Najviši stepen sreće
Vidi ga ovaj pavijan što sija. Sta je bilo, jel' ti to Marina dala čke? Izgledas kao etiopsko nedonošče kad vidi ćevap
Nešto što je neopipljivo, imaginarno, lažna uteha.
Večernji.hr:
Hrvatski košarkaši skinuli kletvu iz 1995. ,osvojili drvenu medalju i konačno se popeli na postolje na Eurobasketu 2013.
Jasmin Repeša:
Drvo sija sjajnije od Bronce!
Nekada je to bila prava poezija, umetnost, napisati devojci ili decku neku ljubavnu pesmu skrojenu onako od srca. Izgleda pateticno ali je to ipak veoma lep iskaz ljubavi. Danas se svodi na zajebanciju.
Sunce sija k'o tepsija, drz' bombonu, aj' se volimo!
Kisa pada, cvetaju bandere, ja te volim, ti si moja devojka!
Tvoje okice su kao svetla protiv-vazdusne odbrane/farovi od fice.
Opis svežeg mladog jagnjeta na ražnju. Ubeđujuća reklama vlasnika lokalne mesare ili kafane.
Kume, kakva ti je ta jagnjetina?
Uh još pitaš. Planinsko jagnje. Pogledaj kako se sija. Tri mkajke sisalo, pod četvrtom lipsalo ! Ovde druže promašaja nemaš!
Ajd onda , naseci nam jedno kilo.
Predstavlja savršenstvo, višnju na vrhu šlaga, ladno pivo na +40....
Andrija: "Auu, brate, vidi onu, prosto sija!"
Milan: "Jbm ti život, ovako nešto još nisam video!"
Andrija: "Dobra je k'o ručni džamb šestica!"
Milan: "Jes' vala!"
Stepen uglancanosti lobanje veoma zajebanog lika. Što viši sjaj ćele to veća zajebanost.
- Šomi, divi onog ćelavca ala se razbacao...
- Ćuti budalo, on glanca glavu korom od narandže da se lepše sija, ako krene prema nama beži što brže inače ima da nas usere od batina...
Izraz pogodan da opiše nečije zube, odnosno njihov izgled. Svako iole normalan se brine o svojoj oralnoj higijeni (bez grešnih misli molim vas), a mora se priznati da je i za oko lepo kada vidite nečiji osmeh koji, da se tako flafičasto izrazim, prosto sija jer se taj neko trudi da redovno posećuje stomatologa i pere zube.
Na žalost jedno su želje, a nešto sasvim drugo je stvarnost. Iako generalno trula taraba preovlađuje kod starije populacije, nije retkost videti i mlađe naraštaje čiji zubi izgledaju kao da su pušili petarde. Naravno, nije u tolikoj meri strašno ako ste dobili malo žute boje zbog kafe i cigara. To je riziki kojeg su svi svesni i očigledno spremni da preuzmu. Međutim, ukoliko je učestalost vaših poseta stomatologu na nivou učestalosti prolaska Halejeve komete nema nikakve sumnje da ćete ''imati čast'' da umesto kljova pristojnog izgleda, u ustima imate trulu tarabu. O ''cvetnom mirisu'' koji nastaje usled trule tarabe nema potrebe diskutovati.
- Maki kako je bilo na sudaru sa onim likom što si ga upoznala u klubu pre neko veče?
- Jaco ništa me ne pitaj, jeb'o me pas kad sam odlučila da se vidim sa njiim.
- Zar je toliko loše bilo?
- U početku je sve bilo ok. Kada smo se našli u gradu laknuo mi je. Tripovala sam da sam se možda zajebala u onom mraku kad smo se upoznali u klubu i da će doći neki ružan kao lopov. Al' se ispostavilo da sasvim solidno izgleda.
- Pa šta kukaš onda ko neka narikača? Da mu nije mali?
- Ne jedi govna, nego me saslušaj do kraja. Seli smo da popijemo piće i taman se raspričali kad ono...
- Šta?
- Nasmejao se i sve mi se smučilo. Trula taraba Jaco. Crni, braon, žuti zubi. Ima sve samo belih nigde nema.
- Ti Maki baš nemaš sreće sa likovima. K'o da si se na Boga kamenjem bacala, majke mi.
- Joj pusti me u pičku materinu. Čak mi se i svideo. Samo da se nije nasmejao, mamu mu jebem.
Ona je ta. Svaki korak koji napravi djeluje tako lako, tako bestjelesno, tako nestvarno. Ona gori. Njeno tijelo, tako nježno i savršeno, kao da je stvoreno za vrele poljupce i snažne ruke na sebi. Pogleda ledenog, a ipak blagog, njene oči kao da te čitaju i ogoljavaju tvoju dušu, tvoje misli. Osmjeh. Osmjeh zbog koga bi armije ginule, svjetovi se rušili, bogovi svađali. Ona sija. Kože boje meda, tako mekane, dok leži i pušta da joj se kosa sliva niz ramena, kao da priziva na grijeh, poput sirene. Ali ovoj se ne može odoljeti. Jedan je bio Odisej sa Itake. Ipak, niko ni ne sumnja da se ispod ove fasade ledenog savršenstva nalazi malo, mekano stvorenje. Stvorenje sposobno da voli. Umilnog glasa i prelijepog lica, kao da osjetiš mali srčani udar svaki put kad progovori. Sposobna da voli, da. Čak i stvorena za to. Da voli i bude voljena. Ona je ta. Ona je moja. Crna vatrena.
Grupacija koja ima ubedljivo najneverovatniji odnos izmedju publiciteta i kvaliteta svog produkta. Od, javnosti predstavljenih, sto pesama, devedeset devet neopisivo podsećaju jedna na drugu. U njima neminovno preovladava neverovatan tempo pun brzine i neke neopisive živosti, prosto uši da ti zapevaju srećni slušaoče!
Početkom dvadesetih godina dvadeset i prvog veka pesme ovog benda su puštane u zatvorima kao vid kazne za neposlušne zatvorenike. Stopa kriminala je, u tim sjajnim mesecima, opala za devedeset procenata. Metoda je izgledala otprilike ovako:
-Ker: Ako ne očistiš vece da se sija ima da ti puštamo Lexington u tamnici.
-Zatvorenik: (samo to ne majko mila) Evo sad ću da iščetkam od pločica do plafona sve. Koliko imam vremena?
-Ker: Pola sata najviše, za svaki predjeni minut po još jedna pesma, a na svakih deset još dve od Saše Kovačevića. Odo da prošetam sad malo a ti ribaj mili.
Kada se ker vratio posle deset minuta sve je bilo čisto kao u ordinaciji profesora Milojevića.
Izraz koji se obično kod svih mukotrpnih poslova u kojima su ljudi skloni greškama koristi u obliku: Daj Bože da NE moramo ponovo. Ipak, postoji izuzetak. Prvobitno navedeni oblik koriste prosječni ljudi(Srbi i ostali Balkanci) nakon sređivanja računa na kraju mjeseca i proračuna svih finansija kada vide u kakvom su minusu i priželjkuju da su negdje napravili grešku.
-'Bem ti ono što sija čitav dan ženo, pa mi smo bankrot!?
-Izgleda da je tako, izračunali smo sve i tako nam pokazuje.
-Daj Bože da moramo ponovo.
Osećanje "vozdignutosti" nakon vršenja male nužde koje se iz (ne)poznatih razloga odlagalo.
Lik se vraća na bleju od iza obližnjeg pišačkog ćoška, i prosto sija.
Ortak: Šta si razvuk'o taj kez oko glave, zveknuće ti promaja krajnike?
Lik: Brate, upravo sam vospišao...
Još jedan radni dan na poslu završen. Pedeset godina života, još nekoliko godina koje nisu vredne pominjanja do penzije. Psuje sve po spisku dok se užurbano vozika do kuće. Žena odveć spremila ručak, rana se hladi.
Deca se razišla, starija se udala nuna dete, ova mlađa studira. Sati njegovog biološkog sata su ispunjeni, za druge se ne brine.
Iako mu je žena tu ne konstatuje je. Nemo gleda u TV kao da mu je mozak ispran. Opijen mirisom sopstvenog znoja dešava se to. Shut down, crnilo. Da li je umro? Nije. Sedi u kancelariji. Kuca poslednji predmet za danas. Kao manijak kada kuca poruke maloletnicama na sajtovima za upoznavanje. Tako on žestoko lupa tipke, računa, pičkara grafikone neprave.... Glasovi su svuda oko njega
- "Peroviću oćeš li više završiti?"
"Dokle si stigao!?"
"Zašto još nije gotovo!?"
"Peroviću stranke čekaju, nemoj da se šegačiš, radi!" -
>"Nanu vam onu nezasitu koliko ja od sebe treba da dajem?!"
"Na evo vam ga predmet pojedite u slašću pragnjetinu na moj račun!"
"Kad će plata jebena?"
"Godilo bi pecanje posle ovoga..."
Polako se utihnjuje sve, prašina se spušta, letnja kiša pada, Sunce mu sija u lice. Diže pogled, pokušava od silnog bljeska da pogleda preda se....
shvatio je da se budi zavaljen u fotelji pred televizorom....
"Snajka đe ga je Đuka a?!"
-Eno ga vratio se sa baliranja, pusti ga nek crkava-
Niti je zvezda, niti je Danica, već planeta koja se zove Venera(u daljem tekstu čitaj naslov). Druga je po udaljenosti od Sunca i njena površina iznosi oko 108.200.000 kvadratnih kilometara.
U narodu je dobila šmek, i upamćena je pod tim nazivom jer se naš narod zapitao:
"Šta se sija kraj svemira ravnog?
Da l' je sunce, da l' je mjesečina?"
U tom trenutku se neki umiljati ženski glas javio:
"Nit' je sunce, nit' je mjesečina,
već prelepa zvijezda Danica."
Vekovima je naš narod živeo u zabludi da je stvarno zvezda u pitanju, dok jebeni američko-ruski astronauti nisu dokučili da je to planeta koja je potpuno suprotnih odlika od promišljene zvezde Danice. Nema kiseonika niđe, sve neke pare, gasovi, u tolikoj meri da nam mogu poslužiti za grejanje jedno par vekova, čisto da ne bude da kupujemo gas od Rusa. Znači, planeta mrtvilo. Ali, naš narod je još opimista i ostade ona lepa je kao zvezda Danica. Tačnije, lepa spolja, ali u krevetu go kurac.
-Joj, mico, lepa si k'o zvezda Danica...
-Jao, hvala, baš si kulturan...
-Cico, ajde u šumicu, da je iskrčimo...
-Šta?!? Gde su ti testere?
-Jooj, Bože, što me rodi...
Youtube klipovi poput repera iz Kostolac, pacova, piletine, higijene, starog zaveta, Save iz Kikinde itd.
"Must know" gradivo životne škole.
Ustanem ti ja u pola šest da idem u WC. Pogledam, puna bašta vode! Kiša nije padala, sunce sija, avgust mesec...Vidim, sep'čka jama se preliva...
Paaaa, pacovi, tu ima pacovi, po dve kile komad, k'o ziiec...
Kucam ovo a ruka mi drhti...
Pojzenizmom, kao novom žanru pisanja bave se samo blistavi umovi. Neka se ovo ne shvati kao podjebavanje jer nije. Zašto blistavi baš? Zato što, kad se neuronska kola u kori velikog mozga upale, to sija k'o Las Vegas JEBOTE!!! Nakon kratkog spoja, ćelije mozga luče otrov pojzenolol 7,8 pentoksid koji napada sve u organizmu, takoreći ne bira.
Taloži se u mošnicama kod muškaraca i u vulvi kod žena izazivajući neopisiv bol u međunožju praćeno pucketanjem reproduktivnih organa.
I sad, ko sam ja koju pičku materinu? U marginama virtuelne ličnosti samo Kaizenov korisnik zelene površi kao i svaki drugi... lik koji samo nešto baljezga i sere po komentarima, plusira sve što vidi i ne vidi, ulizuje se svima, čak i trajno banovanim autorima... U domenu stvarnosti, paaa, ko me zna dao bi i deset puta više...
Moja baba je uvek imala istu rečenicu na moje ideje, predloge, crteže, pesme i ostale izume: Dete, koj ti pištolj?
Ovo delo posvećujem samom sebi i budućim generacijama...
Srdačan, Bata Koeljo
- Dobro veče poštovani gledaoci, moje ime je Mrs. Raven ovo je emisija ''Retki dragulji''. Znam da sa ushićenjem očekujete večerašnju emisiju tako da neću mnogo da jem gomna i odmah ću vam predstaviti GUGIJAAAAAAAA.
:publika je u trans upala, zgrada televizije upala u rezonanciju, ovacije prete da se razbiju prozori generalnog sponzora Đukić i sinovi:
- Dobro veče, Gugi.
- Dobro veče Rejven, dobro veče svima u studiju i van njega. Posebni pozdrav za momke u režiji, troša i benisija, lolo, znaju oni zašto.
- Jako Vas je...
- Pređimo na ti, opuštenije je. :namig i blago pućenje usana:
- Hihi, bolje prestani inače ni truleks krpa neće da skupi baricu. Nego, jedva smo došli do tebe, ne daš se uhvatiti. Kontraverzan, ironičan, mističan, rasan, ponekad surov, uvek agilan ... Jebote, jesi li ti svestan koje si ti promene uneo svojim delima i pojavom? Jesi li svestan da tebe svi znaju?
- A, dobro sad, nemojte toliko da me hvalite.
- Kakva skromnost. Čoveče, naterao si Obamu da pobeli kad te je ugledao. Vučić je posle razgovora sa tobom odmrsio prste.
- Hehe, šta ćete, harizma. Mada, jako mi je žao što nisam upoznao Slobodana Miloševića i upoznao ga sa mojom tetkom, sigurno bi bio živ a možda bi sad i bio opet precednik.
- Verovatno. Negooo, režija javlja da imamo nekog na vezi... Izvolite, ko je sa nama?
- Dobro veče, ovde director i želim da poručim svima...
- Hvaaalaaa, doviđenjaaaaa. :tu tuuuuu, tu tuuuuuuu: Halo, halo, čujemo se. Predstavite nam se.
- Brate mili kad sam sad dobio vezu mogu dumrem. Ovde Mickey Savage.
- De si prove, kako je? El sve u redu???
- De nije. Želim samo da mu se zahvalim ovim putem i da poručim. Da nisi intervenisao kod direktora BMX-a obrve bi mi se i dalje upetljavale u lanac od bicikla. Hvala od srca, mwa mwa.::: pozzz za Gugija i režiju od turske kafe... hvala ti što si mi pokazao čari eKspresa ♥::: GUGI, veliki pozdrav iz Crne Gore i hvala što moj pani više ne jebe koze::: Guglj da doj naKosOvo i oteraj aljbanci:::
- Pa ne hvališ se za ovo, a?
- Ma, nije to ništa, jes.
- Čula sam iz poverljivih izvora da je tvoj deda, hajdučka krv, nagovorio Hitlera da pozove jevreje na slavu!?
- Pa jeste, neću da lažem. I eto dokaza da krv nije...
- Meni je najsmešnije bilo kad je Eva Ras na onom koktelu izjavila: Decxko, skinuću katanac sa pičke zbog tebe, hahahahahahaha. Ili kad je Doris Bizetić u transu samo zbog tebe otpevala Snežanu Đurišić '' Učiniću sve, učiniću SVEEEEEE...
Publika: ... SAMO DA TE IMAM KRAJ SEBEEEE...... ton majstor mora da reaguje i na bubicu rovne: Ne spemuj!...
- Malo sam se zanela, oprostite dragi gledaoci. Gugi, šta je po tebi najača stvar koju si ikad uradio?
- Paaa, ne bih mogao...
- M, ne znam baš, ali kad te je upoznala Slavka Đukić Dejanović sutradan je pokrenula neke legalizacije vo no. A?
- Mmm, ne.
- Ubistvo Bob Rocka?
-Mmm, c, ne bih... Ustvari ZNAM! Naterao sam Vladimira Putina, inače mog velikog prijatelja, da sledeće zime zinat svima zavrne slavine. Naravno osim nama.
Puiblika: AAAAAAAAAAA?
- Hehehe, dok se oni smrzavaju mi ćemo u sred januara i februara da jedemo sladoled a da nas ne boli grlo. Pazite šta vam kažem. Obećao je i ja mu verujem.
- Ijuu, khm. Lažeš? Mislim, nemoj da se ljutiš ali...
- Ozbiljno, ne zebavam se.
- Jest,malo mu Ukrajine samo mu još ti fališ...
- Hoćete li da ga pozovemo?
- Može! Molim letećeg medvjedića duspostavi vezu i da proveri validnost glasa.
- Kucaj, 00658 25...
Leteći medvjedić: Ovo nije pozivni za Rusiju!
- Samo ti kucaj, ajde, znači 25 647...
- Dragi gledaoci, verujem da ste iskolačili oči i da ček...
- El to moj brat kozak, pojzeeeeeeeeeeeeeen...
Vladimir Putin: De si Gugiška kamarad.
Leteći medvjedić: ORIGINAL, SUNCETIJEBEMKRVAVO!!!
- Šta radiš trenutno?
- Eo, bio doperem tenk i sad odo dotrsim neke Ukrajinke. Ima brat i za tebe ako oćeš, znaš kol'ko smo ih zarobili lolo.
- E :namiguje svima u studiju da obrate pažnju na sledeće: izbacio sam takav bućkuriš iz mozga da će se usereš kad vidiš a i brat mladoženja je poslao neke smernice tako da, IDemoooooooooooo....
- OLOLOLO, samo duzmem votku iz frižidera i eto me.
... vreme u studiju je stalo, tajac, neverica, penzinerka u trećem redu se onesvestila...
- I? Ko je on? Lukac? Dejanče? Reci. Pyc?
- Ma joook.
- Stvarno ne znam. Čika Živko? Cara?
- HAHAHA, ULETITI KARA! ČEGI BRE, ČEGI!!!
Deformacija koja nastaje posle duže bleje (nekoliko sati ili dana) samo sa društvom, i stupa na scenu kada posle razilaženja sa bagrom, treba da započneš bilo kakvu komunikaciju sa nekim. Ona se ogleda u tome, da ti svaka osoba izgleda kao ortak, pa se i ti ponašaš kao da ste na jebi si mater. Sve to može biti vrlo neprijatno ako je upitanju neka ozbiljna osoba, npr. profesor, komšija, pandur, tašta i sl.
- Dobar dan, daćete mi koka kolu, čips, smoki i kondome.
- Hoćete kesu?
- Pa nije toliko ružna u pičku materinu!
- Molim?!
- Opalim te...
- Šta?!
- ( u jebo majku, pa to je prodavačica) Ništa, ništa. Lep dan, sunce sija, kiša pada, zadržite kusur. Doviđenja.
Užasna istina o materijalnosti. Jer, zamisli, čisto staklo i nešto mrljavo na toj čistini. A zamisli tek te užase tog mikrosveta, te male organizme koje se hrane još manjim stvarima, plivaju po toj masnoj fleci na prozoru i nešto se domunđavaju. Čitav jedan svet na toj čistini. Mislim, lako je zamisliti savršeni pejzaž, savršeni horizont na kojem sunce sija u najsjajnijim tonovima od crvene do ljubičaste, ali zamisli masnu fleku na tom horizontu. Ništa gore. Kao da ništa nije sveto tom umetniku koji se usudio tako nešto savršeno da ukalja svojim prozorima. Nekad zbog te jedne masne fleke ne želiš da razmišljaš više o onome što vidiš oko sebe. "Nek bude sve masno i prljavo, ja ću živeti u svojoj glavi", rekao bi jedan neuki foton tvoje čiste svesti. Jer je tako logično i najlakše izbeći suočavanje sa masnim flekama i tim mikrosvetovima koji ništa nisu manje bitni od nas. Ne, one su bitnije čak. Imaju svoje procese, volju neku, postojanje.
Nastavnica: I deco, to vam je svet oko nas. Bakterije su svuda, po stolovima, na vašoj koži, ti mali organizmi, malecke egzistencije, koje obitavaju na mestima za koja vi ni ne znate da postoje, kao da znaju sve, kao da vas posmatraju noću dok spavate. Hrane se vašim kiselim mlekom, zato ga držite u frižideru, ali ni to nije najsigurnije mesto. Bičari i trepljari se hrane njima... Radićemo ih sledeće nedelje.
Učenik, zelen u licu: Nastavnice, nije mi dobro....
Nastavnica: svuda su, ponavljam.
Učenik baca peglu.
Nastavnica: I sad imamo još više mikroorganizama.*
Dragi, kako si mi ulepšao odmor, hvala ti na ovom iznenađenju, ne mogu da verujem, jako jako sam oduševljena. (primećuje flekicu na prozoru). Ovaj... Nego, da li bi sišao dole da mi kupiš pomorandže? Užasno mi se jedu, a nismo poneli, molim te.. Hvala ti...
(on odlazi, ona grabi krpicu i briše mali vidljivi trag stvarnosti na idealnom pogledu)
To je najveća moguća ribetina, nema dalje. . . Lako ih je prepoznati u masi, obično imaju jako malo odeće, ogromne izbačene petice koje kao plimu gura čuveni kineski push up, mnogo perfema i obično neko nadrkano krzno. U klubu njih uvek možete naći u separeu, obično centralnom kako piju neki zajebani koktel, koji naravno plaća neki ćelavi matori kreten koji misli da će zbog svega sto im obezbedjuje, uspeti da ga umoči. I oće. . . One će odbiti svakog normalnog dečka, za njih su oni idioti, klinci, napaljeni majmuni, dok u njenim očima sija ona prava ljubav prema direktorima velikih firmi, ministrima, biznismenima, svima onima koji imaju debelu banku. Čak im ne smeta ni sto su takvi ljudi obično stariji od njihovih roditelja, al njihov moto je uvek da ljubav godine ne bira.
Ili sve to prevedeno: Obicne glupače koje će jebati ko stigne, kad zatrudne i postanu debele i ružne, šutnuće ih iz gajbe i živeće od mesečne alimentacije od 250e. . .
Period kad počne sunce da sija i svi najednom počnu srati duge i prdit' leptirove.
Prasad koja je preživela zimske slave, onako natovljena, bestidno se uteže u providne pantalone na opšti užas svih prolaznika. Broj penzionera u gradskom prevozu eksponencijalno raste. Vucaraju sa sobom grmove kojekakvih travurina koje im je travarka Stanana pripisala za reumu, od kojih dobiješ astmatični napad, bio ti astmatičar ili ne. U najboljem slučaju, u svoj onoj gužvi, ižariće te koprivom i usput srati kako je to zdravo. Katkad, nađe se i pokoja osa u busu i sve gledaš kada će ti uterati žaoku u glavu. Al' i to je zdravo, zar ne?
Povrh svega, u svoj toj euforiji, gledaš parove kako jedu kokice i sladoled i šetaju parkom, posle će na khm khm. A tebe juče riba šutnula, jer joj "ne posvećuješ dovoljno pažnje", a jasno ti je šta je u pitanju. Kučka.
Al' ti ni nemaš vremena da razmišljaš o svemu tome, jer hej, tebe čeka aprilski rok! U januaru si dao samo engleski il' neki kurtonski predmet i ostavio sve ostalo za april, jer si lenja pička.
Da, proleće je do jaja.
Sunčano nedeljno jutro. Majka te budi ok 10 sati. Ustaješ sav radostan. Danas je taj dan. Prvi put ideš sa ocem na utakmicu. Danas postaješ čovek. Oblačiš se, brzo jedeš vruće prženice i spreman si za pokret. Navaljuješ na oca da krenete, iako utakmica počinje tek u podne. Posle pola sata kukanja, otac te hvata za ruku i krećete.
Dolaziš na stadion i sedaš na tribine među očeve prjatelje. Svi te hvala kako si mali i sladak i kako ćeš biti veliki fudbaler kad porasteš. Ne obraćaš pažnju ni na koga, samo čekaš da utakmica počne. Nije ti važno što tvoj tim igra neku dole ligu i što im protivnik nije Zvezda i Partizan (jebi ga, samo za njih si čuo). Važno je da si ti među starijim ljudima i da konačno uživo gledaš fudbalere, iako nikoga ne znaš. Pomalo ti smeta što si misle da se klinac (bre, imaš celih 5 godina), ali sa početkom utakmice zaboravljaš to.
Utakmicu gledaš širom otvorenih očiju, da ti ne bi nešto slučajno promaklo, shvataš da ovde nema ponovljenog snimka. Od uzbuđenja ni semenke ne možeš da grickaš. Svi su nervozni i viču, čak i tvoj tata koji nije mnogo nervozan čovek. Ne shvataš zašto svi oko tebe psuju sudiju, a pogotovu odakle mu znaju mamu. I kako to da sudija koji je slepac može da sudi fudbalsku utakmicu? Spomenuše sudiji neki prvi red na sahrani, pa shvataš da su nervozni zato što je sudiji neko umro, ali zašto bi mu svirali na sahrani? I zašto bi mu pištaljku nabijali tamo gde Sunce ne sija? Gde to uopšte Sunce ne sija?
Dok utakmica lagano teče, ti pažljivo pamtiš sve izraze da bi ih posle mogao upotrebiti pred društvom i ispasti glavna faca. Kako se približava kraj, tako svi postaju još nervozniji i ljući, iako ti ne vidiš razlog za to, tebi je sve savršeno. Ipak moraš se uklopiti u ambijent. Razmišljaš šta da kažeš i kada. Aha, sudija je svirao nešto što je izazvalo galamu na tribinama. Ustaješ onako ponosno sa svojih 110 cm, dižeš ruke i usmeravaš svu svoju 'mržnju' prema sudiji.
"Sudija, jedi govna!!!", vičeš iz sveg glasa. "O, ne", pomisliš u sebi, možda si ipak bio preoštar, šta će ti sad tata reći. Ne smeš ni da ga pogldaš. Ali odjednom, svi matorci oko tebe se smeju, aplaudiraju ti, bacaju 'koske' i tapšu te po glavi, zajedno sa tatom. Razvlačiš kez od uva do uva i uzdignute glave sedaš među svoje ljude. Konačno si postao čovek.
