Prošlo je dve i po decenije uzornog života. Jedine slobodne trenutke između škole, tenisa, časova baleta, klavira i francuskog, koristila je za čitanje Dostojevskog. Tako su mama i tata hteli, a i njoj je bilo lepo da živi u svom aristokratskom životu sa roze satenskim baletankicama i šljokičastim klizaljkama. Sve po planu, programu i ambiciji oca vojnog lica i majke Svetlane Bojković. Uljuljkana u svet roze leptirića, njeno je bilo samo da uči i bude slatka mala uzorna pametnica, a zauzvrat bi sve dobijala na tacni.

Završila je farmaciju i muzičku akademiju. Njen život obećava i brojne mogućnosti su pred njom. Ipak, uvidela je da joj nedostaje "to nešto". Ona nikada nije upoznala tog zlog čiku koji ti na žurci sipa drogu u piće, nikada nije iskočila noću kroz prozor da se cmače sa Pajom Lopovom, nije bežala sa časova, nije krila cigare u oluku... nije, nije i mnogo toga nije! Osetila je tu prazninu. Rešila je da je popuni iako su njeni vršnjaci već sve to prerasli, davno, davno. Mora i ona da preleži te dečije bolesti. Jeste da je krajnje glupo propušiti u tim godinama, valjati se u separeu u rođenoj povraćki, đipati u kavezu sa deset godina mlađim devojčicama... Uzalud, tečna četiri jezika koje govori i tri instrumenta koja svira ne mogu da nadoknade njen žal za adolescentskim uzbuđenjima koje nije proživela.

Ako je verovati mom ženskom roditelju reč je o nedvosmisleno poganoj lokaciji, stecištu bluda i nemorala, gde je njenom čedu najverovatnije uvaljena "neka droga" u ko zna kakva alkoholna pića.

Nepotpuno poverenje u neku osobu, informaciju, stav, tvrdnju...

Penzionerski zaključak koji oni često navode kao uzrok agresivnog ponašanja mladih.

Neizmerna radost , obicno pracena pesmom i igrom.
U reklamama tog karaktera, pojavljuje se sasvim smirena devojka koja nakon sto upotrebi ulozak (u preiodu dok ona ulozak stavlja na upotrebu gledaocima je prikazano kako on pretvara tecnost u gel) biva preplavljena pozitivnim emocijama. Posle toga obicno obuce bele pantalone i tu radost podeli sa drugaricama slicnog raspolozenja.
Vecina ljudi, pa cak i muski deo populacije, padne u iskusenje da proba doticni proizvod u zelji za zadovoljstvo koje reklama prezentuje...

Uvod u rečenicu, posle kojeg slijedi bespotrebna i za život nevažna informacija.

Neizbežni pečat zadovoljstva doživljenim. Direktan znak da smo puni sreće i veselja do stepena kad se samo smešimo i puštamo svetlost da nam se poigrava sa uglovima očiju. Kad nam se čini da čak i pomalo lebdimo iznad tla i da bi, samo ako pokušamo, mogli i da se otmemo gravitaciji.

I onaj ko je grešio može da popravi svoje greške. Iako je neko pravio greške u životu, sve može na kraju da izađe na dobro. Koliko god da je neko loš i rđav uvek može nešto dobro da se izvuče iz njega

Sveti gral, na neki način. Svako ko je pušač i pritom voli kafu (u enormnim količinama) a pride je i osoba koja voli da provede malo više vremena igrajući neku video igru (igricu) ili da malo više izbleji na internetu na Vukajliji ili jednostavno tražeći nešto što ga zanima (muziku, filmove, slike, tekstove, nešto pametno i korisno) - e takva osoba jednostavno mora da ima ogromnu šolju napunjenom skoro do vrha jakom, sa gustim kajmakom, i uglavnom neverovatno gorkom turskom kafom.

Naravno, kafa može biti i slađa (samo malkice šećere) ili baš slatkom, ali obavezno mora biti jaka. Takođe, takve kafe može konzumirati i nepušač ili osoba koja je ostavila cigarete (ali koja nije "smrad", kako kažu neki, već voli i neguje neke od tradicionalnih pušačkih navika).

E, sada, ima i onih koji vole Ness kafu (iako je to frape, ali šta sad), ali turska kafa je turska. Ima i onih koji imaju onaj mini espresso aparat, pa sebi pripremaju takve tople naptke pred blejanje ispred monitira, ali oni se ne sipaju u ogromne šolje, tako da njih diskvalifikujemo odmah u startu.

I, naravno da se takve hektolitarske kafe služe kada imate probranu ekipu ortaka/ortakinja kod kuće, ali k'o za inat nemate ništa drugo sem kafe da ponudite (a nje imate u šteku taman da dve nedelje ne izlazite iz kuće). Onda se sa još jednim dobrovoljcem iz ekipe kreće sa spremanjem prve ture koja ode vrlo brzo (i pored velike količine) i koju posle najviše pola sata zamenjuje nova tura.

Mada, može biti zajebano posle druge ture (često i prve) jer se odmah kreće u osvajanje toaleta. Ako prvi ko uđe u toalet i kaže ono čuveno vojničko "OTROVI", kako li je tek poslednjem ko dođe na red?

U svakom slučaju, ogromna šolja ispunjena kafom - vaš dobar drugar.

Osoba potpuno zavisna od primanja informacija, to jest tračeva.

Naravno, kod Infomanki se zavisno od njihovih godina razlikuju interesovanja i izvori informacija.

Kada je jako mlada, na početku tinejdžerskog doba pa sve do neke tridesete godine, Infomanka sakuplja i širi informacije uglavnom o čuvenim zvezdama srpskog i svetskog džet-seta, glumcima neke njihove tinejdž serije, drugovima i drugaricama iz razreda, a kasnije kada se zaposli uglavnom o kolegama s posla gde radi i o ljudima koji rade u firmama oko njene.
Informacije skuplja po trač-partijama sa drugim Infomankama ali i iz čuvenih trač-magazina tipa svet i skandal a neretko informacije pristižu i sa svetski rasprostranjene društvene mreže fejsglup.

Kada dođe u neko srednje doba Infomanka menja interesovanja. I dalje stremi ka informacijama o poznatima, ali to su sada već glumci u zrelijim godinama, političari i čuveni glumci iz latino-seldžučko-hrvatskih serija.
Menjaju se i izvori informacija i prelazi se na dnevne novine sa žutim sekcijama, kao i nove trač partije ali uglavnom na pijaci, u prodavnici i skupovima Infomanki u okolini zgrade u kojoj živi. Naravno, i dalje radi i skuplja informacije o ljudima sa posla, ali slabije jer je već godinama izlizala tu temu a ne menjaju se ljudi u firmi toliko često.

Pred sam kraj života Infomanka postaje Sauron, džudži na prozoru po ceo dan i skuplja informacije striktno o ljudima iz zgrade u kojoj živi i to metodom izmišljanja, preuveličavanja i režiranja u svovj glavi svih stvari koje vidi. Zanimaju je stvari tipa ko se s' kim švaleriše, koju devojku kada i čime dovozi njen novi dečko, koji klinac diluje drogu u ulazu, a koji se drogira i tako neke potpuno lokalne stvari. Više ne sarađuje sa ostalim Infomankama jer su i one na svojim prozorima, nego ima jednu poverljivu babu kojoj sve ispriča ujutru u nadi da će ona proširiti vest.

Totalno različita od nimfomanke. Nimfomanka samo želi Bobana.

Svaki punoletni stanovnik Srbije.

Na SOS kanalu je nekada postojala emisija (možda i sada postoji, nisam siguran) čiji je koncept bio da pronalazi stare, ali za srpski (i ex-Yu) sport zaslužne sportiste. Veoma pohvalno, jer su se mnogi našli u milosti države koja ih je kao i sve ostale zaslužne građane stavila u poslednji razred "brzih pruga Srbije". To je takođe bio i dobar način da mladi saznaju za sportiste koji su bili sportisti svim svojim bićem i koji nisu bili ni glupi ni umobolni niti su predstavljali pokretni cirkus.

Ovo pišem, jer mi se čini da je totalno nebitno današnjoj omladini, ali i mnogima koji su rođeni u poslednjoj dekadi SFRJ, a da im je najbitnije gde su koji od preživelih kriminalaca sa "vrelog beogradskog asfalta". Diče se poznavanjem istorijata i životnog puta bagre, nitkova i lupeža, seljobera koji su utokama lečili komplekse, uz pomoć režima (koji i verni pratioci pljuju) rasturali drogu po Srbiji (koju toliko vole), pljačkali i ubijali i one poštene i vredne Srbe koji su po merilima većinskog dela stanovništva "glupi, pa ne znaju".

To je sramota za nas kao narod, da se mladi hvale poznavanjem takve materije a da bataljuju školu i ostale bitne stvari iz nje (i koliko god da nam je sistem školstva konfuzan, ipak se može učiti i naučiti). Uz kneza Lazara rame uz rame stoji Kristijan Golubović i ostala kompanija.

Sramota.
Za svaku osudu i prezir.

Vrsta dnevnog spavanja koju upražnjavaju mladi neradnici.Poenta konjosanja nije u odmoru, nego u krađi vremena pred večernji izlazak, naravno, o roditeljskom trošku.

Osoba iz unutrašnjosti ili iz Republike Srpske koja je došla da studira u Beograd. Poslije određenog vremena on više nije onaj kilavko kakav je bio kad je tek stigao. Očvrsnuo je. On je sad veličina. Za njega ne postoje pravila. Više ne ustaje penzionerima u autobusu. Više se ne sažaljeva, kao nekad, na svakog prosjaka kojeg vidi, štaviše, mrzi ih iz dubine duše, pogotovo ako su romi, ili, kako bi on rekao, prljavi cigani. Poželjno je da je član neke navijačke, ili neke druge huliganske grupe. Više ne vjeruje u ljubav, poštenje i čast. Ostavio je djevojku koju je volio i sad izlazi sa svakom koja će mu dati za piće. Na predavanja više ne ide, čak je i zaboravio gdje mu je fakultet. Najveći ponos mu je broj popijenih litara alkohola popušenih šteka cigareta, a nerjetko i činjenica da je probao marihuanu ili neku drugu laku drogu. Jedino što ga odvaja od Beograđana je porijeklo pa se i njega odriče. Sa roditeljima se čuje samo kad oni nazovu ili kad mu nešto treba. Kada ga i oni napuste i prestanu mu slati novac zbog njegovog načina života, on napušta studiranje i počne raditi sve za šta će ga neko platiti.
Teško je odrediti tačnu granicu, ali moglo bi se reći: " Prekaljeni Beograđanin postaješ, kad prestaneš biti čovjek."

Izraz koji se koristi kada te teraju da ocinkaš nekog. Ide u paketu sa dobrim batinama, a njih ti poklanjaju ili organi reda ili ulični huligani kojima ste ti i ortaci razbili prozor na bakinoj kući , a ta baka je baba nekog njihovog prijatelja ( takodje huligana ) pa te teraju da im kažeš ko su tvoji saučesnici.

Najčešća misao baba i deda kada im unuk kaže da uveče ide u kafić ili u diskoteku.

Neiskusno juriti jezikom kliker po šolji u cilju učenja legendarnog poljubca.

Mjuzikl, originalno, Miloša Formana.

Svako ko ode iz nerazvijene sredine u veće mesto, za boljim životom, i ostvari iole neki uspeh, bez obzira da je je sve što je stek’o - stek’o mukotrpnim radom - "od jutra do sutra", ili na lak, nepošten način. Dobija epitet mufljuza, jer zaboga "odakle njemu tolike pare da se luksuzira".
Jedno je sigurno: Uspeh se ne oprašta!

Muškarac između majke i žene. Da moja žena sada ovo čita pitala bi me zašto nisam napisao "žene i majke" verovatno. Nema sitnica, i redosled je bitan a ne krupnije stvari. Večita borba između dve strane, čekića i nakovanja, za prevlast nad mužem ili maminim sinom. Ko je čekić a ko nakovanj je manje bitno, bitno je da udaraju jedna po drugoj lakom i teškom artiljerijom, iz zasede i frontalnom paljbom, dok između njih stoji muškarac, najviše pogođen njihovim bombama i granatama.
Koja bolje kuva? Koja pegla pantalone na crtu i koja koristi mirisniji omekšivač? Koja te je više puta tuširala ladnom vodom jer si malo preterao sa špicerom kod kuma? Zajebana pitanja, ali ne kao obična, ženska zajebana pitanja tipa "jel mi veliko dupe u ovoj ciklama suknji?". Kada pomisliš "koji moj je ciklama" pa se zajebeš i odgovoriš potvrdno sigurno ćeš apstinirati neko vreme(koje zavisi od toga koliko si sposoban da je obrlatiš) ali ako kažeš da tvoja mama bolje kuva slatki kupus sa mladom teletinom sjebao si se gadno. Ne postoji pridev da opiše koliko si se sjebao. A opet ako majci kažeš da tvoja žena bolje kuva bićeš nezahvalno govedo i pljunućeš na sve one sutlijaše koje si jeo direktno iz šerpe. I tako dan za danom, godina za godinom ko ima sreće da potraje(ili nema?) trpiš, balansiraš, opanjkavaš jednu pred drugom i moliš Boga da te ne uhvate u mašinu kada su obe prisutne.
A ako živite svi zajedno, onda sipaju u tebe kao u nerotkinju. Sve u svemu jeban si. Iako ti po pravilu ništa nisi kriv a i nebitan si u ovoj borbi. Ali...postoji nada! Ako uspeš da ih složiš oko neke stvari, ako ih nateraš da razmišljaju slično možda možeš da bos prepešačiš trnje i žar i nađeš mir da gledaš fudbal i pečeš rakiju nedeljom. E, ta stvar je muškarac sam i njihova ljubav(jebiga i to ako imaš sreće!) prema njemu, a i to da obe misle da si pijandura, kockar, ženskaroš i npr neodgovoran.