Najvažniji deo kruga ljudi koji puše marihuanu na otvorenom. Onaj koji je visok, ima odličan vid i reflekse a i spreman je da se žrtvuje za tim.
Uloga mikca- Mikac je onaj koji pali običnu cigaru dok džoint kruži, on mora da se osvrće, promatra i izviđa ide li ko, mora da da procenu rizika, jer može da prođe organ reda, može da bude neka relativno bezopasna baba vulgaris. Na Mikcu je i donošenje teške odluka- ako onaj koji se približava može da predstavlja opasnost mikac je taj koji mora da odredi da li da gase/bace ili da nastave.
Mikac se ne može da postane vežbanjem, čovek se rađa kao mikac.
Poreklo imena mikac meni je nepoznato.

Relativno nova grana industrije, brzo se razvija, valjda donosi i neki profit, ja sam ovde slučajno pa ne znam kakav. Počiva na principu: RND primerak pročita nešto na proizvoljnom sajtu, dopadne mu se (ili ne razume, ali zvuči moćno) i pejstuje ga na vukajlija.com. Postoji i obrnuti proces: sve što ovde pročita pejstuje na sve sajtove koje je uspeo da pronađe na bilo koji način! Sve zarad neke popularnosti. Dobri čoveče, popularan si onoliko koliko u svojoj offline sredini zaslužuješ. Ja sam hendikepiran, samo povremeno mi radi jedna siva ćelija, šta ti znači što si dasa u mojim očima?!

Digitalno pripovedanje (eng. digital storytelling) je relativno nova disciplina pravljenja kratkih filmova na izabranu temu, najčešće na radionicama organizovanim za ugrožene grupacije (nepismene, siromašne, žrtve nasilja, itd.), mada se može izvoditi i solo. Tema može biti bilo šta, od nezaboravnog trenutka iz detinjstva do teške socijale. Digitalna priča se pravi tako što se napiše scenario, napravi audio zapis tako što autor pročita tekst, izaberu fotografije ili snimci (lični ili sa neta), izabere muzika, i sve to ukomponuje prema želji autora u odgovarajućem programu. Dobra strana digitalnog pripovedanja je ta što ne moraš biti umetnik da bi je napravio, ali kada je napraviš, u neku ruku to i postaneš.

Jedna od najvećih istina ikada izrečenih. U jednoj prosto proširenoj rečenici se može reći toliko mnogo stvari koje naučni tim sa Instituta za socijalne studije iz Merilenda, Masačusetsa ili odakle već proučava godinama i nikada ne prouči do kraja.

Nego, da se vratimo na temu.

Ogoljenost! Svi su ljudi relativno isti kada ih ogolite. Bez subkulturne uniforme na sebi, bez tragova dnevnih aktivnosti, lišeni samonametnutih žigova kojima dokazuju svoju osobenost, ljudi su skup kostiju, kože, iznutrica i duše (da se tako eksplicitno izrazim).

Zašto je ovo bitno? Pa, bitno je jer, iako dobar deo populacije kaže da se ljudi menjaju, nešto ipak ostaje nepromenljivo u njima. Ta nepromenljivost je nešto što ih podsvesno vodi do određene tačke (tačke pucanja), te se posle toga celo biće menja za 180 stepeni (mada, bolje je reći da se vraća u svoju primarnu formu).

Kakve veze imaju mlade metalke sa mladim splavarkama? Velike. Što je metalkica zagriženija, mračnija i opakija, to je tačka pucanja bliža. Što se taj metalski kvltizam više ispoljava, to je metamorfoza sigurnija. Retko, veoma retko je dalje "ucrnjivanje" znak iskrenosti - u najvećem broju slučajeva (cirka 75%) je to samo nanošenje novih slojeva na masku koja vremenom postaje teret, jer ju je teško nositi i uživati u tome.

Neretki su slučajevi gde se glumac toliko uživi u ulogu da i sam postane ono što glumi. Takođe su, kao ovde, neretki slučajevi gde se ljudima smuči da budu neko drugi, jer to nisu. Osećaju da nisu, znaju da nisu i voleli bi da to nikada i nisu postali. Ali, želja za prihvatanjem, dobijanjem neke počasti, pripadanje nekom (bilo kom) čoporu je toliko jaka da čoveka natera na svakakve mere. Očajničke mere.

Zabavno je, u početku. Žurka dugo traje, ali se vrhunac brzo dostiže. I - to nije to. Nešto ne štima, ali se ne zna šta. Manjak truda? Možda. Zato se konstantno nastavlja sa trudom, grčevitim trudom - na silu. Dodaje se jedna ogrlica (jedna stega), pa druga, pa treća. Crna maska oko očiju se konstantno uvećava. Vizuelni mrak oslikava duševni mrak, jer sve je to neiskreno, što prema drugima, što prema sebi. Laž.

BUM!!! Promena. Metamorfoza. Šejpšifting. Presedanje iz jednog voza u drugi, iz Zvezde u Partizan, iz Barse u Real. Sve što je bilo sada nije i sve što jeste kao da je tu odvajkada. Nema vremena za podsećanje na stari život, nema potrebe za sećanjem na davnašnje trenutke. To ti je što ti je i tako treba da bude. Ali (!), nikada nije i neće biti sve potaman i nikada neće biti one prave sigurnosti, pravog osećaja pripadanja, te je potrebno latiti se s vremena na vreme jednim finim, sočnim i perfidnim pljuvanjem po svemu onome čemu se nekada pripadalo.

Legendarna ministarka prosvete (DSS) u Koštuničinoj vladi, relativno kratkog mandata ali sa puno toga što je u tako kratkom roku uspela da uradi. Naime, posmenjivala je gomilu direktora škola po Srbiji, predlagala da se učenje stranih jezika pomeri za kasnije razrede (zašto bi deca lomila jezik u trećem?) kao i da se obuka za rad na računarima obustavi u osnovnim školama zbog straha od kompjuterskog zračenja. Svakako, njen najveći blam jeste izbacivanje Darvinove teorije evolucije iz nastavnog programa u školama u Srbiji. Sve ovo možda i ne zvuči toliko katastrofalno, ali ako se pogledaju rezultati koji se ovih dana provlače kroz medije o broju neismenih u Srbiji, neke stvari postaju jasnije.

Relativno nova modna kuca kvazi-nepoznatog francuskog kreatora Christiana Audigiera, koji je svoj megalomanski manjak dizajnerskog talenta resio da unovci na masama koje ocigledno pate od tezeg oblika daltonizma(ne prepoznavanje boja). Ukratko, njegove "kreacije" izgledaju kao neuspeli abortus veze cirkuskog klovna i zabljih iznutrica, sve to u tripu kakav ima slonic Dambo u filmu, pa jos pojacano audio/vizuelnim iskustvom iz psihodelicnog perioda grupe Pink Floyd. Osim potpuno neuspesne kombinacije 186 razlicih boja, na njegovoj garderobi se neretko moze videti neki moderni oblik Dalijevog nadrealizma, npr dzinovki cvet koji trti Liliputanca dok mu iz ociju viri cokoladni jednorog koji kenja platinaste lobanje...

Stvar koja posle plaćanja računa, neuspeha fudbalske repke i pranja zuba (kao najosetljivije međ' statističkim kolonama lične higijene jednog homo-sapiensa;N.B) nama Srbima najteže pada. Cenim da bi ogromna većina nas radije i u rat otišla nego li se odrekla navike da sa relativno skrivenim zadovoljstvom i na dnevnoj bazi komentariše živote&njegove subfoldere ljudi koji nas okružuju, u najširem smislu tog glagola. Jebiga - Držati se po strani.exe i Ne brati tuđe brige.exe jednostavno ne postoje u listi komandi operativnog sistema jednog prosečnog pripadnika nebeskog naroda. Mada, realno: koji još moron ne bi gledao u tuđe dvorište, ako je alternativa tome čišćenje sranjčugetine u sopstvenom??

Tako sam i mislio.

1) Ono što svake 4 godine, pa i češće, posle neuspeha fudbalske reprezentacije čujemo od sopstvenog selektora, stručnih komentatora, protivničke ekipe (kurtoazija) i sl. Spominje se mladost ekipe, stručnost selektora, potreba navijača da održe poverenje i razne druge baljezgarije.
Fudbaleri nemaju praktično ni prošlost, jer su i u najsvetlijim momentima u istoriji ispadali baksuzi u završnicama.

2) Ono što relativno slični faktori izgovaraju svake godine kada Partizan ili Crvena Zvezda ispadnu u poslednjem kolu kvalifikacija za Ligu Šampiona, ili u ranoj fazi nekog evro-kupa.
Ove ekipe makar imaju nekakvu dalju ili bližu prošlost

3) Ono što je istina u vaterpolu, s tim što vaterpolisti imaju i sadašnjost i prošlost

4) Ono čemu se sa razlogom nadamo u košarci- imamo izuzetnu prošlost i sadašnjost koja nam daje razloga da se nadamo.

Pitanje koje je rame uz rame sa "Jesi li za hot", što se tiče gluposti i banalnosti. Naime, potpisao si se relativno neutralnim nadimkom, koje ne ukazuje na tvoj pol, i time manje-više zbunio prisutne "Krstaše", koji vrebaju sa svih strana u pokušaju da nešto namuvaju, pa makar i preko četa. U tom slučaju: čućeš ovu uveliko poznatu upitnu rečenicu, od koje će ti dići kosa na glavi. Međutim, u normalnim uslovima, postaviće ti je neko sasvim dobronameran, dok u slučaju nevolje, čućeš je od nekog isuviše dobronamernog (pogađaš-gej "krstaš"), koji je ovim putem hteo samo da ti ukaže na novonastalu neobičnu situaciju i ponosno "pokaže prstom" na sebe, nenamerno te navodeći da na vreme pobegneš sa četa, iako je mislio da si njegova srodna duša.

Sastojak preko potreban za dusevni (i telesni) opstanak tj. odbranu od medijskih infektivnih/gljivicnih oboljenja
svinjski grip (TV, radio, novine, internet)
svetska ekonomska kriza (TV, radio, novine, internet)
farma (TV, novine)
veliki brat (TV, novine)
rtv Pink (svugde oko nas)
nagradne igre (rtv Pink, ali i ostali pomalo)
prepucavanja politicara (TV, radio, novine, internet ali i kuca, posao, kafana, ulica, jer je svaki srbin predsednik ili bi bar mogao da bude)

Dok do obicnog dolazimo relativno lako(kilo limuna-do 90 kinti) dolazak do mentalnog vitamina C je komplikovaniji, jer smo svi razliciti i uzivamo u razlicitim stvarima-koje jacaju imuni sistem.Medjutim, par saveta imaju univerzalno vazenje:
-ugasi TV
-ne kupuj novine
-ucutkaj baksuza kad pocne da sere o navedenim temama

Relativno nov pojam u Srbiji. Za vreme Miloševića, bilo je jasno koji mediji su na kojoj strani: državne medijske kuće su bile na Miloševićevoj strani, baš kao i one privatne stanice u vlasništvu režimu bliskih ljudi; dok su one stanice u vlasništvu ljudi bliskih opoziciji emitovali opozicione vesti.
Međutim, sa promenom režima 2000. godine, najpre su se svi priklonili novim vlastima, a potom je doneto više zakona o političkoj korektnosti i informativnoj neutralnosti. Međutim, kako u prirodi Srba nije biti neutralan, došlo je do slobodnog tumačenja ovog pravila. Pored obaveze da se prenese tačna vest, na kraju se ona često dopuni "nezavisnim" istraživanjem određene medijske kuće, kojom se glavna vest- diskredituje.

Originalno značenje, vašljiv čovjek.
Međutim u žargonu, uglavnom zapadno od Drine, ušljo je neki mlađi tip, koji je tek zagazio u neke ozbiljnije vode, i koji tu tek treba da se dokaže, a već nešto pokušava, trsi se, šta li...
Uglavnom izraz za mladu, neiskusnu, relativno slabu, i nebitnu pojavu u nekom ambijentu.
Ušljo uglavnom misli da je mnogo bitniji nego što to stvarno jeste.
A ponekad i jeste bitan, ali mu oni koji ga ne vole prišiju taj termin kao etiketu, pogrdno... to je neki oblik ejdžizma ili starosne diskriminacije, gdje se nekome ne priznaju zasluge i kvaliteti samo zato što nema dovoljno godina.

U Srbiji bi se za ušlju reklo picopevac.

Uglavnom najbolje ribe na televiziji, uvek doterane, nasmejane, neretko i baš lepe, ali kako bi ovaj divni sklad bio narušen, moraju ili da mucaju, ili da pričaju kao da su pročitale dve i po knjige u životu, da sriču ili da im je jednostavno boja glasa relativno slična zvuku kočenja formule jedan.

Po pravilu posao su dobile preko veze ili preko kreveta, obavezno studentkinje žurnalistike (najčešće nekog brzog kursa koji vodi neki od naših najpopularnijih marketinških i novinarskih mogula), govore više stranih jezika, obožavaju pop kulturu, Opru i Miru Adanju Polak, bentlije, egzotična krstarenja i naravno racku.

Životna želja im je sopstvena autorska emisija, a najčešće završe na nekom od onih "koliko ima "sisa(ubacite nasumičnu reč) na slici" kvizova gde njihova superiorna elokvencija može da dođe do izražaja, kao i ostali atributi koji, po pravilu nisu zanemarljivi.

Posle nekih desetak godina pušenja kurca direktoru televizije kako bi zadržale i taj jadni posao, određeni procenat ovih superstarova domaće televizijske scene zasluži da se pojavi kao sporedni gost koga niko ne prepoznaje u nekoj tok šou emsiji (pod uslovom da se i posle tih silnih godina i dalje fizički dobro drži) koju vodi znatno mlađa, uspešnija i arogantnija koleginica(koja je u 20% slučajeva zaslužila to mesto, a u ostalih 80% samo bolje hoblala gedoru i eventualno ga primala u dupe, i to od istog direktora) koja je sve vreme pobednički gleda i postavlja joj pitanja o karijeri likujući i aludirajući na njen uspeh a apsolutnu propast jedne od naših heroina, koja mora sve vreme kiselo da se smeje i trpi, nadajući se dobrom rejtingu i eventualnom honorarčiću uz neki bonus felacio.

Ako nekoj od njih za vreme emitovanja (ako ima sreće da ide uživo) ispadne jedna sisa pred kameru, ili bude te sreće da upeca neku javnu ličnost i šeta se sa njom po gala večerama beogradskog džet seta, ima šanse da bude upamćena i da ostavi bilo kakav trag (ne onakav kakav bi bio pohvalan, ali opet trag), a ako ne, onda jednostavno padne u zaborav onog trenutka kada bude smenjena i umesto nje postave drugi par pričajućih sisa pred kamere.

Jedina ekoloska drzava u Evropi je Crna Gora.Crna Gora nema industriju,proizvodnja je na nivou manufakture,zelezara Niksic ne radi,aluminijumski kombinat ne radi jer rusi ne mogu da plate struju i jedina grana industrije koja jos postoji,izuzev turizma(koji je smesan),jeste proizvodnja vina i rakije u kombinatu "13. Juli".Posto poseduje odredjene prirodne lepote(koje su takve zato sto svi od njih beze ),kao sto su Durmitor,Prokletije,kanjon reke Tare,kanjon reke Komarnice i cuveni kanjon Nevidio,koji se nalaze na relativno malom prostoru,ljudi koji rade u Unesku ,poceli su da gledaju na CG kao na malo veci park.Osim na primorju,sve ove prelepe prirodne lepote su mahom puste,zato sto su ljudi koji su tu ziveli,mahom u Beogradu i osim kanjona reke Tare ,retko tamo zalaze turisti.

Barem petina likova se redovno pojavljuje sa njima na sankalištima. Izgledaju kao mešavina mopeda i sanki, dakle imaju dve skije pod sicem i treću spojenu za volan, uz pomoć koje može da se skreće. Dolaze u dve boje - žuta i "nandžarasta". I koštaju kao tri polovna Elana.
Izgledom pokušavaju da nas slažu da su ispunjene modernim dizajn-idejama, koje ih čine bržim - ali činjenica je da su troskijne sanke na spustovima uvek tragično sporije od barem relativno dobro očuvanih i naslaninjenih klasičnih drvenih sanki sa prišrafljenim čeličnim klizaljkama.
Ljudi koji koriste ovakve sanke nikada neće doživeti sankaroški udes pri velikoj brzini, jer pod jedan ne mogu ni da razviju veliku brzinu.

Trend koji se relativno skoro pojavio kod većine proizvođača robe široke potrošnje a sastoji se u tome da se smanji količina proizvoda u pakovanju koje vizuelno izgleda isto kao i pređašnje. Nikakve prevare tu nema, količina proizvoda je i dalje tačno navedena, sitnijim slovima i na manje upadljivom mjestu. A cijena je naravno ostala ista.

Na prvu loptu sve to liči na neku vrstu prevare jer se isto plaća za manju količinu. Ipak, objektivni posmatrač shvata da je sve u cilju zaštite potrošača jer na taj način manje jedemo, a samim tim se manje i gojimo. Parče slatkiša je parče slatkiša a to što je neznatno manje naše tijelo itekako cijeni.

A tek ženske gaćice... Fala proizvođačima robe široke potrošnje!

Jugoslavija je nekada bila država u kojoj su svi njeni stanovnici mogli neometano (ili relativno neometano) da prolaze republičke granice; da doručkuju u Đevđeliji, a večeraju u podnožju Julijanskih Alpa (ili da sve to urade gde god požele). Mogli su da sreću svoje saradnike i partnere iz drugih delova države, ali i celog sveta i da ugovaraju sa njima saradnju. Jedino su lopovi- usled efikasnog državnog aparata- morali da idu u zatvor.

Jugoslavije kao države danas nema. Ali zato svi lopovi sa njenog nekadašnjeg područja mogu neometano da prolaze granice novonastalih država; da doručkuju u Đevđeliji, a večeraju podno Alpa (ili sve to da urade gde god požele). Mogu da sreću svoje kolege kriminalce, iz bivše Jugoslavije, ali i celog sveta i da ugovaraju sa njima zajednički multi-milionske prevare naroda. Jedino se sav ostali narod- usled neefikasnih državnih aparata- oseća kao u zatvoru.

Obicno relativno siromasan covek koji od svoje bedne plate/penzije odvaja svoj maksimum za kladionicu. Cesto je kladionicar i zavisnik za pivom ili nekim drugim alkoholom. Onda se ovakvi ljudi dele na dve sorte : 1. Igraju na sitno i cekaju velike pare i 2. Igraju na krupno i samo udvostrucuju. Retko koji kladionicar je zaradio neke pare jer ga uvek sjebe neka sigurica. Pravi kladionicar uvek kod sebe ima listu i onu malu olovku koja se uzima u kladionici. Naravno, kladionicar ima svoju kladionicu u koju stalno ide i u kojoj ga svi znaju.
Da, postoji i jos jedna vrsta kladionicara, to su obicno maloletna lica koja se klade da bi imala za izlaske itd..

Simpatičan mladić, pažljiv, umiljat i nežan. S druge strane naivan je, bezbrižan i operisan od svake ambicije što ga kod udavača iznosi na zao glas jer uglavnom moraju da biraju - ili on ili pare. Još jedna od mana mu je što mladost nije večna pa u starosti relativno lako postaje matori jarac i mladalačka bezbrižnost prerasta mu u nemar koji često uzrokuje da stvarno dobije rogove.

Arhineprijatelj i po svemu sušta sprotnost mu je bumbar. Kapitalan, ozbiljan i naizgled lenj, on zuji zelenim livadama sive ekonomije uvek znajući gde se nalazi i šta hoće. Kao potencijalni đuvegija i on ima izvesnih nedostataka od kojih je najupečatiljivija težnja da u nekoj fazi života stvarno obuče prugasto odelo.

Retko ko je cuo za bilo sta izvan Granda i Sase Popovica. Svako zna napamet svaki ''hit'' Jelene Karleuse.

Svaka devojcica od 13/14 godina izgleda kao drolja .
Svaki decak ima muda , ali da prebije svog plisanog medu.

Devojcice vise ne okrecu hulahop , ne preskacu lastis , sad se slikaju po wc-ima i odmah kace na internet da se vidi koliko su odrasle.

Decaci u manjom meri ali i onji.Igraju fudbal ali preko kompjutera , vise je popularno da psuju i da puse , drogiraju se i piju , jer to je vise u fazonu.

Cudaci su oni koji slusaju relativno normalnu ili normalnu muziku (zavisi sta ko smatra pod normalno).Monahinje su one koje nose 2 ili vise od 2 komada garderobe .