Prepreka koja prevazilazi moći običnog čovjeka. Ni pomisliti da se pokuša, rješenje nije u granicama zdravog razuma, već u sferi naučne fantastike. Nema druge nego da ziljavi novinar "Dejli planeta" baci svoje hipsterske naočare, skine odijelo, navuče gaće preko pantalona i prihvati se posla.

Ustaneš, sve te boli jer spavaš na sranju od dušeka, umiješ se, opereš zube, skuvaš kafu baciš pogled na fejsbuk, uzimaš mobilni i ideš u wc ali opet ne možeš da kenjaš pa odustaješ i oblačiš se za posao, jedva preživiš gužvu u prevozu i opet kasniš, sedneš za komp gde radiš 4 sata pa pauza za ručak pola sata i opet jedeš buđavi sendvič iz pekare prekoputa, vraćaš se za komp i radiš još tri ipo sata, taman kreneš kući kad te zaustavi šef da mu još nešto završiš pa opet ostaješ duže, odlaziš kući sav izgužvan i sa podočnjacima, usput pokisneš i popizdiš jer jedine cipele za jesen koje imaš propuštaju vodu i sada su ti noge mokre, pljušti kao iz kabla pa su ti nogavice mokre do kolena, izlaziš iz prevoza sa mislima o davanju otkaza, imaš čitav scenario u glavi, teatralni odlazak napaćenog pravednika, ali nemaš izbora a ni muda i to znaš i sam i samo sebi priznaješ dok drugima lažeš da si supersrećan u toj firmi, stižeš kući, u sandučetu gomila računa, opomene pred isključenje, kablovska je opet poskupela, predsednik kućnog saveta traži 150 jura za popravku lifta, pitaš se koji crni lift kad mi nemamo lift, ulaziš u gajbu, skidaš se u jednom potezu, oblačiš pocepanu trenerku, noge ti smrde ali si suviše umoran i gladan da bi se sad kupao, otvaraš pivo, sedaš pred tv, pljeka koju si kupio usput se skroz ohladila i počela čudno da miriše, ali boli te dupe pivo će ubiti i miris i ukus, gledaš vesti, počinješ da se nerviraš, svima redom psuješ majku, nekom ustašku nekom komunističku, konačno ti se prisere, iskenjaš se za medalju, opereš bulju i noge i baciš se na kauč. otvoriš još jedno pivo i gledaš farmu, smeješ se "selbritijima" koji gacaju po blatu i hrane svinje, misliš se a da vidite vi malo kako je to mamu vam lopovsku što nisu kompletnu skupštinu tamo zatvorili doživotno, prebacuješ kanale, nema ništa, opet sedneš za komp, blejiš na netu, odeš na neki forum, bilo koji, nije bitno, započneš svađu sa nekim pederima, najebeš im se majke majčine i to one pederske, izbaciš sav gnev iz sebe, otvoriš još jedno pivo, pustiš neku njavu, drkaš ga zamišljajući da ti kineskinja gricka bradaje dok ti ga crnkinja blajva i stavlja prst u bulju, pokušavaš da izbegneš misao kako je prst u bulju prederski, svršiš, obrišeš se, legneš, setiš se da nisi oprao zube al jebe ti se, okreneš se na stomak i zaspiš. bale ti cure na jastuk.

Izraz koji se koristi da ukaže da je nešto pokvareno ili da ne radi potpuno ispravno.

Nekad, pre mnogo vekova, bilo je sasvim normalno da muški rod bude dominantan u odnosu na ženski. Ustvari, ne da nije bilo normalno, nego se smatralo pod obavezno. Žene su bile u kući i spremale ručak od ulova koji je njihov muž donosio. A onda su žene krenule u borbu za ravnopravnost, ali ne u takvu u kojoj bi da i one krenu da vade tomahavk iz čarape i ubijaju nevine životinje po Srbija šumama podjednako kao i muž, već u onu u kojoj bi trebale da budu alfa i omega svega i svačega. Pošto su uspele u tome, kola koja su krenula munjevitom brzinom nizbrdo se nisu zaustavljala i danas smo došli do ćorsokaka; slepe ulice na kraju puta koji povezuje vekove. Neki će me smatrati jebenim mizantropom koji prezire ceo svet, a naročito žene. Nije tako. To je samo realnost koja se dešava na svakom koraku i koju do neke mere režiraju baš muškarci, pod uslovom da su poslodavci, odnosno ljudi koji "guraju" ženski svet u svaki deo privrede. Razlog tome leži u činjenici da će dobra reklama prodati robu koja i nema kvalitet za određenu cenu koja se plaća. I šta ja sad pričam? Demantujem sam sebe. Pa kad već žene toliko više doprinose donošenju para u kući, jedino mi ostaje da živim kao parazit koji čeka da pokupi kajmak i oglođe kosku, zato što posao ne može da nađe čak ni da je jedini sa tom strukom. Jer jebiga... Sve se promenilo.

Slika školskog dvorišta srednje ekonomske škole u očima mladeži iz srednje metalostrugačke ili pak, neke tehničke škole čiji je broj ženskadije ekvivalentan broju zuba kod domara Tiosava, dakle, četir'.

Jutarnja nadrkanost nivoa Dolph Lundgren u Rokiju IV nakon neprospavane (ili neprospavanih) noći.Svaka akcija ukućana (ili sugrađana,ukoliko si se toliko odneo da ne možeš ni kartu za autobus da kupiš,o taksiju da ne pričamo) izaziva burnu reakciju,jer ti sve smeta u nedostatku sna i u višku alkohola u krvi.Tebi se creva povraćaju,a cura te napinje da joj daš ključeve kola,koje si ti naravno negde tokom noći izgubio; boli te svaka ćelija,i baš to jutro nađe šef da te zove da dođeš prevremeno,kolega ti javlja da ipak imate predavanje; osećaš se kao da te je cele noći mlatio Brus Li dildoom tvoje bivše i samo otvaranje očiju ti je tanatos.

Naravno da ti ne cveta cveće,cveta samo šupak od najintezivnije jutarnje stolice.Pokušavaš da se sabereš,ali nešto slabije ide jer si sve pare sinoć rasuo,ne sećaš se gde,samo znaš da je bilo je*eno dobro (nisi se probudio u stanici ili pored Baba Sere,to je fun marker).

Dok pokušavaš da naciljaš vilicu iz koje beže arome zbog kojih bi Gordon Ramsey zabalavio,četkica (za zube...valjda) pokušava da otkloni sve tragove tvog gastronomskog divljanja sinoć (digestivni sistemu,ne ljuti se,hehehe)...Ne možeš čak ni da se opsuješ kako treba,izgrdiš i kažeš sebi kako ćeš se dovesti u red,samo mumlaš nešto što bi jedino Holanđanin razumeo i zvučiš kao Alka Vuica sa subglotičnim laringitisom.

Šanse da skuvaš šećer umesto kafe i ispržiš ljusku umesto sadržaja jajeta su veće nego šanse da si opalio nešto prethodne večeri.Pada ti ulje/voda na nogu i tebi sve kipi,ali ne možeš ni da se istreseš kao čovek,jer to zahteva mnogo energije,a ti je nemaš jer si te iste prethodne večeri igrao kao epileptik uz neko ispiranje mozga (za metalike važi da su izubijani i izmučeni po šutkama).

Hoćeš da zapališ cigaru,ali više nemaš ni jednu,sve su se pretvorile u kancer pluća za jedno veče,jer ko će da pljuga bez piva,zar ne? Svaki izdisaj se pretvara u porođajne bolove i iskašljavaš nešto što ni H.R. Giger ne bi mogao da smisli.

Sve u svemu,kada se konačno vratiš među ljudska bića i postaneš sposoban za socijalnu interakciju,fizička agitiranost se pretvara u psihičku i pizdiš na sve što ima dve noge (HC varijante i na više od dve) i oglašava se.

Zdravo proveden dan:

Budiš se u 8:00 posle najmanje 8-10 sati sna.
Pravac kupatilo na tuširanje. Gel za tuširanje mora da bude neki koji će vas razbuditi. Neka kombinacija kafe i peperminta. Sledi pranje zuba a onda lagani doručak. Dva prepečena hlebića, premazana nekim "light" margarinom i čašu "fit" jogurta. Spreman si da kreneš na posao.
Sedaš u automobil i puštaš neku potpuno opuštajuću orijentalno - ambijentalnu muziku koja će te potpuno relaksirati i osloboditi tvoj um da bi što bolje podneo stres koji nosi sa sobom svaki posao.
Ulaziš u firmu i uzimaš šoljicu kafe bez kofeina da ti baš potpuno otvori oči.
Po ulasku u kancelariju odmah otvaraš prozor da se izvetri i zalivaš biljke.
U 10:00 otvaraš jednu "bonžitu" da se zasladiš. Jedeš je lagano i nastavljaš dalje sa radom.
U 14:00 izlaziš iz firme da bi ručao. Sedaš u restorančić pored i uzimaš jednu krem čorbu a posle toga rižoto i crni hleb. Naravno jedeš polako i dobro sažvaćeš svaki zalogaj. Kratka šetnja posle jela i povratak u firmu su obavezni.
U 17:00 izlaziš iz firme ilagano krećeš kući. Staješ na trafiku i uzimaš flašu "aqua viva" vode.
Po dolasku kući puniš kadu vodom a onda stavljaš u vodu "aromatične kuglice" da bi što bolje oporavio organizam.
Posle sledi odmor od sat vremena uz neku knjigu a onda odlazak u teretanu jer je trening takođe bitan deo jednog zdravog dana.
Po povratku iz teretane sledi tuširanje i onda lagana večera u kojoj si obratio pažnju na unos proteina i litar vode u narednih sat vremena, koje odmaraš uz omiljenu emisiju na TV-u i chat na facebook-u.
22:00 Spavanje.

Bolesno proveden dan:

Jedva se budiš u 7:00 posle 2 sata spavanja jer si se sinoć ubio kao letva i zaglavio. Pališ cigaru i bezvoljno stavljaš kafu dok ti puca lobanja od mamurluka. Pereš zube a onda uz kafu popušiš 5 cigara, oblačiš se na brzaka i to ne baš primereno hladnoći koja je napolju i istrčavaš iz kuće jer si taman na ivici da zakasniš.
Stižeš na posao i odmah završavaš još jednu kafu koja će ti ubiti glad. Ješćeš kasnije. Iako je na snazi zakon protiv pušenja uništavaš još pet cigara u kancelariji dok pokušavaš da povežeš posao ali zbog mamurluka teško ide.
U 11:00 odlaziš do pekare i uzimaš dva bureka i jogurt. Kada pojedeš to vraćaš se odmah nazad jer do sada nisi ništa uradio a prošlo je par sati. usput kupuješ još jednu paklu cigara jer ova neće trajati do kraja radnog dana.
Radiš brzo zbog izgubljenih sati i zastaješ samo oko jedan da popiješ novu kafu i popušiš par cigara.
Posao je završen i krećeš kući a oči ti se same sklapaju. Usput staješ da kupiš pljeskavicu, pomfrit i koka kolu. Jedeš na brzaka i odmah ležeš da odspavaš dva sata.
Čim se probudiš odmah kuvaš novu kafu i dok je piješ buljiš u TV.
Oko 21:00 odlaziš da se nađeš sa drugarima u kafiću i krećeš da udaraš po alkoholu i cigarama.
Po zatvaranju kafića dolazite kod tebe gajbi a alkohol kupujete usput na nekoj trafici. Nastavlja se pijanka.
4:00 ortaci odlaze a ti ne provetravaš zadimljenu sobu i ne spremaš džumbus u njoj nego se na brzaka tuširaš i ležeš da spavaš jer uskoro opet moraš da se budiš za posao.

Dobro poznat izraz za smorenog Gimnazijalca kome posle časa nije nidočega. Inače služe za dizanje krvnog pritiska i pulsa i bude u vama najmanji delić nagona krvoločnog ubice.

Tokom potrebe za jasnim i glasnim stavljanjem do znanja nekome da određena stvar mora da mu bude "crystal clear" po svaku cenu, najnormalniju upitnu rečenicu koja bi glasila: "Jel ti jasno?", ubrzamo u govoru i skupimo u jednu reč, kao pocepani deo čarape kad savijemo ispod prstiju... Kao puž rogove... Kao na hladnoći babina pi.... OK IDEMO NA PRIMEEER!

Najgledaniji rijaliti svakog ulaza. Nešto daleko bolje od Pinkovih farmi i velikih braći.

Lik koji je vešt u tome da iščeprka sve moguće ogriske i ostatke iz frižidera koji još uvek nisu u mapet fazi. Onda zbućka sve to, obavezno zalije pivom dok se krčka i na kraju ispadne nešto neidentifikovano ali savršeno jestivo, nekad čak i ukusno.

Takvo jelo ima ubedljivo najbolji ukus ako se izgubite negde dok ga kuvar sprema.

Borbena grupacija od najmanje tri ženke, najčešće su to srednjoškoljke/studentkinje Megatrenda/frizerke/wannabe Olja Crnogorac devojčice/WC Facebook fotomodeli/manekenke u pokušaju itd., koje u punoj ratnoj opremi i nosićima & nosinama, koji uzleću ka nebu, polaze u sumrak u lov na pripadnike divlje muške rase, koji im služe podmirenje njihovih životnih i životinjskih potreba.

Pre polaska eskadrile u akciju, neophodne su višečasovne pripreme, a pre svega nameštanje i provera opreme, koja mora biti proizvedena od strane najpoznatijih svetskih kreatora. Ipak, to je rezervisano samo za najbolje eskadrile, tako da većina koristi kinesku surogat opremu, nabavljenu na lokalnom buvljaku kod nekog pripadnika oblika života poznatog u nauci kao Rumunski mafijaš. Vrlo je bitno da oprema pri svakom uzletanju bude brižljivo i besprekorno nameštena, jer se tako uvećavaju šanse za uspešnu lovinu.

Pripadnice eskadrile moraju biti maskirane ratničkim bojama. Najčešće su to boje marke Avon i Oriflame, koje su specijalno dizajnirane od renomiranih svetskih stručnjaka, da bi skretale pažnju napaćenoj muškoj lovini i na taj način lov učinile lakšim i efikasnijim.

Posle višečasovnih priprema, u sumrak, dolazi do uzletanja eskadrile, obuvanjem specijalne dodatne opreme poznate u NATO standardu kao Štikle marke Jebi me.

Za uspešnu akciju, iskustvo je jako važna stavka, te je vođa eskadrile najčešće čeljade sa najviše izvedenih letova i potvrđenih pogodaka. Vođa eskadrile organizuje borbeni poredak, markira najbolje mete i utvrđuje taktiku i smer napada. Jedna od najvažnijih dužnosti vođe eskadrile je i sprečavanje da neka zabludela pripadnica vazduhoplovne eskadrile (u daljem tekstu: avijatičarka) naruši borbeni poredak ili da napusti eskadrilu.

Prilikom izvođenja akcije, koristi se široki spektar sofisticiranih napadačkih taktika, od kojih je najprepoznatljiva, a možda i najkorišćenija taktika nazvana Batajničko otvaranje, poznatija i kao metod Tako bih želela da se zaljubim.

Najiskusnije avijatičarke bolje opremljenih eskadrila nose specijalno dizajnirane pancir prsluke od naprobojnog silikona, najčešće u predelu grudnog koša i usana, koji ne samo da štite psiho-fizički integritet avijatičarki, već su i moćno sredstvo za napad na bespomoćne primerke divljih muških hordi.

U slučaju nedostatka iskustva, javljaju se znatne opasnosti po avijatičarke npr. mogućnost ulova totalno neupotrebljivog primerka lovine poznatijeg u narodu kao Astronom.

Velika opasnost je i mogućnost da se zabludela avijatičarka izdvoji iz borbenog poretka, a u najgorem slučaju i da napusti eskadrilu, čime postaje avijatičarka u penziji, znana i kao Brižna devojka.

Kod izrazito neiskusnih avijatičarki, dešava se da nestručnim korišćenjem napadačkih taktika, nagnaju u beg potencijalnu lovinu, čime zaslužuju pogrdan nadimak Lanina vremenska prognoza.

U slučaju preteranog broja časova naleta, a bez ulova dobrog primerka lovine, koji može da joj omogući valjani remont, pripadnica ekadrile postaje rashodovana avijatičarka, koja se stručno naziva terminom Za nju više nema rezervnih delova.

Natenane ubadanje mentalnom iglom svake pojedinačne nervne ćelije, uživanje u njenom prasku i smrti, neshvatanje agonije nosioca njenog DNK materijala i na kraju snošenje teške kazne kada ponestana materijala za nabadanje i pacijentu pukne film.

Džoker u toku školovanja, iliti caka koja se koristila zarad izbjegavnja blama pred razredom zbog nepoznavanja elementarnih stvari i sigurnih napada od strane roditelja zbog još jednog neprijavljenog keca kad se vrate sa informacija. Sledeći čas se po nepisanom pravilu izbjeva uz pozivanje na falsifikovano opravdanje urologa privatnika. S obzirom na to da je i život u jednu ruku škola, ova fraza dobija na značaju u mnogim sferama ovog života.

Ne, nije ovo (samo) pesma Riblje Corbe! Ovo je kompletno stanje duše, a i tela, bogami. To je ono kad ustaneš u 06:45, posle iz ko zna kojih razloga neprospavane noći (moguće da imaš nesanicu, a da i ne znaš da imaš ili da ti je komšija slao sina u vojsku, pa je lumperajka ispod tvog prozora potrajala do jutarnjih sati itd.). Napolju još uvek mrkli mrak (svanuće tek za sat i po, dva), u kući zima da se upišaš jer niko nije ložio vatru još od sinoć...
U polusnu se spremiš i na jedvite jade odeš u školu, pri čemu još i zakasniš na prvi čas, pa ako imaš sreće, pustiće te da prisustvuješ uz, naravno obavezne rituale tipa: ‚‚Nemoj da ti se ponovi!", ‚‚E, hajde ti sad blago meni na tablu, baš mi treba dobrovoljac!" i sl., a ako pak nemaš, isteraće te napolje da se malo još mrzneš u hodniku ili u školskom.
Na sledećem času profa smara o nekim samo njemu poznatim istorijskim događajima, dupeuvlakači neumorno rade, dok se tebi kapci sami zatvaraju i misliš ‚‚Kad li će taj veliki odmor...?" Konačno zvoni, i ti sav srećan potrčiš do pekare, kad ono - ostale ti pare na stolu jutros, pa ćeš morati ili da prosjačiš po odeljenju ili da se unapred raduješ maminom ručku, koji te kući očekuje...
Na sledećim časovima uspeš da popraviš ocenu (sa dvojke čak na trojku), neki profani te još malo smore (nije ti bilo dovoljno) i nađe se neki odeljenski kenjator da ti prepričava svoje doživljaje iz grada, u koji nikad nije izašao. Tako malo po malo, skupljajući negativnu energiju od ranog jutra, dočekaš i to zvono za kraj sedmog časa i sam kreneš kući (najbolji drug ti je, gle čuda, danas bolestan). Usput sretneš bivšu ljubav (samo ti on/ona fali), te se setiš nekih lepih momenata i bude ti na trenutak žao, ali već si stigao kući i ulećeš u kuhinju, gledajući prvo u lonac, pa onda u kevu. Kad ti tamo, a ono međutim! Umesto nekih mesnih specijaliteta, sačeka te neka posna boranija. Šmrljaš po tanjiru nekih desetak minuta i gunđaš u sebi. Taman kad pomisliš da ćeš posle ručka konačno moći na miru da sebereš sve utiske i da odspavaš malo, na scenu stupa inspektor Mama, ispitujući te o svemu do najsitnijeg detalja i pri tom držeći propoved o tvom aktuelnom ponašanju, počevši od toga kako ne znaš gde ostavljaš stvari, preko toga kako postaješ neodgovoran i ne učiš, pa sve do toga da će te ‚‚ti tvoji đavoli što slušaš" upropastiti i da počinje da sumnja da si upao u loše društvo. Posle predstave u vidu monologa, napokon ostaješ sam sa sobom. Ulaziš u sobu i zatičeš širom otvorene prozore i zavrnute radijatore (momentalno ti je jasno da je baba provetravala sobu). Sada ne znaš da li da izađeš napolje da se malo ugreješ ili da se jednostavno ubiješ, lakše je, a i izbeći ćeš sve što se nameračilo na tebe danas. Utom se pojavi i tvoj/a mlađi/a brat/sestra, da mu/joj napišeš sastav na temu ‚‚Jedan lep dan". Pošto oteraš jadno dete gde mu nije mesto, javlja se ćale sa onom antologijskom: ‚‚Što gubiš vreme džabe, bolje ti je uči nešto!"
Sada već ozbiljo razmišljaš o tome kako bi izgledalo tvoje oproštajno pismo i da li uopšte da ga ostavljaš. Polaziš u sobu i usput baciš pogled na ogledalo, prepadneš se, videvši prizor iz horor filma u obliku svog lica, pobegneš i misliš ‚‚Pa dokle, majku mu...!?"
Ni sam ne saznavši kako, dočekaš veče, sedneš za komp. (pa kud puklo da puklo), pravac www.vukajlija.com, opišeš lepo celo sranje koje te prati čitav dan, i napiješ se minusa...

ЈНА.
А, па не може оба на Маракани. Има и она ''Друга Србија''.
Режија: Шотра. Горчин напљуван у Куриру за фушерски одрађено Отварање.
Водитељи: Слобода и Босиљчић, па зар је ико сумњао? Ил' је Војин? Јебем ли га, не види се. Ал' исти курац. Необријан. Мислим, тај један од њих двојице, не курац. За курац не знам, стварно.

Завршна церемонија може да почне.
Водитељи коментаришу ретроспективу догађаја са игара на видео биму. Ређају се слике: Фелпс вари буксну у блоковима, амерички ''дрим-тим 28'' репује са Цвијом и Ђоганијем, иде пејзаж са Авалског торња где су одржани скокови у оближњи бунар, Путин под дејством ракије џудира Обаму ипоном уз кез ''ју мадафака'', Маријана Матеус здушно бодри панцере у ''наци-снајка'' корсету, Турци се осећају као код куће, слика репрезентативаца Србије на победничком постољу - нема, бициклисти трче упоредо са маратонцима, јер бицикала такође нема, сви заједно трче руту од 42км три пута око Србије (по коригованим границама из Тиранског споразума 2026.) са краћим застојем код Бубањ потока, јер путари нису обавештени, траже да се плати пролаз, а па не може то тако, нек' се они олимпирају преко неког другог, овде има да се плати брајко мој, 3 евра на бело или 1,80 без рачуна, ал' да знате, нема кусур да се враћа, какав је то безобразлук, онда слика ЈК са наочарима и гола бодри свог Душка који дохвата лопте на мачевању, краљ бакра и жена му уживају у коњичком спорту и све им није јасно ко ту кога јаше, Берлускони у Скадарлији кити свираче док му у крилу седе тинејџерке из Заклопаче, наслов у новинама да су покрадене бронзане медаље нађене у Картон ситију и враћене добитницима...

Затим дефилују сви учесници, различитих раса и вероисповести, вијоре заставе свих дугиних боја, сви су весели и раздрагани. Шавија и Чеги капирају да им се испред носа одиграва највећа геј парада икада одржана у свету! Аздејковић маше из масе окружен кубанским одбојкашима и тринидађанским спринтерима, закићених доколенком, и шаље пољупце Воји Шешељу који седи у почасној ложи након што је пре неки дан коначно расформирао хашки трибунал. Војвода пушта два најмлађа сина на њега и овај волшебно нестаје са приредбе.

Једном речју, свако ко иоле вреди, на овој кугли земаљској, је и учествовао и победио у овим играма. УН одржава ванредан састанак и Бан Ки Мун износи предлог да се игре у Србији продуже за још који месец, зарад свеопште светске добробити. Јеремић реплицира и каже да код нас игре никада и не престају. Кофи Анан и Хавијер Солана климају главом у знак одобравања. Остатак планете клима главом у ритму ''Знам за један град...'' чиме се церемонија приводи крају. Тома и Борис загрљени држе упаљаче док ћуткају Ивицу који се дерња:
- Цецо, кад је мој ред!? Наручио сам ''Миљацку'' још пре сат времена! Па ваљада сам и ја неко мудо овде? Цеки...

Олимпијски пламен гаси први до ватре чија бешика више не издржа да носи текућину донету са Бир-феста. Биће да је Енглез, јебем га пиргава и неваспитана. Ил' се само прави?

До виђења у Мојковцу 2032!

Osećaj promene u nečijem emotivnom statusu koji retko ko poseduje, a izabrani koje, po njihovim rečima, Bog obdari ovim darom, postanu čuveni pevači balada u Srbiji.

Najsvežiji primer posedovanja hipersenzitivnosti je Sergej Ćetković, grdosija od dva metra, čije meko srce i topli osmeh, topi pred sobom sve hladne barijere i ruši mit o Balkancima kao tvrdom i zatucanom narodu bez osećanja, jer on oseća. On se saživljava sa svima koji pate. On vodi ljubav sa svojom publikom na duhovnom nivou.

Osećaj hipersenzitivnosti je jednom opisao kao neki dubok bol koji oseti u duši, u momentu kada neko pati i kada je ostavljen, kao i neko čudno treperenje vazduha oko njega, nakon čega odmah uzima papir i olovku, a ruka sama počinje da stvara srceparajuće reči, dok njegove suze natapaju papir po kom piše kitinjastim pisanim slovima, čineći da ta pesma dobije novu dimenziju osećajnosti koju njegova publika toliko voli kod njega.

Međutim bol u duši nikada ne može da umine samo posle pisanja pesme, pa čim uspe da zaustavi suze, odmah počinje da pravi sendviče koje nosi napuštenoj deci, hraneći ih svojom rukom, a nakon toga na ulici nalazi malog psa lutalicu i odvodi ga kući, gde ga nahrani, okupa, pa zatim celu noć drži u krilu i mazi. Tek nakon toga bol umine i može da se ode u studio na snimanje te pesme.

Naravno, ja ga smatram ozbiljnom pederčinom i njegova hipersenzitivnost mi opasno ide na nerve, jer iako uspem uvek jako brzo da prebacim kanal kada naletim na njegov spot, dovoljan je sekund samo da ga vidim i da poželim da mu opalim šamarčinu preko onog njegovog plačipičkastog smeškića, pa da stvarno ima razloga da plače.

Napraviti zvuk pucketanja u usnoj duplji uz pomoć jezika i gornjeg nepca. Obično se dešava nesvesno, kad poželimo nešto. Coktanje je primetnije i glasnije kad nam krene voda na usta.
Kad se kaže ''coknuo na nešto'' sve je jasno.

Čuveni svetski putnik. Ova izreka potiče iz sada već davne 1372. godine, kada se mlad čovek po imenu Iguman zaputio u nepoznato. Nezadovoljan životom na selu, i mogućnostima kakve tamošnji život pruža, uzeo je motku, za nju vezao džak, spakovao najosnovnije stvari i krenuo. Susrećući se sa raznim nevoljama na putu, naučio je da je život van sela težak. Najpre, imao je problem sa nekom vrstom carina koja je tada ograničavala protok seljaka po teritoriji kraljevstva. S obzirom da nije imao dovoljno novca, ostajao je po određeno vreme u svakom mestu kako bi zaradio dovoljno da bi prešao tu nazovi unutrašnju granicu. I tako iznova i iznova. Uputio se ka velikom trgovačkom gradu, koji je tada bio pod okriljem manastirske županije. Brada mu je porasla, i organizam oslabio, tako da je rešio da malo primiri telo, ali ne i duh. Služio je kao sitni pomoćnik jednom zanatskom preduzetniku, kako bi zaradio nešto novca, a nakon smene, uvek je voleo da legne u hlad pod okrilje jedne breze, i da mašta gde će i kako će dalje. Nakon 2 godine gotovo istovetnog života, nastavio je svoje pitešestvije. Zahvalio se tom preduzetniku na svakoj pomoći, i zaputio se ka severu. Sada je imao novca za te "carine", međutim, kako je sever poznat po hladnoći, imao je novi problem. Pritom, ova oblast nije dobra za useve i stoku što je u to vreme bilo izuzetno popularno, pa ni mnogo naselja nije mogao naći. Skoro promrzao, konačno je ugledao jednu krčmu u planini. Tu je dao sav novac koji mu je ostao na neke krznene kapute i šubaru, i nešto toplo spremljene kafe, uz naravno specijalitet krčme-kuvano vino. Odseo je tu 2 dana čisto zbog dobre volje vlasnika, a onda je nastavio da se kreće. Hodao je i hodao... Krao je sa obližnjih farmi kako bi preživljavao. I najzad, stigao je u taj grad u koji se i zaputio. Kada je video ljude u njemu, zapitao se: "Da li je ovo vredelo ovoliki put?". Svi uredno doterani, stalno u nekoj žurbi, niko se nikome ne javlja... Iguman je postao očajan. Nije mogao da nađe posao, jer su tu bili najbolje obučeni šegrti i kalfe, pa je zbog slabih kvalifikacija uvek ostajao praznih ruku. Uspeo je ponegde da zaradi za parče vrućeg hleba iz obližnje pekare iznoseći đubre, ali na to se nije mogao osloniti. Seo je na ulicu, i očajan počeo da kuka: "Šta mi je ovo trebalo, zašto sam uopšte kretao bilo gde? Jooooj, šta ću da radim! A imao sam lep i siguran život na selu. Sad nemam ni para, ni volje da se tamo vraćam, kad pomislim koliki put treba ponovo da pređem!". Masa je počela da se okuplja oko njega, i da mu udeljuje svako po nešto novca. Nije mu bilo jasno o čemu se radi, jer se sa prosjačenjem nikada nije susreo. Kada je na kraju dana pogledao koliko je novca imao-zapanjio se. Odlučio je da kupi konja i dosta hrane, i da krene nazad. Otišavši do prodavaca konja, tražio je najboljeg i najizdržljivijeg. Svakom je nalazio po neku manu, jer je životom u selu naučio podosta o njima. Kada je najzad našao naizgled savršenog konja, prodavac ga pita:
-"Pa dobro bre, šta će ti ovoliko dobar konj? Hoćeš li on da ti ore njiva ceo životni vek?
-"Ne, vraćam se u svoje rodno selo na jugu (i objasni mu gde je tačno).
-"Aaaaa, e pa izvoli konja, i PUTUJ IGUMANE!"

Onaj ko ne ide gradskim prevozom na posao/školu/faks nema pojma kolika je prednost života blizu okretnice busa. Još ako imaš i markicu, vožnja GSP-om bude prava uživancija.