Rajkovački čelik. Zver ogromnih razmera, sa nogom ko dve tvoje, i šakom koja se po čvrstini i krutosti meri sa karoserijom peglice. On konju iz udarca lomi dva rebra i obara ga u nesvest, a volu kad povuče rep sa njim izleti ceo kičmeni stub. Život je proveo kao fizikalac i poljoprivrednik, a Holcimove džakove cementa baca kako mu duša iska. Nije kršten, što direktno znači da, u slučaju da ti se on ispreči na putu, odmah pristupiš stilu bežanja bež'te noge, posra vas guzica. Nema ženu, jer ju je sahranio iza kuće prvi put kad je zucnula, pa je zato prešao na radodaljke koje posle odnosa sa njim, tri dana hodaju kao da su jahale bure. Prepoznatljiv je po zadrigloj bradi i ogromnom torzou.
Da, on postoji, ali nikako ne želiš da ga vidiš jer ako uđeš na njegovu teritoriju tu ćeš da ostaneš kao mrlja Cecine trule višnje.

Jedan od dva bravara koji su obeležili istoriju ovih prostora. Jednog smo morali da volimo više od majke i oca, više od Deda Mraza i Božić Bate....Drugi je voleo nas. Prvi je pušio tompuse i govorio o tome kako između bratastva i jedinstva na Balkanu IMA NEKA TAJNA VEZA. Drugi je zbog tog bratstva i jedinstva pod stare dane morao da PRODA DUŠU ĐAVOLU SVOME. Pre svih nas shvatio je da samo između srca onih koji su rođeni da vole IMA NEKA TAJNA VEZA. A on je umeo da voli za sve nas. Bravar kojeg smo morali voleti ljubio je kvalitetna vina, a ovaj kojeg smo voleli znao je da SVE JE TO OD LOŠEG VINA.Za razliku od prvog bravara koji je zapalio najveću vatru još od penzionisanja krstaša, drugi je umesto oproštajnog pisma ostavio stih:
"ŠTO GOD SAM GOREO DUŽE
MMANJE SAM GREJAO ZNA SE
VELIKE VATRE SLUŽE
DA MALE VATRE GASE*
Iako je možda sadakasno, moram priznati da sam prvog voleo, ali manje od Deda Mraza. Drugog, koji nas je odlazeći privremeno napustio, voleo sam skoro kao majku i oca. I imao tu privilegiju da ga poznajem i sarađujem s njim.I ako je bio svestan svojih kvaliteta nikada mu se nije otelo "ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU".
Neka mu je večna slava i hvala.

Karakterna osobina.

Mali autobus.

Afrodizijak za žene.

Kada stojiš na jednoj obali reke života na kojoj mostovi ne postoje a ona na drugoj. Znaš da si stabilan na obali i imaš tlo pod nogama. Ali oči vide nju, duša oseća nju… Razmišljaš da zameniš bezbednost tla rekom, džaba ti tlo kada si sam. Jako želiš da budeš sa njom. Pozvao bi je, ali sastanak je jedino moguć u reci. Bojiš se reke, ona je opasna, nepredvidiva, puna emocija i koječega što ne vidiš i ne osećaš dok ne uroniš u nju i prepustiš se sudbi. Pa gde te tok odnese. Nalaziš izgovor kako ne znaš da plivaš (možda ona zna), kako ćeš sačekati, ali drugi ne čekaju, neće misliti o tebi već će juriti svoje ciljeve. A ti, i dalje čekaš… Vreme k’o vreme, često prolazi i mota se okolo. Nekad ti se i javi, al’ budala ne razume. Opomenut vremenom, budala i dalje čeka.
Leta gospodnjeg 14. VIII 2019.

Fraza koja se koristi kao racionalizacija činjenice da je neko napravio biznis plan u skladu sa epohom u kojoj živimo.
Neretko se kombinuje sa nemam ja njemu šta da zamerim.

Deo u Blic novinama koji se nalazi na poslednjim stranama i ima svruhu da nam malo namami osmeh nakon krša pročitanih loših vesti, crne hronike isvađa političara koje su za nas već svakodnevnica. Moj prezimenjak šef biroa za h-umor svakog nas dana oraspoloži karikaturom nekog političara. Ono što me posebno veseli je što u svakom nedeljeljnom broju tu mogu da se pročitaju neke od najboljih definicija sa Vukajlije.

Zagorela zrna kukuruza u kokicama, čije grickanje ima svoju posebnu draž i slast, naravno pod uslovom da nam pre toga ne polome sve zube.

Neki su gledali u učiteljicu, drugi su pak pogledom pratili šta se zbiva na ulici (oni srećniji koji bi pak sedeli kraj prozora), treći bi prepisivali činjenice u rečima i brojevima sa zelene table..Neko je buljio u ćošak, neki igrali potapanja, urezivali se u klupu. Ali svaki pogled osim jednog upirao je u tačku iznad table, neugledan, okrugli starinski sat, koji je bio često i jedina duša učionice. Delovao je kao mesec sa svojim menama na ljudsko raspoloženje - u petnaestom minutu časa ga izbegavaš, posle 25 minuta drago ti je jer je prošlo pola, a 5 minuta pre kraja već prestaješ da praktikuješ zajebanciju (predavanje ne slušaš odavno), pakuješ knjige i nestrpljivo čekaš da se oglasi tvoj dugogodišnji prijatelj - školsko zvono.

Svojim položajem pogleda bi lišio jedino predavača, koga bi već pre toga zagovarali kako ne bi do kraja pitao. A danas, deca u osnovnoj školi već imaju mobilne telefone, i stari dobri zidni sat je pao u zaborav. Stoji na zidu kao uspomena kojoj su još pre dve godine stale kazaljke, I čeka sledeće krečenje da bude zauvek sklonjen.

Izgled i prvi utisak: Pomalo zapušten, ali kako kaže on, namerno. Uvek ima bradu od par dana (ko italijani, samo što je ova ko šmirgla, što je poznato da opasno loži žene), a neretko i od par meseci. Krupan svuda, ponosno nosi svoj stomak, i ono ispod stomaka. Za dezodorans ne zna.

Kako se udvara: Izuzetno romantična duša. Vrhunac romantičnosti je bio dok se udvarao Milojki, kad je prebio Stanislava što ju je uvatio za dupe dok su igrali kolo, a zatim se nasmešio pod brk. Tad se i oženio.

Predigra: Uvek je raspoložan za predigru. Predigra izgleda ovako nekako: Dolazi kući, znojav od posla, skida sako, skida košulju, i dere se "Milojka, dolazi ovamo da te jebem!!!"
Ako Milojka ne ovlaži odmah, zvizne joj 2-3 šamara da se zagreje.

Seks: Snažno, jako i brzo. Baš brzo.

Ljubav: Često izjavljuje ljubav. Izjavljuje kad je ubijen i pijan, pred drugarima u kafani. "Volim si ja moju Milojku". Kad dodje kući, ne ponavlja ovo, reko već jednom. Eventualno joj zvizne šamar ako mu prigovara, al mu žao posle.

Još jeda lik iz starog crtanog filma , koji se nekada emitovao, a koji se sada u žargonu koristi za nekoga ko je u godinama, a i dalje sluša roditelje ili ženu!

Vrlo mračan, zajeban i misteriozan lik iz mange Bleach. Ionako nekim osobama izgleda prilično simpatično on je u osnovi najgori ambiciozni nitkov, koji koristi svoj šarm i dobar izgled da natera ljude da čine stvari koje ne mogu ni da zamisle. Njegove najjače moći jesu da ubedi svaku osobu u drugačiju stvarnost, da im svih pet čula prevari i to ima posebnih psihičkih efekata kod njegovih bivših učenika, koji su tek u zadnjim izdanjima mange, kada je poslao armiju monstruoznih duhova da unište jedan ljudski grad i kada je preoteo jednu prelepu mladu devojku pod pretnjom da će joj pobiti najbolje prijatelje, shvatili ko je on u stvari. Takođe je podmetnuo optužbe drugim kolegama o ilegalnim eksperimentima, koje je vodio o pretvaranju ljudi u sadističko-manijakalne duhove Ispijene zbog čega su oni bili izbačeni iz redova Bogova Smrti. Njegov ultimativan cilj je da postane Bog, ali njegova najveća rečenica kojom je pokazao šta želi, jeste kada je pobegao iz Grada Duša : "No one has started in heaven, not even God".

Strategija koju primenjuju pripadnice lepšeg pola. BRADA dole POGLED gore i TREP, TREP, TREP...” i SVE završeno...

Slično iskrcavanju na Normandiji. Ti i tebi sličnih dvesta duša, zbijeni, čekate da se otvore vrata. Iza vrata te ne čeka krdo švaba, protiv njih bi i imao neke šanse, čeka te samo jedna osoba i protiv nje nemaš čime. Njegov pos'o je da te jebe, i on je na visini svog zadatka. Gladan si, nisi ni doručkovao, njega boli kurac, u kabinetu je i čeka kafu posle jela. Muka ti je od vonja tebi (ne)dragih kolega i koleginica, njima je muka od tvog vonja, osoba pored tebe baca peglu i potom kolabira. Otvaraju se vrata, nisi ni iskoračio a već si zaradio otvoren prelom potkolenice od stampeda. Mnogo vas je, bira najkorpulentijeg koji će skupiti indekse. Indeksi će biti potpisani sledeće nedelje, tvoje potvrde i overa semesta mogu da sačekaju. Sledeće nedelje prelaziš iz rovovske u frontalnu borbu, jer svaki iz uvonjale horde, iz nekog razloga, želi da uzme indeks prvi.

Osobina velikih ljudi ogleda se,izmedju ostalog,i u tome što se nesebično zalažu za dobrobit drugih,za razliku od malih,sebičnih,ljudi koji žive samo za sebe i svoje interese.

Loša stvar. Jako loša. Ne želi se ni najgorim neprijateljima. Naime, ova pojava spada u jednu od onih sitnih ali jako značajnih međuljudskih interakcija na osnovu koje možete da zapadnete u žestok hejt od strane davaoca poklona.
Postoje dve varijante ove pojave i obe su loše.
1) Ne sviđa vam se pleteni džemper sa motivima suncokreta koji vam je poklonila tetka sa sela ali vi jednostavno ne umete da odglumite da je super i da ga obučete bar na par sati dok tetka ne ode a džemper završi u "nikada obući" fioci. Sledeću slavu, brat dobija čokoladu i kintu, a vi vuneni džemper sa motivima suncokreta ali znatno lošije izrade.
2) Dobili ste super kul poklon od devojke koja je tom prilikom ispoljila svu ljubav i kreativnost koju gaji prema vama. Jedini problem je što ste srećni (duša vam je ispunjena, leptirići haraju digestivnim sistemom, a srce ubrzano lupa) ali ne umete to da pokažete pa i ona misli da vam se poklon ne sviđa. Sledeći rođendan nećete dočekati sa istom devojkom.

Mnogi se pitaju zašto toliki ljudi obožavaju vinil u odnosu na druge audio formate, kad je on po kvalitetu zvuka dosta lošiji od CD-a, pa možda čak i od MP3 formata sa visokom rezolucijom (kbps).

Jedni kažu zvuk je topliji, mekši, prisniji... jeste i to al nije to ono glavno.
Drugi ističu lijepe omote ploča, mala umjetnička djela. I to ima udjela, ali opet nije ono glavno.
Treći kažu da je tajna u kolekcionarskoj strasti, zadovoljstvu koje nastaje kad posjedujemo neki fizički objekat. Ima i tu istine, ali zašto nemamo onda sličan fetiš prema CD-ovima?
Pravi razlog treba tražiti u krhkosti i neponovljivosti ploče. Ploča se ne može lako umnožavati i kopirati kao CD, pritom je osjetljiva i pri svakom slušanju trpi sitna fizička oštećenja od igle. Prosto vidimo svojim očima kako ploča propada. Svjesni smo da je ne možemo vječno slušati, a da i dalje ostane čitava. Svjesni smo da joj često ne možemo lako naći zamjenu jer ko zna da li će ponovo biti u prodaji. Zato je svako slušanje dragocijeno. Ne želimo se fokusirati na druge stvari dok slušamo ploču, već samo na nju. Nećemo se predozirati prečestim slušanjem. To će biti posebne prilike, u kojima ploči dajemo svu svoju pažnju. E to je tajna vinila.

Međ' narodom našim osetljivim na svoje poreklo i istoriju, pogrdan naziv za službeni jezik kojim se govori u lijepoj njihovoj. Posprdno-prezirući termin za sve reči i izraze kojima se cenjene komšije ponose a ustvari bi trebalo da se pokriju ušima k'o dva jebena Damba. Već i sâm izraz iz naslova ima tu pežorativnu crtu u sebi koja na prilično nedvosmislen način ukazuje na to šta mi Srbi mislimo o pomenutoj tematici.

Jer, prilično je zajebano imati svoju državu, svoju zastavu i svoj grb a ne imati i SVOJ jezik, da ne kažem u ovom slučaju, "stil izražavanja". Nezgodna je stvar kada ti glava i telo 'oće na Zapad a duša vuče ka Istoku, koliko te god to "dalo pizditi". Dobro. Možeš ti organizovati polugodišnje nacionalne konkurse za originalne nove reči kojima bi se zamenile one omražene "ćetnićke" i popunio tanki "Vokabular Hrvatskog Jezika", ali ne mo'š promeniti činjenicu dispadaš teško iskompleksirani idiot jer te je zapravo strah od samog sebe.

A šta će tek novi Papa reć'?

Umro si.
Tvoje spiritualno ja, tvoja duša ,napušta tvoje fizičko ja , tvoje telo. Lelujaš između neba i zemlje . Ničim izazvano setiš se lika svoje majke kada je još bila mlada devojka. Ne pridodaješ preveliki značaj tome. Nastaviš da se penješ, sve jasnije i jasnije vidiš svoje detinjstvo, osnovnu, srednju, sve svoje drugare prve simpatije se sećaš tako živo da si se opet zaljubio u nju do smrti ( ironije li mrtav si) . Klupko tvoga života se odmotava, a ti počinješ da primećuješ da ima sve više čvorova, a i stanjenih delova konca. Fleš bekovi te udaraju sve jače i jače, dok te ne zaboli glava, i počneš da vrištiš u agoniji .
Tada si već u belom svetu, držiš u krilu smršeno klupko konca. A jedan čikica u sav u belom te pomiluje po ramenu i upita :
"Sine da li su ti vredeli svi ovi čvorovi i stanjene niti."
A ti plačeš od bola svoje duše još dugo ,dugo.