Najzajebanija vrsta imenica u našem jeziku.

Pitanje koje je rame uz rame sa "Jesi li za hot", što se tiče gluposti i banalnosti. Naime, potpisao si se relativno neutralnim nadimkom, koje ne ukazuje na tvoj pol, i time manje-više zbunio prisutne "Krstaše", koji vrebaju sa svih strana u pokušaju da nešto namuvaju, pa makar i preko četa. U tom slučaju: čućeš ovu uveliko poznatu upitnu rečenicu, od koje će ti dići kosa na glavi. Međutim, u normalnim uslovima, postaviće ti je neko sasvim dobronameran, dok u slučaju nevolje, čućeš je od nekog isuviše dobronamernog (pogađaš-gej "krstaš"), koji je ovim putem hteo samo da ti ukaže na novonastalu neobičnu situaciju i ponosno "pokaže prstom" na sebe, nenamerno te navodeći da na vreme pobegneš sa četa, iako je mislio da si njegova srodna duša.

Grbava je dok kenja. Jebiga, nije savršena. I ne, nije me strah da joj pridjem. Nije, nego je do nje. Fina je, gleda te, daje ti znake i sve , ali nije to to.

Ima dobre sise, to stoji. Ima i guzu, more orase da krca s'nju, i lijepa je, i to stoji, ali jebem liga. Opet, nije to to.

I ponavljam, stavljam do znanja, nisam se usr'o od tako dobre prilike. Nisam! I imam muda. Imam! Velika! Nije da nemam. Ali, fali joj nešto milion posto. Jedan kroz jedan. Ne smije biti kompletna. Nije sigurno.

Nepisano pravilo po kom su se vodili naši stari, obnevidjeli od zagorjelosti, a u mogućnosti da istu zaliječe samo tršenjem ovaca ili svojih bližnjih.

Mitsko bice sa kojim se uporedjujes kad te neko , najblaze receno, zeza.

Retka rumunska brada više nalik na paučinu, kad izraste kod mladih pubertetlija izgeda ko ofucana mačka pregažena FAP-om pod punim opterećenjem.

Nekada davno, u neka srećnija vremena, pre raznih lorazepama i bensedina, pre bljutavih tekila i absenta ovo je bio lek za svaki duševni bol i melem za sve vrste emotivnih ožiljaka. Ovo nije obična porudžbina u kafanama poput putničkog ili piva. Ne, ovo je kafanska svetinja koja se naručuje sa određenom dozom sete u glasu. Čovek koji sedi sam za stolom i konzumira vinjak i kiselu nikad neće biti alkos. Niko se neće usuditi ni da pomisli tako nešto. On će uvek biti mučenik ili boem. Čovek kojeg je napustila ljubav, porodica, prijatelji... Napustila ga je sreća. Sedi sam i pije. Nekad pusti suzu uz neku pesmu, koja se čuje sa starog radija i jedino tada promrmlja nešto u bradu tako da ga niko ne razume sem konobara koji odmah pojačava radio. Vremena se menjaju, pa tako i običaji. Duša se leči kod psihijatra, a kafane vise nisu in pored raznih diskoteka i ostalih rupa, a oni malobrojni koji su ostali verni kafani i svim njenim vrednostima, ostali su isto tako i sa praznim džepovima, pa ne mogu da zadovolje punu terapiju sa kiselom već samo konzumiraju vinjak. Jebi ga.

Liker domaće radinosti spravljen kombinacijom višanja, šljivovice i šećera. Zbog jednostavnog recepta i neodoljivog ukusa nije retka pojava u domaćinstvima.

Pojava koja postoji od pamtiveka. Od kad postoje živa bića postoje i podele na grupe. Novonastale grupe se uglavnom dobro podnose i lepo slažu.

Lopta nabijena daleko od terena (poligona ili nekog drugog neprofesionalnog terena) tako da ekipe mogu da predahnu dok najmanji klinac ne donese loptu.

Prvi hladan dan nakon najmanje 60 toplih ili vrelih. Oblaci, zakasnelo i mlitavo razdanjivanje, kiša-miks koji preti da porobi naša, na golotinju navikla, tela. Dok biramo šta ćemo da obučemo i obujemo, prisećamo se: sunčali smo se i plivali pre samo 3-4 dana, jeli sladoled i ispijali ledena osveženja, nosili šorciće&miniće....eh..

Nema nam druge: jakna je u pripravnosti, kišobran je spreman za akciju, odeća je tu, ali....čarape...cipele.... Bljak!!!

Stopalo se obuvanju protivi ko’ protivprirodnoj radnji, duša nam se znoji od muke jer su nam noge sapete. Najtanje čarape se doživljavaju ko vunene, cipele se u prvih par koraka ko’ bukagije (inače su udobne).

Nakon nekoliko sati otopljava, sunce se samo šalilo. Biće ovo dan za „teško” koračanje.

Jedan od najnizih staleza ljudske rase u Srbiji. Grupa najcesce starijih osoba (mada ima puno i mladjih) koja gleda utakmice iz svoje udobne fotelje kuci i komentarise kako koji igraci nemaju pojma, kako nam se klubovi raspadaju, kako su nekada JNA i Marakana bivali ispunjeni do zadnjeg mesta, a sada smo do neba kada dodje 10000 dusa, a ne pada im na pamet da odu na stadion, pa ako ne zele da navijaju, makar da sede da grickaju semenke i novcem od karte pomognu nasem fudbalu da se oporavi. Jos nizi stalez su oni koji cak ni na TV-u ne pogledaju mec, vec procitaju u novinama da je Zvezda dobila Partizan ili obrnuto i zezaju one koji navijaju za protivnicki tim.

Kada te zajebu među velikim slovima dok ti čitaš mala.

Isti onaj deda koji je bio prut i batina za naše roditelje, nama je k'o med i mleko.
Uvek smiren, staložen i voljan za šalu.

Sve ono što je branio svojim sinovima i kćerima tu je da nama dozvoli ma koliko to bilo apsurdno i budalasto. Što unuk zatraži to unuk dobije. Tu je i onaj mali detalj sa penzijom kad nam deka da crvendaća za čokoladu, iako s tom novčanicom možemo uzeti deset takvih. Našim roditeljima je trebalo truda i truda da dobiju za olovku u školi, da mogu nešto i da zapišu. Zato je tu deda da nama olakša sve teškoće s roditeljima. Uz neku dobru viljamovku il' kruškovaču, mekan k'o duša, sve će uraditi da ugodi svojim sokolovima.

Živ se čovjek na sve navikne, tako kažu, bilo loše bilo dobre stvari, u saradnji sa vremenom sve se polako upije i jednostavno sraste sa tobom, kao neki tumorčić sa kojim živiš dalje. Prepustiš se vremenu da te oblikuje tako da budeš knap za šablon, i pičiš. Otupiš, osjećaš prazninu u stomaku, blijed pogled i hladna duša, ziviš kao u komi, na aparatima, jer je neko drugi mislio da treba da živiš tako, da je tako bolje.
I navikao si se. Navikao si se da nije savršeno, vjerovatno ne mora da bude, navikao si se da se ne smiješ, jer nema razloga za smijeh, navikao si da sekunde, minuti, dani prolaze i da te apsolutno boli kurac za to.
Klik.

Reč koja najčešće obezvređuje osećaj zahvalnosti.

Već nekoliko meseci, jedino mleko koje naše krave daju.

Trenutak u posle kojeg se u vasem mobilnom telefonu ime devojke menja od ( Moje Pile ; Andjeo : Dusha Moja : Pilence ... etc ) u ( Kurva , Bivsa , Guzata , Radodajka i sve drugo sto superiorni muski um moze da smisli )

Prava je enigma da li ljubav kao takva postoji, ili se radi o hemiskim spojevima, koji u većoj ili manjoj količini teku našim venama i iz nekih nama nepoznatih razloga, nas teraju na stvaranje novog života,održanje vrste..................

Desi se da ljudi spoznaju srodnu dušu na prvi pogled, i ostanu zajedno u dobru i zlu,potkrepljujući mit o tome da svakoga od nas u svemiru negde čeka srodna duša.....

Sa druge strane dešava se da ljubav pretvara u mržnju............

Prokleti su trenuci, kada se ruše svetovi i pale mostovi......

Zašto je u ljudskoj prirodi da prosipa otrov, tamo gde su nekada nicali i uzgajani poljupci i osmesi......?

Zašto je nekada tako lako izdati onog/ono što nam je jednom značo/la sve.......!?

Kao prvo dadilja mora da bude neka izmucena i napacena dusa koja je nekada davno rodila dete i posto nije imala uslove da ga odgaja utrapi ga gazdama ali tako da ovi ne znaju da dete ostavljeno pred njihovim vratima je ustvari od njihove sluzavke.Postoji izuzetak a to je da je dozvoljeno matoroj vestici iliti gazdarici da jedina zna za tu tajnu i da je godinama deli sa svojom najboljom prijateljicom-dadiljom.E kada dete poraste i pocne da se hvata sa nekim siromasnim onda dolazi do zapleta koji se resava nakon mnogo preokreta saznanjem da je dadilja njena majka koja nakon nekoliko prekore svoje cerke ipak dobija ljubav i poverenje i ona i cerka zajednickim snagama hitaju ka srecnom zavrsetku serije nakon 19878 epizoda.