Menadžer za raspodelu poslova po principu: "Aj Ti uradi ovo!"

Znajte da nisu! To samo tako piše, varaju narod.
Uvek moraš prvo da kupiš pljesku da bi dobio besplatne priloge.

Kako je definicija o sirotinjskom kurcu već postavljena odlučio sam se za ovu staru srpsku izreku kojom ciljam na istu interesnu grupu, na one sklepane siromašnom kitom koji čitav svoj vek provode gladni i slepi. To su, naravno, jadni glasači i njihovi puleni, i jedni i drugi utekli sa koca i konopca i sad im nikad nije dosta i uvek su gladni i jadni. Seru o nacionalnom interesu i/ili o EU a jedino što konkretno rade je zasedanje u još jedan upravni odbor, uzimanje jeftinog stana na otplatu, ugradjivanje u svaki mogući projekat (što uzrokuje skupoću, kvalitet, rokove... i konačno, otkazivanje istog), uzimanje tri-četiri plate u operaciji Odbrana Kosova, poklanjaju zemlju tajkunima za čašicu siće i još im malo poture dupe zauzvrat... Duhovna, slepa beda Srpstva koja nikad neće dozvoliti kreativnom, poštenom čoveku da bar malo zagrebe i pokrene nešto unapredjujuće i pozitivno. Jer, siromašna duša želi da sličnog sebi vidi kako pohlepno radi ono što bi i sama radila, kad bi bila u prilici...

Najveći licimuri. Razumem da je zanimljivo praviti crnjak, ali definitivno ne razumem, niti ću razumeti SVRHU poturanja toga pod nos pod parolom dobrog hrišćanina i najboljeg druga.
Hoće li drug koji te voli kad pogineš s motora brže bolje otrčati na fejs da ti stavi na zid pesmu “Motori”? Nešto ne mislim da hoće. S druge strane, tu je gomila kojekakvih kreatura koje je manje ili više bilo briga za tebe i koje su te manje ili više uopšte i znale, ali SADA KAD SI UMRO! Sad? Pa sad si im draži od šlepera ajvara! Sad provode noći i dane pretresajući arhive i plejliste da nađu pesmu koja aludira na uzrok tvoje smrti i da je okače na grupi sa tužnim smajlijem. Ko još stavlja SMAJLI kad neko umre? Dobro, možda bih i ja u nekoj situaciji nakačio nekakav smajli, ali on sigurno ne bi bio tu da pošalje poruku “Vidi mene kakav sam Popaj, imam samo 20 a već znam sve o životu što ima da se zna, oprlji me iskustvo gorko, tuga za drugom što smo delili ćaletovu staru poniku i tukli se u glavu gelenderom. Hoćeš da budeš sa mnom? Ne znam da li ćeš moći...Mnogo je života prošlo preko mene i bore ove jedne na čelu, ogrubela je duša moja od oštrog bola i moje je srce postalo stena(uz istoimenu kompoziciju, naravno)”. Eto. Sledeći put kad vidite wall grupe o nekom mučeniku što se smrskao u bager, razmislite koliko je on u ovom trenutku raspoložen da čita vaše cenjene komentare galantno servirane uz citate Dare Bubamare i teške suze otkucane na tastaturi.

Izraz koji u srbiji označava vremensko razdoblje od 5 minuta.

Нула од човека. Ђубре. Баздимир.

Човек чији је једини интерес да ти отме све, на сваки могући начин, само да би он имао што више. На почетку изгледа као да ти помаже, али пре него што то и сам схватиш, има те у шаци. Он увек размишља унапред, и увек је три корака испред тебе. Онда затекнеш себе у безизлазној ситуацији, и једино што можеш да урадиш да би себи олакшао муке, је да се предаш. Нема ти помоћи.
Кад ти покупи и црно испод нокта и остане ти само кожа на леђима, и њу ће ти узети.

Јер он је Гуликожа.

Kako si ti samo važan, jebote. Mnogo si važan. Milioni, ako ne i trilioni smrtnika svakodnevno traže neku tvoju uslugu, žude za tvojom ekspertizom, i ti hoćeš da im izađeš u susret, velika si ti duša i veliki džek, ali preteraše bre. Mnogo bre preteruju, nemaju si merku. A ti važan, važaaan. I stručan. I hoćeš da se nađeš. Ali, alo bre, mora neka mera da se ima. To ni ne kuca na vrata, odmah upada, kako sme tako da upada, to se ni ne predstavi, odmah želi tvoje znanje, umeće, tvoje vreme, a ti hoćeš stvarno svima da izađeš u susret, stvarno, ali bre, imaš i ti dušu.

Zato svojim neposredno podređenim, koji te mnogo vole, jao što te oni svi vole, jer i njima činiš mnogo, podeliš sa njima malo belog mita u vidu crne čokolade, i uopšte te iza leđa ne pljuju, e njima nalažeš da hordama ljudi koji te traže kažu da si umro. To će ih skrhati, jer nema apsolutno niko drugi sa tvojim dijapazonom veština ko može da im pomogne. Ali šta će, umro čovek.

Mantra za brži i lakši beg u san izuzetno elegantno popunjene jedinke na dijeti, koja čvrsto stoji iza svoje odluke da ne jede ništa posle 18 časova.

Komentar koji majke znaju da fasuju ako su sitne i niske kao patak a žensko im potomstvo gabarita kung-fu pande.

Opšte je poznata činjenica da je nemoguće ispratiti ženski tok misli. Muško razmišljanje, nasuprot tome, karakteriše, ženama toliko nedokučiva i nepodnošljiva, jednostavnost i lakoća. Zašto je to tako? Večito pitanje.
Žena ne razume jednostavno, muškarac ne razume komplikovano.
Žena kaže ono što ne misli i očekuje da bude ispravno shvaćena, muškarac kaže ono što misli i shvata onako kako mu je rečeno.
Žena razmišlja i analizira, muškarac odmara i uživa.
Ženu boli duša jer je neshvaćena, muškarca boli kurac jer je jeo, spavao i naspavao se pored žene koju voli.
Žena ga voli, ali želi da njihov odnos bude nekako uzvišeniji, muškarac je voli i ne zna šta je uzvišenije od toga.
Žena je pod stresom jer pokušava da objasni, muškarac je pod stresom, jer ne kapira zašto ona viče dok objašnjava.
Žena želi da je on razume, muškarac želi da razume, ali mu nije jasno šta.
Žena je očajna što on ne razume tanane nijanse njenih emocija, muškarac je očajan što ona ima tanane nijanse emocija.
Žena je besna jer je on neuredan, muškarac je besan jer ona primećuje lom, koji on ne vidi.
Žena je smorena jer muškarac nije dovoljno pažljiv, a muškarac nije pažljiv jer ga ona čudno gleda i ne zna koji joj je više kurac.

: naravoučenije: ova priča nema naravoučenije :

Pojava koja je u našem narodu jako rasprostranjena. Ona obuhvata sve, ovom narodu, najdraže stvari.

Drustveni ugovor u malom izmedju Vas i Vase partnerke/partnera. Vi se odricete dela svoje slobode zarad opste sigurnosti koja je sve cesce potreba velikog broja ljudi u ovom danasnjem vremenu.

Jedan od najstarijih ugovora. Nema ga ni u jednom zakonu, već se primenjuje običaj.
Preporučuje se izuzetan oprez pri zaključivanju ovog ugovora, jer je vaš kupac đavolski gadan igrač sa milenijumskim iskustvom u struci. Najbolje je da se prethodno konsultujete sa stručnjacima. Ovim se najviše bavi advokatska kancelarija "Nečastivi i sin", pa im se možete obratiti u bilo koje doba noći.
Ugovor ima svečanu formu, jer kupac dolazi samo ako ga prizovete određenom ceremonijom. Poželjno je da se komotno obučete, jer ćete pregovore voditi na prilično povišenoj temperaturi vazduha, koju izaziva dolazak vašeg kupca.
Specifičnost ovog ugovora je što vi kao prodavac za vašu dušu ne dobijate novac, već neku drugu vrednost, npr.neki talenat, slavu i sl. Ugovor traje određeno vreme, posle kojeg vaše pravo iz ugovora ističe i kupac dolazi po svoje. Ne možete izbeći svoju obavezu ni na koji način, jer vaš kupac ima najmoderniji GPS sistem, pa će vas locirati gde god da se sakrijete. Tad vaša duša postaje njegovo vlasništvo.

Sleng u umetnosti.

Jašta, nego je loš lijepa moja bošnjačka omladino. Loš, alaha mi, na dunjaluku ga nema! Zamislite, molim vas, on osnivač nekih tamo "Gusala" u Mostaru, još sve sa prefiksom "srpski". Pa, kaže... "... i svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja...". Genocidaš, bolan! Od svega mu valja "Emina", a i ona je onako, srednja žalost. Ukinuti šantićeve večeri poezije! Što da veličate vlaha kad imate svoje pjesničke veličine kao što su... ovaj... na vrh mi jezika...

Loš je učena srpska kritiko, loš i nikakav. Pa, kakav je to pjesnik koji je razumljiv širokim narodnim masama? I dokle više ta ljubav prema otadžbini, pa ljubav prema otadžbini. To je tako passe. U poeziji treba da uživa i poeziju treba da razumje samo elita, sa minimum filozofskim fakultetom i doktoratom pride. Ostala žgadija neka čita Marinu Tucaković, za bolje i nisu.

Loš je Šantić, moja proevropska, liberalna inteligencijo! Otvoreno pozivanje na prkos i borbu, izostanak dekadencije, ljubav prema ženama... prosto neka paorština izbija iz svega toga. Eh, kad Rembo i Verlen urađeni opijumom jedan drugog naizmjenično natakare na neomašćen kurac... to lirika sama frca iz njih! Da je mjesto Anke, uhvatio pod ruku Ćorovića, pa bi ti vidio poezije! Ovako je ostao samo pokušaj od pjesnika.

Loš, da gori ne može biti.

Jedini razlog zbog kog imamo humane srednjoškolce koji uvek žele da daju krv kada dolaze ljudi iz bolnice da traže dobrovoljne davaoce.

Pre nove ere: Cela zrna pšenice su se jela sirova. Malo kasnije su se mlela i dobilo se crno brašno od kojeg su pravili hleb bez kvasca. Kada je kvasac pronađen, hleb je dobio pravu formu. Brašno se bacalo kad bi ga miševi napali. Tvrd kao kamen.

Početak nove ere: Brašno se prosejavalo, miševi nisu smeli da mu priđu. Hleb je zdrav. Upadne poneki insekt ali se odmah vadi iz testa. Mek kao duša.

14 vek: Miševi svuda. Brašno napadnuto. Imućniji su brašno od celih zrna čuvali. Mek i izdašan. Hrskava korica.

18 vek: Pronađen način kako napraviti beli hleb. Odbacili su sve korisne sastojke iz pšenice i dobili beskorisnu namirnicu. Narod poludeo a kasnije prilagodio. Mek, mekši, tvrd. Miševi nemaju šanse. Dlaka iz kose u svakoj vekni.

21 vek: Fabrike rade punom parom. Proseju šta su prosejali, mašine mese, i peku. Tvrda i lepljiva korica, vazduha koliko hoćeš, dlaka i insekata po celom hlebu, miševi gratis. Kamuflaža belog hleba braon bojom da bi se dobio crni. "Zaustavljaj proizvodnju! Upala su cela zrna pšenice! I više vazduha da se umpumpava!"

Namjestiš loptu na bijelu tačku, uzmeš zalet i zapucaš je onako muški, pa makar ti prečka odzvanjala čitavog života. Ili, ako si još veći mudonja, izvedeš panenku, pa - pukovnik il' pokojnik.

Je li to toliko teško, sunce mu jebem?

Al' 'oćeš... Uvijek se tu nađu neki Španciganci, Portuganci, ili neke njihove prekoatlantske pošpanice kojima je duša da dobro istrzaju golmana prije nego li upute svoj cijenjeni šut. Zastajkivanje se nekad sankcionisalo. Danas se svi drže pravila gdje stoji da se penal ponavlja samo u slučaju kad je igrač zastao pri samom šutu, dakle, u zadnjem koraku.

Ni ljudi, ni sela, žao mi golmana. Mogu misliti koliko je bijedan osjećaj kad te kretenčić koji sebe naziva zvijezdom, iscima k'o malog majmuna ne mareći što će zbog toga ispasti mindža. Ona najgora, neoprana. Živim za dan kad će jednom od njih da prekipi, pa da loptu izvadi iz mreže i nabije je fićfiriću u usta k'o prasetu na poslužavniku.

Plaćam pivu čitavoj kafani.

U teoriji nešto uzvišeno. Dramatično. Ponekad i romantično. Uvijek gledaš to po filmovima, glavni lik šeta po kiši, iza svira neka dramatična muzika, i u tom trenutku se njegova realnost izbistri. Sve mu se složi, i odjednom shvati rješenje svih njegovih problema. Jeste, al u kurcu.

U praksi to izgleda malo drugačije. Prvo treba spomenuti da je šetnja sama po sebi besmislena stvar, i onaj ko je nagovorio ljude da idu u šetnje je vrhunski trol. Ideš negde, a ne moraš. Niti ideš ka nečemu, niti bježiš od nečega, već samo ideš. I ajde to što odeš bez neke svrhe, nego još moraš i da se vratiš! Ali nema veze, ako to i prihvatimo kao nešto normalno, onda tu uskače kiša. Kišu je lijepo vidjeti samo kroz prozor ili na televiziji. Ako voliš stvarno da budeš na njoj ili si na heroinu, ili si kvazifilozof i neshvaćena duša u pokušaju pa si se previše izložio na citate Boba Marlija, jer kako drugačije možeš da vidiš hektolitre vode koji polivaju asfalt i drveće kao nešto uzvišeno.

Rakija koju cimer donese iz svog zavičaja.