Ne mislim na sleng, nego na onaj mrkli, nema struje u noći bez zvezada u nekom selu na vrh planine, mrak. Kada stvarno ne vidite prst pred nosem, što naravno ne možete da odolite a da ne probate, ali baš vas briga što se ponašate kao kreten, jer i ovako niko ne može da vas vidi! Ovakav mrak u gradu nemožete naći ni u atomskom skloništu jer će svetlo, bilo dnevno ili veštačko UVEK naći neku pukotinicu, prorez ili prozorčić kroz koji će da se proturi!

Ne, nije to slavni četverac mutiranih astronauta iz istoimenog filma, koji su kasnije napušili onog likusa što svaka druga klinka i njena stara svršavaju na njega.
Nije, ali i oni spadaju pod ovu grupu.

Fantastična četvorka u širem smislu te riječi jeste default sastav ekipe koja treba da se obračuna sa bilo kojom značajnijom prijetnjom po čovječanstvo ili po čovječanstvo i američkog predsjednika koji se nije stigao sakriti u atomsko sklonište na vrijeme, kako to obično biva.

Ekipa nastupa u relativno stalnom sastavu koji čine glavni lik, jedan snagator, jedan filosofos i jedna dobra riba.
Često umjesto nekog od njih može biti prisutan i neki totalni nelord, mada ta uloga nerijetko može pripasti i samom glavnom liku.

Elem, da pređemo na opis likova.
Glavni lik je od svih njih najvarijabilniji po pitanju fizičkih i psihičkih karakteristika. Može biti sve od mlitavog klinje koji još drka u gaće pa do ratnog veterana sa sve šampionskom facom koji se vucarao po nekim vukojebinama koje ni sam ne može ubosti na karti.
Ono što je zajedničko za sve glavne likove jeste to što su, pogađate, glavni likovi... Dobro, većina ih se još zove i Džek i uglavnom nema roditelje...
(prim. aut: Mislim realno, da ih stvarno ima, sigurno bi se sjetili da ih nazovu da vide šta koji kurac izigravaju neko mudo dok im neke čamuge iznose televizor i frižider iz kuće.)

Snagator je uglavnom Rus ili crnac. Ako je već bijelac, onda je svojevremeno bio olimpijski šampion u rvanju, kamiondžija ili visoki vojni činovnik.
Ako ekipa koristi neko konvencionalno prevozno sredstvo, on je obično vozač istog.

Filosofos je tip koji ima (najčešće) zdravo rivalstvo sa glavnim likom i uglavnom je glas razuma u ekipi. Izbjegava rizične situacije ne zato što nema muda, nego zato što ima za nijansu više mozga od ostatka ekipe (izuzetak je često i snagator koji je nerijetko iznenađujuće inteligentan ali više popustljiv od filosofosa). Uglavnom je potpuni kontrast glavnom liku.
Npr. ako je glavni lik flafičast, ovaj je onda alfa-mužjak ili ako glavni lik džri krst okačen na retrovizoru, onda ovaj ima pentagram...
Ako ekipa koristi neko nekonvencionalno prevozno sredstvo, tipa spejs šatla, on obično upravlja njime.

E sad, dobra žemska... I ona dosta varira.
Može biti mnogo opasna i često sposobnija u obračunima više nego bilo ko drugi iz ekipe. Ako je to slučaj, vjerovatnoća da će imati neku seksi scenu je veća nego da se Milić Vukašinović ili Era Ojdanić u 2014. pojave u bar jednom rijalitiju.
Ipak, može biti i totalni smarač kojeg glavni lik sa ostatakom ekipe uvijek izvlači iz govana i sve tako dok se na kraju filma ne uzmu...
Mada kapiram da i onda vjerovatno smara kad joj auto stane na 20 kilometara od Popovih Drača pa treba da dođe da je šlepa.

Suma sumarum, jako generična postava koja uprkos tome rijetko dosadi. Valjda zato što smo više manje svi u nekoj sličnoj ekipi... samo ne završimo sa dobrim ribama, jelte.

Tipologija:

Alfa mužjak: U svakoj teretani postoji bar jedan takav. Dečko koji je visok oko dva metra, savršeno gradjen i ''izrezbaren'', diže gazilion kila iz benča i niko nije jači od njega. Često jako umišljen. Hodajuća enciklopedija nutricionizma. Njegova pojava u teretani izaziva zavidne poglede mužjaka i... teranje kod ženki.

Instruktor: Zaposlen je u teretani da bi navodno pomagao vežbačima i davao savete, ali uglavnom svoje ''radno'' vreme provodi sedeći u nekom ćošku i čitajući novine. Povremeno ''baci kosku'' nekom svom poznaniku i razmeni sa njim par rečenica tipa ''Deeee si, matori, gruvamo se, a?''.

Patuljasti kompleksaš: E, oni su čudna sorta. To su oniski muškarci koji svoj kompleks pokušavaju da leče vrednim radom i trudom u teretani. Ta marljivost jeste za svaku pohvalu, ali problem je u tome što jednostavno ne znaju kada je dosta. Na kraju se toliko nagruvaju da više liče na panj nego na čoveka i lakše ih je preskočiti nego zaobići.

Bucko: Najviše vremena provode na spravama za kardio. Znoje se kao goveda i već posle par minuta na traci jako porumene. Neki studenti koji pripadaju ovoj kategoriji imaju običaj da skriptu za fax stave na kontrolnu tablu trake ili bajsa i tako uče. U principu su jako simpatični.

Kriza srednjih godina: Matoran od 45 do 55 godina, koji je poludeo ''po stare dane''. Sasvim je izvesno da ima mladju ljubavnicu. Nije više vitalan kao nekada, ali se prilično trudi. ''Uniforma'' ovog tipa je atletska majica koja je tako razvučena, da se vidi ''ljubavni tepih'' prošaran sedima i neki šorc jarkih boja iz 90ih.

Stalak za infuziju: To su dečkići od oko 16-17 godina. Mršavi su, bledi, bubuljičavi. Bojažljivo ulaze u teretanu i biraju kilažu od koje im slabašne ruke neće drhturati. Boje se podsmeha iskusnih teretandžija.

Pozerčina: Najrasprostranjeniji tip ''vezbača''. Oni u teretani provode minumum dva sata dnevno. Obučeni su kao lutke u izlogu Nike-ovih prodavnica. Obavezan deo opreme su rukavice za dizanje tegova... zato što su taaaako kul. Više vremena provedu merkajući svoj odraz u ogledalu i odmeravajući se sa ostalim mužjacima nego dižući tegove. Pravi paunovi medju teretandžijama.

Miss fitnesa: Nerealno zgodna devojka koja izaziva zavist devojaka tipa ''Ružne Beti''. Ima duge noge, zategnutu oblu guzu, ravan stomak na kom se ocrtavaju bočni trbušnjaci (''uobičajen'' je i pirsing na pupku). Kosa joj je uvek isfenirana. Ne pusti ni kap znoja za vreme treninga, niti se zamara. Često nosi ''Gajić'' trenerke.

Ružna Beti: To su buckaste devojke koje opsedaju kardio sprave, naročito u kasno proleće i početkom leta, kako bi se malo ''sredile pred more''. Treniraju u debelim pamučnim trenerkama i širokim neuglednim majicama, kako bi se osećale ''komotnije''. Povremeno imaju nesvestice zbog besomučnog izgladjivanja. Kolutaju očima kada ugledaju Miss Fitnesa uz komentar ''Sta će ova ovde, kao da njoj treba teretana!''.

Klimaks: Tetkaste ženice. Često treniraju sa (mladjim) ličnim instruktorom... sa kojim bi rado otišle u krevet. To su uglavnom sveže razvedene žene, koje smatraju da uz novi život- ide i ''novo'' telo ( Krang fazon haha).

Muško se izgleda zaljubi u nežne finese ženskog tela onog trenutka kada prođe kroz pičku i prvim plačem strese buđ sa zidova srpske bolnice u kojoj mu bejaše sudba da se rodi. Ako se kojim slučajem desi da mu blaženost tog kožom nabrčkanog organa promakne u tim prvim mahovima života, mnogobrojni susreti sa sisom koji slede će mu svakako staviti verige oko duše i osuditi na pečal do kraja života.
Pripadnik kuratog roda generalno u životu prođe kroz tri faze. Prva se svodi na besomučno bacanje majmuna u nesvest, maštanje o ženama. Tada posteljina miriše na svrš, na očajan zadah drkanja gde se celo prisustvo suprotnog roda svodi na njeno obitavanje u čovekovoj glavi. Tužna je to priča. Tužna solo narativa poput priče fenomenalnog solo gitariste iz malene srpske kasabe, koji je celo osnovno školovanje trpeo kokavce frajera zbog nošenja majice Metalike i Mejdena. Taj gitarista je jedinu utehu nalazio upravo u svojoj gitari. I kada je taj gitarista dovoljno navežbao sviranje sve svoje gitare, kada su se pragovi ogulili i kada su žice počele da smrde na gvožđe a prsti na krv, kada su se u ćošku nakupile kutije i kutije bensedina, gitarista je odlučio da osnuje bend. Gitarista je našao još dve budale, bubnjara bez jedne ruke i gluvog basistu. I kada je došlo vreme da gitarista zasija, on je vaistinu zasijao. Izašao je na sklepanu binu sklepanog kafića, oči su mu suzile od dima, držao ih je zatvorene, ali to gitaristi nije smetalo. Jer gitarista je poznavao svaki jebeni ton na svom instrumentu, svaki jebeni solo, svaku jebenu notu. I gitarista je izašao, odsvirao svoj solo i...završio. Jer gitarista je bio jedan, a ova dvojica nisu bila ni za kurac. Gitarista je bio sam i kao takav svakako nije ništa mogao da postigne. Nije bilo ritma, nije bilo linije. Nije se osećao usamljeno, gitara mu je bila tik ispod glave, pored uva. On je slušao i znao je da je apsolutno savršeno i besprekorno odsvirao svaki ton. Ali besomučno lupanje jednorukog bubnjara i blesavo treskanje prstiju po bas gitari ga je nadjačalo na zvučnicima. I kada se pesma završila, kada su ga sačevali nemi i zbunjeni pogledi nekolicine okupljenih ljudi i glupavo tapšanje napaljene balafurdije, gitarista je shvatio da je sam. Tek tada je shvatio da je sve vreme bio sam, kada je bilo previše kasno.
Drugi period mužjakovog života je već golo kupanje u pički. Mužjak se ženi, majka zadovoljno klima, otac plače, svatovi plaču jer misle da otac suze radosnice pušta, a očevo srce tužne note plete. Mužjak kreće da jebe. Ali vrlo brzo saznaje da mu je svaki žulj njegove jataganom ovenčane desnice mnogo puta draži no svako mekano i mirišljavo jastuče njegove voljene drage. Jer brak vam je, deco moja, najgora trgovina na svetu. Brak vam je sađenje drveta punog gorkih plodova. Sadnicu platite skupo, previše skupo, toliko skupo da je otplaćujete do kraja života. Proleće dođe, ptice zacvrkuću, ali pupoljci toga drveta ne mirišu na radost. Ne mirišu na lepo. Mirišu na govna, mirišu na urin, mirišu na povraćku i pun kontejner pelena. I tek kada muškarcu zadah prestane da divno miriše na vinjak već ruke krenu da mu bazde na izmet, tek tada muškarac shvati koliko se zajebao. Tek tada shvati da su mu svake batine zbog neplaćenog mesa iz kafane bile mnogo, previše draže od ovog parčeta mesa zbog koga je platio životom. Reče jedan moj drugar, u onim besanim noćima kada smo pluća punili marihuanom a jetru natapali pivom i gasili žar popušenih pljuga, reče on tada da se svaki strah od seksa i žena prevaziđe onog trenutka kada muškarac uvežba tehniku i nauči kako da jebe. Oh, kako se samo grdno varao. Dragi moji, svaki strah od seksa i žena se prevaziđe onog trenutka kada shvatiš da treba apsolutno da te boli kurac za nju. Kada shvatiš da je seks nalik životu: nemilosrdan, varljiv, ali pre svega sebičan. Za tu pičku ćeš ti svakako već višestruko platiti, i to onako kako ona bude želela. Shvati da ženi nisi potreban, da kurac nikada neće dovesti ženu do ludila. Da značenje "ženska ruka u kući" nema ono značenje koje misliš da ima, jer ženska ruka je jedina sigurnost u ovom neispitanom i nepoznatom svetu, jedino se njoj zna svrha, da dovede ženu do bunila, do mraka u svesti, do kolutanja očima. Žene od tebe traže nešto drugo, a jedino što ti možeš dobiti, i ono na šta će se tvoje celokupno uživanje u životu svesti jeste taj komad mesa koji si, avaj, tako skupo platio. Zato se prepusti, čoveče.
Dođe jesen, drvo koje je muškarac tako skupo platio je davno procvetalo, voćke na njemu se već žute. Ali to voće je sada odraslo, više ne smrdi na govna, ali smrdi na pare. I samo traži. I što ga više zalivaš, ono više traži. I što ga više nežno krpom brišeš, to prljavije i prašnjavije postaje. I što ga više mijuleš, što mu više pevaš, što ga više suzama oblivaš jer znaš da si mu ceo život dao, to gorčije postaje i manje privlačno za jelo. I tako završavaš svoj život, jadni i skapani čoveče. To voće koje si gajio, u koje si ceo život uzdao, koje je trebalo da ti podari zdravlje kao i svako drugo voće, uradilo je potpuno suprotno. Isisalo je svo zdravlje iz tebe, otelo ti život, skapalo te, ukralo tvoju mladost i podarilo je sebi. I ti ćeš, čoveče, plakati. Ne zbog toga što ti je voće sve to otelo. Ne zbog toga što ležiš sam, usamljen, što svakim samrtnim hroptajem postaješ sve lakši teret svojoj staračkoj postelji. Ne, čoveče, najveća nesreća nije u tome što tek tada shvatiš gde si bacio svoj život. Što tek tada zamisliš kako je mogao da prođe. Koliko tvojih noći je ostalo prospavano, koliko žena je ostalo neokrnjeno, koliko flaša je ostalo neotvoreno, koliko je kafanskog inventara preživelo da sada služi porodični ručak, nešto za šta kafanski inventar nikad nije bio namenjen. Sva tvoja nesreća će se ogledati u tome što ćeš shvatiti da će ta voćka, kojoj si dozvolio da ti ukrade sve, a opet je neizmerno, bezrazložno i glupavo voliš, imati istu sudbinu kao ti.

Izraz koji koristimo kako bi stavili do znanja sagovorniku da je nešto što je upravo izgovorio, otkrilo dosta toga o neki njegovim (ili u nekim slučajevima našim) dotadašnjim postupcima koji su nam do tog trenutka bili neobjašnjivi.

Seksualni hendikep generacije, osamdeset i neko.
Totalna nemoć i impotencija, ispred današnje prosečne klinke, koju pokušavaš da zbariš, na old school fazon.

Ostali smo zaglavljeni u nekom čudnom jazu, izmedju perioda ever grina i turbo folka. Turbo folka se gadimo, dok nam se ever grin i ne računa u neki adut, kod omladinki zadojenih devedesetih godina.
Nisam mator (bar tako mislim), niti sam neki Kazanova, ali sam se trudio da kupim, neke stare fore, nekadašnjih beogradskih šmekera.

Znate ono, prigušeno svetlo, blaga letnja promaja, na stolu sveća, iz daljine dopire prigušeni zvuk saobraćaja, a na prozoru divan prizor usnulog grada. Još jedan korak i ona je vaša... Još samo dobra muzička podloga i divna noć može da počne...

Mislio sam, da će te fore oboriti svaku, bez obzira na godine. Ali onda je došao hladan tuš, otrežnjenje. Onaj momenat kad shvatiš da se vremena menjaju, a sebe zapitaš, jesam li ja malo star?

Najgora ljudska osobina.

Paralelni univerzum u kome nema gabora, grobova i ostalih avetinja. Svet u kome vreme provode, najbolji frajeri i ribe. Svet, gde svaki Erik postaje Bananamen.

U ne tako dalekoj budućnosti Srbi postaju svesni da pojam teritoraija nije isključivo zemaljksog karaktera, već da se može odnositi i na novootkrivene svetove kao što je Mesec, Mars, bliže zvezde Mlečnog puta, kiber-spejs, virtual-spejs i slično. Kako dosadšnja doktrina nije obuhvatala ove interesantne i ko-zna-čime bogate prostore, najumnije glave srpske okupiše se da odluče kako će izgledati nova vojna doktrina koja, dabome, podrazumeva osvajanje ovih potpuno novih teritorija, a u skaldu sa legitimnim i vekovnim pravom na iste.

Pojava kojoj za razliku od ženske patnje ponos ne dozvoljava da izađe na videlo.

Žene ne treba da plaćaju sobraćajne kazne. Pomažemo vam da ih izbegnete .

Zaustavio te je policajac. Tebi je jasno da ćeš morati da platiš kaznu I da cipele koje si krenula da kupiš možeš da pošalješ na ostrvo pustih želja. Evo saveta kako da izbegneš takvu situaciju.

Bio jednom jedan tržni centar po imenu „Delta siti“ instaliran na Novom Beogradu. U njemu beše svega, čak i od ptice mleka. A muzli su i mušterije. Oni koji su imali para mogli su sve da kupe. Oni koji nisu, mogli su da se kupe. Vlasnik „Delta sitija“, inače Alfa-mužjak, sa Iks – Ipsilon hromozomima, otporan na Gama-zrake, beše Miroslav Mišković. Svakoga dana Mišković, imaše običaj da šeta po obližnjem Savskom keju. U holu „Delta sitija“ održavale su se tih dana humanitarne akcije za decu sa Kosova, pa na suzi lak Miroslav, ne beše u stanju da gleda toliko praznih džepova koje je neko drugi ispraznio. Odlazio je kraj reke da pusti mozak na pašu. Za to vreme jedan paša u Turskoj odlazio je da pusti mozak na Miroslava.

Šetajući kejom, Miroslav primeti da jedan Kinez sedi svakoga dana na obali i peca. Svakoga dana on upeca samo jednu ribu i odmah ode kući. „Zašto peca samo jednu?“ ne bi jasno junaku naše priče. Dani su bili lepi, voda bistra, a riba - kao kod ginekologa. A Kinez peca samo jednu! I jednoga dana preduzetnički duh Miroslava ne moga da izdrži pa on stoga priđe Kinezu na obali.

„Gospodine, danima vas posmatram i ne mogu da odolim da vas nešto pitam. Zbog čega svakoga dana pecate samo jednu ribu?“

„Jedna riba mi je sasvim dovoljna“ odgovori smerno Kinez, češkajući se po majici sa likom Brusa Lija.

„Zbog čega ne upecate dve ribe?“ bi uporan Mišković.

„Ne razumem, šta će mi? Hoćete da se ugojim?“

„Pa zar kod vas kosookih nije na ceni biti sumo-rvač?“

„Pobrkali ste. To su Japanci. Mi smo Kinezi.“

„Ma dobro, ja vas žutaće uopšte ne razlikujem. Znate kako se to zove?“

„Glupost?“

„A ne! Tolerancija! A da bih vam dokazao koliko sam tolerantan pomoći ću vam da se obogatite. Ja sam znate beli mag ekonomije u Srbiji. I podeliću sa vama tajnu uspeha poznatu u ovim delovima sveta kao „Miroslavljevo jevanđelje“. Dakle, morate da pecate dve ribe“

„Ama, dragi čoveče, šta će mi dve ribe?“

„Jednu jedeš – drugu prodaš i profitiraš!“

„I šta ću posle?“

„Od tih para kupiš drugi štap pa pecaš sledećeg puta četiri ribe!“

„Četiri? Zaboga, šta ću s njima?“

„Jednu opet hasaš, a tri utopiš i kupiš mrežu. Pa na vodu“.

„Ali ja nemam čamac.“

„Polako. Dođeš u jednu od mojih banaka i uzmeš kredit koji ćeš da otplatiš pecanjem. Ali pecaćeš samo one skuplje ribe. Somove recimo.“

„Potreban je som da bi se kod vas digao kredit?“

„Da. Ili štuka. Dakle, kada budeš imao čamac pecaćeš jata riba i uskoro ćeš moći da zakupiš tezgu na ribljoj pijaci.“

„I šta ću posle?“

„Imaćeš direktnu kontrolu nad prilivom kapitala. Kada budeš vratio prvi kredit uzećeš drugi, veći, na duže.“

„Šta će mi još jedan kredit?“

„Da zakupiš zemljište i otvoriš mali kineski restoran. Kad podigneš kredit polovinu novca odvoji za materijal i troškove a drugu polovinu odnesi u opštinu da njome pomogneš predsedniku da shvati zašto ti treba taj lokal. Znam ga lično, još dok se pre dvadeset godina igrao u pesku, u Iraku, sa priznanicom od oružja čika Sadama. Dakle, tako za nekih pet godina dobijaš restoran. „

„I to je to?“

„Tek si počeo! Ulažeš u biznis, preuzmaš „know-how“ tehnologiju iz inostranstva, ideš na dokvalifikaciju, primaš strane eksperte, otpkupljuješ licence, dovodiš kuvare sa Zapada, poštuješ HASAP standard i na kraju uđeš u stranku i za desetak godina dobiješ novac za veliki restoran u centru.“

„Stranka? Ja nisam u stranci. Mi Kinezi smo tradicionalno ljubitelji komunizma a ovde su na vlasti demokrate“.

„Demokrate? Sine... Samo se ti učlani u stranku na vlasti i nemoj da sumnjaš u čika Miška. Ja sam pored tebe sve vreme, tu odmah, polu-levo, u rubrici „Procenti partnera“. Trebaće ti ovakav sekundant, kad izađeš napolje.“

„Iz restorana?“

„Iz zemlje! Na strano trižište! Na Zapad“.

„Ali ja sam već zbog posla na Buvljaku došao na Zapad“.

„Druže, jadan si ti ako ti je Srbija Zapad... Ti ćeš sa svojom licenciranom ribom u Meku dobrog jela! Evropa! Pariz, Rim, Berlin! Ma neće proći ni dvadeset godina a svi će hteti tvoju kinesku ribu! Jer si Kinez, kontaš?“

„Da... Znači to je kraj?“

„Ni blizu! Danas ne možeš da se baviš samo jednim poslom. Moraš da investiraš u najisplativiji posao u zemlji. A to je kod nas politika. Dakle investiraš u neku stranku. U stvari u što više njih, za svaki slučaj. Oni pamte sve, pa ti posle izbora daju neko mestašce u skupštini ili ti bace neku kosku u vidu neke funkcije prilkom privatizacije, tendera ili prodaje akcija. A ako ti se ide u politiku onda se lepo skloniš u upravni odbor neke međunarodne firme, pa bog! Obavezno se pokrsti u pravoslavca. Boli te uvo, ništa ne košta. Pa državljanstvo, dubl. I ko zna, možda zaglaviš u nekom diplomatskom predstavništvu. Ili u nekoj od onih nevladinih organizacija što ih prave oni narkići-hipici da čuvaju kišne šume i spreče glad u Africi. Ma ima da postaneš Godzila svetske ekonomije! Brend bre!“

„Godzila je iz Japana.“

„Nebitno, sinak! Za četrdesetak godina ti si milijader!“

„I šta ću onda da radim?“

„E tad više ništa nećeš morati da radiš. Imaćeš sve. Lepo uzmeš štap, sedneš na obalu reke, opustiš se i pecaš...“

„Ali, gospodine“ Kinez ga pogleda svojim dubokim očima „JA TO I SAD RADIM“