebite glasovne komande.

Stefan Krečmar je bivši njemački rukometni reprezentativac. Smatraju ga jednim od najkontraverznijih rukometaša ikad. Pored toga što je vlasnik velikog broja tetovaža, što je promjenio frizura skoro k'o Bekam, ostao je upamćen i po odličnom ''bacanju šarafa''.

Šaraf je, za one koji nisu upućeni, jedna od dosta riječi iz rukometaškog slenga. Naime, poenta je u tome da se lopta baci na jednu tačku, da ide u jednom pravcu a da završi u sasvim drugom. Da se zavrne. Šaraf, jbg.

Svako od nas ga je nekad bacao k'o Krečmar šaraf. To ''nekad'' zavisi od situacije: početak istraživanja svog tijela, nenamjerno izazvana seksualna apstinencija, ponavljanje lekcija iz istraživanja svog tijela...

Izraz koji se (na jugu) koristi da bi se opisalo nešto što je simpatično, ali je nepotrebno i odraz luksuza.

E jebiga.

Lepo si se skockao za grad, pon'o para sve što imaš max 20 evra (legla stipendija lololo), i kren'o si odlučno da opališ neku pičku makar bila brkata Marija iz Kuršumlije što si je prošli put upozn'o na prošloj žurci na mašinskom. I tu ti šatro dolaziš, usput si popio dvolitru piva da se malo zagreješ, upadaš, znaš da si lep, ili manje ružan nego ostali, šulja ti je nova, pantole isto skoro nove od prošle godine. Povlačiš jedan krug po gomili, šmekaš šta ima da se ušmeka, i tu je primećuješ - dobra k'o bakin kolač! Oceniš njoj najbliži šank, i odeš da naručiš neko pivo. Priđeš joj, upoznaš se, baciš sve fore što si imao (ako ne uspe, prethodni postupak ponavljaš onoliko puta koliko je potrebno da uspeš), poigraš s njom koju, i u pozno doba kad oplete Sergej Ćetković (sačuvajmebože ali tako je) poljubiš je. Vau. Tad skontaš da kola idu u tvom pravcu i da samo treba da je pokupiš, prepipavaš džep konstatujući da je kondom tu i smišljajući strategiju za sledeći korak dobijaš predlog direktan kao direkt Tajsona u najboljim godinama.

E jebiga.

Pola 6 ujutru, novembar mesec, a vi lepo spavate ispod debelog babinog jorgana sa sela, a noge umotali jos uvece u jos jedno cebe... i sanjate...sanjate dve sisate brazilke kako vas hlade lepezama na galapagosu, dok ispijate neko nadrkano meksicko pivo, ili dok vas konobar sluzi najegozticnijim martinijem koji je svetska elita izmislila...
A brazilke taman prelaze na stvar...
kad odjednom...
gr gr gr gr gr gr gr gr gr... (onda tajac par sekundi....) pa ponovo...gr gr gr gr grrrrrrrrrrr.....rnnnnnnn rnnnnnnnnnnnn ( turiranje jadne masine, napravljene pre 25 godina, u Titovoj komunistickoj idili, kada se uz njega mogla smuvati i hanka paldum u najmanju ruku)...
ma sanjate 100%... rnnnnnnnn,rnnnnnnnnn.... dodaje komsa gas, turira jadnika, a on se dere kao bred pit u troji kad zove hektora da izadje da mu jebe kevu...
pali se remus...(malo bolji poznavaoci nase tvorevine, znaju da je to motor stojadina koji bi probudio i Sojica u tesnoj kozi u vagonu, a ne nekog iz onakvog sna...)
"joj komsija, da ti jebem krusnu mrvu, jebao te stojadin!!"
a na auspuhu....rupa...neka deca iz komsiluka zaglavili komsiji Radojku krompir pre neki dan, kazu videli u crtanom filmu...
tutnji ko partizanska eskadrila...
cujem radojka kako lupa vratima, kao da zatvara sef od meridian banke( jbg, jaca je od vojvodjanske i od delte ...)
Slaaaaaviceeeeee!!!! (tajac 2-3 sekunde) taman oci da priklopite u nadi da je to sve za danas... slaaaaaaaviceeeeeeeeeee!!! eeeeeej.... izlazi slavica na prozor, sa frekvencijom glasa od 1000000 mhz.... sta je Radojko??? daj mi slavice baci onu kantu za beeeenzin.... STA DA TI BAAACIMMMM ??? ( u tom momentu vam se dizu dlake na rukama, zaboravljate i brazilke, i galapagos, i najradije bi natakli i tu njegovu slavicu, samo da ucuti i da se nosi u picku materinu!!
kantu mi baci, idem kod Vukasina po beeenzin!!! ceeekaj... u tom momentu, dok slavica donosi kantu, taman vas hvata onaj poslednji san pred uranak, a sinoc ste legli u pola 2, jer ste gledali neki film sa sandrom bulok ili pamelom anderson...
EEEEEEVO JE!!!! (cujete let kante, i kako udara u travnjak ispred zgrade...
radojko seda u kola, i turira ga najace do sada... brnnnnnnnn, brrrrrnnnnnnnnn... ubacuje u prvu, pre toga udarivsi cekicem za meso u alnaser par puta, da mu se ne ugasi usput...time i vas u mali mozak...onako od pozadi...lupa vratima prvi put... nista...drugi put udara sivonjski i uspeva a izmedju toga cujete glasno bogaranje i kragujevca, i srbije i svega po redu...
Odlazi u nepoznatom pravcu, sa zvukom haubice iz 1918-te godine, iste onakve sto je nasi traze u toku celog filma mars na drinu!!
A vama vise nije ni do brazilki, ni do sandre bulok... natakli bi i radojkovog stojadina, samo da ucuti sutra ujutru...

Azil za pse lutalice. Vecno konaciste. Ako nekad vidite nekog dzukca u precniku od kilometar oko stanice, videli ste ga sigurno poslednji put. Keretina je glavni sastojak menija svakog luksuznog objekta na autobuskoj stanici za prodaju jela od mesa. Pored keretine, u smesu se dodaje dosta luka, soje, vegete, bibera, soli, peska, pepela, piljevine, i cega sve jos, da musteriji utrne jezik, tako da ne oseca sta jede.
Prilozi su posebna prica. Kecap se pravi tako sto se od kesice Polimarka specijalnom, nepoznatom tehnologijom dobije 27 litara svetlocrvene tecnosti, redje od vode. Senf je verovatno vosak iz usiju, majonez je domaci, naravno (jajca, ulje i isti taj "senf"). Pored toga, ima jos proslogodisnjeg kupusa, pretproslogodisnje zelene salate, tucane paprike, i opet soli, luka i bibera. I to je to. Za urnebes, pavlaku, paradajz, rusku salatu, tartar, nisu ni culi, mada i bolje sto nisu, ko zna kako bi pravili pavlaku.
Lepinje su uvek "taze i sveze", koriste ih bacaci diska na atletskim mitinzima.

Grad poznat i kao Slobingrad, Bambilend, Miloševićlend, Srpski Kumrovec. Rodno mesto bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića (preminulog u Hagu). U svakom gradu u Srbiji pljuvan tokom devedesetih (pa čak i sada). Po pričama onih koji nikada nisu kročili nogom u njega, futuristički grad sa sređenim ulicama, diskotekom najvećom u Evropi, zabavnim parkom boljim od Diznilenda, bukvalno, pravi futuristički grad.

Tužna istina je da Požarevac ništa nije imao od toga što je sin bivšeg predsednika "držao" grad, sve se razvijalo u negatvnom pravcu, a čak ni danas nije bolje.
U okolini postoji gomila gastabajterskih sela koja na taj način daju nerealnu sliku o "viskom standardu i kupovnoj moći" građana. Ljudi kao ljudi, ni bolji ni lošiji kao u ostatku zemlje, sa tendencijom sve bržeg odlaska u "tri lepe".

Uvijek poslednja rupa na svirali, igrač koji je najlošije igra u društu, ne dozvoljavaju mu čak ni da stoji na golu, tu poziciju dobije ako kojim slučajem fali igrača na terenu. Veoma je bitno da se ta osoba pretežno uživi na početku u svoju ulogu sudije, ali logično je da se njegove odluke ne poštuju i igrači se prema njemu odnose kao da ga ne primjećuju, nakon čega mu pada moral i ubijaju mu ono malo nade da je on bilo kakav faktor na tom fudbalu, pa on na kraju ovijek napušta teren, stoji sa strane a vrlo često i odlazi u pravcu kuće. Ovo se odnosi samo na fudbal iz djetinjstva i mlađe generacije.

Skup puluobrazovane i pismene mase koja se okuplja obicno u renomiranim objektima na periferiji grada, koji nose urbane nazive tipa "Kod Voja", "Kod Dragana Seljaka", "Prvi Maj"... Mada usled nedostatka seljaka na samim selima sami zakoni ekonomije ih premeštaju u sam centar grada. Pa tako postaju mesta okupljanja mnogo "zajebanih" i "opasnih" likova koji su tu došli da uživaju uz stihove narodne muzike koji se uvek pretvore u šund turbo-folk hitove(ovo je sigurno pleonazam). Dok najopasniji likovi spremni su i da se upute u pravcu mondenskih mesta u Kotraži, Maloj Moštanici i zaseoka u okolini Ivanjice u kojima će pored već navedenih hitova moći da uživaju i u najlepšim poljoprivrednim šlagerima.

Lenj k'o debeli bumbar, ali na mnogo intelektualno uzdignutiji način rečeno.