Iskustvo... Iskustvo je ništa.

Baba smarač, supruga, verni drug i ženska verzija Muharema Serbezovskog. Peva jednu pesmu godinama u kojoj propagira da Boga ni raja nema jer šta drugo znače stihovi, citiram: ’’pre odlaska u večiti mrak hoću zlatni dan, suncem okupan?’’ Kako ti Bisera znaš da je večiti mrak na kraju, da nisi doživela kliničku smrt, a i da jesi to ništa ne znači, to su lagarije što si ti videla – prelest teološki rečeno - komunjaro jedna ako je za tebe mrak za vernike nije i taj zlatan dan šta je koj kurac bilo na tom moru toliko važno, jebo te neki Mišo Kovač, u jaka stvar jebo te, pa šta, tolka frka oko jednog dana ispunjenog seksom na yu plaži?
Jao samo opet da proživi taj tren: kapljice na njegovim leđima se slivaju, hani sokovi, zaždilo sunce, Bisera se kupa i izlazi iz vode debeljuškasta, zlatan sat, zlatne kapi, zlatno runo i Splitske večeri i festivale, šlager sezone, autoput Omiš-Trogir; cvrči se na suncu zlatna šumica Biserina puna malih Miša Kovača koji obdelavaju zemljište tu.

Čovek, Beograđanin, lingvista, pisac, umetnik, jedan od prvih koji je imao dovoljno hrabrosti da ukaže na sve kontroverze, nameštaljke i spletke vezane za B92 i Drugu Srbiju. To je učinio najpre svojim filmom Slobo-Klintone (1999), zatim angažmanom u prvom srpskom web-zinu "Krompir" (1999 - 2005) i sve to krunisao alegorijsko-satiričnim romanom "Leposava" (Kornet, 2007) kojim je uzburkao strasti u redovima Druge Srbije i za svaki slučaj od strane najuticajnijih njihovih predstavnika (Teofila Pančića i Nataše Kandić) proglašen za fašistu. Ovaj roman nominovan je za NIN-ovu nagradu, a Ćosić posle toga više nije pisao romane, ali je objavio kapitalni "Rečnik sinonima" ("Kornet", 2008.) koji predstavlja ogroman korak u savremenoj srpskoj leksikografiji. Koliko je moguće saznati danas, bavi se pisanjem svog drugog romana za koji se nada da će, kako navodi u intervjuu za srpsku Wikipediju, dostići jednak uspeh u Srbiji i Hrvatskoj i time ponovo po nečemu postati PRVI.
Inače, Pavle Ćosić je delovao u umetničkim trupama "Pipi kola", "Talent Factory" i "Ilegalni poslastičari". I dalje predstavlja deo srpske andergraund, avangardne umetničke scene.

Ljudi koji su dosta toga propatili kroz život, bla bla bla... TRUĆ!

Ljudi... Čisto sumnjam da bi se mogli nazvati ljudima. To su studenti, i košto mi je jedan dobar autor jednom prilikom rekao, studenti su pičke. Ali eto, neke tamo konvencije kažu da i za njih važe ljudska prava pa bi se mogli uklopiti među ljude. Elem, ovi studenti nisu zadovoljni ponuđenim izborom hrane u menzi i često ne obraćaju pažnju na dužinu reda iza njih i broj ljudi koji gladno gledaju grašak koji je gore navedena vrsta "ljudi" obišla u širokom luku. "Neee, grašak je užasno spremljen" "O bože kakve pomije" "Ova mrkva je užasna" i ostale, konstrukcijski slične rečenice izlaze iz usta ovih nježnih, sirotih i napaćenih duša. MORE MARŠ! Zašto uopšte dolaziš u menzu, kad nosiš tuđu kožu na skoro svakom pedlju sopstvene i kitiš se skupim nakitom, a? Kad ti ćale i keva daju soma evra svaki mjesec da završiš Megatrend, zašto ne bi otvorila privatnu menzu i spremala specijalitete francuske i italijanske kuhinje? Čast izuzecima koji stvarno studiraju u teškim uslovima, ali oni obično jedu šta stignu. Žaliti se na hranu u menzi, na najjeftiniji i najveći obrok koji možeš da dobiješ, je besmisleno. Čak i radnici u rudnicima nemaju takve uslove. Dođem kod čovjeka na slavu, rudar 20 godina i pitam ga, onako bezveze, kakva je hrana. Suvi obroci. Ništa više. DVADESET GODINA. A oni zadržavaju gladne ljude koji hoće nešto da urade sa životom, pa su upisali faks. Čekaju hranu kao da čekaju bolja vremena. E pa, dragi moji, bolja vremena neće skoro, a što je u porciji, u porciji je, pa izvol'te.

Prijatno!

Moderne provodadžike.Mesta gde stidljiv i zbunjen traži zbunjenu i stidljivu zbog braka i dugog i srećnog života ,a pri tome ni jedno ni drugo ne znaju da rade na kompjuteru i imaju averziju prema internetu...

Ne mislim na političare koji emtuju svoju "scensku" energiju prema prijemnicima svojih sledbenika, već na one pojedince, posrednike, koji nakon oglašavanja prethodno pomenutih, svojim manifestom izazovu piramidu radosti kao i talas negodovanja.

Vicevi koji opisuju rivalstvo dva prošlo-pored-velegrada mesta.

Magična reč u izveštajima o poljoprivredi u Srbiji danas. Pardon, Ovo je Srbija. Ma ono što ide u vreme ručka na prvom, u 3. Reč koja odiše domaćinlukom, pomalo setnim, svođenjem bilansa. Ide u tandemu sa nezadovoljni ratari. Dok ide neka slika sa njiva od letos, sunce opeklo, zlati se žito, drmusa se u kombajnu onaj debeljko, domaćinski glas sredovečne reporterke saopštava rod za ovu godinu i ono najbitnije: 22 odsto više nego lani! Posle idu neki debeli paori što se žale na državu al to nije bitno, koga briga. A nije ni bitno to što je poraso rod samo zbog toga što bila suša prošle godine pa je moralo da poraste pa da jebe oca. Ne, bitan je tren kada reporterka iz Zrenjanina kaže više nego lani! To je kulminacija. To je simbol valjanosti. Znak napretka, u našem društvu. To je umesto rakijice da otvori apetit. Posle toga mož se postavlja ručak pošto već prošlo tri sata, oladi se supa, digla se i ova pijandura, čuli smo lani, mož da jedemo, čak šta više čuli smo više nego lani tako da ne moramo da brinemo o lebu za narednu godinu. Bdi nad nama On.

Kaže se za nešto nevoljno ili nedovoljno dobro odrađeno.

Lik koji brije samo brkove.

Beograd je stomak Srbije koji je uvek gladan i nikada neće biti sit. Slično Šankmajerovom Otesánek-u.
Beograd je ruka koja bi vam i margarin s hleda skinula.
Beograd je metropola samo ako ste mrav ili liliputanac.
Beograd je glavni diler Srbije koji je navučen jedino na sebe, bez svih ostalih bi mogao. Svi drugi gradovi nisu Beograd.
Beograd je urban.
Beograd je urban.
Beograd je urban.
Beograd je urban koliko i broj kupljenih zlatnih i srebrnih patika.
Koliko i hiljade copy-paste glupača koje više ne znaju koga da kopiraju, modnih frankenštajna, pičaka koje nose skupe stvari da bi se znalo koliko koštaju.
Beograd su likovi koji podignu jednu nogavicu da bi im se videla tetovaza.
Beograd je grad u kome samo pičke daju žmigavac kada se prestrojavaju u drugu traku.
Beograd je grad u kome dvadeseti lik u koloni na semaforu trubi svima ostalima, jer je on najvažniji.
Beograd je grad gde ima dobrih ljudi, jako dobrih, ali je šabana mnogo više.
Beograd je grad koji može da bude jako lep, grad koji može da promeni mnogo toga, ali koji , na žalost, nikada neće promeniti ništa, jer je suviše opterećen sobom.
Sveko može da pronadje i lepši Beograd, kao što mi je jednom Tobić Tobić rekao: "Ja sam našao onakav Beograd kakav sam želeo." Svako ga može naći, ako je spreman da zatvori oči, na sve druge Beograde.

Rečenica koja služi da odjebeš dosadnog komšiju na kulturan način, koji je zapeo da priča s tobom o nekim njegovim problemima, jer od viška slobodnog vremena ne zna šta će sa sobom.

Proizvod eminentne slovenačke firme poetičnog imena –Creina iz Kranja. Jasno je ko dan da je Creina u stvari staro-keltsko/romansko/jebemligačije ime za Kranj, ali su mudri Slovenci vešto izbegli da metnu sadašnje ime grada u naziv firme. Pa gde to ide da piše KRANJ na cisterni za gnojevko, kako Slovenci inače zovu cisternu govnaru ?

Srbi vole da kenjaju, bukvalno i figurativno, a čišćenje govana vole slabije, naročito svojih. No, svaki trwe Srbin, čak i onaj „urbani“, koji misli da fi 110 kanalizacionih cevi znači 110 inča, pa mu se „zaleti ruka“ da skeletne ostatke upravo pokrkanog pileta ili druge sitne marve ekspeduje u wc-šolju, zna šta znači kad septička jama preljeva i kada treba pozvati baticu što vozi drečavo crvenu cisternu prikačenu za traktor(najnovija serija cisterni za gnojevko proizvodi se u metalik sivoj boji (prim.aut.), al’ jebeš ga, što bi Srbin bac’o tol’ke pare, kad i stara još služi („sam’ zameniš gibljivo crevo i teraaaj !!!“) ... Dobro, pušta malo na spoju, al jebi ga, niko nije savršen.)

Delom zbog rečene srpske nesklonosti, ili bolje rečeno gadljivosti prema čišćenju govana, a delom zbog najteže srpske boljke – besparice, batice koje poseduju crvene cisterne su pravi raritet, te u pojedinim ruralnim sredinama imaju status polubožanstva. Taj status im čak obezbeđuje i tu privilegiju da sadržaj svojih cisterni nekažnjeno prosipaju po njivama iako je to zakonom zabranjeno, ali đubar je đubar, zar ne ? ... Ne.

I još nešto: pored toga što ćemo, ako želimo u tu Evropsku uniju, morati da menjamo zakone i navike, moraćemo menjati i nazive. Cisterna govnara – Kreina je jako ružan izraz, teško prevodiv osim ako ne konsultujemo Vuka Draškovića. Fekalni autobus je u skladu sa evropskim vrednostima. Bukvalno i figurativno.

Vaditi silikone iz sisa.

Bice koje je izumeo Homer J. Simpson,cak je i pesmu o njemu napisao. Pesma je bila izuzetno popularna za vreme prikazivanja filma i jos par meseci posle,da bi vec sad otisla u zaborav. Ponekad se nadje jos neko kome je to melodija,ali takvi su retki.

Potpuno ignorisanje, a u drastičnijim slučajevima i negiranje nečijeg postojanja.

Neaktivirana bomba.

Međ' narodom našim silnim, opšteprihvaćeni idiom za medije, bez obzira na to da l' su isti "štampani", odnosno "elektronski". Isto tako se za jednog zaposlenog u pomenutim, da ne kažem, novinara, može reći da je - paz'te sad - "predstavnik sedme sile", i to takođe bez ikakvog obzira koliko je isti ljigav, agresivan ili u kom stadijumu raka pluća, crni pojas, 7-i dan. Ovako i kad ponovim to još koji put za sebe...predstavnik sedme sile, predstavnik sedme sile...imam utisak k'o da govorim o kakvoj važnoj osobi, izaslaniku iz neke daleke, civilizacijski razvijenije galaksije, a ne o bičaru od čoveka koji je za dobru vest spreman najpre nekoga i sam da ubije a potom krene u zavetnu osvetu za ubicom.

Dobro, kenjam i ja malo, realno. U našoj zavetnoj zemljici skoro i da nema takvih novinara, Bogu hvala, mada nije isključeno da će jednog dana u bliskoj budućnosti Miroslavu Lazanskom konačno dopizdeti neprofesionalizam koja hara srpskim medijima te da će uzeti jedan oveći topuz iz svog šteka podno Trebinja i pobiti armiju piskarala i voditelja koji nam iz dana u dan govore kako živimo i kako TREBA da živimo. Ovom rečenicom i dolazimo, zapravo, do porekla izraza iz naslova, a koje datira iz 19.veka i opšteevropskog poimanja postojanja 6 evropskih sila: Velika Britanija, Francuska, Austrougarska, Pruska, Ruska Imperija i Otomanska Imperija. Elem, kako je štampa u pojedinim od pomenutih zemalja bila nezavisna i imala veliki uticaj na narod, time i mišljenje istog, vremenom je sasvim zasluženo ponela i tu laskavu titulu sedme sile, da bi danas zajedno sa televizijom, radijom i ostalim medijima jednako zasluženo bila važan deo državnog aparata, odeljenje za "Pranje mozgova".

Rade, fazon, 0-24.

Ništa novo.

Prekrasno dete, puno vrlina, i prefinjenog ponašanja, obasipano pažnjom od rođenja. Dete kakvo bi svako poželeo da ima. Uredno, vaspitano, sa svim peticama u školi, posle koje pravo ide na solfeđo. Naravno ima i ona svoje bubice, ume da sluša sinfonijski orkestar i posle pola jedanaest, a da ne legne da spava. Ali dobro, dete je to.

Popodne uživa u Milfordovom čaju sa majkom u salonu dočekujući njene goste, pokazujući punu zainteresovanost za sve o čemu one besede. Taj isti čaj pije sa ispruženim malim prstom, a za razliku od njenih vršnjakinja ne čita "Bravo" magazin umesto "Korena romantizma", već razmišlja o baroknoj umetnosti i razmišljanju Mikelanđela Karavađa.

Životna želja joj je da se uda u istom društvenom kremu u kojem se i ona nalazi, da prefinjenost prenese na svoje dete, i tako nastavi višedecenijski ugled koji njihova porodica uživa. Kafu izbegava, alkohol je poslednji put probala na Slavi, a od sporta najviše uživa u badmintonu sa drugaricom iz detinjstva. Naravno, koji igraju u vrtu iza kuće.

Isti taj vrt služi joj i za šetanje, naravno pobogu sa kišobranom i belim rukavicama, dok se odmara pred višečasovne probe baleta i časove lepog ponašanja. Svaki trenutak joj je u potpunosti isprogramiran, a od rasporeda ne odstupa ni na tren. Ili bar tako tata misli.