Elektricna energija za vreme restrikcija.Imali su je na smenu odredjeni blokovi i ulice,po tacnom rasporedu.

Изразито тачна особа, као и сам сат и то швајцарски. Никад не касни, све своје обавезе на време ради. Услед компликованог и зајебаног животног ритма има свој распоред и план који поштује тј. никада га није прекршио. Много прецизан лик. Никад га нико није чекао.

Када га видиш да је ујутру ушао у свој ауто ти аутоматски знаш да је 6:57, таман три минута да стигне на посао а ти у школу.
Кад га видиш да излази из кола по повратку са посла ти знаш да је 2 минута до 2 и да ће ти убрзо ручак.

Već dugo se nosiš tom mišlju da su Svemoćna Država, Fakultet i Gradsko komunalno preduzeće sklopili dil - Država ova dva preduzeća održava u životu samo da bi tebi izbijala pare iz džepa. Fakultet prosledi GKP-u raspored tvojih ispita ne bi li ovi stupili u akciju. Tada kreće tvoj košmar - brundaju ti ispod prozora onda kada ti je koncentracija najviše potrebna. Mislim, kolike su šanse da oni sluuuuuučajno moraju da rade nešto u tvom kraju baš onda kada se ti boriš za goli opstanak na fakultetu?! Sumnja se da je u čitavu stvar umešan komšija sa bušilicom sa trećeg sprata, kao i žena sa preglasnom mašinom za veš iz stana iznad.

До лактова у масти са кључем или бритвом у једној, а ракијицом у другој руци. Имао је црне зубе који никад нису смрдели као што зуби знају. Ваљда баш због те ракије.
Одувек је био зајебант. Причао је стално, често понављајући приче као каква покварена плоча а ја, савршен саговорник, сатима сам слушао и упијао те ловачке приче. Деда је био и ловац. То нисам споменуо! А када бих написао сваку његову згоду или мудрост коју знам... Ионако пола мојих ствари написаних овде су плагијати. Плагијати његове приче.

Када се и последњи пут вратио из мртвих, био му је то већ пети-шести пут, баш због те ракије, гледао је изгубљено у фамилију око кревета. "Старац, знаш ко сам ја? Ко је ово?" питао је мој ћале показујући на Јову, мог буразера. Тешко, слабим гласом изговори "Да знам, то је Филип!". Сва фамилија покуњи главу у јебига фазону а деда погледа у нас унуке, осмехне се и намигну. Јебени цар! Наравно да је знао све! Вратио се последњу фору да баци, да буде сигуран да ћемо га таквог памтити.

Наредна два месеца имао је замишљен поглед који се губио у даљини, вероватно иза њиве где је залазеће сунце последњи пут сијало по златном житу које је он посејао. Причао је с људима покојним одавно, а они су га сваким даном, све гласније и јаче вукли док није попустио и својевољно пристао да пође с њима.

Grmljavina. Obično ona koja traje barem 15-ak sekundi (ili duže).

Kao socijalno odgovorna institucija , javni servis nas direktno podučava pristojnom ponašanju na stadionima pred fudbalski meč sudbine sa Francuzima, a sve u vezi već tradcionalnog zviždanja svim mogućim himnama, uključujući i našu. Navijačko nepoštovanje himni je odavno prevazišlo oblik protesta i ukorenilo se u nešto što se kratko zove“nekultura“.
Očajnički potez da se izbegne javna bruka i velika kazna je pretvoren u džingl koji se vrti na TV-u sa završnicom „Poštujmo Marseljezu, kao što volimo našu“. Time je učinjen odlučan milimetarski korak napred. Ljubav prema našoj himni je vrlo neopipljiva, neegzaktna veličina, pa će možda na stadionu morati da se stoji da bi se napravio potreban raspored policajaca ućutkivača po glavi navijača u odnosu 1:1.

Сви ми који фала богу нисмо пичке студентске смо се провели лепо за летњи распуст, па тако и ја.

Почео је скроз супер. Док су сви у разреду платили по 10 еура учитељици за пиће и грицкалице, за прославу поводом распуста, мој најбољи другар на свету Азим и ја смо се талили за џиџу а и остало нам је пара за по кебаб и паклу цигара. После смо отишли на Дунав да гађамо лабудове камењем. Нећу да лажем, приликом поздрављања, Азим је пустио коју сузицу, али мислим да је било због оне шамарчине коју му је само пар минута раније опалио комшија Жовхар због неслагања са истим да је Чеченија независна република. Онда сам отишо кући и најео се као свиња. Онда је мама рекла да се спакујемо јер идемо код баке на село. Онда сам се спаковао. Онда сам отишао код баке на село. Тамо је било супер. Видео сам козу и овцу и теле и коку, а бака је заклала петла који ме је јурио и опет сам се најео ко свиња. Да, видео сам и свињу. Онда је деда ставио кравама нешто око врата и закачио приколицу па смо отишли у дрва. Ту сам му украо паклу цигара и он је после разбио бабу ко пичку јер је мислио да му она краде. Онда ме је деда то вече пипкао. Није ми се свидело. Онда смо у недељу отишли у цркву и ништа нисам разумео шта је поп певао. Онда ме је после цркве поп пипкао. Са дедом. Онда сам отишао у пластеник и видео да саде конопљу. Нисам пуно околишао и пар сати касније је дошао председник Дачић са полицијом и ухапсио деду. И ту смо се сликали. Онда сам сутрадан гледао како баба коље јагње и смејао сам се јер ме је његово дечје вриштање подсетило на Сребреницу. Онда је дошао тата и пребио ме је као пичку јер сам издао деду.

Ето тако сам ја провео летњи распуст и био сам тужан што морам да се вратим, али обећао сам баби да ћу се вратити крајем октобра да идемо да чекамо Шешеља у Сурчину.

Лето ко лето. Понеки сунчан дан између налета града и снегова. Прадеда одавно уместо „добро јутро“ говори „јебем ти озонски омотач“. Тата каже да су ванземаљци избушили озонски омотач да би могли да дођу на Земљу, а мама тврди да је то од дезодоранса који смрде на спреј за муве. Не волим ванземаљце. Извукао сам се једва да не паднем на поправни из Ванземаљологије. Учитељица је тврдила да сам изгубљен случај, док једног дана прадеда није отишао у школу. Од тада ме гледа сажаљиво и понавља да сам добро испао како сам могао.

Мој летњи распуст је прошао на Сифггтсеаеаји, ту је кажу, некад била Сирија. Након што се прочуло да се један човек претворио у лептира од последица супстанци које се тамо налазе, сав смештај је џаба. Мом тати се то свиђа. Мама каже да би он паре дао само на курве. Ја не знам шта је то, али је вероватно нешто укусно, пошто је тата дебео. Замолио сам их да поведем мог најбољег друга. Допустили су ми. То је Борко. Тата га зове Метално срање. Мени се то име не свиђа, па га зовем и даље Борко. Он је роботић. Лепо се слажемо. Син татиног кума каже да је Борко глуп к'о човек, али ја се не слажем.

Ишли смо телепортом. Тамо смо били ми и још пар породица. Упознао сам једног Дина, он тврди да има шкрге. Не знам шта је то, али му верујем. Он мени верује да је Борко паметан.
На Сифггтсеаеаји није било досадно, ишли смо и на пецање. Упецао сам малу сирену. Била је много ружна, па сам је вратио назад.

Кући смо се вратили пред сам крај распуста. Први дан школе је на мој шести рођендан. Мама ми је за полазак купила нову таблет-торбу и пакет виртуелних цигара. Њих сва деца воле. Мада им једва изговорим име. Некада се у први разред тек кретало много касније. Кажу да су се тад деца међусобно боље дружила. На степеништу су се две секе тапкале соларним пуњачима. Мени је остало још само три, па не бих и њих да изгубим.

Још једна школска година почиње. Чуо сам да се овакви састави завршавају са једва чекам следеће лето.

У Црнограду, 2198. године

Улетео је у атмосферу. Био је сасвим солидно конструисан и није изгорео, већ се забио 37 метара у дубоки песак проређен златним камењем планете Келгаритон Џад.

Аномалија звана "Војаџер" би моментално примећена од делимично интелигентне, иако далеко испред нас, ванземаљске врсте Герк. После детаљне провере да није неко интергалактичко оружје, скупише се Герци да виде шта је то, и то не пешке, већ телепортом. Отворише малени контејнер, а у њему се налазио златни круг са непознатим симболима. У почетку им није било јасно зашто би неко слао злато кроз васцелу васиону, јер Герци имадоше злата у изобиљу, чак штавише, продукт њихових органа за прераду хране беше злато. Дакле, говно! У први мах помислише да их неко бомбардује изметом али интелигентнији закључише да су говна вредна ономе ко посла овај контејнер и да је то неки вид поруке.
Саставише за пар секунди, по њиховом времену, машину која говњави медиј може читати и после дешифровања кренуше у сазнања о далекој планети Земљи. Погледаше фотографије неких одвратних места где нема песка као код њих, где је живи свет одвратан и ружан, а да не кажем колико некултуран и безобразан. Па зар је могуће да су на 55 различитих језика послали најгоре псовке у универзуму, фреквенције за мучење и мождане таласе човека после пуштања истих? Зашто би човек мучио човека? Ништа им није више било јасно. Ако су људи такви, онда вероватно ово злато код њих и није вредно. Сигурно представља говно као и код нас.

Одлучише да никада немају контакт са тим такозваним човеком и та реч од тада постане у њиховом језику симбол за нешто што до тада није постојало, нешто гордо, тужно и зло.

Do kolena u ljudskom ekskrementu, sa suzama u očima, oblikujući vrisak glasnim žicama. Rukama umazanim krvlju, kako tuđom tako i mojom. Bio sam Bog, bio sam prosjak, umro sam i ponovo se rodio. A sve to u uskom manevarskom prostoru, sve to skučen u ćošku svoje sobe, mračnom kutku svoje svesti.

Vozio sam bicikl nizbrdicom, kaldrmom i pevao. Prisećao se Dionisovih ditiramba, kontemplirao Zaratustru i pljuvao prolaznike nedostojne moje veličine. Proklinjao roditelje, bedne crve, neostvarenu gamad.
Pokvarili su mi se zubi, bolno žarište i podsetnik na moju lenjost. Zaklao sam doktorku, nije koristila dovoljno anestetika. Perforirao sam joj očnu duplju bušilicom i odgrizao nos. Pokušao sam da izvadim očnjake klještima, slomio sam ih. Završio sam posao skalpelom.
Dve nedelje su mi bile potrebne da se pripremim za polumaraton. Smršao sam deset kilograma, zategao gluteus i mišiće abdomena. Video sam slepog psa kako skapava od gladi. Zdrobio sam mu lobanju gazeći je petom.
Odbacio sam moral, dostojanstvo, stid, ponos. Kurvao sam se sa Heseom i Kafkom. Pljunuo sam roditelje, bolni podsmeh. Prezreo kulturu, tradiciju, istoriju. Gladovao sam četrdeset dana, poput kakvog antičkog filozofa. Porekao sam egzistenciju na mnogobrojno načina. Umro sam, probio ljusku, razvio krila i poleteo.
Ponovo rođen, plakao sam i smejao se. Sodomizovao žive i nežive. Prigrlio animalno, ojačao i ljubio telo. Pio sam sa izvora života a video glad, rat, bolest i sebe u žarištu pošasti. Morao sam da uništi sve kako bih izgradio novog sebe, reinkarnisanog.

Probudio sam se, zubi su me i dalje boleli. Uzeo sam telefon sa kojeg pročitah poruku "Hajmo na Savu, danima si zatvoren, nije to zdravo!". Pogledao u bedni indeks, provukao ruke kroz masnu kosu, iskašljavajući katran iz pluća. Upalio sam kompjuter i nastavio da živim virtuelnog sebe.

Убио сам једно живо биће.
Нисам се померио од тад. Није било потребе за то.
Немојте мислити да ме гризе савест. Не! Ионако је било при крају живота. Напала га је нека болештина и ето! Пресудио сам му! Олакшао муке! Било је то још у мају када сам и дошао овде! Зато су ме и довели!

Сада је септембар. Не знам који дан по реду. Нисам никад научио да бројим преко дванаест. Нисам имао прилике за то, али мислим да је негде при крају, тамо где почиње јесен и да се дан зове субота.
Газда мој дошао је по мене и изашли смо из собе у којој сам лежао. Ухватио ме чврсто за главу и наслонио je на камен који се окретао.
АААааааааааа!!! Човече па лакше то мало... Није баш био спретан, био је млад. Имао је сигурно више од дванаест година, можда дупло толико.
Добро... Остало је пар ожиљака на мојој глави. Не боли ме, и чак штавише добро ми стоји. Изгледам некако опасно овако наоштрен! Ха!
Испред нас стајало је искомадано тело живог бића које ме је много подсећало на оно од маја. Можда су била браћа. Не баш рођена, али рецимо од даље тетке. Млади газда узео је један овећи комад тог тела, исправио га, а затим на њега ставио још једно. Мислим да то ради због мене. Ипак ме чува.
Подигао ме изнад главе и викнуо: "ЈЕДАН!". У бљеску секунде, пролетео сам кроз онај горњи комад који се разлетео у три дела и забио се у доњи. Ха, како сам јак! Цепам! Газда је узео нови комад за горњи, изговорио следећи број, па следећи и тако смо наставили док се није смрачило.
Уморили смо се, а поготово газда. Није баш навикао оволико да ради. Мислим да је он ишао у школу и да зна да броји до највећег броја на свету.

Данас сам радећи са газдом и ја научио да бројим. Стигли смо до двехиљаде четирсто осамдесет и три. Сутра настављамо!

Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.

Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.

Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.

Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.

Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.

Idealno vreme da otkucate par sms poruka, proverite spisak jos jednom, da niste možda nešto izostavili od namirnica te se tako iščupali iz gomile nadajući se da će se gužva na kasi smanjiti kad se vratite. Čekanje na kasi budi sve nerve u vama, u sebi psujete babu koja uživa u ćaskanju sa kasirkom, stavlja naočare da bi bolje videla i vadi metalni novac, lagano, što sporije, dok pronađe odgovarajući, dok vi za to vreme čupate kosu i brojite do 10 kako bi se nekako smirili. Dok čekate, možete se preslišavati lekcija koje ste pre izlaska učili ili buljiti u rafove sa robom čiji ste raspored odavno naučili napamet. A vaš red nikako da dođe, kako biste platili najobičniju krem bananicu.

Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.

Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.

Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.

Zaboravljeni predmet. Nekada je tu nešto visilo, možda je to bilo tako davno da ne možemo da se setimo šta. Možda kalendar ili slika ili ikona ili stari babin goblen, ko zna... Prošlo je mnogo vremena od tada, niko ne obraća pažnju na njega, prekrečen je nekoliko puta a možda je čak iza nekog ormana jer je u sobi više puta pravljen "novi" raspored, tj. stvari su premeštane sa jednog na drugo mesto, neke su izbacivane iz sobe, druge ubacivane, samo taj ekser stoji tu, nikome ne pada na pamet da ga vadi jer ga ne primećuje a ako ga primeti okači nešto na njega, šteta da se vadi, kad se može nešto već okačiti.

Letnji raspust je bio nešto čemu sam se radovao. Kao dobrom učeniku, koji je svoju egzistenciju osigurao na vreme, on je počinjao još početkom juna. To je možda bio i najbolji deo. Dve - tri nedelje bezbrižnog zajebavanja u školi, bez ikakvih obaveza, osim sprdanja sa drugarima i naslađivanja nad hordom krvopija koji pokušavaju da poprave ocene.

Kad se školska godina i zvanično završila, svo to zezanje se samo prenelo na ulicu. Kao pripadnik ganeracija, kojim kompjuteri još nisu uzeli danak u detinjstvu i prave kičme, kuća je služila samo za spavanje i punjenje stomaka.
Igrale su se razne igre, ali ulični fudbal je bio naj popularniji. Svaka ulica je imala svoj tim, svoj teren, vodonoše, debelog golmana i kapitena. Naš kapiten Ciki nije bio baš tehnički nadaren, čak se može reći da je imao dve desne noge, bio je levak, ali je bio i najjači u ekipi i njegova je bila lopta. Bio je kapiten sve dok nam se nije pridružio Kimi, koji mu je skinuo traku.

Po završetku osmog razreda, uspešno sam upisao srednju školu. Moji su me častili prvim odlaskom na more, ali džeparac sam morao da zaradim sam. Matori mi sredio šljaku sa majstorima. Prvi put sam osetio leptiriće u stomaku kad mi je šef izbrojao 50 € na kraju nedelje. Lep osećaj...
To je postala praksa svakog leta i svaki put bi kupio sebi nešto korisno a bilo je dovoljno i za izlazak, garderobu i poroke. Nastavilo se tako i u studentskim danima, samo što letnji raspust na fakultetima fiktivno ne postoji. Danju radiš da bi imao da platiš stan i račune a noću učiš i spremaš ispite koje nisi uspeo da položiš zbog premale količine krvi u alkoholu tokom cele godine.

Za zadnja tri leta i nema se šta puno reći. Dobro je ćale govorio leta 2010-te, da će mi to biti poslednje bezbrižno leto u životu. U dobrom delu sve se to i obistinilo, ali vremenom sam uspeo da položim predmet pod nazivom Bol u kurcu i ne stresiram se previše oko obaveza, što je možda i ključ uspeha. Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem. Valjda je to normalan tok života...

Pojam koji za zene oznacava sigurnost (bar u pocetku) ali ako se muskarac uda eeeeee to je vec druga stvar, naime "Zenidba i Udadba" su opste poznate stvari kod siroke svetske populacije i u poslednje vreme poprimaju i malo tuzni karakter, jer kada se osobe istog pola odluce na taj cin meni se prosto namece pitanje: ko se tu zeni a ko udaje?

Jedan od mnogobrojnih pompeznih naziva ratnih formacija u miru, od kojeg bi neprijatelji ucvikali samo kada bi čuli naziv.Nerešiva misterija mnogih obaveštajnih službi. Plod onog vremena kada smo bili 5. vojna sila u svetu (tako me učili iz istorije)! U stavrnosti bio je to običan spisak zaposlenih muškaraca pri GSP-u u Beogradu , sa njihovom osposobljenošću za vožnju kamiona i jedinicama teritorijalne odbrane kojima bi isti bili rasporedjeni u slučaju rata....

Evo jubilarni deseti put pišem ovo sranje. Kako deseti ? Pa lepo, u prvom osnovne ne znaju svi da pišu pa učiteljica ne zadaje ove gluposti, drugi sam preskočio jer su me upisali direkt u treći, a na početku četvrtog zaglavim bolnice sedam dana, pa me to sladunjavo govno - o mirisu mora i borovine, ukusu sladoleda i prvog poljupca, te prelepim pejsažima nekako mimoišlo. Hvala Bogu. Bljak !

Oduvek sam mrzeo ta prenemaganja i zato sam svih devet puta udarao u istu žicu, onu patriotsku, pišući o poseti srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku. I uvek je upalilo. Ovaj put znam da neće, jer internet patriote nisu nastavnici srpskog. Štaviše, neki nisu ni išli u školu. Stoga prelazim na plan kodnog imena O'PRO (Ozbiljno proseravanje).

Ja volim leto. Ali ni leta nisu više što su nekad bila. Vruće, bre, jaje na čelu d’ispečeš. Sve poslove van kuće da si obavio do deset ujutro, pola jedanaest plafon. Donesi ’leba i uz ’leba, a piva kupi za nedelju dana. Zašto ? E, čuš zašto ... Pa mini market prekoputa ne drži alkoholna pića zbog blizine škole, a do „Rode“ imam dva dana jahanja. Škole ? Kakve škole kad je raspust ? E jebiga, zakonodavac nije spominjao raspust. Nema piva – kraj priče !
I tako, smrdiš danima između četiri zida od deset ujutro do šest naveče, vrtiš internet stranice turističke ponude destinacija na koje nikad nećeš otići, teško uzdahneš, napozdravljaš se familije kompletnoj „under construction“ vladi i okreneš se najbližem „inostranstvu“.

Crna Gora ? Si, senjor Dačo ...

Šušanj ... Od ponude ti već šušti u ušima ... Šest eura krevet ... Znaš da je ponuda šit, i tačno znaš šta možeš dobiti za taj šit, al’ ideš, ko ga jebe ... Po povratku ćeš ionako, kao pravi Srbin, prijateljima reći da si bio na Ibici, ali su ti, k'o kad si rođeni baksuz, i fotoaparat i mobilni telefon upali u more. Bed lak.

Povratak u zonu rijalitija je brutalan. Nova školska godina kuca na vrata, deca ’oće sveske, knjige, rančeve, krpice, žena krpice i ondulaciju, auto ’oće registraciju, ide ti slava ... Pa - slava mi, ako dočekam sledeće leto.

Kao i svakog jutra i tog prvog Gospodnjeg dana leta 2013. sam otišao da popijem kaficu u lokalnom kafiću. Gledavši u dekoltee ženski iz kraja i praćenja rezultata Finske lige na fonu, shvatio sam... Došlo je leto.

Ja, Vule i Boža... stara ekipica iz kraja... I ovo leto smo provodili ispred poslastičarnice kod Ace pljačke. Nije nam trebalo više od toga. Zajedno smo pili i duvanili. Čak smo i popili svu manastirku koju je Vuletov ćale čuvao za ispraćaj najstarijeg sina u vojsku. Al što ga jebem, i onako neće ni da ode. Bilo nam je lepo. Nismo imali para za letovanje u egzotičnim predelima, a bogami ni za jeftinu i pristupačnu Vrnjačku banju. Nismo mrdnuli iz kraja 3 meseca. Dan za danom je prolazio, mi smo blejali na starom i dobro poznatom mestu. Usput se i radilo nešto. Brali smo višnje na plantaži kako bi skupili kojeg somića za pljuge i alkohol. Zebavali smo klince iz kraja, ocenjivali dekoltee pičoka koje su prolazile. Al jednog dana nije bilo više toga. Klinci su prestali da prolaze tuda... Dobre ženske kao da su u zemlju propale... Više nismo imali šta da ocenjujemo. Vuleta je startovala policija pa su ga 2 meseca razrađivali u zatvoru, a Božu je ćale zaposlio u nekoj automehaničarskoj radnji. Ja sam se okrenuo PES-u. Krenuo sam da igram “Bikom a ledžend”. Na početku karijere dobio sam ponudu velikog Holandskog giganta Den Boša. Svakim danom sam sve više i više napredovao. Pozvan sam u reprezentaciju. Dobio sam ponude Barselone, Reala, Intera... Sve sam odbio! Očekivao sam ponudu Hadersfilda. Hadersfild je jedini klub u mom srcu. Ali moji roditelji… oni nisu gledali na mene ponosno. Ćale kaže da sam kreten i budala, a keva da sam ništarija. Nisam ih razumeo. Nastavio sam da napredujem... Nisam ni primećivao da je raspust brzo prolazio. Keva mi je govorila da se opametim i izađem iz kuće ili će me ona izbaciti. Nisam je slušao! Svakim danom sam se sve više nadao da ću dobiti ponudu slavnog Hadersfilda. Ali nada je polako umirala... Moj san da ću zaigrati u Čempionšipu je izgledao sve mutniji, a kraj raspusta se približavao. Pametni ljudi ustaju kad sunce izađe a spavaju kad sunce zađe, ali ne i ja. Ustajao sam kad sunce zalazi a spavao kad sunce izlazi. Nekad nisam ni spavao jer nisam mogao da pobedim... Mislio sam da ću porazima biti dalji od ostvarenja mog sna…

Ali ni to nije vredelo… Raspust se završio. Klinci su opet počeli da prolaze pored poslastičarnice Ace pljačke, dobre ženske su opet prolazile kroz kraj, a ja sam i dalje čekao ponudu Hadersfilda...