Znaš da si postao jedan, kada ti padaju na pamet svakakve definicije o mestu na kom se nalaziš, stvarima koje radiš, itd...

Kad god bi sa livade lopta krenula svojim putem ispraćena našim pogledima, zaustavila bi se tačno ispred nečijih nogu. Tada bismo molećivim, nevinim lišcem sa visokom frekvencijom treptaja, koji nas čine prosto neodoljivim, zamolili da nam loptu vrate.
Par mogućih zaustavljanja:
1. Ispred teen klinke koja je previše kul da bi šutnula dečiju loptu s kojom se juče igrala
2. Ispred babe, dede, žene, koji su, podrazumeva se, nesposobni da šutnu jebenu loptu u našem pravcu, pa ona završava u obližnjem jarku prepunom blata/trnja/štrebera.
3. Ispred nesuđenog fudbalera koji prosto mora da je napuca do atara sela Buđavština, gde će ona opet završiti u jarku punom blata/trnja/štrebera.

E tada će se vaš nevini izraz lica transformisati u facu kojoj bi zavidelo pola zločinaca Holivuda, i dok svima jebete majke, sestre i babu od strica po tatinoj liniji, potrčaćete za nesrećnom loptom i smišljati osvetu.

Da, ogledalo duše jesu oči, ali čovek ima još godova preko kojih mogu da se odrede duševno stanje i uticaj vremena na istog. Mračan pogled i težak hod u pohabanim cipelama su jedan od tih godova, kamenčića koje upotpunjuju tu apstraktnu sliku i u isto vreme demantuju Aristotelovu definiciju čoveka. Više se ne govori o razumnoj životinji nego o hologramu.

Tumara, putuje zračeći melahonijom stazama natopljenim grehovima i porocima sa koferom i kartom u jednom pravcu ka ničemu. Svojom težinom pojave ostavlja znakove pored puta dok ga sopstvena senka ne paralizuje. Stoji i čuje glas stare koja ga pita 'Sine šta radiš?', dok ga hladan znoj obliva, ne bi li se osvestio, skinuo cipele, uzeo knjigu u ruke i molio nebo da mu udeli snage za novu etapu.

To je onaj deo sela, grada ili naselja u kom ti se svašta može desiti i odakle, ako se u njemu nađeš, a zapadneš u neki problem ili nezgodnu situaciju, nema ni napred ni nazad. To je ono mesto na kom mozak opasno počne da se poigrava sa tobom. Bermudski trougao. Crna rupa. Vukojebina.

Iliti biti odabrovan. Mnogi bi napravili grešku i pomislili da je ovo jednostavan lapsus, i najčešće bi bili u pravu, ali kada to nije slučaj, u pitanju je u potpunosti nova emocija.

Naime, odabrovanje je stanje uma nimalo slično veselju koje prati obradovanost nečim, a da opet, sa druge strane, ne predstavlja ni tugu, setu, niti ma kakav oblik negativnog raspoloženja. Lako bi se u stvari moglo reći da odabrovanje uopšte ne pripada spektru emocija koje inače doživljavamo kao odgovor na nešto. Odabrovanje je jednostavno nedostatak tog standardnog emotivnog odgovora, budistički zen, nirvana... ili pak enormna količina bola u kurcu koja se javlja nakon što čujemo informaciju koja nas ama baš ni u kom pogledu ne pogađa ili interesuje. Ponekad, u ekstremnim slučajevima, pri prolongiranoj izloženosti, data informacija budi u nama želju da pregrizemo najbliže stablo, po mogućnosti hrastovo, odnesemo ga do obližnjeg potoka/reke, i krenemo da pravimo svoju branu, jer nas eto, jednostavno, toliko boli kurac.

Ultimativni odgovor deteta do deset godina na pitanje da li mu je dobro,posle nekog pada ili slicnog.

Žanr filmova iz 60-ih i 70-ih, toliko popularan u svoje vreme da su se i mladi Bušmančići tada igrali kauboja i indijanaca, a svaki od njih želeo da bude Vajat Erp ili Dok Holidej.
Vesterni su opisivali život na divljem zapadu u 19. i početkom 20. veka, i oni su naravno, kao i svi američki žanrovi, imali svoj šablon po kojem je rađrno 90% filmova:

Subota je veče, ali umjesto da kao i svi bogati fenseri odu u neki klub i izbleje koji sat u dimu i buci oni su odlučili da vide kako je "sa druge strane". Otišli su u park (njih petorica) zauzeli dvije klupe i kupili dvije flaše Fante. Prosipaju fore, piju, smiju se, pjevaju, deru se, prozivaju baš kao i "pravi klošari". U jednom trenutku im dolazi ortak sa cegerom i vadi 6 krmača (flase Nikšićkog piva od 2l)!!! Gledamo ih u čudu i zavisti, jer jebi ga mi mozemo da priuštimo samo kapi za oči (flaše piva od 0,33). Prvo su ispozirali svaki sa svojom flašom, a onda i grupno -vjerovatno za Facebook, šta ja znam, a onda, onda počinje šou! Otvaraju flaše, mućkaju ih i prskaju se trčeći po parku. Kada su isprosipali svo pivo pobacali su prazne boce po parku i sjeli da dovrše svoju Fantu. Na kraju, srećni što su okusili "klošarski život" otišli su u pravcu prvog kluba, ostavivši za sobom pičvajz u parku i dva metalca koji su ih posmatrali sa nevjericom i suzama u očima....

Gladni minimum po Lenjinu, ili govorni minimum danas, minimalac. Uveliko prisutan u svakodnevnom razgovoru gde često imate osećaj da vodite monolog jer vas je vaš sagovornik odavno prestao slušati. Savršen prikaz današnje otuđenosti.

Jako bitna pojava koja se ciklično ponavlja na žurci, skoro svo pivo koje ti ljubazan konobar donese iz šanka ti još ljubaznije vraćaš u klozetsku šolju.

Kako si pijaniji put do klozeta postaje sve izazovniji i pretvara se u lucidne misije sa različitim ciljevima: ribe iz tvog okruženja će primijetiti da te nema - njihov očaj od bojazni da si otišao zauvjek će rezultirati pohotnim napadima na tebe kada se vratiš, užasno fizički jak se probijaš kroz masu pravdoljubljivih ideja i narcisoidne samouvjerenosti, ispred wc-a možeš pokazati svoju dominantnu duhovitost u nepoznatom društvu žena koje čuvaju vrata svojim drugaricama i dolaze u iskušenje da pozovu obezbeđenje pa neka se ono divi tvojoj duhovitosti, probijaš se po sred grupe od 7-8 nabildovanih likova i moliš se za njih da ne pomisle da se zakače sa tobom..

Ovaj moćan osjećaj se završava kad se vratiš za sto i shvatiš da je neki lik zažvalio onu ribu koja je trebala da oduševljeno prihvati tvoj ultra muževan poziv na ples a drug ti je popio više od pola piva i ludački se zadovoljno smije tom svom uspjehu..

Veoma opasno, zarazno oboljenje, koje je u Meksiku, na žalost, već odnelo oko sedamdeset žrtava, a čiji sam uzrok, bar prema NJoj, ja.
Te noći, ili bolje reći jutra, bila je budna kada sam se vratio. Ne želeći da palim svetlo u predsoblju, da je ne bih iritirao, naleteo sam na čiviluk koji me je čekao u zasedi, bacajući mi se na grudi u pokušaju da me uguši nekom jaknom. Iskusno sam fingirao, kleknuvši na levo koleno, a zatim sam ga uhvatio odozdo, i svom silinom se, sa njim u čeličnom zagrljaju, sručio na suprotni zid. Gotovo sam mogao da čujem kako cvili, nakon sudara sa ogledalom, koje se uz prasak prosulo po podu.
Iz dnevne sobe, obasjane samo svetlošću TV ekrana, čulo se:
-Opet si pio sa onim tvojim životinjama!
Nisam rekao ništa. Na vestima su govorili o nepoznatom virusu, i prvim smrtnim ishodima. Prišao sam joj lagano, želeći da je poljubim i da joj kažem da mi je nedostajala. Dok sam se saginjao prema njoj, aktivirao se vulkan u mom želucu, a erupcija je bila tako snažna, da je nesreća bila neizbežna. Ona je skočila uz vrisak. Na TV-u, i dalje, govorili su o bolesti koja poprima razmere pandemije. Dok sam polako tonuo u hipnotički san, čuo sam reportera kako govori da je u pitanju, najverovatnije, virus životinjskog porekla, a onda, delić sekunde pre nego sam zaspao, i njen jecaj:
-Svinjo jedna, gledaj šta si uradio...

Jedina stvar sa više bagova od autobusa koji vozi. Nadrdani tip koji iako vozi po jednom pravcu, u oba smjera čitavu smjenu stalno žuri, a to je zato što ima ugovoreno rakijanje sa kolegom u kafani na zadnjoj stanici. Psuje druge vozače, putnike, boga i svoj posao. Ne staje van stanice makar ti staja go na kiši u januaru dok ti udovi otpadaju pred vratim busa. Ne staje ni na stanici ako nema dovoljno ljudstva čije će cijene karata da pokriju cijenu goriva utrošenjog za kočenje i ponovno kretanje. Ako ste prvi put u busu na toj liniji, na pitanje do koje stanice ide, stiže odgovor 'dokle stigne'. Otvara samo prednja vrata, za zadnja i srednja treba dobro napeti glasne žice i računati na dobru volju svevišnjeg. Jedino što mu je uspjelo u životu je da položen vozački ispit iz trećeg pokušaja i tetkino sekretarisanje u kancelariji javnog prevoza, kako je i dobio posao.

4. septembra 2011, negde u pauzi između isprobavanja komšiničinih gaća, koje je zabo sa zajedničkog gajtana za veš, i gledanja pornjave sa švapskim gilfarama, ponijima i Ljubišom Samardžićem, mladi zaluđenik za kastrata (fasciniran idejom o odsecanju muda) Olivera Nektarijevića, je svim moždanim silama, ojačanim od rešavanja jednačina sa jednom nepoznatom i takmičenjima iz istorije na nivou buđanovačkog sreza (osvojeno drugo mesto jer je samo jednom pomešao Prvi srpski ustanak sa Kosovskim bojem), uspeo da napravi profil.
Školjka, sa osećajem za definisanje ko Nodi sa stimulacijom g tačke. Opsednut lokalnom ganferkom (♥♥♥♥♥DIDI♥♥♥♥♥), koju je hteo da ženi i za koju je adaptirao svoju vešernicu, ali ga je otkenjala, nalepila bradu i pobegla sa bugarskim putujućim cirkusom.
Kontala, da joj je perspektivnija budućnost da ljubi zadrigle Turke na turneji po Anadoliji.

Mrakčinu je skinuo na Ibarskoj magistrali, u klozetu bogutovačke kafane, jer je ubedio herpeidnu 60togodišnja prostitutku, da mu je ostalo još mesec dana života. Inače bi mu pokazala srednjak i zapalila sa prvim kamiondžijom. Svu kintu dao na rehabilitaciju, pa se ogrezao u kriminal i sada krade rotkvice sa pijačnih tezgi.

Naročita vrsta puške na komprimovani vazduh, kamuflirana u običan kišobran a namenjena tajnim smaknućima. Izum KGB. Kao municiju koristi šuplje kuglice izrađene od legure platine i iridijuma a ispunjene otrovom RICIN, izbušene s dve jedva vidljive rupe (0.35 mm). Te rupice su začepljene naročitom šećernom masom koja ih zatvara a topi se na temperaturi od 37°C (temperatura ljudskog tela) i time omogućava prodor otrova u ljudski organizam. Inače prečnik (kalibar) ovih kuglica nije veći od kuglice kakvu imaju obične hemijske olovke i iznosi 1.52 mm.

...Georgi Ivanov Markov (1.3.1929. Sofija - 11.9.1978. London), bugarski pisac, novinar i disidentski intelektualac, kome su izvesna dela zabranjena zbog komunističkog rezima, prebegao je u London jer ga je bugarski sud osudio na zatvor zbog izdaje drzave. Time je postao meta bugarske tajne sluzbe DS odnosno KGB...

Tmurnog londonskog jutra sedmog septembra 1978. , dok je prelazio most Waterloo na reci Temzi priblizavajući se autobuskoj stanici, Markovu je s leđa prišao tipično britanski odeven gospodin i kao slučajno ga dotakao vrhom kišobrana po listu leve noge a onda se ljubazno izvinuo i otišao. Markov je osetio bol sličan ubodu insekta. U bolnici mu je dijagnostifikovano trovanje krvi nepoznatom supstancom. Umro je posle tri dana.

Nedokazan je onaj kome je lakše sterati metar u dupe, nego cantim u glavu. Nedokazan misli da je jedini ispravan način njegov način, pa i ne ostavlja mogućnost izbora.

Uglavnom nalakćena na šank, jede cigaretu za cigaretom, a od povremene nervoze, ili nedostataka koje ljute gasi ih na pola. Razmazana jeftina šminka koja se probija kroz dim i polusliva s umornog naduvenog lica gde su godine ostavile maha i blajhana kosa sa tri prsta izrastkom su njen trejdmark. Pokušava da izvuče iz sebe još po koji trzaj šmekerskog pogleda koji je posedovala pre cirka dvadeset godina i privuče po kog kamiondžiju, ili pripitog putnika - namernika kako bi se ogrebala za koju radžu, a dala brzu snošku za uzvrat. Klati se dok ide od jednog kraja šanka do drugog, dok je kafedžija tera ona lomi štiklu i u hodu kidajući i drugu psuje. Izlazi napolje, hladno je, a plastična ofucana jaknica sa okovratnikom od nejebane kamile, inače jedino nevino na njoj je ne štiti od vetra. Pije joj se, spora i duga noć je pred njom. Umornim pogledom i poluprisutna gleda u pravcu pridolazećih i nada se da su ovi farovi upravo njoj bljesnuli.

Poslednja opcija ljudi koji su rešili da te probude baš onda kada ti se najviše spava. Isključiš kompjuter kako te ne bi probudili preko skajpa ili msn-a, ugasiš mobilni i iščupaš fiksni kako niko ne bi mogao da te zove. Uzmeš šrafciger i onesposobiš zvonce na ulaznim vratima, sjebeš dugme od interfona i legneš ko čovek da spavaš. Pola sata pošto si zaspao, kroz san čuješ blago lupanje na vratima. Trgneš se, oslušneš i skontaš kako te je uhvatila paranoja ili si samo sanjao. Zažmuriš, i posle pet sekundi čuješ glasnije kucanje, i sada ti je već jasno da te se neko setio. Trudiš se da ignorišeš, ali kucanje se nastavlja, pomisliš da je možda nešto važno i smogneš snage da ustaneš i otvoriš :

Pokret balansiranja u gradskom prevozu, kada naglo krene.

Pametno zboriš, al' te ič ne razumem.

Mladji ili malo stariji adolescenti, koji će neminovno proživeti većinu stvari koju smo i mi sami kao mladji radili, a od kojih pokušavamo da ih sačuvamo. Probaće i neke stvari sa kojima ni mi sami nismo imali kontakte, hteli mi to ili ne, jer decu je nemoguće iskontrolisati. Možda će nam to jednog dana smetati, ali moraćemo da se pomirimo sa činjenicom da u odredjenim godinama odrastanja glavnu reč preuzima radoznalost, i deca će hteti da probaju sve, kao što smo i mi sami hteli : prvo je došao alkohol, najdostupnija od svih zabranjenih stvari, a zabranjeno tada postaje nešto posebno. Menjaju se muzički ukusi, krenu drugačija razmišljanja i pogledi u svet, obrazovanje ličnosti u nekom individualnom pravcu..Susreti sa životnim pitanjima, većim problemima, individualni susreti sa marihuanom, direktni ili indirektni..
I hteli mi to ili ne, na to nećemo moći da utičemo, kao što ni naši roditelji tako često nisu mogli da utiču na nas, i da nam neke stvari podrobnije objasne. Takav je život. Tako je i jebiga.