Beograd je glavni grad; nekada cele jugoslovenske federacije, sada samo Srbije, ali je i dalje ne samo glavni, nego i najveći grad u zemlji. Zbog ove činjenice, Beograđani odrastaju sa urođenim osećajem da je njihov način govora jedini "onaj pravi", a svi ostali lokalni naglasci su devijacije istog, koje zvuče čudno i egzotično čisto zbog toga sto su različite od njihovog "normalnog" govora. Ovo im, osećaju oni, daje za pravo da sa podsmehom i sa visine gledaju na "nečiste" niške, vranjanske, novosadske, valjevske, užičke, pomoravske i ostale srpske dijalekte, pa čak i šire - bosanske, hercegovačke, crnogorske, hrvatske, dalmatinske, makedonske...
Stoga im dođe kao veliko iznenađenje kada provedu malo više vremena u nekom drugom lokalnom centru i shvate da se i na beogradski govor gleda sa univerzalnim podsmehom - podsmehom činjenici da Beograđani "mjauču" k'o nenormalni dok pričaju, što je mnogima smešnije od lalinskog razvlaaaaačenja ili južnjačkog frljanja so s' padeži.

Poruka u potpisu e-mail-a kojom pošiljalac lično i personalno pokazuje kako smatra da je ložiti se na ekologiju vrlo kul, te se i on loži. Naravno, to je u 99% slučajeva maksimum cimanja na koje je dotična osoba spremna, jer prljati se nije zabavno, pa bilo to i zbog ekologije. Poruka je uglavnom zelene boje, jer je to boja prirode, i predstavlja pokušaj implementacije korporativnih običaja u privatan život.

Inače, ovakav potpis verno oslikava kako dežurni dušebrižnici 21. veka zamišljaju ekološku svest. Umesto učešća u nekim goranskim akcijama ili akcijama čišćenja, ili makar odlaska u selo i sađenja bar jednog drveta, ovaj vid "angažovanja" je daleko zahvalniji, jer nimalo nije naporan, a i angažovana osoba raste u sopstvenim očima. To što je retko kome ikad palo na pamet da uopšte odštampa bilo koji privatni mejl (a kamo li njihov) je posebna priča.

Utakmica na koju prosečni stanovnik kladionice padne. Onda kreću priče o sponzorima, masonima, Jevrejima i uticaju ove utakmice na proizvodnju bostana u Zapadnom Čileu.

Odlican socijalni sajt, koristan za mnoge stvari, kao na primer jednostavnost pregledanja i sakupljanja slika sa ekskurzije (umesto rezanja i skupljanja cedeova, koje donese 3 od 30 ucenika) i potpuno jednostavno ostvarivanje kontakta sa odredjenim ljudima (koje mozda dugo nismo videli jer zive u Kuvajtu ili nam trebaju, a nemamo njihov br telefona). Moze da bude koristan ako pijan smuvas ribu, pa sutradan, kad se otreznis, na fejsu vidis da je gabor, tako da mozes odmah da je otkacis, bez da se vidjas s njom ponovo.

Kenja mi se od svih 434 definicije koje govore kako je fejsbuk sranje za gubljenje vremena, a pri tom, vecina tih koji su pisali imaju naloge. Pa jebote, nije fejsbuk kriv ni za sta, ljudi su debili ako ih to tako jako drzi i pretvara u debile. Ko da ne mogu normalni ljudi da koriste fejsbuk, ko da ne moze da se koristi bez zavisnosti.
Mislim ponosite se time sto se zarazeni vukajlijasi, a serete za fejsbuk.

Priča kaže sledeće...

Poglavlje prvo - UVOD:
Jednog dana, skupilo se par ortaka i odlučilo da pravi bend. Svi su znali da sviraju poneki instrument, jedan od njih je bio aktivni učesnik karaoke obračuna u lokalnom klubu, a jedan je znao da se dere k'o magarac. Lepo!

Drugi korak im je bio da smisle šta će da sviraju. Voleli su EMO muziku, ali nisu sebe smatrali tolikim gejčinama da sviraju tako nešto. Scremo (ektremniji Emo - da kažemo Emo-Core) im je bio onako, baš po meri, ali ni to nije to. Hteli su da stvore nešto novo, nešto divlje. Jedan od njih je voleo malo Deathcore-a, pa su odlučili to da iskoriste. I tako je krenulo...

Poglavlje drugo - DEFINICIJA:
Crab-Core je moderan podžanr ekstremne rock muzike. Iako ima dodira sa metalom, on to ipak nije.

Crab-Core muzički odlikuju Hard-Core rifovi, sa uplivima Deathcore-a, simpho klavijature, čisti, harsh (vokali između Death Metal growl-a i Black Metal scream-a), Euro-Dance semplovi i bitovi i Emo/Scremo tekstovi i atmosfera (muzički).

Vizuelno ga odlikuje odsustvo bilo kakve logike. Poenta u igračkom performansu je da je uopšte nema. Headbanging i headslaming je bez ikakvog reda, totalno nasumičan i retardirajuć. Mlataranje kosom, mrdanje glavom, skakutanje, pokretanje udova i izvođenje raznih igračkih figura je totalno debilno. Odatle i naziv Crab-Core, baš zbog tog "igranja" (samo me zanima ko je utripovao da krabe uopšte igraju, al' 'ajd sad, ko šta mene pita).

Poglavlje treće - ZAKLJUČAK:
Još jedna u nizu pojava iz SAD-a. Ti likovi kao da se trude da stvore što više retardirajućih bendova. Koliko god da su SAD doprinele kvalitetu i razvoju rock i metal muzike (i muzike uopšte), u poslednjih dvadesetak godina sa te strane Atlantika dolazi besomučno puno vokalno.instrumentalnih sastava koji su ubistvo za mozak.

Crab-Core je još jedan ubod u leđa rock i metal muzike, još jedna pojava koja okuplja muzički ograničene klince koji misle da su ovakve pojave ekstremne/žestoke/mamojebačke.

Prvi susret sa politikom, iz kojeg djete mnogo toga može naučiti.
Spoznaja da većinom guzonjin sin pobjeđuje ili tatina mezimica. Njih učiteljica po pravilu najviše voli, jer su roditelji redovni na sastancima, i obavezno dolaze svake sedmice da provjere ocjene, pa doda glas više dok broji. Neće da joj predsjednik razreda bude neki seljačić što briše rukavima greške u teci. Dakle, ako želiš prolaz moraš imati lovu, dobra poznanstva i jake ljude iza sebe.
Učenje da manjine nemaju skoro nikakvo pravo, i da je njihov glas nebitan. Rome iz razreda je rijetko k'o pitao za glas. Doduše, njih skoro nikad nije ni bilo na času.
Naučiš i da je ulizivanje glasačima i potkupljivanje glasova vrlo bitan faktor za uspjeh. Dijeliš sendvič sa drugovima, tih dana im prestaješ krati sličice, dok drugaricama dozvoljavaš da te uhvate kad igrate ganje i ne vučeš ih za kikice.

Uzvik razočaranja, uz primjesu nade da to što smo upravo čuli možda nije istina, ili da se nekako može promijeniti. Tako da ima u sebi dozu upitnog tona.

Tačnije nije baš uzvik, jer se to ne uzvikuje već promrmlja, ali nažalost u srpskom jeziku još ne postoji riječ mrmalj, pa ga zasad još zovemo uzvikom.

Svi veći teniski turniri imaju neke maloumne izvikane gluposti koje su, nazovi, njihov zaštitni znak. Na Vimbldonu se jedu jagode sa šlagom (tipično huliganski za Engleze), na Rolan Garosu se nose slameni šeširići(tipično pederski), u Australiji su neke koale, kenguri što je donekle normalno, dok u Americi nisam siguran da uopšte imaju bilo šta. I tako Srbi, vole da prate svetsku modu, da ne zaostaju slučajno. Jer šta će reći Rumuni ako čuju da nemamo zaštitni znak teniskog turnira? Možda nas tuže Bugarima. Grupa mladih entuzijasta radi na tome da pronađe pravu stvar za naš turnir i da se po Kirgistanu i Burundima priča o nama. Verovatno najtipičnije što bi mogli da uradimo jeste da prodajemo svinje na ražnju ispred terena. Masne krmke u sosu od radže. Domaće. I da tako vrtimo pečenje ili roštiljamo po tribinama. Dok se ne napiju svi i ne poubijaju međusobno.

Improvizovana pećnica , najčešće napravljena od švercerskog bureta za naftu. U njoj se kuvaju čvarci , pa i drugi delikatesi kao što su kavurma i švargle
Ona je Stounhendž momaka sa sela, njihov hram , ali i mesto pored čega se pije najbolja rakija, čuvana specijalno za sezonu klanja svinja.
Kao na grčkim Agorama, ovde se čuju najbolje misli , politički stavovi , stolarska idejna rešenja, pa i provuče po koja kritika aktuelne vlasti . Zbog dejstva alkohola dolazi do brojnih konfrontacija između prisutnih. Tema uvek aktuelna, pitanje državnog uređenja.
U prepirkama pored oranije najčešće pobedi gastarbajter koji sedi najdalje od nje
(da se ne bi isflekao). On , iako ne živi u Srbiji , prilike u njoj zna bolje od bilo koga..
Važno je istaći da oranija u sezoni spremanja ajvara i pinđura postaje žensko mesto na kome svaka domaćica iznosi tračeve iz tekuće godine.

Kablovski internet,koji je mač sa dve oštrice.
Prva oštrica koju osetite je to da vam od dana uspostavljanja interneta, dolaze serviseri barem dva puta(ovde u 2 meseca dva puta), zbog problema sa kablom, ili modemom.Naravno dok serviseri ne dodju a vi dok nešto ne preduzmete, ukupno na oba ta puta izgubite oko 14 dana.
Druga oštricu koju osetite je njihov popularan problem: ne mozete da uplatite internet, ako dugujete televiziju(a ne bune se što dugujete za tv, ali ne prihvataju vaš novac za net ako nije uplaćeno sve ostalo. Uredu, treba plaćati redovno, ali šta ako imate npr. podstanara koji ne plaća tv, vi onda ne mozete da imate internet, jer je ugovor neta i televizije(što je inače i jedno i drugo posebno) ovde je povezano.

Po ovome se vidi kakva si pivopija.
Ako ti dobiješ flašu i praznu čašu,i ti sručiš pivu k'o da je sok,stvorićeš toliku penu da će pojedinci pomisliti da su došli na Pena party.Još ako prospeš po stolu,pojedinci za tvojim stolom će krišom pitati tvog prijatelja koji te je izveo:"Ma daj,gde nađe ovog!?"
Ali ako uzmeš pivo i naspeš je pod uglom od 49 stepeni,očekuj sledećiš 5-6 tura da idu na njihov račun i da ti nazdravljaju svakih 10 minuta.
Bio je slučaj kada je momak iz Leskovca sipao pivo pod uglom od 72 stepena.Taj trenutak je gledalo 265 gledalaca i svi su bili spremni da mu obrnu turu.Ali u tom trenutku nailazi njegova žena i drmajući ga govori:"Dragi,odoh ja sa drugaricama u šoping.Spremi sebi ručak.".
Prosuo je pivo,pogledao u omražene muške face i izašao na zadnja vrata.Više ga nikad nisu videli.

Ono što osjetiš (osim opojnog mirisa osobe do tebe) kada sjediš u busu, a neke bakice i dekice na drugom kraju autobusa stoje. Ti poželiš da ustaneš, da ih zovneš da sjednu, ali odjednom pomisliš da možda neko od njih izlazi na sledećoj stanici, neko voli da stoji, neko ne voli da sjedi; pomisliš kako bi neka od tih starijih osoba mogla da se polomi žureći kroz nestabilno vozilo da bi zauzela mjesto a čak bi se moglo desiti i da se par osoba potuče zbog slobodnog mjesta. Da, slobodno mjesto u busu bi prouzrokovalo veliku pometnju i dovelo do iznenadnog povećanja napetosti i skoka stresa što bi moglo pogubno djelovati na jadne male bakice i dekice. Naravno, ne želiš da budeš kriv za to, zato podnosiš žrtvu, ućutkuješ savjest, i nastavljaš sjediti. Ti stariji građani bi ti trebali biti zahvalni, spasio si ih, ti si njihov heroj.

Proleće stiže i kao i svake godine proleće služi da prirodnom selekcijom odvoji žito od kukolja. Stiže da odvoji jake ljude od slabih.
Kako?
Pa nisu proleće samo ptičice na grani, listanje drveća i sunce koje sve jače greje. Na proleće se pojavljuje polen.
Polen. Tako jednostavna reč a toliko značajna, jer svi mi kojima polen ne smeta smo prirodno predodređeni da nastavimo vrstu, za razliku od onih slabih ljudskih bića, kojima čim se malo pojavi odmah kijaju, suze im oči i padaju u krevet. To je jedan od načina kojim priroda pokušava da njima kaže da su slabi. Da ne treba da produžavaju vrstu. Da je njihov genetski materijal faličan. I da puste nas otporna, savršenija ljudska bića, da produžavamo ljudsku vrstu i da je ojačamo.

Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.

Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.

Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.

Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.

Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.

Očajnički potez da se na kratko odloži problem predstojećeg pismetnog ili kontrolnog. Ono što ovu odluku čini još gorom je loše organizovana dojava.
Obično se zna koja odeljenja tog dana imaju pismeni, ko bi mogao da bude dojavljač, a vrlo često se prepoznaje i po glasu. Da bi se bomba dojavila na pravi način potrebno je učiniti sledeće:
1. Saopštenje treba da bude snimljeno (svi prisutni osim onoga koji govori treba da gurnu šake usta da im se ne bi oteo smeh i tako upropastio sav posao)
2. Učiniti glas neprepoznatljivim dodavanjem dodatnih traka sa smanjenim pitch-em (može da posluži Audacity)
3. Nabaviti neki prastari mobilni telefon koji dugo nije korišćen (može na buvljaku) i neki prepaid broj. Ovaj telefon i broj koristiti samo za potrebe dojavljivanja bombe i ni zašta drugo. Držati ga sve vreme isključen da mu se ne bi ušlo u trag pomoću listinga ili emai identifikacije (uređaja)
4. Pri dojavljivanju držati se podalje od banaka, prodavnica i drugih mesta sa video-nadzorom
5. Ne govoriti nikome (ko ne učestvuje) o svom planu (priče se brzo šire i mogu da stignu do profesora)
6. Dojaviti bombu i u susednoj školi na identičan način, da bi se dodatno smanjio rizik.
7. Predstaviti se kao terorista ili kao neko ko je saznao za njihov plan (u kombinaciji sa 2. uputstvom će doprineti ozbiljnom shvatanju situacije od strane škole i policije)

Napomena: Autor definicije ne dojavljuje bombe i neće biti odgovoran za bombe dojavljene na gore navedeni način.

U bukvalnom prevodu na srpski "Igrač".
Gamer nije samo osoba sa teglama na glavi,bubuljičavog lica koja prži igrice na kompjuteru,nije tamo neki klinac koji danonoćno igra Halo na XBoxu i pogotovo ako kao narkos sunca ne vidi zbog WOWa ili CSa.Naprotiv to je čovek koji voli da igra video igre i uživa u svakom njenom megapixelu.On diše kroz igru i ima dušu u isto vreme.Na video igru gleda ne samo kao vid elektronske zabave,već kao i na umetničko delo.Koliko se samo može čuti predivnih kompozicija u igricama,videti kreativnost i mašta programera.Prošavši kroz rane ere kompjuterske industrije Gameru u sećanju ostaju stari dobri naslovi na kojima nekada nije ni postojala opcija SAVE.Gamer nikad neće žaliti novac da nabavi parče hardvera,da bi mogao da pokrene najnoviju hit video igru.Gameri uvek gledaju svet drugačije,jeste da se čudno ponašaju u društvu,ali ipak to je njihov život,njihova stvar i u njemu se osećaju lepo.

Maksimalni nivo međusobne drugarske spone i opuštenosti između članova ekipe koja već godinama zajedno bleji, i koji jedni o drugima sve znaju; jer češanje muda je, je l' te, izraz apsoultne opuštenosti i maksimalnog bola u predelu prepona za sve. Idu jedni drugima na rođendane, slave, ako se radi o starijoj ekipi i svadbe. Zajedno se uništavaju od alkohola, zajedno se biju protiv drugih naselja. Slažu se odlično iako se često dešava da svi navijaju za različite fudbalske timove. Poveravaju se jedni drugima, mada će za sebe uvek reći da su mačo frajeri i da oni to jednostavno ne rade. Mnogi kažu da je njihovo prijateljstvo preopušteno i da se ponašaju kao čopor koji se ne odvaja, ali to je uglavnom neistinito i produkt je laži ljubomornih vukova samotnjaka. Njihov odnos je u suštini nešto slično kao prst u dupe, samo bez homoseksualnih insinuacija.

Veoma iritantna, nažalost neretka pojava. Amerikancima predstavlja toliki problem čitanje titlova da njihova filmska industrija radije snimi taj film u svojoj režiji i na svom jeziku jer izračunaju da im se tako više isplati pošto znaju da niko neće doći da gleda titlovan film. Moraju da sažvaću priču kako bi narod razumeo radnju, da ubace svoje fazone koje smo videli sto puta u američkim filmovima jer znaju da to prolazi kod domaće publike.

Jedini narod koji se više raduje drugom mestu, nego onaj čija je ekipa osvojla zlato.

Pojava koja dominira kod ljudi sklonih verbalnom izrabljivanju jednog kruga, iz brojnih dela, izdvojenih misli, koji ne predstavljaju ništa drugo do misliočev instrument za približavanje biti priče. Takvi retko da su pročitali i Nušićeve hajduke, uvek u nekom kutu imaju ključ koji otvara prečicu do riznice blaženog li znanja, knjigu u kojoj su pohranjeni brojni citati što poznatih, što nepoznatih mislioca od starog Egipta do filzofije dvadesetog veka. Uskoci, koji pokušavaju da se dočepaju praznine nastale u pauzi vašeg izlaganja, ubacujući svoje zrno mudrosti i ne preterano mareći da li je njihov iskaz koherentan celokupnoj priči. Oni su rekli. Na nama je da se oduševimo.
Neretko, autoriteti raznoraznih pisaca, ili imena koja neki predstavljaju kao simbole misli, dovode do toga da jedna izjava, ma koliko nebulozna, alogična, bez imalo simboličnog značenja bila, stavljanjem imena znamenitog Petra Petrovića KakoNisiČuoZaNjega na kraju rečenice u stilu "Što bi rek'o.." postaje pravo klupko dokučene suštine čiji se sadržaj ne sme osporavati.