Baja od cetvrte godine umace prst u dedinu casu rakije, a za bozic nazdravi pivom. Dobrocudan, ali se tesko uklapa u tzv. urbana drustva, pokazujuci mnoge od irelevantnih znanja i sposobnosti (otvaranje piva, objasnjavanje kako se na autu moze guma promijeniti i bez dizalice i odgovarajuceg kljuca...).

Zdravo izgledajuće osobe sa dobrim fizičkim karakteristikama, sa kojima je poželjno oplemeniti svoj porod da bi se dobra genetika koju nose u svojoj krvi prenela i na naše naslednike. Najčešće nam je spominju naše majke, očevi, babe i dede kada nam sugerišu koju osobu bi iz naše okoline trebalo da izaberemo za životnog partnera.

Fraza naših komentatora nakon svih centaršuteva domaćih ekipa koji ne završe na tribinama ili ne padnu 10 metara od sredine šesnaesterca. Ova fraza je čak i korisna jer je dobar centaršut misteriozna umetnost za naše fudbalere.

Kako ona stara narodna "Govori srpski da te ceo svet razume" nije dala neke zapaženije rezultate u poslednjih nekoliko eona a izgleda da to, bogami, neće učiniti ni u sledećih nekoliko, prosečni pripadnik nebeskog naroda primoran je da, zarad sporazumevanja sa evropskom i svetskom žgadijom, prlja svoj linguam musculus poganošću raznoraznih stranih, s prefiksom "svetskih", jezika tj. ako bi uopšte i poželeo da se upusti u interakciju sa narečenom (autor misli na žgadiju; prim.prev.).

Kažem "prlja" i "poganost" jer je - krajnje objektivno posmatrano - srpski jezik kao takav i pored svih svojih mana i nesavršenosti relativno čist, diktivno jasan i ne zahteva od svojih korisnika da krive usta, prave transferične grimase i(li) da pljuju sagovornike s preke strane a zbog kojekakvih umlauta, muklih konsonanata ili, prosto, "arabo-mađarština" pri izgovoru (sad sam izmislio tu reč, je l' da da je do jaja?), u vašem krajnje liberalnom poimanju tog sluteće kancerogenog termina. S ovim poslednjim u vezi svakako stoji i ta večna potreba nas Srba da jedan strani jezik "prevedemo" na naš maternji, odnosno da odgonetnemo njegovu fonetsko-praktičnu melodiku, potencijalno sakrivenu u onomatopeji života koji nas geografski okružuje. Razume se - ne u ovoliko puno reči i definicija, već jednostavno, narodski, štono kažu - po sluhu. To, naravno, podrazumeva i određenu primesu cinizma i sarkazma u čitavom procesu, ali su oni ionako osnovna baza svega što se radi na ovim prostorima tako da zbog da jedeš govna.

Elem, pred vama se nalazi omanja hrestomatija pomenutih onomatopejskih jednačina, mali fonetski leksikon koji bi trebalo posmatrati i kao svojevrsni priručnik u baratanju/razumevanju nekim/nekih od specifičnijih nesrBskih jezika, svakodnevno rabljenim na planeti ovoj izrabljenoj. Doviđorno i Guternaht.

Tip emisije čiji se pelcer primio i kod nas poslednjih nekoliko godina, ušavši na mala vrata iz inostranstva. Sve u svemu, još jedan šablon koji se kao tifus proširio među ovdašnjim gospođicama i gospođama željnim jeftinih TV tračeva i saveta korisnih koliko i ćebe u sred Sahare.
Voditeljka ovog tipa emisija je neka medijska ličnost poznata po tome što je medijska ličnost. Ona se time naravno ponosi i predstavlja sam krem beogradskog džet seta koji zbog silnih obaveza živi brzo a hrani se lako. Ona je prisutna na nedelji mode u Milanu sa koje nam prenosi živahne utiske, ona ima sjajna pitanja tipa "šta ustvari žene žele?", ona je svake druge nedelje na naslovnoj strani nekog ženskog časopisa a neretko piše i kolumne za te iste časopise i povrh svega ona je obaveštena o svim dešavanjima (narodski rečeno abronoša i alapača).
Gošće su uvek jako bitne medijske ličnosti, češće žene nego muškarci. One su moderne, one su in, njima kultura viri iz dupeta i one nam iz nedelje u nedelju prenose svoje znanje o bitnim temama poput raznih fešn vikova, gala promocija kompakt diskova ili pak nove kolekcije nekog od naših genijalnih modnih kreatora. One se u emisiji super slažu i prosto obožavaju jedna drugu sa čestim osvrtima na sjajne odevne kombinacije koje su za tu priliku posebno pripremile iako kažu da im je to kežual varijanta.
Sve u svemu, sjajan koncept koji omogućava poslovnoj modernoj ženi 21. veka da se za samo par sati blejanja ispred TV prijemnika obavesti o svim najbitnijim baljezgarijama koje su se desile protekle nedelje. Živele ženske talk show emisije!

Rat koji se vodio između antičke Grčke i Troje, a isto tako i između 2 grupe bogova koji su gledali jedni druge da ometaju u podržavanju jedne od te dve zemlje.

Imenica latinskog porijekla: contextus; od con-texere – tkati zajedno, utkati, preplitati niti tkanja… Značenje nalazimo u riječima tekstil, ali i tekst (pisani, govoreni).

Kontekst je skup ideja, činjenica unutar kojih i oko kojih nastaje, rađa se određena misao. Kontekst toj misli daje boju, određeno značenje, sasvim konkretnu, specifičnu poruku. Tvorac te misli duboko je uronjen u kontekst, mora ga razumjeti, mora se njime kretati kao dvorištem iz svoga djetinjstva.

Riječ kontekst često se koristi u pomalo jalovom nastojanju političara i ostalih više ili manje javnih ličnosti da obrane čast svojih misli izrečenih u raznim, najčešće osjetljivim situacijama.

Izraz koji će i najiskusnijeg matematičara ostaviti bez teksta, te će se isti dati u višesatno objašnjavanje da to nije tačno.

Izgovor naših očeva za neuspešan gasterbajterski izlet u inostranstvo i isto tako ekspresan povratak u otadžbinu. Od totalnog poraza do trijumfalnog prepričavanja kako su povratkom zajebali čitav zapad i velikodušno podarili deci autohtoni balkanski identitet . Istina je da ih niko čak ni tada nije hteo na zapadu, a njima je tamo dosadilo da nemaju koga da dave sa politikom, istorijom, a da pri tom primaju socijalnu pomoć.

Nekadašnji naziv za državne namete prema pučanstvu. Nešto nalik današnjem pdv-u. Usput i jedno naizgled obično naselje na Voždovcu. Prolaze tu neki tramvaji, okretnica nekih autobusa, raskrsnice, zgrade, ljudi, ulične džumare - reklo bi se, skroz normalna situacija. Međutim nije. Nakon što je internet postao najveći generator informacija, sve se promenilo. Od mirnog naselja Trošarina je postala OK koral današnjice. Naravno, Dok Holidej i braća Erp su davno svoje kosti položili u prašnjavu zemlju divljeg zapada, al imaginarni revolveri mudatih sajber frikova i dalje praše. I to više nego ikad. "Naći ćemo se na Trošarini" predstavlja bačenu rukavicu u facu svakom internet gmazu koji se u digitalnom svetu drznuo da izrekne drugačije mišljenje od tvog, koje je, naravno, tačno. I šta ti posle toga preostaje nego da izazoveš to neuko đubre na krvavi obračun kod stanice pedesetice i najebeš mu se virtualne keve tastaturom i mišem. Ako imaš skener ili čitač kartica, ti si onda naoružan ko Džingis Kanovi ratnici i boli te stojko za konsekvence.
I tako, kao što je nekad stara latinska izreka govorila kako svi putevi vode u Rim, danas svi internet sukobi vode na Trošarinu. To što nikad nije zabeležen neki zvaničan fajt, ne umanjuje značaj ovog bogom danog mesta za ukrštanje imaginarnih pesnica.

Ma koliko ne verovao istina je. Lično isprobano.

Nacin zaklinjanja na koji se ne bi trebalo oslanjati mnogo osim ako nije
predstavljena u vidu zebancije.

Onaj koji je uvijek drugi. Eratosten.

Drugo mjesto na tabeli. Srebrna medalja na Olimpijadi posle poraza u finalu nakon produžetaka. Fridrih Engels. Baz Oldrin. Alfred Rasel Valas.

Ljudskoj maniji za klasifikacijom zahvalni smo za mnoge statistike. Kao poderani himen, ona ostavlja dokaze o onima koji su prvi put probili granice. To su alfe, ljudi čija imena naučimo na početku lekcija iz fizike, filozofije, istorije. Aristotel, Arhimed, Euklid.

Za one koji preskaču politku, ekonomiju, društvo, i odmah okreću poslednju stranu novina, sportsku, da vide rezultate, postoje omege. To su oni koji su zadali poslednji udarac. Poenteri. Njutn, Ojler, Gaus.

Beta je ostavljena najtužnijim gubitnicima. Neki od njih ne dobiju čak ni priznanje da su poraženi. Zbog pedlja razlike koju ne vidi niko do statistika, ta suva bulovska logika, on je ostao na marginama raja kao gledalac sa najboljom kartom. Beta je uložio sebe sa ostatkom tek tolikim da ostane živ (možda ga je upravo to i učinilo Betom?), a za uzvrat je dobio gledanje u ledja sebi jednakom. Kada se istroše aplauzi za pobjednika, tek tada Beta stupa na scenu da pokupi ostatke slave. Da, on je zadovoljan: Postigao je veliki uspjeh. Njemu ne treba drugi da kaže da je dobar ili loš, on to sam zna. Šta ga se tiče kvazi - poredak, mrtvo slovo na papiru, prazne riječi hvale... On je veći od toga, u to možemo biti sigurni. Ipak, od tog trenutka, on i samom sebi malo postane Beta. On ne gubi od boljeg, ali ni od goreg od sebe, i u tome je srž njegove tragedije.

Simbol samozavaravanja i inverzne estetske logike imaoca istih. Prelazna faza između negovanja lubeničarskih brčića u mladog junoše, koje on godinama nosi trpeći bol u mladoj ranjivoj pubertetskoj duši, odbijajući da ih obrije, a sve u nadi da će sprečiti prerano jačanje brade i brkova, i staračkog negovanja dugačkog pramena na potiljku kojim se spiralno pokriva ćela, u nadi da će se prikriti činjenica da na temenu trava više ne raste.
Jer on je poslušao očev savet i poverovao u tvrdnju da brijanje izaziva pojačani rast brade, pa je, kada je počeo da se brije, strogo vodio računa da minimalizuje tretiranu površinu lica, kako ne bi za par godina ličio na Čubaku. Tih par dlačica koje su rasle na jagodicama, ignorisao je, u nadi da će ostati iste, jedva primetne samo da ih slučajno brijanjem ne bi ojačao i podigao prag šume na veću visinu.
Sve bi to bilo lepo, ma kako netačno i naivno bilo, ali, postoji jedan problem. Dlake rastu, brijao ih ili ne. Ti mali smešni žbunići, oštro oivičeni brijačem na donjoj strani a veselo raštrkani ka očima, sada su, u njegovim kasnim tridesetim već dovoljno vidljivi da ga deca i sa druge strane ulice prepoznaju kao onog čiku sa obrvama ispod očiju. Svaka svrha daljeg odbijanja da se uklone prilikom brijanja prestala je još pre deset godina, estetsko opravdanje je postalo sopstvena suprotnost ali on uporno istrajava.
Obrijaj to, prijatelju, biće lepše i tebi i nama koji te gledamo.

Kao i u mnogim stvarima koje reflektuju duboke kulturološke razlike između čojeka domaćina Srbina, na jednoj strani, i Amera, kapitaliste i masona, na drugoj, tako se i akcioni heroji razlikuju.

Američki akcioni heroj: I pored toga što se nalazi u šumi Turkmenistana gde šibajući neke nomade štiti interese američke demokratije i bezbednost sestrića od tetke sa Floride, njegova frizura je kao iz kataloga sa stola lokalnog brice, besprekorna bez i jedne dlake da štrči. Opremljen je najsavremenijom lasersko-špijunsko-hajteh tehnologijom, sa satom koji ima kuvalo za espresso kafu i hemijskom, koja je aparatić za autogeno varenje. Većinom u crnom odelu, koje i pored toga što je zadnjih 20 minuta prejahao na ranjenoj kamili 7 kilometara pustinje, zadavio šest aligatora i ubio 387 terorista, čisto kao da je oprano Pervolom Blek-Medžik u Gorenje veš mašini, i to sa dva ispiranja lebtejebo. Namazao neku kremu za cipele po licu. Tu je neki Rus po defaultu morao biti, sa gadnim рашн akcentom, bezosećajan, dok naš Amer nosi sliku bivše žene, koja je poginula u atentatu bombi dok su bili na njihovom medenom mesecu, tako da i pored smrtonosnih veština koje ima (skida praćkama helikoptere, nosi na ramenu 17 vijetnamskih siročića, preskače tarabe, i to po dužini), ostaje u suštini duboko emotivan lik, čije se emocije latentno naziru dok u slow motion snimku primiče ustima čašicu teksaškog viskija, rukom u kojoj drži napola ispušenu kubanku.

Srpski akcioni heroj: Bradat, sa obrvama kao Momčilo Krajišnik. Ogromnu trbušinu, uzgojenu krkanjem vruće jagnjetine na Manjači, je sa dva ukrštena redenika municije. Od standardne opreme mu je AK47, dve zelene bombe, meci kojima je svima dao imena Alija, Meho, Junuz.., i golema nožina, kojom prasićima iz jednog poteza skida glave. Na nogama vojne čizme, iz kojih se naziru hom mejd pletene vunene čarape, i maskirna jakna sa trobojkom i amblemom Vojske Republike Srpske. Uz pojas mu se nalazi flašica od koka-kole sa usutom mrkonjičkom prepečenicom od 25 gradi, i dve glavice belog luka, protiv svih bolesti i prostrelnih rana od bojeve municije. Za razliku od Amera koji nosi sliku žene srpski akcioni heroj nosi u džepu od džempera premotan poster Vesne Zmijanac, gole sise edišn. U nekim varijantama, i Pan Erotiku premotanu u zadnji džep farmerki. U ustima zagrizao Moravu bez filtera. Kako god da poćeraš, uvek jebe Mirjanu Joković.

Zli brat kralja Mide.
Dok kralj Mida svojim dodirom sve pretvara u zlato, kralj Šita sve pretvara u, pogodili ste, govna (dobro, fekalije, da se kulturno izrazim). I više od toga! Samo svojom pojavom to uspeva, neki put je dovoljno samo tu da prošeta i eto ti govana preko guše.
Njegovim podanicima je najteže. Bar u početku, posle se naviknu (gadna stvar ta habituacija). Kad im se to non-stop servira, ljudi otupe, prestane da im smeta, čak pomisle i da nije to tako loše i traže još. Čak i kad se vrednost toga izražena u kuricima povećava vrtoglavo. Šta će, mučenici, drugo nema i da hoće.

Pošto Rumuni, Bugari, i Mađari imaju svoju definiciju na ovom sajtu, mislim da to zaslužuju i Slovaci.
Posle naših braća Rusa sa kojima delimo veru, drugi narod koji nas najviše poštuje a čak nisu ni pravoslavci su Slovaci. Slovaci nisu ko naša braća Crnogorci pa da priznaju Kosovo posle pola godine.
Visoki, plavi, pomalo bucmasti ljudi koji preferiraju majice u plavoj boji. U neke delove Banata ( Kovačica, Padina ) i Bačke ( Bački Petrovac i okolna sela ) su se naselili još za vreme Austro-Ugarske, znači pre više od 200 godina. Nikad nisu ratovali sa Srbima, što je pravo čudo kad pogledate sa kim smo sve ratovali u poslednih 100 godina.
Ako imate druga slovaka, koji se najverovatnije zove Janko ( keva Zuzana , a ćale Pavel ), nećete imati problema da tražite sa kim ćete da pijete. Slovaci piju pivo (nije slučajno Lav pivara u Čelarevu), i prosto je neverovatno koliko mogu da ga popiju. Ako ga pitate nešto o pivu, npr. koja je ideala temperatura lager piva, iz cuga će vam odgovoriti od 5°C do 9°C. Popiće sa tobom i rakiju ako baš piva nema. Ako piješ kod njega u stanu ( ogroman broj njih studira u Novom Sadu ), ponudiće te sa slovačkim kulenom, čvarcima i slaninom. Obavezno će ti ispričati kako se taj slovački kulen pravi, i kako u Kulpinu samo to jedu, i da sremski kulen ne može da bude bolji od slovačkog. Nikad ne štedi na hrani i piću, to mu je to navika možda zato što dolazi iz zemljoradničke porodice. Droga mu je strani pojam, ne zna ni ko diluje sa njom a ne zna ni ko je Kiza robija. Što se sporta tiče, ima dve leve noge.

U pojedinim slučajevima sasvim normalan postupak.

Postoje indikacije da se na ovaj naš omiljeni sajt uključila jedna osoba koja je u definicijama često popljuvavana. Zbog toga je rešila da se osveti svakome ko ju je pljuvao.Naravno svoj pravi identitet je tako vešto sakrila da bi joj na tome pozavideo i Bond, James Bond.Pošto sam ja čukun unuk po svastikinoj strani sa Agatom Kristi uspeo sam da rešim misteriju zvanu Jelena Tihi Ubica.Pripremite vaše oči na šok. Jelena Tihi Ubica Je u stvari niko drugi nego prava Jelena Karleuša. Ako ste pomislili da sam poludeo, razmislite još jednom.Nasuprot uvreženom mišljenjuJelena Karleuša je veoma inteligentna,visprena i iznad svega lukavaosoba sa izuzetnim talentom za neočekivane postupke.Ne zaboravite ni činjenicu da joj je tata radio u policiji i da je ona od njga puno toga naučila i zatim sve primenila na Vukajliji. Kako je najbolje sakriti svoj identitet nego otvoreno aludirati na njega. Kazaćete možda vi da je Jelena muškarac, ali ja tvrdim da to mi ne možemo sigurno znati dok lično ne proverimo. Lukavo je postavljala loše definicije o sebi da mi ne bismo posumnjali i da bi mogla kasnije da se lakše osveti. Svi njeni neprijatelji bi skončali u teškim mukama zbog loših definicija. Jelena, Tihi Ubico našeg sluhapriznaj da sam u pravuili više nikada neću slušati tvoje pesme, ( a iskreno ni do sada ih nisam slušao). Naravno , ako nećeš da priznaš nije ni važno jer sam sa ovom definicijom hteo samo praktično da pokažem kako nastaju teorije zavere. Ako se nisi naljutila na mene odlično, a ako jesi nek ti je lak život sa ljutnjom.

Fudbalski sleng za pas u prostor, kojim se saigrač oslobađa svojih čuvara i dobija više prostora za sledeći potez.