Posebna vrsta esnafa uobličenog u neformalno tajno društvo čija se zavjera proteže od Triglava do Đevđelije. Mada to što ne postoje analize balkanskih teoretičara zavjere, posebno srpskih koji su otkrili da su srbi imali drevne sukobe sa anunaki gušterima, ne znači da svoje pipke nisu proširili i dalje. Njihov primarni cilj je da u stambenim prostorima, do ludila dovedu svoje komšije korištenjem glasnih bor mašina i sličnih ili lupanjem čekića do unedogled i danima, dok renoviraju. Njihova glasna renovatorska aktivnost obično počinje s jeseni i utihne do pred samu zimu, da bi opet tamo s početka proljeća započela ponovo svoje iritantno djelovanje. Renovatori se obično prepoznaju po tome što uvijek te mašine sa kojima rade ili nose na popravak ili pokušavaju kod drugih pronaći nešto što se treba glasno popraviti kako bi čitava zgrada ili soliter znali da se tu nešto radi. Tajni znak prepoznavanja kod renovatora su razgovori o brendovima bor mašina i sl. gdje šifrirano prenose poruke na koji način će u bliskoj ili daljoj budućnosti ubijati u pojam svoje komšije.

Repriziranje fudbalskih utakmica koje su završene 0:0.

Iritantna vrsta čiji pripadnici u poslednje vreme niču kao pečurke posle kiše. Raspoznaju se po šarenim dugačkim čarapama, foto-aparatima oko vrata, majicama sa nekim apstraktnim asdffdjgze (ne znam kako to uopšte da imenujem)...

-Pogled koji kroz naočari debelog, šarenog okvira baca hejt na sve što je mejnstrim.
-Stil(?) oblačenja: Ideš ulicom, i taman kad pomisliš da si dobio epileptični napad, kažeš: "Dobro je, to je bio samo hipster", jer njihov "ne-mejnstrim" "autfit" koji su "provalili" na nekom "hepeningu" dok su "čilovali" uz muziku ima više boja od šuškavaca Kristijana Golubovića i Ivana Ivanovića - Đusa zajedno.
-Iz njima razumljivog "hibrid engleskog i srpskog" jezika (jer, ou maj gad, tradicionalni srpski jezik je taako autdejt...) izdvaja se jedna reč: "MEJNSTRIM". Sama pomisao na tu reč me dovodi do "mini srčanog udara", kao kada slučajno preskočiš jedan stepenik na stepeništu.
-Sami sebi stvaraju paradoks, jer postaje mejnstrim da više ne budeš mejnstrim.
-Kreću se po sajtovima tipa "deviantart", i sl., i međusobno se dive fotografijama koje su skroz beskorisne, bez ikakvog stila, ili bilo čega, ali normalan način fotografisanja je skroz isfuran, tako je mejnstrim, da moramo da fotografišemo čika Mileta kako u prljavom kombinezonu, sa šrafcigerom u rukama popravlja Aleko 2141, dok je aparat fokusiran na bilbord koji promoviše hranu za mačke.

Izjava svakog trenera nekog velikog kluba pred duel sa trećerazrednim klubom iz pičke materine.

Grupa lobotomisanih brte-šo-sam-opasan likova u Zerpo-Max patikama. Prepoznatljiva je po tome što se njeni članovi šire ulicom k'o prdež, po smehu koji po Rihterovoj skali iznosi negde oko 120, a koji sledi bez izuzetka na svaku najobičniju umobolnu provalu koju samo neko od njih može da smisli i da smatra smešnom. Ako je nešto kojim slučajem stvarno duhovito, oni to 100% neće skapirati, mada bi sigurno voleli. Da se majka priroda višestruko potrudila da nam pokaže kako ima smisao za humor, vidimo po tome što im je podarila i šatirane kose, recke brijačem na obrvama i iznad zulufa i veoma karakterističan muzički ukus.
Navijaju ili za lokalni fudbalski klub, ili za neki iz komunističke magične dvojke, ali retko greju sedišta na stadionima, jer je mnogo bolja fora da se mlate ispred k'o volovi sa "navijačima" protivničkog tima, a može i medjusobno, to je još veća fora.
Vrhunac sreće dostižu kada ih policija legitimiše ili pretrese. Sreća je još intenzivnija ako sve to gledaju neke ziljave klinke, ali to nije neophodno, ako propuste taj spektakl prepričaće im oni začinjenu on-mene-pendrekom-ja-njega-prangijom verziju.
Nije neobično čuti ih kako puštaju "muziku" na telefonu u prepunom autobusu, dok se gegaju Knezom, na času... Njihov smisao za humor možete i osetiti, pogotovo kada primenjuju prd-podrig fazone. To je na skali njihovih fazona definitivno broj jedan. Urnebesno, zar ne?

Akademski građanin, visoko obrazovana ličnost, čiji se tragovi intelektualnog delovanja neretko mogu pronaći u fakultetskim nužnicima.

Koliko samo puta uđem u ve-ce na fakultetu, a neko je pišao i nije pustio vodu. Ili zateknem govno. Gleda me iz šolje. Gledam i ja njega i razmišljam s kakvim ljudima to imam posla. Da li su rasejani naučnim i visokoumnim pitanjima, te ne haju mnogo za spoljne nadražaje i svet oko sebe, pa je puštanje vode izlišna stvar? U kojim se to kontemplativnim sferama šeće njihov duh? O čemu li to misle kad su odmah zaboravili da su posrali govno? Pitanja je mnogo...

Laik i neobrazovani gejak bi pomislio: "Bem gi sunce, ništa gi ta škola i fakultet ne pomaga - duduk, pa duduk! Džaba ga školuješ"

Ali, ko jebe laika! To što samo ume da pusti vodu i opere klonju neće ga dovesti do diplome i visokog društvenog statusa. Nek obriše on dupe svojom kulturom. Ja, koji razumem, ja, koji pojmim i tolerantnog sam duha imam čast što sam pet godina studirao sa ljudima kojima čišćenje svojih fekalija nije na prvom mestu.

Ljubomora.

Igra koje smo se igrali kao mali "ulicari" koji bi sve dali za svoju ulicu i drugare iz iste. Prezirali smo druge "ulicare", a oni su nam uzvracali istom merom. Imali smo svoje vodje, one nesto starije, ali opet klince, koje smo gledali kao idole.

Rat izmedju dve ulice se, po nepisanom pravilu objavljivao svakog letnjeg raspusta. Koliko je tu tacno "rata" bilo, niko nije siguran, ali najbolji deo cele igre, bilo je prikupljanje oruzja. Pretrazivali su se parkovi, skolska dvorista, svaki komad okoline koji nije bio zabetoniran, svaki stap/motka, bio je od velike koristi. Pravile su se pracke(vodja je uvek imao najlepsu i najraznoboniju pracku, iako je njihovo destruktivno dejstvo dovodjeno u pitanje), skupljalo se kamenje(iako se nikada nije koristilo, valjda da bi zaplasilo protivnike). Vodje se nisu bavile tim fizikalijama, nego su smisljali taktiku... Kao mali Napoleoni, postavljali su svoje najbolje borce na udarna mesta i time dizali njihov ugled u drustvu. Ovi sitniji su imali svoje mesto u zadnjoj liniji i balone sa vodom u rukama, i pucali su od ponosa sto su deo ekipe i tog epohalnog ratovanja. Svaka grupa bi imala neko svoje "tajno skloniste", uglavnom ispod nekog drveta sa krosnjom do zemlje, gde bi se zavukli i ostavljali svoje oruzje, uvek sa vecitim strahom da ce protivnici otkriti taj tajni stek i na nedostojanstven nacin izgubiti rat.

Sam okrsaj je maglovit u secanju koje je, izgleda, napravilo svoj scenario bitke. Iskrsavaju slike pocepanih majica, mokre kose, ponegde raskrvavljenih kolena i pusta ulica prepuna stapova i pocepanih balona. Ni mnogo godina kasnije, autor teksta nije siguran da li se to sve zaista i dogodilo.

Politika je kao porno film.
Neviđeno je interesantna samo onima koji sve to posmatraju,
sa bezbedne distance.

Kao i u porno filmu,politički akteri su svesni svoje estradne i
edukativne uloge,zato posao obavljaju precizno i rutinski a
emocije su strogo kontrolisane i izveštačene.

Delatnost kojom se bave, i porno glumci i politički akteri, ne
smatraju naročito interesantnom,
motiv im je popularnost,novac i sitnija zadovoljstva.

I kod politike i kod porno filmova radnju možemo da pratimo tek
od polovine, odnosno njeno finale, završnicu.
Onaj najteži,najduži i najbitnije deo strategijskog ubeđivanja
i taktičkih pregovora nikad ne vidimo,stoga neznamo kako je do
takvog raspleta došlo i po koju cenu.
Takođe smo,u oba slučaja, uskraćeni za uvid u posledice,šta je
posle bilo?,
radnja se desila i to je to...

Svesni činjenice da njihov posao može da radi većina prosečnih
ljudi, da će se već koliko sutra pojaviti neko kvalitetniji od
njih,i porno glumci i političari svoji delatnost shvataju kao
privremenu,kao način da se stekne popularnost i/ili kontakti i
kao odskočnu dasku za svoj privatni posao.
Ni za politiku, ni za porno film nije neophodno neko naročito
obrazovanje.

Nije im dosadno jer imaju veći radijus kretanja, a ima i zgodnih „posetiteljki“. Ipak, ti kršni momci samo naizgled bulje u dupeta i sise razgolićenih fenserajkica, zapravo, oni su na visina zadatka. Izraz lica im je ozbiljan, njihov pogled je strog, oni su ko’ zapete puške-hitrih pokreta i lakih koraka.

Šetkaju u svojim blistavo čistim i geometrijski pravilno ispeglanim uniformama sa nehajno okačenim cvidžama o prvo zakopčano dugme na košulji. Ponosni su na bedž firme u kojoj dirinče i srećni su što podseća na policijsku značku.
Jedina mana su im cipele, nose svoje i to odudara od uniforme: fali pola pete, pertle su iskidane pa su patrljci prekratki, nisu u skladu sa uniformom itd.

Malo, malo pa došapnu nešto na tokivokiju, pogledaju vas mrko (ako imate preko 40godina-mnogo mrko), opet nešto došapnu, stiskaju nekakve dugmiće, onaj iz aparata nešto mrmlja....Ponekad se uznemire jer se neko duže zadržao u liftu, čistačica dojavila sumnju da na zloupotrebu toaleta jer je neko u njemu već 2 sata, klinja se oteo mami i kidnuo na sprat sa igricama, muž i žena se posvađali na sred pokretnih stepenica oko para, neki smotanko veruje da su mu ukrali auto-a on je zaboravio gde mu je parking mesto....

Veoma prepoznatljiva vrsta. Od ostalog gradjanstva izdvajaju se po veoma suptilnom stilu oblacenja i jos ponekim stvarima. Oblacenje podrazumeva najnoviju trenerku sa lastisom za stezanje nogavice, patike (po mogucstvu air max ili puma ferrari),a kao neizbezan detalj tu je sweet years majica. Pozeljno je da majica ima neki detalj koji šljašti, npr. cirkone.
Tako obucene mozete ih videti u brojnim kaficima, kladionicima, na ruletu itd.
Ako popricate sa njima saznacete da oni vec imaju ugovoren inostrani angazman, u madjarskoj, bugarskoj, rumuniji, a da je trenutno igranje u nasoj trecoj ligi njihov gest zahvalnosti prema domovini.
Naravno reci ce vam i kako su za njih interesovanje pokazali partizan i zvezda, ali da "šef" nije hteo ni da cuje jer bi se neodostatak takvog pojedinca u njegovoj ekipi itekako osetio.
I za kraj ono najbizarnije. Ako se slucajno tokom prenosa lige sampiona ili utakmica reprezentacije nadjete u kladionici sa pripadnicima gore navedene vrste cucete i da su oni bili mnogo veci potencijali od vidica, ivanovica, kezmana, obradovica i kako su im se smejali u mladjim kategorijama.

Slon je najveća kopnena životinja na svetu, postoje dve vrste - afrički i indijski. Žive u čoporu i hijerarhija im je izuzetno bitna. Prednji moždani deo im je izuzetno razvijen, tako da je tačna izreka da slon nikada ne zaboravlja. Slonovi imaju velike uši, ali malo je poznato da oni uglavnom komuniciraju udaranjem nogu o tlo ili stablo drveća, jer na stopalima imaju senzore koji registruju i tumače vibracije upućene od drugog slona, koji je udaljen i više od jednog kilometra. Iako su teški i više od jedne tone, ovi gorostasi su miroljubivi biljojedi. Mladunčad odgajaju ženke, koje o njima brinu koliko i njihove majke. Postoje tvrdnje i verovanja da slonovi osete gde leže kosti drugih uginulih slonova, i da ta mesta izbegavaju na svom putu. Neke tvrdnje čak govore i da otkopavaju iste te kosti, i da ih nose u šume gde ih ostavljaju da leže u miru. Nekada su bili brojni, medjutim, pohlepni i bahati ljudi su ih ubijali zbog slonovače i mesa, zbog čega je njihov broj danas zabrinjavajuć, i zaštićeni su kao ugrožena vrsta. Slon je izuzetno inteligentan i druželjubiv.

Radnja u ruskim klasicima, fabula, nije posebno bitna.

Mesto nastanka ove pojave je kao što se iz naslova može zaključiti krevet i obično nastaje tokom jutarnjeg izležavanja, tada se stvaraju jedan ili više Tihomira i/ili Zvonimira, međutim, oni se za razliku od uobičajenog delovanja i napada odmah pritaje i čekaju svoju priliku za napad, tokom tog čekanja njihov intenzitet se sve više i više pojačava, pa čak i mutiraju u nešto mnogo, mnogo strašnije. Oni jednostavno čekaju vašu grešku, vaš pogrešan potez koji bi iskoristili za napad, a taj pogrešan potez se mora desiti pre ili kasnije. Nakon nekog vremena vi zaboravljate da ste zveri pustili na slobodu i onda se dešava nešto strašno... Pomerate vaš pokrivač i oni kreću velikom brzinom, poput leoparda na antilopu, poput crnca na plavušu, poput Mrkonjića na flašu rakije oni napadaju vaše najosetljivije područje, vaše lice. Bojni otrovi su Šanel 5 prema ovoj, pa blago je reći gasnoj tempiranoj bombi koja privremeno može izazvati slepilo, ometano funkcionisanje još nekih čula, a i savijanje vreme-prostor kontinuuma.

Veliki Romulanski heroj poznat u favelama i pod nadimkom Žumance.
Postao je čuven međ njima zato što ih je prvi podstakao da se sele u Obećane zemlje - Boljevce, Ovču i Zemun Polje.

Rođen je obeležen belim tenom i žutom kosom koja je kod Romulanaca poznata kao boja sreće, pa su zbog toga svi voleli malog Džilasa koji je vredno radio, vukao gajbice sa Markom Miloševićem, skupljao kartone, pa dobro, ukrao je i koji šaht, al mora od nečeg da se živi i malo po malo stvorio je imperiju.

Tada je upoznao velikog zaštitnika ljuckih prava i ljubitelja krava i teladi Borisa Tadića koji ga je uveo u DS, postavio za gradonačelnika i dopustio mu da najzad ostvari san svih Romulanaca. U svemu tome je pomogao i njihov veliki prijatelj Miroslav Mišković, koji je na mestu njihovog stradanja napravio ogroman kompleks spomenika zvani Belvil,

Sada Džilas radi na drugim projektima pomoći svom narodu, a najveći od svih je nova Parada Romulanaca, za koju ovaj put pokušava da se izbori da traje nedelju dana i da se nazove Festival Romulanaca. Sa njim rame uz rame rade njegovi drugari Šapić i Šaper koji možda nisu Romulanci, ali u njima kuca humano srce koje živi za taj nomadski narod.

Interesantna i redovna pojava međ' finijim predstavnicama penzionisanog življa kojima pitanje o godinama para uši i verovatno je neprikladno poput ili više od stavljanja zarđale šipke u njihov cenjeni i isto tako zarđali analni otvor. Užasnute, valjda, idejom slabo posećene sopstvene sahrane i skandalozno lociranog grobnog mesta ( odmah pored porodične grobnice familije Kasemi-Soć iz Drača ), ove postarije dame-babuskare sakrile su se iza paravana sujete, licemerja i kvazi-bontona iako prilično svesne činjenice da je gore izrečena eventualnost (sa'rana i groblje ; prim. prev. ) daleko bliža nego li ponovna srednjoškolska poseta Zejtinliku, maturantska igranka u Hotelu ''Park'', odnosno učestvovanje u prolećnom sletu Omladinskog Društva ''Zvezda'' na stadionu Slobode iz Užica. Jebiga. Možda je baš taj komunizam kriv za sve. Navikao ih, sirote, na DRUGOVE I DRUGARICE bez obzira na klasu i starosnu dob pa se sada ne snalaze baš najbolje u hijerarhiji demokratije. Ipak, formaldehid ne koriste - izdaje se na recept, naime. I već ih čujem kako viču i prete mi štapom - ''Sve nam diraj, samo godine nemoj''! Neću, neću, drage babe. Imam i ja jednu kod kuće...

Legende jugoslovenskog roka. Osnivaci ovog benda su braca Dragi (gitara/vokal) i Zika Jelic (bas/vokal). Pre toga svirali u bendovima Dzentlmeni i Siluete, odnosno prvim rok sastavima na prostorima bivse Jugoslavije. Originalnu postavu pored njih cinila su jos dvojca muzicara: Miodrag Bata Kostic (gitara) i Velibor Bogdanovic (bubnjevi). Njihov prvi singl "Nona" bio je veliki hit, inspirisan kosovskim motivima. Singl je bio veliki hit po tadasnjim diskotekama i igrankama. Ubrzo u bend dolazi legendarni bubnjar Silueta i Pop Masine Ratislav "Raša" Đelmaš, koji je zajedno sa Batom, Dragijem i Zikom cinio najpoznatiju postavu Yu Grupe.

Kroz sastav grupe je osamdesetih prolazila velika kolicina poznatih muzicara, kao na primer Dragoljub Djuricic, koji je na kratko zamenio Rasu Djelmasa.

Grupa je sredinom osamdesetih prekinula sa radom, da bi se ponovo okupila 1987.

Nakon kratkog raspada benda pocetkom devedesetih, grupu je napustio Bata Kostic i na njegovo mesto dosao Petar Jelic, Dragijev i Zikin sinovac.

Danas grupu cine Jelici: Dragi, Zika i Petar i bubnjar Slobodan Jurišić.

Najveci hitovi ovog legendarnog benda su: "Nona", "Kosovski bozuri", "U tami disko kluba", "Cudna suma", "Mornar", Odlazim, "Dunavom jos sibaju vetrovi", "Dunave", "Od zlata jabuka", "Pustinja" i dr.

Do pojave "šetnje kanarinca" dolazi obično u situaciji kada smo u nekom većem ili manjem drustvu izopšteni iz konverzacije.

Sam izraz je aluzija na besciljno zveranje u zidove, plafon i ostale predmete u prostoriji, dok ostala ekipa ne konstatuje da ste se smorili.

Kroz godine koje su iza nas, mnoge stvari su se razvijale, neke više, neke manje.
Iako se IQ klana Karleuša nije menjao još od stadijuma amebe, njihov rečnik pojmova i izraza je i te kako napredovao, a sa njime i smisleno poveznaih reči u pesmama istih.
Kako su za smišljanje svake pesme naše turbo-folk zvezde bile potrebne generacije da bi se pesma usavršila, finalnu verziju iste dobijamo tek u novom dobu.
Koliko je poznato izvorima koji su želeli da ostanu anonimni, ovaj izgovor za pesmu se pojavio još u kamenom dobu, kao jedan od prvih zvukova.
Tada još uvek mlad Krkobabić, koji nam je i ispričao ovu priču, se naglo probudio i ustanovio da bi bilo baš kul da izume budilnik, da ne bi zakasnio na lov na dinosauruse.
Kaže da je izuzetno iritirajuće kad ih pokupe svem onih oklopnih, pa moraš pola sata da čukaš po oklopu.
Nastao je tako što je prvom čovekolikom Karleuši pala kamenčuga na nogu.
Zvuk koji se tada čuo se zadržao i u današnjoj verziji pesme.

Isto sranje,drugo pakovanje!!!
Iako mi to ne priznajemo Kosovo je postalo drzava.Kakva je Kosovo drzava,to je svima jasno,pa i Evropi da je Kosovo sprdnja od drzave.Tamo se ne zna ni ko pije ni ko placa,ni da li imaju institucije vlasti i ako ih imaju ,da li one sluze icemu....
Celu vlast drze dva ili tri coveka ,koji rade sta hoce,svercuju ,ubijaju i sl.,bas kao i njihovom prvom susedu Crnoj Gori!
Crna Gora je u mnogo cemu specificna i ona je jedina feudalna drzava poznata novijoj istoriji,koja jos postoji.Ona je feud Mila Djukanovica,Brane Micunovica i poznata je kao utociste za sve kriminalce sa podrucja Balkana i sire.Bas kao i njihov sused Kosovo,nemaju privredu,turizam im je smesan i zavisi od srpskih turista(kojih se nece nagledati ove godine) i privreda zavisi od novca poteklog od droge,belog roblja i slicnih stvari,koji se na taj nacin pere.Iako za razliku od Kosova ,imaju institucije,one postoje samo kao zajebancija,posto se dobro zna da je milova uvek poslednja....
Jos jedna slicnost izmedju ove dve drzave je da imaju zajednickog neprijatelja,a to je Srbija!