Elektricna energija za vreme restrikcija.Imali su je na smenu odredjeni blokovi i ulice,po tacnom rasporedu.
Gde gledamo Jasnu Sekaric veceras? -Ne znam,videcemo raspored elektrodistribucije.
Izrazito tačna osoba, kao i sam sat i to švajcarski. Nikad ne kasni, sve svoje obaveze na vreme radi. Usled komplikovanog i zajebanog životnog ritma ima svoj raspored i plan koji poštuje tj. nikada ga nije prekršio. Mnogo precizan lik. Nikad ga niko nije čekao.
Kada ga vidiš da je ujutru ušao u svoj auto ti automatski znaš da je 6:57, taman tri minuta da stigne na posao a ti u školu.
Kad ga vidiš da izlazi iz kola po povratku sa posla ti znaš da je 2 minuta do 2 i da će ti ubrzo ručak.
- Dobio si povišicu Mirkoviću! Jedini uvek stižeš na vreme. Po tebi bih mogao sat da navijam.
Već dugo se nosiš tom mišlju da su Svemoćna Država, Fakultet i Gradsko komunalno preduzeće sklopili dil - Država ova dva preduzeća održava u životu samo da bi tebi izbijala pare iz džepa. Fakultet prosledi GKP-u raspored tvojih ispita ne bi li ovi stupili u akciju. Tada kreće tvoj košmar - brundaju ti ispod prozora onda kada ti je koncentracija najviše potrebna. Mislim, kolike su šanse da oni sluuuuuučajno moraju da rade nešto u tvom kraju baš onda kada se ti boriš za goli opstanak na fakultetu?! Sumnja se da je u čitavu stvar umešan komšija sa bušilicom sa trećeg sprata, kao i žena sa preglasnom mašinom za veš iz stana iznad.
Ša, nikad vam nije palo na pamet?!
Do laktova u masti sa ključem ili britvom u jednoj, a rakijicom u drugoj ruci. Imao je crne zube koji nikad nisu smrdeli kao što zubi znaju. Valjda baš zbog te rakije.
Oduvek je bio zajebant. Pričao je stalno, često ponavljajući priče kao kakva pokvarena ploča a ja, savršen sagovornik, satima sam slušao i upijao te lovačke priče. Deda je bio i lovac. To nisam spomenuo! A kada bih napisao svaku njegovu zgodu ili mudrost koju znam... Ionako pola mojih stvari napisanih ovde su plagijati. Plagijati njegove priče.
Kada se i poslednji put vratio iz mrtvih, bio mu je to već peti-šesti put, baš zbog te rakije, gledao je izgubljeno u familiju oko kreveta. "Starac, znaš ko sam ja? Ko je ovo?" pitao je moj ćale pokazujući na Jovu, mog burazera. Teško, slabim glasom izgovori "Da znam, to je Filip!". Sva familija pokunji glavu u jebiga fazonu a deda pogleda u nas unuke, osmehne se i namignu. Jebeni car! Naravno da je znao sve! Vratio se poslednju foru da baci, da bude siguran da ćemo ga takvog pamtiti.
Naredna dva meseca imao je zamišljen pogled koji se gubio u daljini, verovatno iza njive gde je zalazeće sunce poslednji put sijalo po zlatnom žitu koje je on posejao. Pričao je s ljudima pokojnim odavno, a oni su ga svakim danom, sve glasnije i jače vukli dok nije popustio i svojevoljno pristao da pođe s njima.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Grmljavina. Obično ona koja traje barem 15-ak sekundi (ili duže).
Opet na nebu menjaju raspored po sobi. Mora da premeštaju par trokrilnih.
Kao socijalno odgovorna institucija , javni servis nas direktno podučava pristojnom ponašanju na stadionima pred fudbalski meč sudbine sa Francuzima, a sve u vezi već tradcionalnog zviždanja svim mogućim himnama, uključujući i našu. Navijačko nepoštovanje himni je odavno prevazišlo oblik protesta i ukorenilo se u nešto što se kratko zove“nekultura“.
Očajnički potez da se izbegne javna bruka i velika kazna je pretvoren u džingl koji se vrti na TV-u sa završnicom „Poštujmo Marseljezu, kao što volimo našu“. Time je učinjen odlučan milimetarski korak napred. Ljubav prema našoj himni je vrlo neopipljiva, neegzaktna veličina, pa će možda na stadionu morati da se stoji da bi se napravio potreban raspored policajaca ućutkivača po glavi navijača u odnosu 1:1.
Svi mi koji fala bogu nismo pičke studentske smo se proveli lepo za letnji raspust, pa tako i ja.
Počeo je skroz super. Dok su svi u razredu platili po 10 eura učiteljici za piće i grickalice, za proslavu povodom raspusta, moj najbolji drugar na svetu Azim i ja smo se talili za džidžu a i ostalo nam je para za po kebab i paklu cigara. Posle smo otišli na Dunav da gađamo labudove kamenjem. Neću da lažem, prilikom pozdravljanja, Azim je pustio koju suzicu, ali mislim da je bilo zbog one šamarčine koju mu je samo par minuta ranije opalio komšija Žovhar zbog neslaganja sa istim da je Čečenija nezavisna republika. Onda sam otišo kući i najeo se kao svinja. Onda je mama rekla da se spakujemo jer idemo kod bake na selo. Onda sam se spakovao. Onda sam otišao kod bake na selo. Tamo je bilo super. Video sam kozu i ovcu i tele i koku, a baka je zaklala petla koji me je jurio i opet sam se najeo ko svinja. Da, video sam i svinju. Onda je deda stavio kravama nešto oko vrata i zakačio prikolicu pa smo otišli u drva. Tu sam mu ukrao paklu cigara i on je posle razbio babu ko pičku jer je mislio da mu ona krade. Onda me je deda to veče pipkao. Nije mi se svidelo. Onda smo u nedelju otišli u crkvu i ništa nisam razumeo šta je pop pevao. Onda me je posle crkve pop pipkao. Sa dedom. Onda sam otišao u plastenik i video da sade konoplju. Nisam puno okolišao i par sati kasnije je došao predsednik Dačić sa policijom i uhapsio dedu. I tu smo se slikali. Onda sam sutradan gledao kako baba kolje jagnje i smejao sam se jer me je njegovo dečje vrištanje podsetilo na Srebrenicu. Onda je došao tata i prebio me je kao pičku jer sam izdao dedu.
Eto tako sam ja proveo letnji raspust i bio sam tužan što moram da se vratim, ali obećao sam babi da ću se vratiti krajem oktobra da idemo da čekamo Šešelja u Surčinu.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija Škola
Leto ko leto. Poneki sunčan dan između naleta grada i snegova. Pradeda odavno umesto „dobro jutro“ govori „jebem ti ozonski omotač“. Tata kaže da su vanzemaljci izbušili ozonski omotač da bi mogli da dođu na Zemlju, a mama tvrdi da je to od dezodoransa koji smrde na sprej za muve. Ne volim vanzemaljce. Izvukao sam se jedva da ne padnem na popravni iz Vanzemaljologije. Učiteljica je tvrdila da sam izgubljen slučaj, dok jednog dana pradeda nije otišao u školu. Od tada me gleda sažaljivo i ponavlja da sam dobro ispao kako sam mogao.
Moj letnji raspust je prošao na Sifggtseaeaji, tu je kažu, nekad bila Sirija. Nakon što se pročulo da se jedan čovek pretvorio u leptira od posledica supstanci koje se tamo nalaze, sav smeštaj je džaba. Mom tati se to sviđa. Mama kaže da bi on pare dao samo na kurve. Ja ne znam šta je to, ali je verovatno nešto ukusno, pošto je tata debeo. Zamolio sam ih da povedem mog najboljeg druga. Dopustili su mi. To je Borko. Tata ga zove Metalno sranje. Meni se to ime ne sviđa, pa ga zovem i dalje Borko. On je robotić. Lepo se slažemo. Sin tatinog kuma kaže da je Borko glup k'o čovek, ali ja se ne slažem.
Išli smo teleportom. Tamo smo bili mi i još par porodica. Upoznao sam jednog Dina, on tvrdi da ima škrge. Ne znam šta je to, ali mu verujem. On meni veruje da je Borko pametan.
Na Sifggtseaeaji nije bilo dosadno, išli smo i na pecanje. Upecao sam malu sirenu. Bila je mnogo ružna, pa sam je vratio nazad.
Kući smo se vratili pred sam kraj raspusta. Prvi dan škole je na moj šesti rođendan. Mama mi je za polazak kupila novu tablet-torbu i paket virtuelnih cigara. Njih sva deca vole. Mada im jedva izgovorim ime. Nekada se u prvi razred tek kretalo mnogo kasnije. Kažu da su se tad deca međusobno bolje družila. Na stepeništu su se dve seke tapkale solarnim punjačima. Meni je ostalo još samo tri, pa ne bih i njih da izgubim.
Još jedna školska godina počinje. Čuo sam da se ovakvi sastavi završavaju sa jedva čekam sledeće leto.
U Crnogradu, 2198. godine
Uleteo je u atmosferu. Bio je sasvim solidno konstruisan i nije izgoreo, već se zabio 37 metara u duboki pesak proređen zlatnim kamenjem planete Kelgariton Džad.
Anomalija zvana "Vojadžer" bi momentalno primećena od delimično inteligentne, iako daleko ispred nas, vanzemaljske vrste Gerk. Posle detaljne provere da nije neko intergalaktičko oružje, skupiše se Gerci da vide šta je to, i to ne peške, već teleportom. Otvoriše maleni kontejner, a u njemu se nalazio zlatni krug sa nepoznatim simbolima. U početku im nije bilo jasno zašto bi neko slao zlato kroz vascelu vasionu, jer Gerci imadoše zlata u izobilju, čak štaviše, produkt njihovih organa za preradu hrane beše zlato. Dakle, govno! U prvi mah pomisliše da ih neko bombarduje izmetom ali inteligentniji zaključiše da su govna vredna onome ko posla ovaj kontejner i da je to neki vid poruke.
Sastaviše za par sekundi, po njihovom vremenu, mašinu koja govnjavi medij može čitati i posle dešifrovanja krenuše u saznanja o dalekoj planeti Zemlji. Pogledaše fotografije nekih odvratnih mesta gde nema peska kao kod njih, gde je živi svet odvratan i ružan, a da ne kažem koliko nekulturan i bezobrazan. Pa zar je moguće da su na 55 različitih jezika poslali najgore psovke u univerzumu, frekvencije za mučenje i moždane talase čoveka posle puštanja istih? Zašto bi čovek mučio čoveka? Ništa im nije više bilo jasno. Ako su ljudi takvi, onda verovatno ovo zlato kod njih i nije vredno. Sigurno predstavlja govno kao i kod nas.
Odlučiše da nikada nemaju kontakt sa tim takozvanim čovekom i ta reč od tada postane u njihovom jeziku simbol za nešto što do tada nije postojalo, nešto gordo, tužno i zlo.
Definicija napisana za takmičenje Pačija škola.
Do kolena u ljudskom ekskrementu, sa suzama u očima, oblikujući vrisak glasnim žicama. Rukama umazanim krvlju, kako tuđom tako i mojom. Bio sam Bog, bio sam prosjak, umro sam i ponovo se rodio. A sve to u uskom manevarskom prostoru, sve to skučen u ćošku svoje sobe, mračnom kutku svoje svesti.
Vozio sam bicikl nizbrdicom, kaldrmom i pevao. Prisećao se Dionisovih ditiramba, kontemplirao Zaratustru i pljuvao prolaznike nedostojne moje veličine. Proklinjao roditelje, bedne crve, neostvarenu gamad.
Pokvarili su mi se zubi, bolno žarište i podsetnik na moju lenjost. Zaklao sam doktorku, nije koristila dovoljno anestetika. Perforirao sam joj očnu duplju bušilicom i odgrizao nos. Pokušao sam da izvadim očnjake klještima, slomio sam ih. Završio sam posao skalpelom.
Dve nedelje su mi bile potrebne da se pripremim za polumaraton. Smršao sam deset kilograma, zategao gluteus i mišiće abdomena. Video sam slepog psa kako skapava od gladi. Zdrobio sam mu lobanju gazeći je petom.
Odbacio sam moral, dostojanstvo, stid, ponos. Kurvao sam se sa Heseom i Kafkom. Pljunuo sam roditelje, bolni podsmeh. Prezreo kulturu, tradiciju, istoriju. Gladovao sam četrdeset dana, poput kakvog antičkog filozofa. Porekao sam egzistenciju na mnogobrojno načina. Umro sam, probio ljusku, razvio krila i poleteo.
Ponovo rođen, plakao sam i smejao se. Sodomizovao žive i nežive. Prigrlio animalno, ojačao i ljubio telo. Pio sam sa izvora života a video glad, rat, bolest i sebe u žarištu pošasti. Morao sam da uništi sve kako bih izgradio novog sebe, reinkarnisanog.
Probudio sam se, zubi su me i dalje boleli. Uzeo sam telefon sa kojeg pročitah poruku "Hajmo na Savu, danima si zatvoren, nije to zdravo!". Pogledao u bedni indeks, provukao ruke kroz masnu kosu, iskašljavajući katran iz pluća. Upalio sam kompjuter i nastavio da živim virtuelnog sebe.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Ubio sam jedno živo biće.
Nisam se pomerio od tad. Nije bilo potrebe za to.
Nemojte misliti da me grize savest. Ne! Ionako je bilo pri kraju života. Napala ga je neka boleština i eto! Presudio sam mu! Olakšao muke! Bilo je to još u maju kada sam i došao ovde! Zato su me i doveli!
Sada je septembar. Ne znam koji dan po redu. Nisam nikad naučio da brojim preko dvanaest. Nisam imao prilike za to, ali mislim da je negde pri kraju, tamo gde počinje jesen i da se dan zove subota.
Gazda moj došao je po mene i izašli smo iz sobe u kojoj sam ležao. Uhvatio me čvrsto za glavu i naslonio je na kamen koji se okretao.
AAAaaaaaaaaa!!! Čoveče pa lakše to malo... Nije baš bio spretan, bio je mlad. Imao je sigurno više od dvanaest godina, možda duplo toliko.
Dobro... Ostalo je par ožiljaka na mojoj glavi. Ne boli me, i čak štaviše dobro mi stoji. Izgledam nekako opasno ovako naoštren! Ha!
Ispred nas stajalo je iskomadano telo živog bića koje me je mnogo podsećalo na ono od maja. Možda su bila braća. Ne baš rođena, ali recimo od dalje tetke. Mladi gazda uzeo je jedan oveći komad tog tela, ispravio ga, a zatim na njega stavio još jedno. Mislim da to radi zbog mene. Ipak me čuva.
Podigao me iznad glave i viknuo: "JEDAN!". U bljesku sekunde, proleteo sam kroz onaj gornji komad koji se razleteo u tri dela i zabio se u donji. Ha, kako sam jak! Cepam! Gazda je uzeo novi komad za gornji, izgovorio sledeći broj, pa sledeći i tako smo nastavili dok se nije smračilo.
Umorili smo se, a pogotovo gazda. Nije baš navikao ovoliko da radi. Mislim da je on išao u školu i da zna da broji do najvećeg broja na svetu.
Danas sam radeći sa gazdom i ja naučio da brojim. Stigli smo do dvehiljade četirsto osamdeset i tri. Sutra nastavljamo!
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Ovo je bio moj prvi letnji raspust. Sad sam upisao drugi razred, mnogo sam se uželeo mojih drugara i jedva čekam da na fizičkom opet igramo između dve vatre.
Ovaj letnji raspust sam proveo najviše sa mojom bakom Radojkom. Ja nju mnogo volim i rado slušam njene priče kako je moj pradeda Veljko prešao Albaniju. Kaže da treba da budem ponosan na njega jer je preživeo i dobio orden. Meni je žao moje bake. Bolesna je već par godina, mada rekli su mi da nije ništa strašno. Valjda je pojela nekog pokvarenog raka pa on sad živi u njoj ali meni nije jasno kako. Zbog toga više ne može da mi pravi kapnerku i njen čuveni rolat od banana ali nema veze. Uveče sam joj nameštao antenu i zajedno gledali Slagalicu. Uvek je na početku pozdravljala neku ženu koja kaže ,,Dobro veče''. Dosađivala mi je da joj čitam slova jer ne vidi dobro kako bi sastavila reč i bila bolja od kompjutera. Kad se završi Slagalica postavljali smo sto za večeru i čekali tatu da dođe sa posla.
Moj tata radi u rudniku. Ne znam kad završava sa poslom ali pre večere odlazi u Kulturno umetničko društvo jer on je trener za folklor. Uvek mi je govorio da čuvam tradiciju i obraz ali ja ne znam kako to mogu da ga izgubim. Tata kaže da se to danas gubi lako ali da to čoveka čini vrednim.
Pre nego što je počeo moj letnji raspust ja sam razmenio broj mog mobilnog telefona sa drugarima ne bi li se čuli i igrali. Kad sam ih zvao uvek su bili zauzeti pravljenjem farme na fejsbuku i reakcija na Vukajliji. Pozvali su me da pravim i ja te reakcije ali nemam internet. Bio sam tužan ali me je uvek na igru pozvala ta vesela njuška. Moj pas Cicko. Uvek je voleo da mu bacam loptu ali tata kaže da je već star, pa se sad igramo najviše deset minuta jer ne može više da trči. Pošto nemamo druge sednemo jedan pored drugog, gledamo kola i razmišljam o mami. Baka mi je rekla da je morala da ode na neki put kad sam se rodio, da je sad na dobrom mestu i da je srećna. Tatu kad pitam za nju, zacrvene mu se oči i ode pa ga više i ne pitam.
Vreme je brzo prošlo i krenuli smo da nabavljamo pribor za školu. Iako se mojim drugarima baš i ne ide, ja jedva čekam da ređam svoje petice jer time obradujem tatu i baku.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Idealno vreme da otkucate par sms poruka, proverite spisak jos jednom, da niste možda nešto izostavili od namirnica te se tako iščupali iz gomile nadajući se da će se gužva na kasi smanjiti kad se vratite. Čekanje na kasi budi sve nerve u vama, u sebi psujete babu koja uživa u ćaskanju sa kasirkom, stavlja naočare da bi bolje videla i vadi metalni novac, lagano, što sporije, dok pronađe odgovarajući, dok vi za to vreme čupate kosu i brojite do 10 kako bi se nekako smirili. Dok čekate, možete se preslišavati lekcija koje ste pre izlaska učili ili buljiti u rafove sa robom čiji ste raspored odavno naučili napamet. A vaš red nikako da dođe, kako biste platili najobičniju krem bananicu.
Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.
Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.
Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola"
Zaboravljeni predmet. Nekada je tu nešto visilo, možda je to bilo tako davno da ne možemo da se setimo šta. Možda kalendar ili slika ili ikona ili stari babin goblen, ko zna... Prošlo je mnogo vremena od tada, niko ne obraća pažnju na njega, prekrečen je nekoliko puta a možda je čak iza nekog ormana jer je u sobi više puta pravljen "novi" raspored, tj. stvari su premeštane sa jednog na drugo mesto, neke su izbacivane iz sobe, druge ubacivane, samo taj ekser stoji tu, nikome ne pada na pamet da ga vadi jer ga ne primećuje a ako ga primeti okači nešto na njega, šteta da se vadi, kad se može nešto već okačiti.
Letnji raspust je bio nešto čemu sam se radovao. Kao dobrom učeniku, koji je svoju egzistenciju osigurao na vreme, on je počinjao još početkom juna. To je možda bio i najbolji deo. Dve - tri nedelje bezbrižnog zajebavanja u školi, bez ikakvih obaveza, osim sprdanja sa drugarima i naslađivanja nad hordom krvopija koji pokušavaju da poprave ocene.
Kad se školska godina i zvanično završila, svo to zezanje se samo prenelo na ulicu. Kao pripadnik ganeracija, kojim kompjuteri još nisu uzeli danak u detinjstvu i prave kičme, kuća je služila samo za spavanje i punjenje stomaka.
Igrale su se razne igre, ali ulični fudbal je bio naj popularniji. Svaka ulica je imala svoj tim, svoj teren, vodonoše, debelog golmana i kapitena. Naš kapiten Ciki nije bio baš tehnički nadaren, čak se može reći da je imao dve desne noge, bio je levak, ali je bio i najjači u ekipi i njegova je bila lopta. Bio je kapiten sve dok nam se nije pridružio Kimi, koji mu je skinuo traku.
Po završetku osmog razreda, uspešno sam upisao srednju školu. Moji su me častili prvim odlaskom na more, ali džeparac sam morao da zaradim sam. Matori mi sredio šljaku sa majstorima. Prvi put sam osetio leptiriće u stomaku kad mi je šef izbrojao 50 € na kraju nedelje. Lep osećaj...
To je postala praksa svakog leta i svaki put bi kupio sebi nešto korisno a bilo je dovoljno i za izlazak, garderobu i poroke. Nastavilo se tako i u studentskim danima, samo što letnji raspust na fakultetima fiktivno ne postoji. Danju radiš da bi imao da platiš stan i račune a noću učiš i spremaš ispite koje nisi uspeo da položiš zbog premale količine krvi u alkoholu tokom cele godine.
Za zadnja tri leta i nema se šta puno reći. Dobro je ćale govorio leta 2010-te, da će mi to biti poslednje bezbrižno leto u životu. U dobrom delu sve se to i obistinilo, ali vremenom sam uspeo da položim predmet pod nazivom Bol u kurcu i ne stresiram se previše oko obaveza, što je možda i ključ uspeha. Svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem. Valjda je to normalan tok života...
Definicija je napisana za takmičenje "Pačja škola"
Pojam koji za zene oznacava sigurnost (bar u pocetku) ali ako se muskarac uda eeeeee to je vec druga stvar, naime "Zenidba i Udadba" su opste poznate stvari kod siroke svetske populacije i u poslednje vreme poprimaju i malo tuzni karakter, jer kada se osobe istog pola odluce na taj cin meni se prosto namece pitanje: ko se tu zeni a ko udaje?
Mozda imaju raspored tipa: pijacnim danima si ti tata a ja mama a ostalim danima obrnuto?
Jedan od mnogobrojnih pompeznih naziva ratnih formacija u miru, od kojeg bi neprijatelji ucvikali samo kada bi čuli naziv.Nerešiva misterija mnogih obaveštajnih službi. Plod onog vremena kada smo bili 5. vojna sila u svetu (tako me učili iz istorije)! U stavrnosti bio je to običan spisak zaposlenih muškaraca pri GSP-u u Beogradu , sa njihovom osposobljenošću za vožnju kamiona i jedinicama teritorijalne odbrane kojima bi isti bili rasporedjeni u slučaju rata....
Danas našao u dedinoj vojnoj knjižici njegov raspored u slučaju rata....
Jedinica kojoj pripada: "Radničko-odbrambena jedinica pri GSP-u"
Evo jubilarni deseti put pišem ovo sranje. Kako deseti ? Pa lepo, u prvom osnovne ne znaju svi da pišu pa učiteljica ne zadaje ove gluposti, drugi sam preskočio jer su me upisali direkt u treći, a na početku četvrtog zaglavim bolnice sedam dana, pa me to sladunjavo govno - o mirisu mora i borovine, ukusu sladoleda i prvog poljupca, te prelepim pejsažima nekako mimoišlo. Hvala Bogu. Bljak !
Oduvek sam mrzeo ta prenemaganja i zato sam svih devet puta udarao u istu žicu, onu patriotsku, pišući o poseti srpskom vojničkom groblju u Solunu, Zejtinliku. I uvek je upalilo. Ovaj put znam da neće, jer internet patriote nisu nastavnici srpskog. Štaviše, neki nisu ni išli u školu. Stoga prelazim na plan kodnog imena O'PRO (Ozbiljno proseravanje).
Ja volim leto. Ali ni leta nisu više što su nekad bila. Vruće, bre, jaje na čelu d’ispečeš. Sve poslove van kuće da si obavio do deset ujutro, pola jedanaest plafon. Donesi ’leba i uz ’leba, a piva kupi za nedelju dana. Zašto ? E, čuš zašto ... Pa mini market prekoputa ne drži alkoholna pića zbog blizine škole, a do „Rode“ imam dva dana jahanja. Škole ? Kakve škole kad je raspust ? E jebiga, zakonodavac nije spominjao raspust. Nema piva – kraj priče !
I tako, smrdiš danima između četiri zida od deset ujutro do šest naveče, vrtiš internet stranice turističke ponude destinacija na koje nikad nećeš otići, teško uzdahneš, napozdravljaš se familije kompletnoj „under construction“ vladi i okreneš se najbližem „inostranstvu“.
Crna Gora ? Si, senjor Dačo ...
Šušanj ... Od ponude ti već šušti u ušima ... Šest eura krevet ... Znaš da je ponuda šit, i tačno znaš šta možeš dobiti za taj šit, al’ ideš, ko ga jebe ... Po povratku ćeš ionako, kao pravi Srbin, prijateljima reći da si bio na Ibici, ali su ti, k'o kad si rođeni baksuz, i fotoaparat i mobilni telefon upali u more. Bed lak.
Povratak u zonu rijalitija je brutalan. Nova školska godina kuca na vrata, deca ’oće sveske, knjige, rančeve, krpice, žena krpice i ondulaciju, auto ’oće registraciju, ide ti slava ... Pa - slava mi, ako dočekam sledeće leto.
Pisano za Pačija škola.
Kao i svakog jutra i tog prvog Gospodnjeg dana leta 2013. sam otišao da popijem kaficu u lokalnom kafiću. Gledavši u dekoltee ženski iz kraja i praćenja rezultata Finske lige na fonu, shvatio sam... Došlo je leto.
Ja, Vule i Boža... stara ekipica iz kraja... I ovo leto smo provodili ispred poslastičarnice kod Ace pljačke. Nije nam trebalo više od toga. Zajedno smo pili i duvanili. Čak smo i popili svu manastirku koju je Vuletov ćale čuvao za ispraćaj najstarijeg sina u vojsku. Al što ga jebem, i onako neće ni da ode. Bilo nam je lepo. Nismo imali para za letovanje u egzotičnim predelima, a bogami ni za jeftinu i pristupačnu Vrnjačku banju. Nismo mrdnuli iz kraja 3 meseca. Dan za danom je prolazio, mi smo blejali na starom i dobro poznatom mestu. Usput se i radilo nešto. Brali smo višnje na plantaži kako bi skupili kojeg somića za pljuge i alkohol. Zebavali smo klince iz kraja, ocenjivali dekoltee pičoka koje su prolazile. Al jednog dana nije bilo više toga. Klinci su prestali da prolaze tuda... Dobre ženske kao da su u zemlju propale... Više nismo imali šta da ocenjujemo. Vuleta je startovala policija pa su ga 2 meseca razrađivali u zatvoru, a Božu je ćale zaposlio u nekoj automehaničarskoj radnji. Ja sam se okrenuo PES-u. Krenuo sam da igram “Bikom a ledžend”. Na početku karijere dobio sam ponudu velikog Holandskog giganta Den Boša. Svakim danom sam sve više i više napredovao. Pozvan sam u reprezentaciju. Dobio sam ponude Barselone, Reala, Intera... Sve sam odbio! Očekivao sam ponudu Hadersfilda. Hadersfild je jedini klub u mom srcu. Ali moji roditelji… oni nisu gledali na mene ponosno. Ćale kaže da sam kreten i budala, a keva da sam ništarija. Nisam ih razumeo. Nastavio sam da napredujem... Nisam ni primećivao da je raspust brzo prolazio. Keva mi je govorila da se opametim i izađem iz kuće ili će me ona izbaciti. Nisam je slušao! Svakim danom sam se sve više nadao da ću dobiti ponudu slavnog Hadersfilda. Ali nada je polako umirala... Moj san da ću zaigrati u Čempionšipu je izgledao sve mutniji, a kraj raspusta se približavao. Pametni ljudi ustaju kad sunce izađe a spavaju kad sunce zađe, ali ne i ja. Ustajao sam kad sunce zalazi a spavao kad sunce izlazi. Nekad nisam ni spavao jer nisam mogao da pobedim... Mislio sam da ću porazima biti dalji od ostvarenja mog sna…
Ali ni to nije vredelo… Raspust se završio. Klinci su opet počeli da prolaze pored poslastičarnice Ace pljačke, dobre ženske su opet prolazile kroz kraj, a ja sam i dalje čekao ponudu Hadersfilda...
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
