Splavarke koje su nastale kao posledica turbo folk kulture a čije je pravo lice nepoznato većini.

Naslov prvog dugometražnog filma legendarnih Montipajtonovaca, nastao od rečenice koja im je služila kao sjajna poveznica između njihovih otkačenih skečeva:
"A sad nešto sasvim drugačije - Lažni mađarski rečnik s ubačenim nepristojnim izrazima!"

Inače, rečenica vrlo korisna i u svakodnevnom životu kada treba najaviti neku naglu promenu.

Otvoram oči. Umorne oči, umorne kao celo moje telo. Bunovan, razdražen, slomljen, neispavan. Ponovo. Ponovo ista priča, toliko puta ispričana, dosadna, iritantna i smešna. Da, smešna. Smešna jer je toliko žalosna. "Udri brigu na veselje" - tradicija mog naroda, vekovima unazad. Pa, zašto da je i ja ne nastavim.

Otvoram prozor, da sivilo sobe zamenim sivilom neba. Da jednu prazninu spojim jednom drugom prazninom. Da udahnem taj hladan, rezak i vlažan vazduh u svoja nekada pušačka pluća - da ih osvežim nekim drugim isparenjima, drugim otrovom.

Uključujem šporet i stavljam džezvu sa vodom na ringlu. Vreme je za prvu u nizu kofeinskih doza za danas. Treba održavati kondiciju - nivo kofeina mora biti visok u mom organizmu, inače nisam ni za šta. Sedam u stolicu i prelistavam vesti na netu. Depresija, bes, želja za suicidom - sve to moram odmah na početku dan potkrepiti. Za to ne postoji ništa bolje od vesti. Nazivi članaka, način na koji su napisani, informacije koje sadrže, komentari na njih. Tragikomedija. Antičke tragedije im nisu ravne. Latino sapunice su boza za njih.

Mmmm... kafa baš prija, iako je u suštini sranje. Mislim, naravno da je sranje kad sam ponovo uzeo onu najjeftiniju. Nije ona loša zato što je najjeftinija; loša je zato što je jednotavno loša, zato jer su je sjebali, goveda jedna lopovska. Al' navika, zajebana stvar - ne da ti da odrasteš.

Vraćam se na nastavak sesije sa kockom ludila, prozorom u budućnost. Još vesti, još komentara. Ohoho, vidi vidi - još jedan armagedon. Pa, da je 666. u nizu, opet sam siguran da je žvaka za budale. Mada, vole to ljudi, da budu sjebani i u haosu - to ih održava normalnima. Ako ne polude, nisu normalni - ako nisi normalan, onda si strani plaćenik i domaći izdajnik ili samo prvi komšija, onaj sumLJivac, drogoš. Ah, opet ta tradicija... I opet je u duhu tradicije, još jedanfin, miran, povučen dečko napravio neko sranje - bacio bombu k'o Sandokan MC... ovaj, pardon - k'o Boško Buha, izaš'o na dnevnik (i to 2), majke mi.

Ah, pa danas mi je slobodan dan - super. Šteta samo što sam ga prespavao. Dobro, gledamo u budućnost, sutra mogu da odradim ono što sam mogao danas. Ustvari, ne mogu - moram da prvo odradim sve ono što se skupilo poslednjih dana. Godinu dana. Deceniju. Čitav eon.

Hm... prija ova kafa, iako je sranje. Znaš kako, loša kafa, dobra karma - ili neka varijacija na temu. Hajde de, da se spremam lagano. Da vidimo koje ću krpice nabacati na sebe. Ma, samo da pokrijem ovaj godinama održavani stomak, nebitno šta stavim na sebe. Mrzi me da budem poseban, a da me i ne mrzi, brzo bi me smorilo. Kakvih klovnova ima u spoljnom svetu, ja i pored najvećeg truda nikada ne bih mogao da im pariram. Ili se to samo tešim?

Hajd' sad, da odem na neki has, neki anti-makrobiotički otrov, po mogućstvu vruć burek (i to onaj omrženi sa sirom). Narvno - sa fit jogurtom A posle? Eeee, to je već neka druga priča. U malom tranzicionom gradu, punom malih tranzicioznih ljudi, sutrašnji dan je daleka budućnost.

Споразум на силу.

Česta fraza na slavljima, kad gost da ne odbije domaćinovu rakiju, pristane na manju količinu, čisto da eto malo ispere usta. Fraza čija se upotreba nikako ne preporučuje ženskim osobama, zbog asocijacije na uklanjanje dokaznog materijala iz usta nakon dobrog blajva.

Saopštini nekome da je seljačina, na malo suptilniji način.

Standardni odgovor na dosadne molbe/naređenja naših roditelja,deda,baka,kumova...

Komentar ćošak-majstora na gajbi piva kada tebi koji treniraš fudbal 10 godina u Milicionaru, malo musavo ciganče koje ne zna da hoda proturi loptu kroz uši ili omašiš ceo go na fudbalu u kraju

Nit' orao, nit' kopao samo priđe crvenoj vrpci, podigne makaze za jastučića, mrtav ozbiljan preseče vrpcu i otvori novu budućnost.

Nekada je to bio budući direktor fabrike ili, ako nije baš nije za slikanje, onda se iznađe predsednik opštine, radničkog saveta, odlikovani poslovođa i slično.

E, a danas može da bude samo preCednik, a ako je zauzet, može neko od prijatelja (ambasador prijateljske nam zemlje) ili ministara. Nema dalje. Oni i niko drugi.

Pozadina je ista: red ozbiljnih saradnika, red ljudi u radničkim odelima i malo primesa iz lokalnog KUD-a u narodnoj nošnji.

Ultimativni odjeb upućen sagovorniku kojem dajete do znanja da vas fata bol u kurcu, te da vas ne zanima njegov trenutni osećaj za lepotu, u bilo kom smislu.

Bulimičarska verzija izjave „Hvala, nisam gladna, sad sam jela.“

To je rečenica koja u većini slučajeva stvarno znači:

''Neću da dižem buku oko sranja koje praviš, da se ne bi protivio i radio u inat, nego ću onako sa strane da te huškam i podmećem dok ne uradiš nešto drugo.''

Kaže se pri ponižavanju đembele osobe koja ništa ne radi u svom životu već se samo kreće sa guza na guz i krka sve od reda bez ikakvih fizičkih aktivnosti. Takva osoba nikada ne pomaže roditelju već mu samo leži na grbači te se, takoreći, i ne isplati roditeljima da ga drže u životu.

Jutarnja konstatacija alkosa koji je sinoć ispeglao ceo stan rakijom.

Izraz koji najčešće koriste klinci kada dobiju neku novu, strašno interesantnu stvarčicu. Svima se desilo makar jednom da u detinjstvu traže da pogledaju i budu sjebani u pojam, uz iritirajuće obrazloženje "očima se gleda, rukama se dira". Samo par ljudi je izdržalo da mu tu igračku ne polupa istog dana, ili minuta!

Kada, vas keva ili cale teraju da uradite nesto, za Vas mnogo tesko, onda se samo izgovara ova recenica i u slucaju upada u sobu, brzo otvarate knjigu, i ne gledate da li je drzite naopako. Jer znate da Vas tako nece terati da radite.

Шаљив одговор када вам у разговору не дају никакве шансе да успете у ономе што сте наумили, наглашавајући своју спремност да не одустајете ни по коју цену.

Kaze se za neki problem koji izgleda prostiji od pasulja, ali na kraju nas naravno bas on najvise nasekira.

Izraz pomoću kojeg objašnjavamo sagovorniku da mu opisujemo jako staru osobu, odnosno osobu kojoj nije ostalo još mnogo.

to je omiljena recenica prosecnog gledaoca "farme" koji ima bar malo dostojanstva i mozga da ga bude sramota sto gleda taj rijaliti.