I baš zbog toga su sve tvoje lađe po samom porinuću potonule. To je jedino logično objašnjenje za to što si u svakoj kombinaciji baš ti crna ovca i što baš ti uvek najebeš. Nemaš sreće, pa to ti je. Možeš da probaš da se tešiš da je nekom malom, etiopljanskom crnji gore, ali samo da probaš. Neće ti biti lakše i još više ćeš ispizdeti.

Kao da si baksuznija verzija Pere Kojota. Ti uhvatiš Pticu Trkačicu, očerupaš je, ispečeš i udari te srčka trenutak pre nego što prvi zalogaj staviš u usta. Zoveš popa da ti održi "Oče naš", a 'mesto njega ti je pored postelje advokat koga su angažovala tvoja dečica draga i gata te da potpišeš neki dokument koji bi njihova dupeta načinio srećnima. Al' su brzi, mamicu im...

E, baš zbog toga i jesi tu - zbog toga što si bez kapice guzio. 'Teo si sve i 'teo si odma', znajući veoma dobro na koga si se okomio. Nije ti bila dovoljna punjena pljedža i urnebes salata, nego si morao da dodaš svaki besplatni prilog. Ubijao si suštinu same pljedže tim bahanalisanjem.

I reći ćeš ti da život je kurva. I jeste, brajko - jeste. Ali, karma ja tu presudna, karma koju sam navodiš il' na jednu, il' na drugu stranu. U tvom scenariju, karma je makro koji svoju radnu snagu kara između dve mušterije. To znači da ne plaća, to znači da mere nema. Baš kao što je ni ti nisi imao. Dakbe.

Banjavaš u gajbu oko ponoći, besan jer si popio par korpi te večeri. Ma uostalom, ima još riba u moru, pališ komp da overiš kumov novi dramenbejs. Govno se startuje malo duže šta će. Pališ winamp, opsuješ mu dedinu tetku par puta, onako za dušu.
Sad najveći čelindž pada - kakvu plejlistu da sastaviš?
Evo malo Ajs Kjub, samo prva albuma. Nađeš neku kompilaciju od Vutenga što ti je ortak iz osnovne metno na cede pre par godina, pa si zabo. To je već dvedesetak, id'mo dalje.
Malo onih zajebanih psaj-trens goa kvazi albuma metneš, čisto da ponoviš gradivo.
Malo Mejdeni, haha, flešbek u srednju. Može i Sepultura.
Misli onako lete, redom, dal' si kupio poklon Gruji za rođ, gde je broj od one Maje juče - nema ga nigde u kontaktima, a upisao si ga, kol'ko si para uštekao za Egzit pošto si spičkao pola na rakiju u januaru, da li vredi ići na Egzit, ko sve uostalom trambulja na egzit, sve osim japanskog popa dolazi u obzir i tako..
Zasp'o si na ruci i sve računajući to razmišljanje spičkao si recimo sat vremena. Nalaziš prvi album od Vejlersa, klikćeš na onu pesmu o kojoj ti je Dare pričao da zna da svirao.
Kad iznenada izvališ da si slučajno dabl klikovao na pesmu i izbrisala ti se cela pažljivo sastavljana plejlista od 500 pesama.

Sve više zapažena pojava u Srbiji, uprkos "odlivu naših mozgova" u inostranstvo dolazak novih odlično napreduje. Novi ultra pametni i obrazovani mozgovi su najčešće viđeni na forumima i sajtovima gde pre svega razumeju se u sve moguće političke i sportske teme pa i šire zašto se ograničavati. Iz nekog čudnog razloga komentar dolazećih mozgova iz susednih zemalja retko kada budi brisani od strane moderatora dal zbog foruma koji posećuju il visokog nivoa inteligencije to je pod velom tajne. Bez sumnje ti geniji iz okolnih zemalja znaju sve pa tako i kada je Ratko M. položio vozački i ko mu je bio instruktor. Nakon dobijene maksimale stisfakcije prosipanjem pameti iz sfere politike prelaze na sport, zbog uvoza sportista tu su još više neprikosnoveni u odnosu na Srbiju. U temama gde baš i ne mogu da pariraju onda kreće prekrštavanje i preimenovanje to toliko daleko može otići da jedan sin od popa je druge vere i nacionalnosti od njegovog oca. Dolazeće mozgove ne krasi baš neki pravopis al zato je Miroslav Krleža neprikosnoven kao i njegova dela. Bitka se prebacuju na you tube gde se nastavljalju mužičko-glazbena prepucavanja, priča koja nema kraja!! Pojava priliva mozgova je odlična jer naši susedi više brinu o našoj državi nego o svojoj, i pred njima je sjajna i svetla budućnost jer retko ko od tih mozgova ima preko 16 godina.

U učionicama to znači da izlaziš pred tablu ili odgovaraš usmeno iz klupe. U životu je "malo" drugačije.

Može da igra samo mađarsku babu koja obavezno viče "Jezuš Marija". Odnosno, vrlo tvrdoglav lik koga je teško ubediti da išta uradi što on nije zacrtao. Nije poželjan da bude pregovarač.

Još jedna od instanci korporativne pandemije metastazirane na mozgove wannabe kultivisanog i urbanog balkanskog življa. Doručkovanje u fensi lokalu, sa sve Rej (Ša)Ban naočarima i sveže istrimovanom džerardbatlerovskom bradom na dužinu od tri dana, i braon pamučnim šalom predstavlja mentalnu megasvrš projekciju sebe kao seljebritija sa paparaco fotke na naslovnoj Kurira, odmah dole desno od slike Velje Ilića sa polovkom rakije dok u krupnom planu lokalni popa svešta kazan za rakiju.

Sendvič se naručuje, ali ne sa salamom podrigušom, jer je to "ono kao fuuuj" nego sa sastojcima egzotičnih imena, prateći krkansku maksimu iz rodnog sela "što zajebanije zvuči - to mora da je bolje". Eksplicitno se, preteći taze manikiranim prstom, zahtevaju masline ali samo ubrane levom rukom osamnaestogodišnjeg evnuha na plantaži sa sunčane strane Vezuva. Dijetetski jogurt se prihvata, ali samo ako je masnoća u njemu retka k'o obor svinja u centru Teherana. Obavezno se obeduje sporo, nakon svakog zalogaja se ruke stresaju od mrva, ali opet ne presporo jer se mora ostaviti neki utisak brzine - baticu svi traže, jer je neki kurac.

A kad se dođe u svoj faensi stan, napiči se Miloš Bojanić sa BN televizije, dok se lagano za svoju dušu mezeti crveni luk i preklanjski čvarci koje je baba iz rodnog sela poslala po kondukteru Autoprevoza Banjaluka. Boli ga kurac - u svojoj je mišijoj rupi kralj vasiJone.

Još jedno pitanje u nizu savremenih bogoslovskih problema. Radi se zapravo o tome šta će masturbator reći na Staršnom Sudu, kada mu Gospod uputi sledeće pitanje:

- Drkaš li ga?

Razlog zbog koga ćemo u budućnosti lečiti ozbiljnije bolesti ubrizgavanjem raznih kiselina direktno u venu.
Desilo se sledeće: EVOLUCIJA
Ono što svaka baba ne zna da ti kaže je da pijući šta ti padne na pamet od lekova svaki put kada te ščepa neka bezvezna bakterija i virus, ti tu gamad jačaš i činiš je otpornom na lek.
Tako je dragi moji, oni se prilagođavaju u tolikoj meri da neki čak žive i jedu dezinfekciona sredstva koja se koriste po bolnicama.
I da lekovi koji su pre 5 godina davali rezultate kod 100% populacije zbog ove bahatosti i uzimanja kad se kome navrze deluju na otprilike 5% populacije danas.
Čarobni lekovi kao što su streptomicin, sinacilin i pentreksil su izgubili svoju magiju činjenicom da se jedu kao bombone.

Narodna pouka iza sinoćnjeg kresa sa teškom lopatom, u odsudnom trenutku percepiranom pod varljivim uticajem ogromnih količina alkohola.

Jutro će, nesumnjivo, promeniti sve.

Slika i prilika pretučenog lika. Dobro upljeskan, onako sa nivoom sadizma koji krasi osobu koja je izumela budilnik (dabogda goreo!), blizu toga da ga ubiješ, ali taman toliko da ga ostaviš u životu kako bi se o tome pričalo.

Nekada davno (ne, nije ovo još jedna bajka) dok su domaće mangulice po zemlji hodile, bejaše jedan običaj raširen međ narodom serbskim da popovi bejahu cenjeni i poštovani ljudi. Znalo se ko kosi, a ko kosu nosi...A ko što prepodobna narodna dobrota i nepisana pravila srpskog seljačkog dobročinstva nalažu, cenjene i poštovane ljude u Srba treba i pošteno nagrađivati i darivati za dela nepresušna. Popovi su vavjek vjekova bili sam krem Serbskoga socajetija, ne zato što su oni tako hteli već zato što je narod tako želeo. A ko su oni da protivuureče željama sužnja svojega, i zbog toga su morali da se ponašaju u skladu sa tim. Vavjek su bili prvi ispred svih, darivani samo najboljim. Ako se turšija spremala, za popa uvek ide najboljie povrće, ako je džem, onda samo onaj od najlepših šljiva, nedo bog da meteš neku crvljivu, bog sve vidi i bog sve zna. Kad se rakija pekla, popovima ide prvenac naravno (doduše u njega ode i malo onog metil-alkohola, ko iz popularne zozovače, al dobro, neće ništa valjda da im fali od toga, neće grom u koprive kano ono kažu...). Pa onda naravno, i glavna stvar u serbskoga kmeta, zimsko krme u narodu od milošte zvano pastrma. Nebi bilo u redu da se tako uvaženoj osobi uvali neko parče mesa sa buta ili nedaj bože sa malo slaninice. Za našego čika popu samo najbolje, jer on tako i zaslužuje, za njeg ide samo suva i dimljena pečenica , koja je zbog toga u narodu od milošte zvana popovnjača...

Oni ce vam pricati price kako im je dolazio opusteno pop za vreme Tita. Naravno, isli su redovno u crkvu onda kad niko nije smeo da prodje pored nje u krugu od 100m...Plasili su se oni, naravno, al nisu hteli da prodaju veru za veceru. Jelte. Oni nisu mogli da nadju posao jer su slavili Bozic. Uvek su u kuci imali sliku svetca. Postili su svaku sredu i petak i naravno sve vece postove.
Sve bi to bilo u redu da je istina. Pravo stanje stvari je bilo otprilike ovako:

Čin kojim se dobija direktna pristupnica seoskom klubu. Klub se naravno takmiči u beton ligi ali startna postava je startna postava.

Kada zavladaju glad, bolest, tiranin, siromaštvo i razne druge nedaće koje nas kroz istoriju nisu zaobilazile, potlačenom Srbinu je ostajalo uvek jedno oružje za bitku - sposobnost da se samom sebi smeje onda kada mu je najteže. Na tom polju, pored inata, možemo sa punim pravom da tvrdimo kako ne postoji niti jedna nacija i kultura koja je u stanju da ismeva bilo koga i bilo šta na tako sarkastičan i kreativan način, pa na posletku i sebe i sopstvenu sudbinu i situaciju koja nas je zadesila.

Zajebi i Pajtonovce, čuveni engleski cinizam, grčku komediju, Molijera, Sašu Baron - Koena...Humor ovog podneblja ne samo da pogadja najbolnije tačke i veličine prikazuje u groteskno - nipodaštavajućem svetlu, već niti ikoga poštuje, niko mu nije svet, ne štedi ni ličnosti ni institucije, ni same narode. Ne jebe ni papu ni vatikan, ni predsednike, magnate, javne ličnosti, ne preza da ismeje crkvu, narode, nacionalne manjine religije..Što u suštini i ne bi bilo tako strašno da u svemu tome postoji granica pred kojom vredi stati, a to je sarkazam na sopstveni račun.

Svi znaju da je Tomislav Karadžić kriminalac, da su Šutanovac, Nikolić, Vučić, Velimir ilić i ostala kompanija neobrazovane i nekulturne lopuže, da su sudstvo i zdravstvo korumpirani do tačke očaja i bola. Svakoga pa i malo dete Ivica Dačić asocira na ugojeno prase, Isidora Bjelica na nosoroga, pokojni Batić na Gargamela. Ali lakše je tako. Pronadje se ventil, izbaci bes, a ljudi koji u manjoj ili većoj meri utiču na tvoj život i njegovo funkcionisanje, umanjeni uz pomoć karikature i satire, deluju ti nešto bezopasnije pa ih nešto lakše i podnosiš.

Miloš Obrenović, pokojni vladar imao je svoje uhode na svakom koraku, koje su ga redovno obaveštavale kakvo zadovoljstvo vlada u narodu : nije ga zabrinjavalo kada se ljudi žale i negoduju, još manje kada ismevaju, ogovaraju i vredjaju aktuelne čelnike vlasti. Plašilo ga je jedino kada narod ćuti.

U Francuskoj, Grčkoj, Portugalu, Irskoj..Jednom rečju masi zemalja koje su po stupnju obrazovanja, kulture i intelekta 1500 godina uglavnom kaskali za nama, svaka odluka, donesen zakon i pokušaj pritiska na budžet ili uslove života gradjana biva ispraćen paljenjem automobila, rušenjem zgrada, demonstracijama, smenama, ostavkama, paralisanjem saobraćaja i normalnog života, dok stvari u manjoj ili većoj meri ne dodju na svoje mesto. Sravne pola infrastrukture sa zemljom ali ko ga jebe, izgradjena je njihovim novcem i trudom, prema tome pripada njima, ne vlastima i institucijama. U Srbiji, ljudi se izlaju ispred dragstora, u kafani, školi, poslu, ulici, narugaju se političarima, ismeju poskupljenja, mortalitete, zagadjenost, besposlenost...Otvore ventil, izduvaju se i teraj dalje.

Nisam vidio nešto mnogo tekstova posvećenih slavama, krmokolju, rakijskom kotlu I drugim našim svetkovinama, pa sam odlučio da vam pišem. Elem, radi se o tome da je moja porodica počela ove godine da slavi slavu , nakon prekida od nekih 50-ak godina. Nismo slavili dok je deda bio živ, jer je on bio zakleti komunista. Da ironija bude veća, pošto smo mi skorojevići, poslije rata, kad je pravoslavlje ušlo u modu, dedi su došla čak tri popa da pjevaju na sahrani. I sad se sjećam kako su se zgledali među sobom, sve se bojali da će Vojin ustati iz groba, pa ih okupiti k’o ondak kad su dolazili svetiti vodicu. A sad, rješili smo I mi da počnemo slaviti.
Pošto mati nije vična kuhinji, sve smo nabavili iz pekare, uostalom 21. je vijek, ko će se pržiti oko šporeta. Ne znamo mi ni obreda, ali doći će pop pa pokazati, a ima I stari prika on to isto zna. Poč’o narod dolaziti , sve to izgleda dobro još uvijek…
Posjelo se malo, popila se ona dočekuša, stig'o I pop, čekamo 7 sati pa da počnemo.
Došlo I tih 7 časova. Veli pop, prvo slavu da očitam, ja ,pa onda ti mali, tj. ja, očitaj Vjerovanje I Očenaš, onda rakija I pajajnje.
-“Jel’ jasan protokol ?”
“Jeste”- odgovorišmo složno.
Odjednom neko upita popa čim maže kosu kad mu je tako sjajna , ovaj odgovori:”Ničim”
A moj mlađi brat, poluglasno :”Kurcem te spičim”. Počeli se mi keseriti, veli pop “Angeli s tobom, dijete…”
-“Jeb’mu ned’lju pope, dijete je, neće više.”- veli ćaća. Nastavišmo mi…
Veli pop:”’Aj mali okadi.”
A ja nikud pristao nisam, ne znam ni kako se kadi , a mati već gura paljak sa pepelom I tamjanom u ruku. Počo ja vintati paljkom, k’o konj u gumnu, veli prika: “U lijevu ruku dijete, desnom se krstiš jeb’la te ned’lja, nepismena, pa kad se prekrstiš, oko svijeće tri puta, pa onda nas okadi.” Sve ja to nekako uradim, al’ kad sam trebao druge kaditi, tu se opet zajebem. Uzmem onaj jebeni paljak pa od jednog do drugog nosim I desnom rukom nanosim dim na njih da se kade. Umrli mi ljudi od smijeha, vele : ”Nemoj se džaba truditi, sami ćemo mi naćerati dim na nas, pa se okaditi.”
Očita pop slavu, šta će, čoek zna, sve zapjeva, k'o Vitni Hjuston Kevinu Kostneru u Tjelohranitelju. Došao red na mene, Očenaš sam nekako I smlatio, al’ ono Vjerovanje me pošteno sjebalo, taman kad sam došao do onog dijela đe se Isus ovaplotio od Marije Djeve, počnem se smijati k’o da mi je 5 godina, I zapnem. Šta’ š kad nema refrena k’o u slavi “Vo slavu I čest” pa nemaš đe odmoriti. Odape mi pop I ja nastavim I dovršim. Krenule I rakije, kod nas idu tri repice, proseravanje, ali ne znam što… Mada, kažu, ima sela gdje broj zdravica uveliko prevazilazi broj gostiju, jer se nazdravlja I snajki što je kru umjesila, kravi koja je otelila vočića, I tako čega se ko sjeti, pa pola gostiju I ne dočeka sarmu a već ih iznesu…
U međuvremenu, stari se našo pajati, pa kad ga je glas poč’o izdavati, ubacio u sporohodnu , nikad kraja. Pa onda rezanje slavskog kolača u pravom hrišćanskom duhu, tu ćaća nazdravi rječima :”Što u desnici ruci – Dušmanu povuci.”
E, tu je pop već popizdio, vidim krvave mu skočile, jedva je doček’o da se obred završi pa da ide. Stignem ga na vratima da se izvinem, velim:“ Jebi mu sunce pope, izvini, prva nam je slava, pa ne znamo joj ništa, praštaj.“
Veli on:“ Znam da niste do sad slavili, imate tri zagrijancije, a poslije nema zajebavanja.“
Dalje na slavi sve se zna, supa, sarma, red rakije, red mesa, red pive, sve uz potresanje basom...“

Ali.
Za čestite oženjene kuronje, označava početak malverzacije vezane za neku drugu žen(sk)u ili, daobog, više njih odjednom. Moralni postulat uvoda u zaplet ili rasplet kako volite, služi kao oslonac muškarca koji ga sprečava da ošine glavom o stub srama ili pukne u ćošak savesti.
Narafski, niko neće reći Volim svoju ženu i zato ću jebati komšinicu sa drugog sprata. Ipak, ona jedna sekunda morala koja ispliva ispod tvrde kore mekog mozga, za neumoljivog muža i odanog oca, značiće amin pameti i metamorofozu savesti porodičnog čoveka u oblik sličniji savesti nosoroga u teranju nego bilo kojeg ljuckog oblika. Da li će jebati ili neće, sasvim je nevažno! Istina, važno je za ovog nosoroga u teranju pošto gorčina neuspeha baca ogrtač tame na činjenicu zašto je uopšte morao da proba. Doduše, etalon uspeha biće ustanovljen na osnovu stepena ravnodušnosti koje će ista ona kora mozga morati da apsorbuje. U protivnom, osećaj zadovoljstva će brzo pasti u okove porodične moralnosti i naš domaćin postaje ništavan u ogledalu svoje duše. Katolici za takve stvari imaju popa.

Ali.
Zašto baš Volim svoju ženu? Zašto ne Zvezda je izgubila od ProReka i zato krećem u akciju, ili neki drugi lingvistički totem realnosti. Baš se pokazuje da je Volim svoju ženu univerzalni alibi jebača i nejebača, i kao takav titra na zamišljenoj tankoj liniji poštenja koja seče sinaptičke veze centralnog procesora. Ko je sad jedan pojedinac, bio karakter Don Žuan ili Majka Teraza, da određuje kuda ide granica?! Jednostavno, lakše je verovati da to što radi nije loše.
Sve u svemu, lepo je kad jebeš dok si slobodan.

Nagla promena. Bilo da je društvena,kulturna,naučna ili neka druga,uvek ima pristalice onih koji se osećaju nejednako i drugačije od većine,odnosno "elite" . Nalazi se u svim oblicima i u svakom vremenu,i u prošlosti ,i u sadašnjosti. Ako se govori o sadašnjosti,kakva-takva, revolucija postoji u savremenoj formi,kroz internet i elektronske medije.

Oružje koje dotični sa sobom nosi. Najčešće se misli na luk i strele i, naravno, njegov nož.
Prvo, luk. Možda je to oružje koje se već vekovima koristi, ali ovo je moderna verzija, od materijala za dva'es treći i po vek. I, što je još bitnije, ima eksplozivne strele. Jebiga, možda tu može da stane eksploziva kao u malo jačoj petardi, ali on time uspeva nekako da obori teško oklopljeni helikopter sposoban da izdrži pogotke iz topa kalibra 23mm. Maloumno, ali kul izgleda. Dobro sad, ne umem da se igram pa mi deluje maloumno...
Nož (U, jeeee!). Ne može jedan tako opak filmski lik (čitaj: holivudski Amerikanac) da ima bilo koji zaoštren komad metala namenjen za sečenje. Ima i dršku, jebote! A u dršci kao u Sport Bili torbici, sve i svašta. Samo od popa uši fale! I ti što pravili tu čakiju znaju šta mu za taj zadatak treba bolje nego što Kju za Bonda spravice da sklepa.
Ali imamo li na umu da on sa te dve spravice može sebe u sred pustinje da operiše, pobije čitav vod do zuba naoružanih specijalaca, rasturi 20-30 tenkova, 18 helikoptera, uradi generalku na 70 godina starom kamionu i bezbedno se prizemlji pri skoku iz aviona bez padobrana, dolazimo do toga da je najveće oružje demokratije upravo on sam. I zato, ne treba da nas čudi što je u stanju da izađe direktno iz staračkog doma, odmah pošto mu zamene pampers za odrasle, i ode tamo u neku svetsku vukojebinu i pokolje gomilu neprijatelja demokratije i novog svetskog poretka.
Ah, da! Umalo da zaboravim i ono kul krpče što vezuje oko glave.

Sujevernik je vernik iz sujete.

Ozbiljno prekidanje od alkohola ili gudre. Osoba koja se šrafi unapred zna da se neće sećati ničega što će se desiti te večeri i bez imalo razmišljanja prihvata takav ishod. Sutradan je ceo dan u krevetu, pije vodu ukoliko stomak može da je podnese i obično preispituje svoju odluku, pokušavajući da shvati kako je došlo do toga da je u povratku iz provoda zapišao zid u dnevnoj sobi naočigled svojih roditelja.