Prodao si kukuruz, kupio janje, natovio ga, uzgojio, šišao si tu ovcu, dobio si vunu, ispleo čarape, obukao opanke preko njih, krenuo u selo, isprosio Maru, doveo je u kuću, spavao sa njom, dobio sina, voleo ga, podizao, hranio, pustio ga u beli svet i čekao. Vratio se neko nepoznat, priča tuđim jezikom. Jedva možeš da razabereš reči koje izgovara, a glas mu je toliko poznat. Grliš ga, pitaš ga, razgovaraš se s njim ili bar pokušavaš, uzimaš najbolju ovcu i kolješ, hoćeš ženiti sina. Vuna koju si postrizao sa ovce poslužiće kao dobro punjenje za pokrivače za postelju u kojoj će on spavati. Radost je to velika biti ponosan na sina. Već ti je teško kretati se i jedva se teturaš do kapije koju zatvaraš za njim koji odlazi automobilom. Besna neka kola, sa stranim tablama. Već pada mrak, a stado treba uterati u obor. Znaš da nećeš moći još dugo tako životariti, ali dok se hoda dobro je. U krevetu razmišljaš o svojoj mladosti, o pokojnoj Mari i o snazi koju si imao. Nadaš se da će sin doći dogodine, barem na dan ili dva ko i sad. Žao ti je što se još nije oženio niti planira imati poroda, a vreme nije na njegovoj strani, a ni na tvojoj. Čuješ u daljini tiho beketanje dok polako toneš u san...

Širom planete Zemlje, opšteprihvaćen idiom za atletiku. I zaista, atletika to i jeste - jedinstvena grana sporta koja obuhvata najviše različitih disciplina i predstavlja možda jedini realni dokaz o razvoju i napretku čoveka kao biološkog naslednika majmuna ( doping i da ne spominjemo ). Što se, pak, naše države majmuna tiče, taj naziv je verovatno i jedino što je popularno u čitavoj stvari a ta praksa će se, izgleda, nastaviti i u budućnosti. Deca se masovno vode na fudbal, košarku, rukomet a od pojave izvesnog stanovnika Monte Karla i na tenis, dok atletika ostaje u nekom zapećku, gurnuta pod tepih i odbačena poput 13-og praseta. I ono malo nesrećne dece koja je danas trenira u uslovima, baj d vej, sličnim onim po eksploziji nuklearnog reaktora u jebenoj Fukušimi, trpi česte uvrede od svojih drugova i drugarica pa čak i od svojih trenera kojima je, vrlo moguće, dopizdelo da na pos'o dolaze samo da bi odmah zatim sa njega i otišli. Ipak, nadam se da će u nekoj skorijoj budućnosti doći ta dugo očekivana bolja vremena i da atletika više neće biti samo reč od pet slova, vodoravno: "Jugoslovenski atletičar, Mihalić"...

Pomoravsko-šumadijski sleng za leptiriće u međunožju.

Dok se ne jebe nešto, osećaj ne miruje i stalno je prisutan.

Kada je neko toliko dosadan & naporan i jedno marš ne bi moglo da napravi dovoljno veliku distancu između vas i njega, onda upotrebaljavate ‚‚mrš mrš mrš‚‚ za instant distanciranje.

Dan koji ne bi poželeli ni za sahranu najgorem dušmanu. Obdanica u kojoj se smenjuju bar tri godišnja doba s'tim da kiša ostavlja najjači utisak, zapravo vreme koje nastupa posle nje, magla, velika vlažnost, isparenje. Rak rana asmatičara i srčanih bolesnika.

2 ujutru. Otvaraš viseći deo od kuhinje, stare šarke arlauču i zavijaju budeći sve u krugu od 150m. Tresu ti se ruke, pada ti mrak na oči... Neko ti je navuk'o mrežu na glavu. I govna bi jeo, samo da znaš da u njima ima šećera. Iza starog čaja za mršavljenje, slavske sveće i torbice sa metkovima nalaziš toto keks od prošlogodišnjih zadušnica. Znaš da je proš'o rok, ali ne mari. Ješćeš ih i buđave. Drhtavim rukama i sa sjajem u očima otvaraš kartonsku kutiiju, a unutra plastično pakovanje sa devet čokoladnih keksića. Ceo tvoj svet se ruši. Pokušavaš na ivicama da nađeš onaj razlepljeni deo na kome se skida folija. Nema ga. Gde je bre, u pičku materinu? Histerišeš, čupaš kosu i grebeš lice. Pokušavaš noktom da otvoriš, ali ti se plastika zavlači ispod nokta u živac. Pokušavaš zubima da progrizeš kroz onu foliju otpornu na metke, ali NEĆE. Lakše bi otvorio sef švajcarske banke. Gledaš u one toto keksiće kroz plastiku... Puca ti osigurač u glavi. Bacaš toto na patos, šutiraš ga u punom trku i on završava iza simpo troseda koji je tvoja keva dobila za svadbu '87. Uzimaš kutlaču, zahvataš šećer iz kese i sve to istovaruješ u usta. Nirvana. Nakon nedelju dana, gomila mrava se vrzma oko troseda iz '87. Pogledaš iza, a tamo toto keks, stoji otvoren i jedva se nazire ispod gomile mrava. 'Ajde što si pokidao živce, nego si i zapatio mrave. PU!!

Sarkastičan odgovor na pitanje ''Jesi jeb'o?''. U prevodu, NISAM, poveo sam je kući, dala mi je da je držim za sise, dirala me preko pantalona, stenjala, tu se sve završilo i dalje nije moglo. Skupila noge ko da drži novčanicu od 5000 dinara međ' njima. Nećkala se dok nisam odustao.

Život nam je onakav kakve su nam misli, a stvari nam dobijaju smisao onakvim kakvim ih sami iznutra obojimo. Ipak, to je u osnovi pitanje individualnog karaktera, ali postoje niz zajdničkih komponenti.
Danas, kada gledam Srbiju, vidim jedan istorijski "zamor materijala", ali i pored toga ne vidim samo mrak i beznađe, jer ako je posmatramo u sklopu svih istorijskih okolnosti, i pored mnogo problema, mi smo ipak generacija koja najbolje živi, u istoriji svih Srba. Setite se samo koliko je bilo samo ratova, koliko su ljudi morali da se žrtvuju, za svoju zemlju, za svoje porodice.
Pogledajte danas, kako jedan moderan, savremen čovek živi, i pored toga što će mnogi ljudi sada reći da je najveći smisao života imati mesečni prihod od 2000e.
Pitanje je ugla gledanja... Kada posmatramo Srbiju kao državu, bez obzira što se u njoj sada pristojno živi, mnogo siromašnije od mnogih evropskih zemalja, ali i mnogo bogatije od nekih tamo afričnih. Ono što ja na prvom mestu vidim u Srbiji je, ne materijalna, nego duhovna kriza. Kada bi me pitali šta mogu prvo da uočim, kako komponetnu današnjeg života, što nije golim okom vidljivo, a što se jako oseća, je jedna pritiskajuća atmosfera iznad nas, atmosfera moralne krize. A to nije samo kriza nekih moralnih vrednosti, nego i kriza smisla.
Ne možemo da banalizujemo čoveka i svedemo ga samo na ekonomsku životinju i kažemo da je jedini cilj - lepo živeti, pa to se valjda podrazumeva? Ali ne zaboravite da su i danas, u ovoj siromašnoj i, po mnogim stvarima beznadežnoj Srbiji, najlepše stvari besplatne : prijateljstvo, ljubav, porodica, deca, otadžbina...

Na youtube-u se može videti svašta - i korisne i lepe stvari se daju pogledati i poslušati, ali isto tako možeš da se sretneš sa finom gomilicom budala koje nemaju pametnija posla nego da, pored kačenja glupih klipova, ostavljaju suvišne komentare i daju palčeve gore na iste ili vrlo slične sopstvenima.

Da bi ste dobili crnu rupu morate prvo da uradite nešto krajnje neobično. Ne, nije cveće, ni vino, nisu ni komplimenti … Morate prvo da urušite atom. Ne da ga POCEPATE, rasturite, razbijete … već da sve njegove “delove” spojite u jednu celinu. To nije lak zadatak, jer problem je u devičanskoj tvrdoglavosti elektrona. Koliko god da ga privlači proton udobno smešten tamo negde u dubini jezgra atoma, elektron neće tek tako da “padne” na njega. Femka se ama baš kao seoska mlada, i to tvrdoglava. Naterati elektron da se “sruši” u jezgro i kopulira sa protonom zahteva specijalne uslove za koje mi ne znamo u potpunosti kakvi su ali znamo da SUPER NOVE to rade odlično. Seks između elektrona i protona zahteva mnogo više od grube sile (gravitacije), recimo samo da su potrebni specijalni uslovi i mnogo kosmičkih “začina” jer to nije običan seks. Posle ovog seksa neće postojati ni elektron ni proton, nestaće zauvek u samoubilačkom orgazmu oslobađanja energije. Rezultat ovog, i bukvalno burnog, seksa je njegovo hermafroditsko visočanstvo - NEUTRON.

Ako se radilo o masovnom seksu elektrona i protona, dobili ste mnogo neutrona. A mnogo neutrona na jednom mestu čini najveći deo neutronske zvezde uz manje prisustvo nekih čudnih materija kao što je kvark-gluon-plazma … kako izgleda kvark-gluon-plazma? Pa upravo tako kao što je baš vi zamišljate na osnovu njenog imena. Zapravo, niko ne zna, a i oni koji kažu da znaju - foliraju se.

Napravili ste neutronsku zvezdu koja nije ništa drugo do neutronske kaše neverovatne gustine. Ali vi naravno nemate pojma koliko je to neverovatna gustina. Zamislite da sve ljude sveta smestite u zapreminu kockice šećera, e toliko je gusta neutronska zvezda. Sada ste stekli predstavu (kada bi se šalili) o gustini neutronske zvezde, ali je i ta gustina još uvek nedovoljna da neutronska zvezda postane crna rupa. Neutronska zvezda nije crna rupa, ali poseduje istu lovačku ćud kao i crna rupa. To je zvezda lovac na materiju. Svojom teragravitacijom privući će svaki atom ili nebesko telo, samleti ulovljene atome i pridodati ih svojoj neutronskoj kaši. I sve tako dok se ne utovi dovoljno da postane crna rupa.

A tada, nastaje mrak.

Ono što je nekada bila neutronska zvezda sada je crna rupa i mi više nismo u mogućnosti da saznamo šta se unutra događa. Svi naši instrumenti za merenje i “gledanje” takvih objekata postaju beskorisni. Neutronska zvezda se “sakrila” u crnu rupu i jedino naše oružje za saznavnjem stvari je list papira, olovka, formule i MAŠTA. Da li je unutra još uvek neutronska kaša?, kvark-gluon-plazma? ili nešto treće? pojma nemamo. Možemo samo prokleto i nesrećno da nagađamo. Ipak, srećni smo što znamo da gravitacija u crnoj rupi teži beskonačnosti, kao i zakrivljenje prostora i usporenje vremena. Crne rupe postaju tajanstvene i nedodirljive i sve što saznajemo o njima činimo posrednim putem - na osnovu vasionskih distorzija koje one redovno prave slično prolasku metka kroz kartonsku metu. Ne vidimo metak, ali vidimo rupu od metka. Čudna mi čuda, rupa ko rupa, ali to je gotovo sve što je u našoj moći.

Definiciju da je crna rupa nebesko telo toliko jake gravitacije da ni svetlost ne može da joj pobegne znaju i vrapci na grani. Ali ima tu nešto mnogo interesantnije. Crne rupe su vasionski i galaktički redari. U centru svake galaksije postoji crna rupa koja sve te silne zvezde drži u savršenom poretku kruženja oko crne rupe. Inače bi se bezglavo razbežale prostranstvima svemira uz neizbežne sudare. Bez crnih rupa svemir bi ličio na autoput bez saobraćajnih znakova i bilo kakvih pravila. Pravi vasionski zvezdano-saobraćajni haos. Naravno, zvezde uredno plaćaju reket svom galaktičkom makrou tako što se povremeno jedna po jedna žrtvuju i bivaju usisane u crnu rupu i tako je hrane i uvećavaju njenu gravitacionu moć. Senzacionalistička imena Discovery kanala kao što su “monstrum i čudovište u centru galaksije” su obične novinarske baljezgarije, jer kada bi bog postojao sigurno bi i sam napravio crne rupe da održavaju vasionski red i mir.

Crna rupa koja milostivo drži i organizuje Mlečni put (naša galaksija) u savršeno lepom geometrijskom obliku spirale zove se prilično zagonetno “Sag A*” i spada u relativno “pitome” crne rupe čije usluge (računato u broju progutanih zvezda) i nisu tako skupe. U Vasioni ima i mnogo gorih stanodavaca.

Rečenica koju smo svi mi bez sumnje mnogo puta čula u periodu od 3-13 godina, a upućenu od strane naših roditelja. Ponekad se činilo da su roditelji ti koji se po ceo dan igraju na ulici sa našim vršnjacima pa bolje od nas znaju ko je kakav, iz kakve je porodice (zar je to uopšte bitno?), da li psuje i voli da se maklja. Tu su i one komšijske primedbe na klince iz ulice što im zvone noću na vrata pa beže u mrak, ili igraju fudbal baš ispred njihove kuće pa im smetaju jer ometaju njihov san. Takvi komentari ostavljaju na roditelje dubok utisak pa oni pod hitno svojoj deci zabranjuju da su druže sa tom bagrom. Ponekad je ipak realnije prihvatiti da ni sopstveno dete nije zlatno i da je ponekad možda baš ono to koje ima fix ideje u društvu, a i pustiti ga da samo bira svoje društvo u kojem se najbolje oseća, to su ipak samo deca. Ja lično ne znam ni jedan slučaj u kojem su ove roditeljske primedbe stvarno delovale, ali nekim čudim oni nikad ne odustaju. Dok sam bio klinac, na primedbe o svom društvu voleo sam da odgovorim sledećim šaljivim tekstom (znam da sam zvučao ravnodušno, ali šta ću, život me nater'o): ko laže - taj i krade, ko krade - taj i ima, a ko ima - budi mu drug!

Rečenica koja prosečnom Srbinu znači nevidjenu uvredu i posle koje sledi znate već šta.

Da li ste se ikada zapitali kako to da StrajaKg, u vreme ove oskudacije, svakog dana izbacuje po nekoliko definicija koje plusira i komentariše priličan broj ljudi? Zašto se Fejzbukmanijak i Džimi užurbano penju na lestvici populacije? Da li Peki d džem-u prosek raste samo zato što je moderator? Kako to da Cara™ ima toliki prosek? Da li SMarku ljudi plusiraju definicije samo zbog njegove neopevane lepote? Zašto NadžakBaba postaje jedan od najpopularnijih ženskih autora? Mislite li da ima neke skrivene atribute?
Kako Autsajder saznaje, sve je počelo dana kada je uvedeno to svirepo pravilo. Većina Posteraša nije razumela zbog čega to mora tako. A onda, kao grom iz vedra neba, obavešteni su da moraju prvo skupiti 50 poena na definicijama, da bi mogli praviti postere. Toliko genijalnih postera čuči u ovim mladim mudracima, ali zbog ograničenja, neki su se usudili nazvati to i diktaturom, nisu mogli videti svetlost dana. Posle se pitaju zbog čega mladi umovi odlaze iz zemlje.
Pokušavali su na sve načine skupiti tu famoznu sumu. Neki su pisali definicije na ovu temu. Propast. Neki su pokušavali skinuti aforizme i vešto ih umotati u definiciju. Ništa. Nekolicina je besramno molila za pluseve, otvoreno priznavajući da ima trebaju za postere. Ćorak. Ledeno srce iskusnih Vukajlijaša ovo nije ganulo. Pa ipak...
Novajlije su nekako uspevale da skrpe 50 poena. Iznenada. Jedan dan su bili u debelom minusu, vec sutradan, nekoliko njih je imalo zapažene definicije sa solidnim prosekom. Taman za postere. Napisali su jednu ili dve definicije, ostvarili dovoljan broj poena i od tada njihove nikove smo mogli pročitati samo na posterima. Što se tice definicija, smatrali su da tu više nemaju šta da traže, uprkos predašnjem dobrom proseku. Krajnje sumnjivo...
Govorilo se po čaršiji da im neko drugi piše definicije.
Princip je prost. Posteraši pošalju privatnu poruku iskusnim Vukajlijašima u kojoj zamole za pomoć oko definicija, ovim im napišu par osrednjih, čisto da predu taj posteraški limit, dok za uzvrat Posteraši moraju plusovati, patrikovati i pozitivno komentarisati sve definicije svojih Vukajlijaških saradnika. Tako jedni postaju potčinjeni, a drugi suvereni gospodari definicija. Igra mačke i miša. Savršen plan u beskrupuloznoj borbi za bodove i što bolji rang. Klasičan vukajlijaški kolonijalizam.

Prc. Moša.
Teatralni uzdah razočaranja situacijom koja je obećavala a, usled nepredviđenih okolnosti, zaršila kao potpuni fijasko.
Ugledaš tlo, proceniš da nema šansone da nije plodno. Već vidiš sebe kako ubiraš plodove, a ono zaraženo, ni korov da uspe. Ne lezi vraže.

Poznato još i kao "Udri ženu da joj spaseš dušu". Izražava empirijsko narodno saznanje o sklonosti slabijeg pola ka stranputici, kao i o korektivno-edukativnim merama telesnog kažnjavanja protiv ove pojave.

Strah od Deda Mraza. Endemska vrsta fobije - postoji samo u zemljama bivše SFRJ, kod ljudi koji su kao deca primali paketiće u društvenim firmama svojih roditelja. Za razliku od kapitalističkih zemalja, gde je gospodin Klaus najbolja reklama za igračke, te stoluje na najlepšem delu tržnog centra, ovde ulogu obavlja neko ko nema pametnija posla, nije gadljiv na hranu u menzi, pa time ni na zbunjenu i neuglednu decu čistačica i domara, koji u samoupravnom sistemu zaslužuju iste paketiće kao i deca direktora. Zabava za decu treba da ostane u duhu proleterijata, te tako nema suvišnog i neukusnog buržoaskog ukrašavanja. Jedna jelka, pometena sala, ugašeno svetlo i neki čovek maskiran u Deda Mraza po principu nešto crveno, neka kapa i nešto kao brada (pravu bradu nije smeo da ima da ga petogodišnjaci ne bi zamenili sa četnicima). Ako se ne može pronaći brada, može da posluži i plastična maska sa vašara, izrađena u rusko-rumenom stilu, nasmešena kao licemerni kinez. Pošto dece ima puno, kod deda mraza nema zadržavanja. Provuku te kroz mrak i gužvu, stave te u krilo kod znojavog crvenog čoveka, pod svetlost reflektora, škljocnu fotografiju, onda roditelji skoče na tebe iz mraka i odvedu te. Pošto si već u Deda Mrazovom krilu počeo nekontrolisano da plačeš, i sad ne možeš da se zaustaviš, roditelji brzo otvaraju paketić i daju ti žele zeku ili cipiripi blok. Smiriš se, pogledaš šta sve ima u paketiću i polako zaboravljaš na traumu. Lik Deda Mraza ostaje zaključan u podsvesti. Onda posle pet godina odeš kod druga čiji je tata automehaničar, da pogledaš ekranizaciju ,,It'' od Stivena Kinga. Dok se on i njegova sestra kikoću scenama iz filma, ti se znojiš i privlačiš sebi kutiju neotvorenog jafa keksa, koja vam je ostavljena za posluženje.

Reče jednom Ivo Andrić onu svoju čuvenu: "Dođe tako vrijeme kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Sve je to tačno, samo, mudri nobelovac ne napisa ništa o trajnosti te pojave. Došlo je to vrijeme i traje nekih stotinjak godina bez tendencije prolaznosti.

Treća stavka Andrićeve konstatacije posebno bode oči. Potrefi se tako da novac imaju najgluplji, najveći bilmezi koji u svojoj bahatosti pokupuju statusne simbole, čije značenje i upotrebu nisu dovoljno (čuj dovoljno - nikako) sposobni da dokuče. Načuli su negdje da tu novotariju imaju samo najugledniji/najpametniji/najpoštovaniji članovi društva, pa su potrčali da se okolini pohvale tim čudom tehnike. Vidjela žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu.

I pored tog skupog perja kojim se kite, svoju tupavost i neobrazovanje ne mogu da sakriju. Te svoje osobine pokažu poput ružnog osmjeha na lijepoj ženi. I hvala Bogu na tome! Jer, kako kaže Dučić, od svih stvari na ovom svijetu, samo je pamet pravilno raspoređena.

Da bi se razumela ova definicija potrebno je vratiti se u davna vremena (pre recimo 15 godina) kada se do ne-komercijalne muzike malo teže dolazilo. Dolazilo se, ali dovoljno teško da bude zanimljivo pronalaženje pravih stvari. Postojala je berza ploča kod SKC-a, prodavale su se i kasete, onda se presnimavalo... Bilo je moguće snimiti nekad ceo album na radiju (da, puštali su neki), video kasete nabaviti u klubu Atlantis (vlasništvo basiste Riblje Čorbe)...
E onda, recimo da ste nešto nabavili i želite da impresionirate nekog za koga znate da nešto slično sluša (impresonirati, lepog li glagola). I onda pozovete na kafu ortaka za koga znate da sluša Exploited, pa recimo da čuje i Black Flag. Ako je tako moguće pozvati/impresionirati ortakinju, tek onda sreći nema kraja. Za te pojmove pogledati/pročitati High Fidelity, a jednom i ja definišem snimanje kompilacije. Inače, kompilacija je bila fazon tog vremena, stvari raznih izvođača da se lepo kombinuju, kako smo kreativno sami osmislili.
Zašto bih nekoga impresioirao, odnosno edukovao odgovarajućom lektirom (kako smo neke albume zvali)? Pa zato što i sam kad sam prvi put čuo Dead Kennedys ili Bauhaus rekao sam VAU! Naravno, ako je reč o ortakinji ima razlog više.
A sada je ionako to sve lako dostupno, dosta je reći samo ime, lako će se skinuti sa neta. Neki znaju uporno da traže link, kao da nisu čuli za Google. Širokom dostupnošću stvari gube smisao.
Naravno, da bi edukacija uopšte imala smisla, potrebno je da druga strana ima neke predispozicije, u smislu muzičkog ukusa. Vidi primer.

Retoričko pitanje domaćina, u pokušaju da ubedi goste da neko od njih uzme tzv. stidak.

Jedno od kapitalnijih dela zavetnog borca za srBsko pitanje (koje god ono bilo; prim.prev) i svojevrsna potvrda poznate maksime da "kad nešto dovoljno dugo tražiš, na kraju ćeš ga i naći". Neki bi rekla čista ezoterija, drugi rad jednog ludaka, treći, pak, APOTEOZA ISTINE, tek - ovaj opus magnum nikada prežaljenog nam profesora istorije u srednjim i stručnim školama (osnovna budući da nikada i nije bila njegov nivo, dozvolite) je delo u nastajanju, jezička Šiva koja proždire svoju decu, neobična fuzija istorije, religije, patriotizma, mitologije, galaksija, svemira, lucidnosti, par flaša vinjaka i puuuno, puno čarolije...i, kao takva, praktično nemoguća za klasifikovanje u jednu strogo utvrđenu naučnu kategoriju. Ustvari - jedino što je u celoj priči strogo jesu obrve dr.mr.sci. Deretića, podno kojih stroge oči dr.mr.sci. Deretića komanduju slovima i rečima dodbace vatikanske i ostale stege i otkriju se onakvima kakvim zaista i jesu. It's morphin' time, bičiz...uz, razume se, krajnje uverljivo istorijsko objašnjenje iza sintagme "Vasin tor" u imenu gl.grada SAD, Vašingtona. (N.B. uostalom - i reč "rendžer" potiče od starosrpske reči "rančer", odnosno "onaj koji ustaje rano, seljak", korena u vidu motiva "rano" i "černo" (crno, još je mrak, treba da se nahrani stoka))

Jer jezik je ono što definiše jedan narod a svaki jezik je - srBski. Ili je, barem, bio nekada...