Kaže se nekom ko uporno ponavlja iste greške i gluposti.
Problem sa ovakvim ljudima je što im nije dovoljno da naprave dvaput istu grešku nego nekad prave i više.
Samo se budala sapinje 2 puta o isti kamen - Narodna poslovica
- Opet sam razbio kola.
- Šta je bilo sad?
- Stigla mi poruka i ja da pogledam i pripalim u bus odpozadi.
- Pa dobro koji ti je ovo put? Jesam ti rekao 100 puta da ostaviš mobilni dok voziš.
- E jebi ga sad..
.- Opet zakačila moja Ana.
- Opet u drugom stanju?
- Da opet.
- Pa dobro jel imaš 2je dece i jesi reko da nećeš više a ovo je 7mi ili 8mi put da je zakačila.
- Daću 5 000 za kiretažu.
- Dobro koji ti je ovo put?
- Osmi.
- Radi uostalom šta hoćeš i kako hoćeš tebi ne vredi pričati.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3)
U prošlom delu, stigoh do trenutka kada je Knez Mihailo sa ljubavnicom i prijateljima krenuo put Košutnjaka, a sve radi sopstvenog odmora. Kako pričaju oni koji su se zapravo vratili živi sa tog izleta, taman je knez otpočeo naučno predavanje na temu "Zašto mravi nekada polete", kad su se pored njih stvorila dva magarca, naoružana revolverima. Posle par trenutaka, Mihailova karijera, ali i boravak na ovom svetu su okončani. Atentat su preživeli Mihailova ljubavnica i jedan prijatelj, Svetozar Garašanin, koji je uspeo da pobegne, a ubice su mislile da će taj da se usere i da neće mrdati iz kuće. Dotični su inače bili srpska verzija Braće Dalton, neki Radovanovići, čijeg trećeg burazera je Mihailova žandarmerija smestila u ćuzu.
Ova dvojica ne samo da su bili skloni zločinu kao i originalni Daltoni, već su bili i podjednako glupi, tj. verovali su da će zaplašiti narod toliko ubistvom kneza, da će Srbi odmah da ih izviču za guzonje.
Ali kurac! Od trenutka kad su pucali, po njih je sve počelo da se odvija po Marfiju. Prvo, onaj što je pobegao, Garašanin, nije otišao kući, već pravo u vladu, kod čoveka zajebanog ko kratko ćebe, Milivoja Blaznavca. Drugi problem po Daltone, bio je taj što je Blaznavac odmah uvideo da Mihailo nema direktnog naslednika (odnosno, bračno dete, sa kojom činjenicom su Daltoni računali), pa se vratio do Kulina bana, shvatio da je Miloš Obrenović nekada davno imao još jednog brata, Jevrema, i da on ima jednog unuka, koji ima 14 godina i zove se Milan. Odmah je prikupio državni, vojni vrh, te ovog Milana, i na dečkovo zaprepašćenje, proglasio ga za srpskog kneza.
U međuvremenu, Daltoni su stigli do Beograda, spremni da preuzmu vlast. Nekoliko sati kasnije, njihove plemenite ambicije su se ugasile pred streljačkim vodom.
Milan Obrenović
Kako je Milan još bio maloletan, formirano je namesništvo. Glavni namesnik, Blaznavac, voleo je da veruje u priče kako je bio jedan od mnogobrojne Miloševe vanbračne dece, a podsvesno se nadao da će se u međuvremenu promeniti ustav, što bi njemu omogućilo da postane srpski knez. No, kako se to nije ostvarilo do trenutka kada se Milan opunoletio, mogao je samo da okači kopačke o klin. Drugi član namesništva, Jovan Ristić, bio je kljun. Tačnije, s obzirom da nije voleo ratove, da je bio obrazovan (kod velikog nemačkog istoričara Leopolda Rankea) i da je preferirao diplomatiju, a kako Srbi smatraju da je diplomatija za... dobro, neću da se ponovaljam, elem Ristić je bio tvrd orah, i po mom skromnom mišljenju, uz Nikolu Pašića najbolji diplomata koga smo ikada imali. Treći namesnik je bio neki Gavrilović, a njega zaboravite.
Iako možda nikada kao dete nije planirao da postane šef države, Milan nije bio ni malo glup. Slično dedi-stricu i sinu dede-strica, preferirao je diplomatiju. No, jedna od prvih stvari koju je uradio, bila je da objavi rat Turcima, i to na nagovor iste one fatalne žene, koja se posle nekog vremena vratila u našu priču- Rusije. Bilo kako bilo, u dva rata vođena narednih godina, Srbi su najebali ko Hitler u SSSR-u 70ak godina kasnije. Što je bilo glavno, kada su Rusi organizovali pregovore u bugarskom gradu San Stefanu, ispalili su nas ko raketu, jer nam nimalo nisu držali stranu, stvorili su Veliku Bugarsku, u čiji sastav je ušao i Srpski bermudski trougao, a iznad svega- ponovo smo izvisili i za međunarodno priznanje.
Milan je tada shvatio da se sa Rusima ne može poslovati, a na njegovu sreću, ubrzo je stigao poziv od nekoga ko je bio konkretan- od Nemaca. Pošto su posle sopstvenog ujedinjenja poslali opasan kurac, imali su prava da im se nešto ne svidi. Konkretno, nije im se svidelo što se jedan ruski satelit (Bugarska) opružio po celoj jugoistočnoj Evropi i smatrali su da 3 moćne balkanske zemlje, i još pride Crna Gora, treba da podele poluostrvo na ravne časti. U Berlinu je zakazan novi kongres.
Milan je shvatio da ovog puta nema zajebavanja. Pozvao je Jovana Ristića i rekao mu da vidi šta može da uradi. Sluđen ko picopevac kad treba da jebe sjajnu ribu, Ristić je otišao do svog profesora, Rankea. Ispostavilo se da je i nemački kancelar, Bizmark, bio Rankeov student. Tako je preko protekcije, Ristić uspeo da se sastane sa Bizmarkom, i štaviše, da ostavi dobar utisak. Strategija je bila sledeća: zahtevati da se obnovi Dušanovo carstvo, insistirati na tome, a onda biti srećan kad se dobiju makar i Srpski bermudski trougao i međunarodno priznanje. Iako Ristiću (s obzirom da Srbija još nije bila priznata) nije dozvoljeno da prisustvuje sednici, plan je urodio plodom: Rusija, Velika Britanija, Austro-Ugarska, Nemačka, Italija, i iznad svega sama Turska, priznale su Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju, samo da ih više ne slušaju kako kukaju, i dali Srbiji onaj jebeni Bermudski trougao, upakovanog sa sve mašnicom.Narednih 8 godina, sve je išlo kao po loju za ovu zemlju. Srbija je počela da se gradi i urbanizuje. Organizovani su prvi slobodni izbori, na kojima je Milan dobio glasački aparat za svoje ideje i zamisli. A jedna od prvih je bila genijalna: "Srbija nezavisna, pa da nije kraljevina. Pu majku mu, gde to da bude!". No, da bi se neko proglasio za kralja, morao je da obezbezbedi podršku barem drugih kraljeva, a najbolje nekog cara, koji bi sve to protežirao. Milan se odlučio za Austrijance- car Franc Jozef se saglasio da Milan bude njegova sponzoruša, ako Srbija postane austrijski satelit. Dil!
Zapravo, ovo i nije bilo tako loše po srpsku privredu. Stigle su velike investicije, saobraćaj poboljšan izgradnjom pruge Beograd-Niš, pokrenuta rana industrija. A onda, Milan je shvatio da se smorio. U takvom stanju, čoveku se svašta pričinjava, a njemu se učinilo da Bugari planiraju invaziju na Makedoniju (na koju je Srbija bacila oko). I tako je izbio rat. Milan je lično otišao da nadgleda borbe samouveren u pobedu. Danima su do dvora stizale samo glasine šta se događa na frontu (baš u linkovanom kontekstu). Spominjalo se da se borbe vode kod neke tamo Slivnice, ali niko nije znao rezultate...
Sve u svemu, Milanova žena (kraljica Natalija), organizovala je svečan doček za Milana i oficire na tek otvorenoj privremenoj glavnoj železničkoj stanici (koja je i danas, 126 godina kasnije, na istom mestu... privremeno). Ono što nije objavljeno, jeste da je Srbija zapravo ponovo najebala u ratu. Zapravo, ne znam da li ste primetili, ali mi koji za sebe tvrdimo da smo ratnička nacija, od izbijanja Prvog srpskog ustanka, do Milana, vodili smo još 4-5 ratova, a moglo bi se reći da smo pobedili samo u jednom (Drugom srpskom ustanku). Pravo čudo što smo za 80ak godina postigli to što jesmo. Bilo kako bilo, Bugari su bili plemeniti: nisu tražili nikakvu teritorijalnu odštetu, samo novčanu. A visina naknade? Prava sitnica! Zapravo, toliko simbolična cena, da je još Titova Jugoslavija plaćala Bugarskoj rate za Milanovo ubijanje smora. Još su jedno 2-3 godine protekle u gušenju seljačkih buna i rešavanju dvorskih spletki. Tada je Milan, ničim izazvan, abdicirao. Dok se njegov sin Aleksandar pripremao da preuzme presto kad se opunoleti (o tome ću, iz dužinskih razloga, pisati u narednom delu), mestobljustitelji (među kojima je opet bio nesrećni Ristić) su ponovo vladali. Za to vreme, Milan (inače, taze razveden) se vukao sa pariskim i bečkim kurvama. Narednih 10ak godina je povremeno dolazio u Srbiju i najzad rešio višedecenijski problem, formirajući profesionalnu vojsku, koja sve do Slobovizije neće na duge staze izgubiti ni jedan rat. Ipak, sve se završilo, kada mu je rođeni sin zabranio povratak u zemlju, posle čega je umro od upale pluća u Beču, a po sopstvenoj želji sahranjen je u tadašnjem inostranstvu (sa akcentom na tadašnjem).
No, šta je sve bilo posle, naravno, u narednom delu.
To je stanje stvari kad je neko toliko lenj da mu, na primer, moraš posut' put do wc-a pršutom da bi iš'o da sere.
"Ženo izem ti ja taj pos'o kad se tebi dole zapatila džungla. Pusti me da spavam!"
"A tako Sreto? A pre dva'es' godina kad smo se uzeli nisi znao da siđeš ko dete s' trešnje? Aaaaa ugasio ga je onaj tvoj sin bude li ti još jednom dao one sexi novine sa golopičićima!!!"
Dolazak sveukupne rodbine noć pred odlazak u inostranstvo, sa riječima da ćete im faliti. Balkanski alfa - mužjaci vam stisnu ruku čineći je neupotrebljivom naredna dva dana, i istapšu vas očinski po leđima tako brižno da vam ostane pečat od njih za uspomenu, koji će trajati taman tih mjesec - dva dok ste vani. Zatim tetke, strine, ujne i co. (sa babama na čelu), koje pohrle k vama svojim vlažnim, sočnim, mesnatim usnama da vam vakcinišu obraze, čelo, nos i usta(?!) od svih poznatih i nepoznatih virusa i bakterija. Posle svih intimnosti, na red dolaze savjeti puni ljubavi i topline o ponašanju u tuđini, uz ubačena lična iskustva njih kao svetskih putnika...Nakon svega toga vam otvore kofere i uvale 4 kila kajmaka i 5 litara rakije da ne idete praznih ruku.
Srećan put srećo.
Vrlo zanimljiva poslovica koja je kroz vreme menjala svoj odgovor.
1289 Balkan:
Najlakši put do muškog srca, je preko stomaka.
Neide da mu mačem probijaš rebra. Možeš ga slučajno oštetiti. Pa gde posle u sred bitke da tražiš novi.2012 planeta Zemlja:
Najlakši mut do muškog srca je preko njegovog stomaka.
Skuvaš mu lepu večeru i tvoj je za ceo život. Pogotovo ako mu je još koji put skuvaš.
Prelazak iz dečaštva u višu fazu postojanja, koju će obeležiti bezglava jurnjava za suknjom, susret sa alkoholom, i neurastenija nategnutih odnosa sa roditeljima. U pauzama između jedne i druge ženske od kojih ti svaka popije odredjenu količinu krvi, a i ti njoj jer to je obostrani proces, i jedne i druge satiruće žurke na kojima se trudiš da pojebeš sve žensko a na kraju sam daviš majmuna u WC-u... sve ti se idiličnijim čine te godine nevinosti, kad Vrhovni Procenitelji Tvog Života, roditelji koji će potom ostareti, nisu imali hrabrosti da te samog puste na more, već su ti dodeljivali delegata u vidu babe koja te pratila na obećane plaže, heklajući sa drugim babama u hladu smokve malih primorskih mesta, dok ti sam skačeš na glavu sa šiljatih stena.
- Duksi, gde ćemo ove godine na more, a, š'a misliš?
- Ne znam, Bleksi, nemam ideju...
- Nemam ni ja... ajde da uzmemo šator, pa polako, odozdo, u Reževićima imamo Radicu i onu njenu drvenu kućicu, pa dokle nas noge i autobusi donesu na gore... u Dubrovniku imamo Vlahu i njegovu kamenu kuću...
- U Puli imamo Maru...
- To TI imaš Maru, a ja ga uvek šiljim...
- Pa naći ćemo ove godine nešto i za tebe... oćemo da svratimo u Selce, smešno mesto?
- Može... kad si ti poslednji put bio tamo?
- 73-će, sa babom...
- Aha, znam, mene su roditelji te godine vukli u Petrovac, pokrljasmo se na gradskoj plaži sa milion i po duša na malo prostora...
- Baba Magdalena i ja smo uveče jeli sladoled i onda je ona sedela na klupi i gledala u more, dok sam ja malo bazao po rivi, pa smo išli na spavanje. I svaki dan je za plažu pravila salatu od cepkanih pečenih paprika i paradajza, posle sam čuo da je to jedina prava srpska salata, a ne ono što ti uvaljuju u restoranima...
- Nemaju ti kafanjerosi pojma sa salatama... sećam se Magdalene, volela je sve nas...
- Jeste, beše dobra baba...
- Kad je ono umrla?
- Pre osam godina.
- Već toliko?! Pu, mamu ti, kako vreme leti...
- Leti, Bleksi, leti... Znači: Reževići?
- Neka bude tako, Duksi. I da paziš šta vataš za brisanje kite ako ne bude zavese u hotelu, mojne da zaključavam peškir u sef!
- Dobro, bre, ne možeš da zaboraviš taj peškir, jebo te peškir...
O... Uvideo sam svetlost tako krasnu i tako silovitu! Osetio sam njen udar, koji je prodrmao svaki molekul moga bića (nije to što mislite) i konačno sam shvatio kuda treba da idem. Kuda me je oduvek moj život vodio! Konačno sam usmeren na nepogrešan put kojim svi idu! Hoću da kažem-tresnuo me grom i odapeo sam na licu mesta, ko što i svi rade... Odapinju, mislim, ne da nose kišobere sa metalnom drškom po oluji na 300m nadmorske.
-Čestitamo, gospodine, Petre Petroviću, dospeli ste do konačne početne destinacije broj dva. To Vam realno znači da koliko Vam god bio promašen prošli život, to je sve kul jer ste nepogrešivo stigli do ovde kao i svi koji su bili malo mnogo manje promašeni i malo mnogo više uspešniji od vas. Dakle... Savetnik za floral dekoraciju parti-enterijera seniorskih građana? Kakvo je ovo tuborg zanimanje?
-Jao, kako ste pogodili, obožavam Tuborg, i kišu... I grom...
-Dobro, dobro, bolje od onog šaptača mačkama, elem, prođeš kroz ova kosturska vrata i ideš dalje.
-A kuda dalje?
-Otkud ja znam čoveče, da sam se bolje snašao u zagrobnom životu valjda ne bih bio portir ovde?
-Znači opet sve isto?
-Pa nije baš, korupcija je na manjem nivou, nekako ljudi misle da nema više toliko smisla, ali se zato jako povećao broj čistača očnih duplji, čujem da će da otvore i akademiju!
Faza Prva - Ja sam rođen u cveću livada. Pokraj reke Gruže, ili neke okolokućne kanalizacije. Jer porodilšte je popio lokalni biznismen. Uzgajan kao šef, budući direktor obližnjeg državnog preduzeća sa fantastičnim rezultatima. Pare kaplju, a niko ništa ne radi. Vrlo uspešan srpski privredni model. Ambiciozni otac poljoprivrednik sa šakama veličine srednjih vrata autobusa i brižna majka, bujne sise, odgajili su dete, koje je jurilo za šarenim seoskim suknjicama i rumenim obrazima. Sad je vreme da ga upute da prepiša pripreme za direktora u velikome gradu.
Faza Druga - S namerom dođoh u veliki grad. Posle ispraćaja kao da je drug Tito bio u Africi, o kom će selo pričati dok ne padne sledeći grad, mladi heroj stiže u asfaltnu kolotečinu, obraslu u zavist, pokvarenost i poroke. Naravno, čuo je on za žurke, izlaske, lumpovanja do jutra i slične stvari koje se ne mogu naći u skriptarnici.
Faza Treća - Naviko sam ja na noćni život. Predavanja smaraju, profesori su latentni fegeti, a kolege sektalika bobanorajovići. Tu i tamo, knjiga i i student se susretnu u prolazu. Pogledaju se, i svako nastavi svojim putem. Nema više rumenih obraza i nevinih osmeha u kukuruzu. Ovde je sve drugačije. Diskoteke, klubovi, kafane. Od danas do sutra, od sutra do jutra, od jutra do ko zna kad. Cimer i prijatelj iz istog malog mesta se više druže sa papirima. I to ne onim u koje se mota čudotvorna trava Caneta Ćomana. Pred mladim biznismenom je raskrsnica. Da li nastaviti pravo, skrenuti na svetlucavi put sa kog se čuje muzika ili upisati Fifasegamegadunum. Dobra pesma se čuje sa sporednog puta.
Faza četvrta - Ostao sam sam. Cimer i prijatelj su napustili paorskog sina. Otkrili su čari gej parade. Otac i majka više ne mogu da jedu vunu i gumu da bi prehranili svog jedinca, ponos sela, još malo pa direktora firme u stečaju. Jedinu utehu je pronašao u turskim serijama i grand šou. Nije ga izdao Cane, mada, i on je malo nervozan zbog kašnjenja isplate. Priča sa posterima Mitra Mirića i Bore Drljače u ekstazi, i Vere Matović u erotskom izdanju, jedini su razgovori u životu, sada već propalog studenta.
Faza peta - Dotako sam dno života. Para više nema. Nema ni stana. Otac mu je rekao da se ne vraća ili će proći kao komšija Milan. Priča se da se komšija ubio vilom u trbuh dok se udarao sekirom u leđa i potkolenice. Prijatelja više nema. Ni Romulanci ga neće za skupljanje sekundardnih sirovina. Jedina rečenica koju sada izgovara je, Živa ti deca, daj neki dinar!
Sinonim za "nikad". Često ga koristimo kada nešto želimo da odložimo.
A: Ajde večeras do mene.
B: Neka hvala,neki drugi put,imam nekih obaveza.
Najčešći apel prigluvom sagovorniku da obrati pažnju.
(na pumpi)
- Alo! Hej!
- Aa?
- Majmune, stoti put ti govorim : pogrešna rupa! Sipao si gorivo u ulubljenje, ne u rezervoar!
"Daj čoveku pisaću mašinu i dobio si pisca."- reče Bukovski, te tako i naše ministarstvo za turizam postavi znakove pored puta i dobi turističku atrakciju. SRPSKI VINSKI PUT, orgija za čula stranih somaliera. Sjebali smo makedonce koji strendžerima nude rodnu kuću Tošeta Proeskog, Majke Tereze i Muzej Vode u Ohridu. Od posetilaca se očekuje da donjloaduju .pdf fajl u kome se nalazi tačan spisak svih lokala i vinarija koji su platili da se tu nadju, uzmu dobar terenac zbog kvaliteta naših puteva i otisnu se u avanturu života. Problemi nastaju kada se sidje sa glavnog puta gde pokazuje znak jer narednih X kilometara do odredišta nije nikako obeleženo. Ali tu je naš predusretljivi narod da pomogne. Pratimo mladi nemački somalijerski par Spritzgangwaffen u njihovom otkrivanju srpskog vinogorja.
-Entschuldigen Sie mich, wo ist serbisch Weinstraße?-
-Random Čiča, Vojvodina- Švajn šta? A, pa nije vam sad sezona svinjokolja, na jesen dodjite. Imam ja neke kobasice kući da prodam ako ste baš zapeli.
-Madjar, Vojvodina- Niht Srbija! Ovo bila Austrohungarien! Oslobodite nas, ja sam uzeo madjar paseport, nezavisni Vajdaság!
-Skinhedsi, NS- DOJČLAND DOJČLAND, LIBERALEEEE!
-Kurva, Kaćka petlja- Uf kakobeše... Sanela, ti si radila u Hamburg? Klasiker funfcih ojro, kalenfik drajcih, anal hundert kako se ono kaže trojka jebemu sve?
-Nafurana klinka, BG- Dobra ti kola hehehe...
-Random Čiča, Belušić- To je tebe bre neko izJebaO bre brate...
-Veštica , Petrovac na Mlavi- Ţîşńirĭa đin ćińe, sî ţîśńaskă! Pu pu pu!
-Pandur, Autoput- 20 Evra.
-Mehaničar, Niš- Kraftštof pumpe gecrkt! Mnogo be loše gorivo kod nas. Nemam tajle mora warten. Što plačete, iiiii kaki ste to ljudi, sačuvaj me Bože i sakloni! Nemci...
Kada te učiteljica u prvom razredu osnovne škole, po kazni, premjesti, i natjera da sjedneš pored djevojčice!
Miloše, treći put te opominjem, ne slušaš šta pričam! Predji ovdje u prvu klupu, i sjedni pored Marijane!
Manipulativno spuštajuća uskočica, najčešće slabijeg pola pri primanju ultimativne pretnje. Gadadn spust i ujedno potsećanje na sve lošie stvari koje se mogu povezati sa prethodnom pretnjom. Momentalni mentalni teleport par koraka nazad i korak napred, fazon, ''Murš iz sadašnjosti đubre šovinističko samo se seti šta si sve radio! Da nećeš opet?!'' Ha! Naravno, ne.
-Dosta mi te je! Odlazim!
-Ne bi ti bio prvi put! Kad se samo setim šta sam sve prošla sama sa malim detetom i još jednim na putu... beda, glad...a ti si se provodiš ko zna gde ko zna s kim... a mi sami...
-Čekaj! Pa nisam mislio ozbiljno, sve se da izgladiti...
--------------------------------------------------------------------------------------
-Ubiću ono malo govedo! Opet me je zvala razredna!
-Dete da biješ konju matori?! Sa decom treba lepo, pričom...
-Ma razbiću ga!
-Ne bi ti bio prvi put.
-Možda ali to je očito jedini način da ga izvedem na pravi put!
Pravo osveženje nakon vijugavog puta ka crnogorskom primorju.
-Mama meni je muka...
-Sačekaj malo sine, sad će da prestanu krivine pa ćemo da izađemo na pravi put.
Pojava kod muškaraca koji su dlakavi po grudima i stomaku, gde su dlake u samoj sredini guste i obrazulu liniju koja ide vertikalno od grudi pa do ispod pupka..
- Jao što si dlakav..A kakva ti je to štrafta?
- To je draga mapa sa skrivenim blagom, kreneš od gore i samo pratiš put.
- Kakvim blagom?
- Samo ti kreni od gore..
Recenica koju najcesce cujemo u prodavnici ili je i sami izgovorimo.
Komsija, nemam sitno 5 dinara, ostacu vam duzna...
-Nema problema - drugi put!(samo sto drugog puta ne bude)
Sprečiti dalji loš tok događaja ili nečije negativno delanje.
- Šta? Osam kečeva? Jel’ ti to opet ’oćeš da ponavljaš godinu? E, pa neće moći više tako! Staću ja tome na put!!
Specijalitet spremljen za truckanje prilikom putovanja, dok majstor pravi desetominutnu pauzu, pa ko sažvaće, sažvak'o je.
-Srle, aj diž' se, stigo sanitet da te vozi na ispiranje.
-Oću brate, al' daj mi ono apatinsko za uz put.
-Ma idi u kurac!
Pojava koja se dešava kada ti se istroši kaladont i svaki put kada pokušavaš da iscediš tubu misliš da si iscedio do kraja i da dalje ne može. Međutim, sledeći put ponovo ga ima za još jedno pranje zuba.
Kondenzuje se preko noći.
Deset je sati. On se sprema za grad gde se nada najboljem sa Zoricom po ko zna koji put...
- Kevo, jesi li kupila kaladont?
- Jao, znala sam da sam nešto zaboravila dok sam bila pred kasom...
- Pa šta sada da radim? I prošli put sam istiskao tubu od veš mašinu...daj makaze...
