Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.

Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.

"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.

Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.

Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...

A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...

Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.

Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.

Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...

Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.

Krik neverice. Odraz krajnjeg zaprepašćenja. Pitanje koje se postavlja medicinskom fenomenu koji uporno pokušava da gurne kocku u kružni otvor.

Ono što ti ćale kaže 36 puta tokom večeri na svadbi ili nekom događaju, gde viđa ljude koje nije video sto godina.

Ono kad nasilje u porodici obrne krug. Sindrom dežurnog krivca ulazi u glavu žrtve - najčešće žene i majke - koja tako postaje odgovornom za muževljevo pesničenje i pomeranje unutrašnjih organa sebe i svoje dece.

Ta odgovornost, vremenom, postaje izuzetno širokog spektra...

Preteča i niži oblik seoskog đilkoša.

Uriniranje, usled kontakta ljudske jedinke sa vodom čija je temperatura znatno niža od telesne temperature čoveka.
Najčešći oblik je kada osoba muškog pola ode u ćošak bazena, nasloni ruke na ivice bazena, blago povije glavu prema vodenoj površini i po Default Meditaciji vrši malu nuždu. Oni koji su pak malo emotivniji i ne mogu da se kontrolišu, zatvore oči uz blago otvorena usta i uz ispuštanje zvuka negde oko granice čujnosti. Ovaj oblik poznatiji je kao Blind Ifrazvuk Meditacija.
Neki pak to rade na sredini bazena. Otežavajuća okolnost je ako ta osoba nema dna, pa je potrebno da vrši određene pokrete nogama. U tom slučaju ruke ne vrše ama baš nikakvu radnju i plutaju po površini vode, dok dolazi do učestalih treptaja oka i stoga se ovaj oblik naziva Blink Meditacija. Ako se desi da ima dna, biće teško uočiti ga jer mu često samo lice viri iz vode i stoji tako 2-3 minuta. Tu je jedino vremenski faktor pouzdan pokazatelj ovog oblika meditacija, koji se naziva Poor man barely standing.

Ako bi se neki kulturniji meditator odlučio da napusti bazen i izvrši malu nuždu na mestu fizički i fiziološki predviđenom za to, lako ćete ga prepoznati jer će ga društvo ocrniti rečima:"Aaaaaa, ide da piša u WC-u, aaaaaaa".
Ako je taj isti u malo kulturnijem društvu, prepoznaćete ga jedino ako ga vidite gde ulazi. Ova dva oblika nazivaju se I'll be right back A i B Meditacija.

Eh, letnji raspust. Kalendarska jebena dva meseca traju k'o sudijska nadoknada u hokeju. Vreme leti pred očima, i imam utisak da trčim iz dana u dan, trčim u sledeću nedelju, sve više se približavajući mračnoj učionici sa gomilom ulizica, šlihtara, dupeuvlaka i kurvinih sinova, a sve pod rukovodstvom odrtih profesora koji za minut kenjanja na času budu plaćeni više nego terorista u Americi. Ali, zašto, zašto svaki letnji raspust mora imati kraj? Zašto kad mnoge stvari nemaju kraj, na primer uzastopni niz poraza reprezentacije San Marina.
Letnji raspust nisam proveo na nekoj luksuznoj destinaciji, tipa Grčke, a ni na jeftinoj tipa Zlatibora, a ni na siromašno-jeftino-priuštivoj tipa Sokobanje. Letnji raspust sam proveo berući višnje na plantaži kako bih skrpio kojeg soma za nove gilje, jer su stare dotrajale od preteranog vucaranja po svim kafančugama i prostorijama po kojima ide svet kao ja. A usput se i jebalo. Jebali su me u zdrav mozak, k'o kauboj konja. I ja sam jebao. Jebao sam majku i Miloševiću, i Koštunici, i svima. I nedužnima, i dužnima. Letnji raspust? Kita lastina. Niđe veze. I dobih par 'iljada, al ne ode za gilje, već ćaletu za šećer, jer pravi rakiju. Brdo šećera i gomila novca samo za šećer. A rakija, jedva prešla 19 gradi. Voda, voda. Ne mo'š se ni opiti k'o čovek. I šta mi ostaje? Malo zidaj, malo stolariši, malo rintaj, čisto da preživiš. A, bogme i po onoj vrućinetini trebaš se snaći. Jeb'o leto, ma jeb'o i život. Kad god otvorim novčanik, samo lična karta, a i nju bih prod'o kad bi neko hteo da kupi, al koji će mu kurac i moja ična karta? Koji će i meni? Koji će mi kurac i novčanik, kad sam poslednji put pare stavio u njega onda kad sam ih stavio i prvi put. I to ono što je ošlo za šećer, za radžu. Bližio se kraj avgusta, a ja još uvek drk'o. Ne mo'š ništa ni jebati, sve ošle na more. Ostala mi samo seoska jebulja Biljana, ali ona mi više nije privlačna. Videla je više kurčeva nego regrutna komisija. Mada kontam da treba i da joj platim, al odakle mi. Pa kad će kraj jebenog avgusta, hoću u školu. Tamo mogu da jebem, ali legalno, i da budem plaćen, k'o najbolji jebač u školi. Jebem ti i vrućinu, i komarce i sve u kurac, i ove muve mrtve što mi stalno idu na kurac...i na ruke. Jeb'o leto.
Jesam ja to na početku želeo da leto večno traje? Ma mrš u kurac i leto i sve, i raspust. Škola je zakon. I školske fufe. I njihove sise. 'Oću školu. Jebote.

Vreme zajebano koliko i pogled majke sugestirajući da ces u skorijoj budućnosti trpeti batine.

Pozdrav kiseloj vodi od strane drugih gaziranih pića.

Za vreme turbulentnih devedesetih, ono što su s vremena na vreme reklamirali, (ali ne i prodavali) dileri deviza po Beogradu, čim bi videli da dolaze džukci.

Nastaje kad ptice podivljaju, negde u proleće, pa se nataknu pod prozor i pište, zavijaju i stenju do iznemoglosti, sve u nadi da će te krike prepoznati lepša polovina!

Drugi naziv za pozu u seksu, kada devojka klekne, izbaci guzu a lice zabije u jastuk. I ako proguta neko pero, ništa strašno.

Vučkovica je selo nadomak Kragujevca koje je karateristično po tome što u njemu postoji istoimeno brdo velikog nagiba, a i dužine. U slučaju da se neko loše vozilo tipa stariji FAP ili autobus penje uz Vučkovicu to je tužno za gledanje a kamoli za slušanje.

Medicinski sleng za zašivenu arkadu ili polomljenu glavu, sastavljena je od zavoja i konca, takozvane kopče, koja zavoj pribija uz ranu. Negde se uzima kao izraz i mašnica.

Braća bluz, prohujalo bez ičega, dva drugara, dobra, stara, pristojni nejebači, neprimetni zatvarači za tegle, tri za dinar, prišaptavači, utišivači, štipaljke izgrebane izbledele šerpa plave boje bez jednog kraka mada feder se drži, još navoj života oće, živa duša još da štipne za vetrovitih dana, vugneš tim zapinjačem vrata još zime šesetpete dole, dole, tiše, tiše, u podrumu dečki spavaju kao sivi hrčki koje niko ne vidi osim oka žutog, maslačkovog, samoće, gumeni dio na vrhu pritiskača postojan, ćutljiv, ddr njemačka a radi li poso, radi, il ne radi, svejedno, niko to ne ceni.

Tandem sredine ili neprepoznatog kvaliteta, ko će to znati,
nikada nećemo znati vredelo li je nešto u zoranu i goranu i milanu koji je dolazio četvrtkom na hrastovom stablu da donese večernje novosti da stavi pod dupe gledajući večiti duel Sušica - Arsenal i da gricne životuljak umotan u smotuljak još jednog dana svetiljke već gore.

Zdravi jesu i dobri i sve al ne vrijedi deco moja takva smo zemlja uništiše ovaj narod svako se sad vata za korijander, đumbir, kurkumu sa onim frizurama ćubastim pederskim i bradurinama a ti peršune nosi karirane košulje preširoke i ti celere farmerke koje nisu plitke: rod devedestreća, rumuni donosili u vršac, a prolazi život i bele rade, cvetaju lepi čoveci i zumbuli al u tu baštu nema cvet koji se Gvozden zove.

Znači preterano. Preterano kenjanje. Za razliku od hvalisanja (preterivanja, naravno) koliko dugo neko može da izdrži u krevetu, hvalisanje koliko se može bez kreveta nema baš nikakvu poentu.

Nazovimo ga Rade. On driftuje od kuce do kuce, po gradu lijepi plakatice pored stanica, ostavlja reklamni materijal u zgradama, sve u svrhu toga kako bi zivio, to jest' zaradio neki dinar. Prolazi kroz sito i resete, jedino je to sto zna da radi u zivotu, ne svidja mu se, moguce, al' sta je tu je, nije ga zivot mazio kao vecinu ostalih bezfakultetlija. Zaboravio je sta to znaci osmijeh, te nekad' se desi da nadrkan dodje u kucu i da izbije skandal, n' dobro. Sada pogledajmo zivot jedno americkog vodoinstalatera u pornicima. Dodje u kucu kod tinejdzerke, naravno, uz kez koji obara sa noga, vec znajuci da ce jebat'. Vadi francuski kljuc, termin koji je jedva zapamtio u "scenariju", i kao fol, "ja se razumijem" varijanta, krece da dzara po slavniku. Poslije par minuta, skontao je da tinejdzerka jedna vrela niskomorarlna radodajka, koji se igrom prilika nalozila na njega koga zna nekoliko minuta. Baca alat, koji je svakako donio kao ukras, i krece u akciju. Klinka pokazuje znake neckanja, koji nestaju u roku od nekoliko sekundi. Dodje do obostrane oralne zadovoljstine, nakon toga, vodoinstaler vadi onu alataku za koju i dobija pare, jebava nekih 20ak minuta, i uz kez odlazi ka vratima, dok ga naga tinejdzerka ne zaustavi i kaze " Koliko vam dodjem?". Vodoinstalater, izlazeci kroz vrata, preko oka vice "U redu je, prijatan ostatak dana zelim."

Niko je ne voli iako je toliko bitna, bilo da radite na građevini, vozite motor ili vodite ljubav, pri čemu bih akcenat stavio na ovo poslednje!
Taj trenutak je toliko sladak i dobar bez zaštite i tako biste sebi rekli -Ma valjda neće biti ništa, ali neki glupi tračak odgovornosti vas ponekad ipak urazumi i spasi vam glavu, i bukvalno i u prenesenom značenju!

Imaginarni metak koji te spiči pravo u srce junačko i od njega pravi srce udovičko, rušeći temelje detinstva stvorene od čačanskog čipsa, Liu Kangovog fatalitija i Luisa Nazarija da Lime, od milošte među narodom prozvanog Ronaldo. Razjeb je uzrok onog šugavog osećaja koji ti se javi kad vidiš kako je Terminator evoluirao u Guvernera Kalifornije, oženio se grabuljom i pustio stomačinu Petra Božovića. Kad sretneš najjaču ribajlu iz srednje a ona izgleda kao da jede koncentrat i ostale komponente, samo što ne krene da rokće, ima šljivu ispod oka i pritom vuče dva plačljiva žgebeta dok u supermarketu traži najjeftiniji prašak za veš. Kad vidiš kakva je šlajmara postao Bora Čorba. Kad saznaš da onaj lik što viče 'a gde je pečat?' nije trolmaster nego obična pijandura. Kad prestaneš da pratiš voljeni klub zato što je neko cirkuskog majmuna, za kog Milija Babović tvrdi da mu je sin, ubedio da ume da igra fudbal. Kad sa roditeljima gledaš priloge o vunderkindovima na Dnevniku, Kvadraturu kruga o šesnaestoro dece koja žive sa bolesnom babom, otac im se udavio u baruštini kad se pijan vraćao iz kafane, majka im pobegla sa poštarom, a oni su svi odlični učenici dok istovremeno osećaš kako te svaki roditeljski pogled seče kao nož jer počinju da sumnjaju da će od tebe ikada biti nešto. To ti je, rođače, razjeb.

Čeprkuša po tuđim životima, osoba koja voli da sazna svašta, ali za razliku od svoje sestre od tetke, Radio Mileve, poverene joj informacije, pa makar i ne bile tajna, ne prenosi dalje već ih ljubomorno čuva za sebe.
Zadovoljstvo joj predstavlja sama pomisao da je informisana i da je iz vas uspela da izvuče nešto neobično lično i za šta je ubeđena da ste poverili samo njoj.

Svakodnevno pokušava svim silama da ostavi utisak osobe koja je prema svima ljubazna i koju prosto ne možete ne voleti jer je brižna, zna da čuva tajne, nikada se ne raspravlja i ne zamera, ne ogovara koleginice (osim u četiri oka), raspituje se za zdravlje vaše babe, ne zaboravlja dečije rođendane, a dešava joj se i da usput u apoteci kupi kremicu protiv šuljeva za vašeg supruga (to vam predaje diskretno uz namig).

Podrazumeva se obraćanje po nadimku i po mogućstvu u deminutivu : Milančice, Gogić, Tanjičice, Dragiličice, a tu su i neizostavna tepanja tipa: anđelčiću, dušice, lepi moj...
Zora se ne skida sa telefona, tajanstvena je i sve razgovore prožima frazama tipa: „Sve znam, sestro slatka, nije ti lako, ljubim, ne brini...“

Kada u kancelariju bane zadihana Radio Mileva sa svežim informacijama o tamo nekoj skandaloznoj vesti i dok svi prisutni ne mogu čudom da se načude, Zora se tajanstveno osmehne i sa neprikrivenim zadovoljstvom izgovori :
„Ih, pa gde vi živite...“